Kako već ranije rekoh, ovih dana ghetto-film ima svoj revival u art house formi. Na toj liniji najuspešniji naslov je MOONLIGHT, ali ove godine zapažen je bio i KICKS Justina Tippinga. Ovo je u suštini prototip debitantskog filma u kome reditelj pokušava da pokaže sve što zna, a evidentnio zna do sta, i onda na tom putu dođe do inflacije izražajnih sredstava, dođe i do spajanja nespojivog ali ako film ima zdrav nukleus, a ovaj ga ima, onda je razultat jedan energičan mladalački film posle kog sa nestrpljenjem očekujemo dalje poteze ovog reditelja.
KICKS je priča o klincu iz ouklednskog predgrađa koji želi da prođe ritual inicijacije nabavljanjem ultimativnog fetiša, replike Jordanovih patika, kultnog "keca". Kada ih nabavi bivaju mu otete i sa svoja dva najbolja verna druga kreće u epopeju povraćaja patika put Ouklenda gde živi gangabanger koji mu ih je uzeo.
Ono što se dečacima dešava je punokrvna avantura ali i studija maskuliniteta među urbanim mladim afromaerikancima kod kojih razni nivoi obespravljenosti i nevolja prelaze sa kolena na koleno. Tippingova priča je jednostavna i prati jednu vrlo jasnu dramsku liniju ali je njegov rediteljski postupak snažno oslonjen na slow motion, na pokušaj da u pojedinim situacijama postigne wongkarwaijevsku hipnotičnost i kontemplativnost. U tome ponekad uspeva, ali i kada ne uspe taj postupak ima efekat zanimljive estetizacije.
Debitantsko lobovanje jeste i ovaplćenje sna glavnog junaka, a to je želja da bude astronaut, i ona se javlja u pojedinim oniričkim deonicama. Međutim, najbolji znak koliko bazična priča funkcioniše jeste to što kada se u drmaatičnom finišu filma pojavi ovo rešenje, ono ne smeta jer je ipak ono što je u prvom planu itekako uzbudljivo.
Pa ipak, ako se pored izvanrednog osećaja za priču i za visoku estetizaciju geta, Tipping zbog nečega mora pohvaliti to je čarobna podela u tri glavne uloge. Protagonista je Jahking Guillory, koji zaista uspeva da bude ne samo emotivni već i vizuelni centar filma što se za malo kog glumca može reći. Christopher Jordan Wallace (Biggijev sin) i Christopher Meyer su izuzetna podrška kao njegovi verni drugari, i uspevaju da ulogu sidekicka dignu na viši nivo, štaviše pokazuući da su potpuno spremni za najozbiljnije izazove.
KICKS je po svom efektu na gledaoca negde na ničijoj zemlji između onog starog ghetto filma iz vremena Braće Hughes i Mario Van Peeblesa i ovoga što se radi danas. Lako mogu da ga zamislim kao kultni film među današnjim klincima. Pa ipak, odluka da krene tim arty putem limitiraće mu distribuciju u velikoj meri i pitanje je da li će do današnjih klinaca doći kao što su kod nas dolazili MENACE2SOCIETY itd.
* * * / * * * *
KICKS je priča o klincu iz ouklednskog predgrađa koji želi da prođe ritual inicijacije nabavljanjem ultimativnog fetiša, replike Jordanovih patika, kultnog "keca". Kada ih nabavi bivaju mu otete i sa svoja dva najbolja verna druga kreće u epopeju povraćaja patika put Ouklenda gde živi gangabanger koji mu ih je uzeo.
Ono što se dečacima dešava je punokrvna avantura ali i studija maskuliniteta među urbanim mladim afromaerikancima kod kojih razni nivoi obespravljenosti i nevolja prelaze sa kolena na koleno. Tippingova priča je jednostavna i prati jednu vrlo jasnu dramsku liniju ali je njegov rediteljski postupak snažno oslonjen na slow motion, na pokušaj da u pojedinim situacijama postigne wongkarwaijevsku hipnotičnost i kontemplativnost. U tome ponekad uspeva, ali i kada ne uspe taj postupak ima efekat zanimljive estetizacije.
Debitantsko lobovanje jeste i ovaplćenje sna glavnog junaka, a to je želja da bude astronaut, i ona se javlja u pojedinim oniričkim deonicama. Međutim, najbolji znak koliko bazična priča funkcioniše jeste to što kada se u drmaatičnom finišu filma pojavi ovo rešenje, ono ne smeta jer je ipak ono što je u prvom planu itekako uzbudljivo.
Pa ipak, ako se pored izvanrednog osećaja za priču i za visoku estetizaciju geta, Tipping zbog nečega mora pohvaliti to je čarobna podela u tri glavne uloge. Protagonista je Jahking Guillory, koji zaista uspeva da bude ne samo emotivni već i vizuelni centar filma što se za malo kog glumca može reći. Christopher Jordan Wallace (Biggijev sin) i Christopher Meyer su izuzetna podrška kao njegovi verni drugari, i uspevaju da ulogu sidekicka dignu na viši nivo, štaviše pokazuući da su potpuno spremni za najozbiljnije izazove.
KICKS je po svom efektu na gledaoca negde na ničijoj zemlji između onog starog ghetto filma iz vremena Braće Hughes i Mario Van Peeblesa i ovoga što se radi danas. Lako mogu da ga zamislim kao kultni film među današnjim klincima. Pa ipak, odluka da krene tim arty putem limitiraće mu distribuciju u velikoj meri i pitanje je da li će do današnjih klinaca doći kao što su kod nas dolazili MENACE2SOCIETY itd.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment