A HOUSE OF DYNAMITE

Tokom osamdesetih, HBO je snimio tri izuzetne hladnoratovske televizijske produkcije, TAILSPIN: BEHIND THE KOREAN AIRLINER TRAGEDY koja se fokusirala na rad jedne osmatračke stanice američke vojske na Pacifiku sa koje je praćeno čuveno rušenje južnokorejskog putničkog aviona, COUNTDOWN TO LOOKING GLASS - praktično mockumentarna forma u kojoj se kroz vesti u medijima prati ulazak u Treći svetski rat i BY DAWN'S EARLY LIGHT Jacka Sholdera u kom je ekranizovao roman Williama Prochnaua TRINITY'S CHILD u formi političkog akcionog trilera.

U trouglu ove tri HBO produkcije, tražio bih uzore za novi film A HOUSE OF DYNAMITE koji je Kathryn Bigelow snimila za Netflix.

Po premisi, njen novi film najviše podseća na BY DAWN'S EARLY LIGHT, gde je nukleatna raketa ispaljena iz Turske pogodila Donjeck, Sovjeti svesni da je omaška ipak ne mogu da puste to tek tako i nuklearno napadaju američke strateške pozicije kojom prilikom ginu milioni ljudi i onda stvar neželjeno eskalira u opšti antropocidni nuklearni sukob.

U scenariju Noaha Oppenheima, imamo raketu kojoj se ne zna atribucija, lansiranu negde iz Pacifika, ali sateliti nisu videli odakle - što sugeriše mogući cyber napad - i njen dvadesetominutni let do mete u Americi, najverovatnije Čikaga.

Film prati ovu priču iz tri ugla, i iz tri grupe junaka koji su zaduženi da se bave ovakvim krizama, a zapravo su ljudi od krvi i mesa, mnogi od njih u naponu snage, sa porodicama koje su im glavni prioritet i životno i trenutno, i koji su bili ubeđeni da se nikada zapravo neće u ovakvoj situaciji i sada su u njoj.

Premisa je zanimljiva, i tretirana je na jedan WEST WING način, u smislu da se polazi od pretpostavke da vlast funkcioniše po pravilima i po zakonu, i da iznad svake ličnosti i njenih idiosinkrazija postoje propisi, procedure itd. U ovom slučaju, doduše, imajući u vidu ulog, prilično je realno da će se svi ponašati u skladu sa procedurama jer niko ne želi da preuzme odgovornost, i u tom pogledu, ovo je priča bez heroja i negativaca. Naravno, uvek tu ima mladi savetnik koji bi da deeskalira i stari general koji bi da pokrene odmazdu, iako nerado, ali ovo defnitivno nije CRIMSON TIDE gde je neko lak na obaraču, pa u tom smislu nije ni BY DAWN'S EARLY LIGHT iako od njega preuzima tu strukturu praćenja vojnog, civilnog i političkog miljea unutar vrlo slične situacije.

Scenario je dakle sorkinovski po svom karakteru, Strukturalno ovo je film zatvorene situacije, iskazan iz tri ugla.

U zavisnosti od toga koliko se plašite nuklearnog rata, ja ne spadam među one koji ga se mnogo plaše, sve ovo vam može biti uznemirujuće i strašno. Mene film jeste pokrenuo, ne u smislu strave, već mi je bio zanimljiv, na momente uzbudljiv, ali mogu da zamislim nekoga kome je to znatno snažnije udarilo.

A HOUSE OF DYNAMITE dolazi na jedan dosta bogat kinematografski prostor na kom je bilo puno radova na ovu temu i puno naslova. Međutim, nisam slučajno od svih izdvojio baš ona tri HBOa.

Od svih filmova koje je Kathryn Bigelow do sada napravila, ovaj je moram priznati najmanje bioskopski, odnosno najviše duguje vrhunskoj televiziji osamdesetih koju su oličavale saradnje HBO i Granade. S jedne strane, ovaj film je potpuno van njenog kanona u pogledu strukture. Jedino je DETROIT na sličan način imao kolektiv u centru bez jasno istaknutih protagonista, međutim i taj film je imao veoma jak sukob u svom jezgru i veoma visok intenzitet i neprijatnu tenziju. Ovde imamo grupu likova za koje možemo da kažemo da su u pojedinim slučajevima razrađeni do nivoa "karaktera" i da kod nekih od njih sasvim sigurno iz samog karaktera proističe uticaj na priču, međutim, kao i državni poredak tako i situacija u kojoj su se svi našli ipak melje sve pred sobom, uključujući i karaktere.

U filmu K-19 i ZERO DARK THIRTY, Kathryn Bigelow je snimala priča o ljudima kojima životne okolnosti i situacija koja je istorijski istinita dominiraju nad karakterima, ali su u oba slučaja ti karakteri bili presudni da se istorijski događaj rasplete onako kako se raspleo.

A HOUSE OF DYNAMITE nije snimljen po istinitoj priči kao K-19, ZERO DARK THIRTY ili DETROIT pa je samim tim zanimljivo da izuzev američkog predsednika koji jedini zapravo hijerarhijski može da donese prelomnu odluku, nemamo junake koji se izdižu iznad mehanike poretka i procedure.

U tom pogledu, ako je DETROIT priča o nemoći pravde pred poretkom koji je sistemski rasistički, onda je ovo priča o nemoći celog poretka pred egzistencijalnim strahom koji donosi nuklearno uništenje i potpunom ukočenju raznih alfa autoriteta pred strahom od ogromnog razaranja i njegovih posledica koje bi mogle razoriti društvo ako se ne počini odmazda i razoriti sveta ako se ona sprovede.

U stilskom pogledu, Kathryn Bigelow sarađuje sa Barry Ackroydom, koji je predvodio i HURT LOCKER i DETROIT, s tim što je ovde on kad se našao u enterijerima, pogurao Kathryn dalje prema Greengrassu nego što je ikada bila. Naravno, Kahtryn nije Greengrass i ona veštije kontroliše celinu i stilsku konzistentnost ali ovo svakako nije film iz kog će se neki inserti naći u nekoj montaži atrakcija o njenoj karijeri, bar kad je reč o scenama i kadrovima koji su je obeležili.

Snaga njenog rukopisa ovde je više prisutna u sigurnosti kojom sve ovo vodi, i svim onim što izvodi A HOUSE OF DYNAMITE u domen vrhunskog ostvarenja, i elitnog filmmakinga.

Međutim, Kathryn Bigelow je uprkos temi koji se poklapa sa nekim njenim ranijim radovima, ovde ostala bez likova kroz koje bi se ispoljilo njeno autorstvo, pa se može reći da je i ona sebe kao i njeni likovi sebe potčinila temi.

Kao i FLIGHT RISK i A HOUSE OF DYNAMITE je dobar film iz 2025. u kom smo dobili izdanje velikog auteura u formi koja nam od tog imena nije bila neophodna.

* * * / * * * *