DENIAL

Pogledao sam DENIAL Micka Jacksona. BBC je bio koproducent ovog filma, i njegova sudbina je ipak suštinski polutelevizijska, pa mu Jacksonova suštinski ipak televizijska režija ne smeta puno, naprosto zato što i scenario Davida Harea i sugeriše takav pristup. Mick Jackson je prekaljeni televizijski veteran, i sudnicu je već overio u izvanrednoj produkciji Olivera Stonea McMARTIN TRIAL, pa ne čudi njegova efikasnost u prikazivanju onoga što je u ovom slučaju najzanimljivije a to je proceduralni deo. Ono što je međutim dodato da bi DENIAL ipak bio film sa velikim F i da bi ličnosti Deborahe Lipstadt i njenih advokata postali likovi sa velikim L, uglavnom je slabo i suvišno. DENIAL je naprosto film o jednom zanimljivom slučaju koji je rešen zahvaljujući znanju advokata, a ne njihovom potpunom psihofizičkom angažmanu ili promeni karaktera. Čak naprotiv, u ovom filmu nema character arca, pa zato posle ekspozicije sve "karakterne scene" deluju potpuno suvišno.

Deo viškova proističe i iz potrebe autora da se "osiguraju" koje nosi kontroveznost teme. Naime, David Irving je harizmatično negator Holokausta. Taj utisak su sprečili prvo time što su angažovali Timothy Spalla da ga igra, a on nema ni fizičke ni harizmatske bliskosti sa Irvingom, a zatim i kroz niz scena u kojima se "osiguravaju" da niko slučajno ne dovede u sumnju stav filma prema Holokaustu. Obe ove ograde su potrebne ali su mogle biti veštije postavljene.

Međutim, sam slučaj, njegovi apsurdi, pravne implikacije, pitanja klevete, ostaju jako intrigantni. I zato uprkos svim nedostacima, DENIAL ostaje film koji treba da se pogleda.

* * 1/2 / * * * *