Pogledao sam CHE! Richarda Fleischera, bizaran holivudski pokušaj da se eksploatiše tada enormna Cheova popularnost. Film je bizaran ne samo po producentskoj nameri već i po stilu. Naime, CHE! je izašao 1969. godine, kada je Stari Holivud, sa svojim studio-sistemom i artificijelnošću već bio gotov iako toga nije bio u potpunosti svestan. Novi Holivud je već ušao na vrata ali još uvek su nastajali i filmovi stare škole. Che je bio ikona mladih, samim tim onih koji su gledaoci i autori Novog Holivuda, međutim radila ga je old school ekipa, prekaljeni profesionalac Richard Fleischer i dugo vremena blacklistovani scenarista Michael Wilson. Ono što je zanimljivo jeste da se u pojedinim dijalozima, itekako prepoznaje da Wilson zna šta je socijalizam, a još je zanimljivije to što Fleischer prepoznaje kako CHE! ne treba da se radi u nekoj tipičnoj iluzionističkoj formi već pod uticajem spojeva igranog i dokumentarnog materijala kakav je bio prisutan u levičarskom filmu te epohe.
U tom čudnom spoju nastaje zapravo osnovni kuršlus. Fleischer se mnogo bolje snašao u kombinovanju igranog filma i stilema dokumentarnog filma samo godinu dana ranije u THE BOSTON STRANGLERu - koji će kasnije poslužiti kao okosnica filma DAVITELJ PROTIV DAVITELJA Slobodana Šijana - ali su uzori ovde bili potpuno drugačiji, ponikli su u Evropi, i kada je Fleischer pokušao da ih rekreira ispao je smešan.
Che je prikazan kao višeslojna ličnost, istovremeno idealista, fanatik, vrhunski organizator ali i robespjerovski pobornik revolucionarnog terora. Ipak, revolucionarni teror koji Che sprovodi, on kao filmski lik pokupšava i da opravda, i to na način koji nije sasvim besmislen. U toj podeli karata, Fidel prolazi mnogo bolje. Prikazan je kao strpljiv, kontemplativan političar, sklon tome da prihvati dobar savet ali i da napravi kompromis, dočim Che ide beskompromisno, ali i sa velikom dozom sujete.
Ako imamo u vidu neku preptpostavljenu recepciju ovog filma u Americi, onda naravno neke stvari mogu biti tumačene na različite načine. Cheov predlog da Fidel raskine sa Sovjetima i preuzme njihove nuklearne projektile deluje radikalno ali u duhu samostalnosti i borbe za slobodu, dočim Fidelov stav da Sovjeti ipak sve odnesu može biti tretiran kao priznanje da se Kubanci postali marionetski režim. Iako iz današnje vizure Kubansku revoluciju poistovećujemo sa komunizmom, bitno je naglasiti da ona nije tako čisto bila definisana u vreme kad se dešavala.
Omar Sharif na vrhuncu snage igra Chea, dočim Jack Palance igra Fidela. Iako bi se očekivalo obrnuto, suptilniji Sharifov stil igre ne donosi suptilniju interpretaciju, naprotiv, Jack Palance ima zadatak da kanališe Fidelovu vatrenost i harizmu ali njegov lik na kraju deluje bitno kontemplativnije.
CHE! govori o revoluciji koja je iz niza razloga bila osuđena na neusopeh, i Che poprima svojstva antičkog heroja. Ipak, film pokušpava da prikaže obe strane, sa svemu priđe "dijalektički", i u tome na kraju ispada još brehtovskiji nego "uravnotežen". U tim pseudo-dokumentarnim ispovestima koje post festum objašnjavaju Chea, ruši se "četvrti zid" ali se ne menjaju ni faktura slike, ni stil glume pa onda ti detalji izgledaju lažnije od onih "konvencionalnih".
* * / * * * *
U tom čudnom spoju nastaje zapravo osnovni kuršlus. Fleischer se mnogo bolje snašao u kombinovanju igranog filma i stilema dokumentarnog filma samo godinu dana ranije u THE BOSTON STRANGLERu - koji će kasnije poslužiti kao okosnica filma DAVITELJ PROTIV DAVITELJA Slobodana Šijana - ali su uzori ovde bili potpuno drugačiji, ponikli su u Evropi, i kada je Fleischer pokušao da ih rekreira ispao je smešan.
Che je prikazan kao višeslojna ličnost, istovremeno idealista, fanatik, vrhunski organizator ali i robespjerovski pobornik revolucionarnog terora. Ipak, revolucionarni teror koji Che sprovodi, on kao filmski lik pokupšava i da opravda, i to na način koji nije sasvim besmislen. U toj podeli karata, Fidel prolazi mnogo bolje. Prikazan je kao strpljiv, kontemplativan političar, sklon tome da prihvati dobar savet ali i da napravi kompromis, dočim Che ide beskompromisno, ali i sa velikom dozom sujete.
Ako imamo u vidu neku preptpostavljenu recepciju ovog filma u Americi, onda naravno neke stvari mogu biti tumačene na različite načine. Cheov predlog da Fidel raskine sa Sovjetima i preuzme njihove nuklearne projektile deluje radikalno ali u duhu samostalnosti i borbe za slobodu, dočim Fidelov stav da Sovjeti ipak sve odnesu može biti tretiran kao priznanje da se Kubanci postali marionetski režim. Iako iz današnje vizure Kubansku revoluciju poistovećujemo sa komunizmom, bitno je naglasiti da ona nije tako čisto bila definisana u vreme kad se dešavala.
Omar Sharif na vrhuncu snage igra Chea, dočim Jack Palance igra Fidela. Iako bi se očekivalo obrnuto, suptilniji Sharifov stil igre ne donosi suptilniju interpretaciju, naprotiv, Jack Palance ima zadatak da kanališe Fidelovu vatrenost i harizmu ali njegov lik na kraju deluje bitno kontemplativnije.
CHE! govori o revoluciji koja je iz niza razloga bila osuđena na neusopeh, i Che poprima svojstva antičkog heroja. Ipak, film pokušpava da prikaže obe strane, sa svemu priđe "dijalektički", i u tome na kraju ispada još brehtovskiji nego "uravnotežen". U tim pseudo-dokumentarnim ispovestima koje post festum objašnjavaju Chea, ruši se "četvrti zid" ali se ne menjaju ni faktura slike, ni stil glume pa onda ti detalji izgledaju lažnije od onih "konvencionalnih".
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment