COLLATERAL BEAUTY Davida Frankela je film o gubitku i načinima na koje čovek može da se nosi sa tim. Međutim, ovaj kritičarski raznet film mnogo je zanimljiviji kao slučaj puta u pakao popločanog dobrim namerama. Naravno, za početak, važno je reći da COLLATERAL BEAUTY ni u kom slučaju nije zaslužio taj stepen uništenja od američke kritike. Film ima svoje probleme, ali pre koju godinu lako mogu da zamislim i hvalospeve za isto ovo ostvarenje. Ipak, izgleda da je Frankelov film doživeo kaznu zato što je reč o major filmu koji se "drznuo" da čeprka po imaginarijumu indie filma. U isto vreme hvalospeve dobija indie film MANCHESTER BY THE SEA na istu temu i kritičari su verovatno iz nekog razloga pomislili da indie film treba da ima tapiju na temu gubitka.
Stoga, eto, ako pogledamo agregatore kritika poput Rotten Tomatoes ili Metacritic videćemo da je Marvel u proseku jači u skorovima od filmova poput COLLATERAL BEAUTY koji je a) baziran na originalnom scenariju b) pokušava da bude grow up studio picture. Zanimljivo je da kritičari istovremeno vape za tim kako nema dovoljno major filmova na ozbiljne teme, za ozbiljne gledaoce, po originalnim scenarijima, ali kada se neko pojavi, bilo da je žanr ili melodrama, vrlo često biva ukopan, bilo da je reč o ACCOUNTANTu, ALLIEDu ili evo sada COLLATERAL BEAUTYju.
Kako rekoh, COLLATERAL BEAUTY ima određene probleme, i to je činjenica. Ali, problemi koje ima ovaj film su mnogo delikatniji od načina na koji je izgažen.
Međutim, nije samo kritička recepcija indikativna za ovaj film. Postoji tu još nekoliko vrlo zanimljivih i osetljivih elemenata. Ovaj scenario je bio glorifikovan na Black Listu, i godinama je "kuvan" kao prestige picture. Prvobitno je glavnu ulogu trebalo da igra Hugh Jackman i imao je drugog reditelja. Kada je Jackman zamenjen Smithom, originalni reditelj je napustio film i došao je Frankel. Mađutim, iz ove vizure, ako je i došlo do promene direkcije filma, onda je ona mogla biti samo u pravcu koji je "mračniji" jer COLLATERAL BEAUTY je moderna urbana bajka prepuna depresivnih likova, i Big Willie je u toj galeriji likova daleko najdepresivniji.
Sam scenario je prepun raznih lucidnih rešenja, i u pogledu dijaloga i u pogledu zapleta. Neka od onih iz dijaloga bez ikakve sumnje bolje funkcionišu na papiru nego u filmu. Jednim delom zato što naprosto bolje funkcionišu na papiru, a možda je nešto i do Frankela. Naime, COLLATERAL BEAUTY je izuzetno složen scenario za režiju i mislim da je Frankel naslutio u kom pravcu treba da ga radi ali da u pojedinim aspektima nije našao balans. Film nije ni sirov ni estetizovan, ni realističan ni liričan, i uprkos tome pšto ne bi bilo dobro da je otišao ni u jednom od tih pravaca do kraja, Frankelov balans nije optimalan. Jedan od faktora je svakako tempo. Film je dinamičan, traje 97 minuta, reklo bi se neočekivano kratko za ovu vrstu filma i u tom pogledu, Frankel zb ilja dopnosi jednu efikasnost, mada ne možemo reći da film isključivo ide iz poente u poentu.
Roger Ebert je imao tezu da je CONSPIRACY THEORY Briana Helgelanda patio od problema što ga je Dick Donner preubeličao kroz blokbuster tretman. Nisam se slagao sa tom tezom. U slučaju COLLATERAL BEAUTYja, možda bi se isto moglo reći ali ovaj film po svojim dimenzijama nije blockbuster, ovo je film od 36 miliona dolara što je ako imamo u vidu zvezde koje je skupio vrlo tesan budžet. Međutim, moguće je da su ta velika glumačka imena sa svojim velikim talentama zapravo "preopteretila" film.
Ono što je sasvim sigurno, to je da bi ovaj i ovakav scenario realizovan recimo u Francuskoj ili Belgiji, konkurisao za "oskara", pa čak i u istoj ovakvoj realizaciji.
COLLATERAL BEAUTY nije vehicle Willa Smitha. On je centralni lik pre svega po tome što se svi njime bave, ali na ekranu veći deo vremena provode drugi likovi, svaki sa svojom arijom. Te arije su jednim delom proistekle kao strukturalna uslovnost scenarija koji u sebi ima poučke poput CHRISTMAS CAROLa.
Ako imamo u vidu da screentime ne čini dominaciju Willa Smitha ali da je svakako čini čitav sklop događaja i odnosa, bitno je naglasiti da je on napravio odličan posao. U određenom smislu, film se može čitati i kao meta-priča o nepogrešivom čoveku kooga tragedija sa decom dovodi u situaciju u kojoj ne može da dođe sebi, kao priča o Smithu posle AFTER EARTH kao jednog prenaglašenog promašaja koji se tretira kao gamechanger u njegovom opusu. U ekipi punoj izuzetnoj glumaca, Smith pokazuje zašto je zvezda. Interesantno je da traumatičan odnos sa kćerkom predstavlja okosnicu oba ovogodišnja Smithova filma u kojima je bio okružen velikim i efektnim ansamblom, i SUICIDE SQUADa i COLLATERALa.
Paradoksalno, COLLATERAL BEAUTY je pokušaj da se praznični poučni film učini inovativnijim i mračnijim nego inače, a da se opet ne odstupi od kanona. To subvertiranje očekivanja imalo bi smisla da je Frankel pronašao pravi rediteljski balans. Pa ipak, čini mi se da oni koji žele da puste suzu uz praznični film, a da su plačljivi tokom holivudskih filmova, ovde itekako mogu dobiti ono što su tražili. Ja nisam publika za to, ali ne mislim da je to veći greh od plakanja uz indie filmove.
* * 1/2 / * * * *
Stoga, eto, ako pogledamo agregatore kritika poput Rotten Tomatoes ili Metacritic videćemo da je Marvel u proseku jači u skorovima od filmova poput COLLATERAL BEAUTY koji je a) baziran na originalnom scenariju b) pokušava da bude grow up studio picture. Zanimljivo je da kritičari istovremeno vape za tim kako nema dovoljno major filmova na ozbiljne teme, za ozbiljne gledaoce, po originalnim scenarijima, ali kada se neko pojavi, bilo da je žanr ili melodrama, vrlo često biva ukopan, bilo da je reč o ACCOUNTANTu, ALLIEDu ili evo sada COLLATERAL BEAUTYju.
Kako rekoh, COLLATERAL BEAUTY ima određene probleme, i to je činjenica. Ali, problemi koje ima ovaj film su mnogo delikatniji od načina na koji je izgažen.
Međutim, nije samo kritička recepcija indikativna za ovaj film. Postoji tu još nekoliko vrlo zanimljivih i osetljivih elemenata. Ovaj scenario je bio glorifikovan na Black Listu, i godinama je "kuvan" kao prestige picture. Prvobitno je glavnu ulogu trebalo da igra Hugh Jackman i imao je drugog reditelja. Kada je Jackman zamenjen Smithom, originalni reditelj je napustio film i došao je Frankel. Mađutim, iz ove vizure, ako je i došlo do promene direkcije filma, onda je ona mogla biti samo u pravcu koji je "mračniji" jer COLLATERAL BEAUTY je moderna urbana bajka prepuna depresivnih likova, i Big Willie je u toj galeriji likova daleko najdepresivniji.
Sam scenario je prepun raznih lucidnih rešenja, i u pogledu dijaloga i u pogledu zapleta. Neka od onih iz dijaloga bez ikakve sumnje bolje funkcionišu na papiru nego u filmu. Jednim delom zato što naprosto bolje funkcionišu na papiru, a možda je nešto i do Frankela. Naime, COLLATERAL BEAUTY je izuzetno složen scenario za režiju i mislim da je Frankel naslutio u kom pravcu treba da ga radi ali da u pojedinim aspektima nije našao balans. Film nije ni sirov ni estetizovan, ni realističan ni liričan, i uprkos tome pšto ne bi bilo dobro da je otišao ni u jednom od tih pravaca do kraja, Frankelov balans nije optimalan. Jedan od faktora je svakako tempo. Film je dinamičan, traje 97 minuta, reklo bi se neočekivano kratko za ovu vrstu filma i u tom pogledu, Frankel zb ilja dopnosi jednu efikasnost, mada ne možemo reći da film isključivo ide iz poente u poentu.
Roger Ebert je imao tezu da je CONSPIRACY THEORY Briana Helgelanda patio od problema što ga je Dick Donner preubeličao kroz blokbuster tretman. Nisam se slagao sa tom tezom. U slučaju COLLATERAL BEAUTYja, možda bi se isto moglo reći ali ovaj film po svojim dimenzijama nije blockbuster, ovo je film od 36 miliona dolara što je ako imamo u vidu zvezde koje je skupio vrlo tesan budžet. Međutim, moguće je da su ta velika glumačka imena sa svojim velikim talentama zapravo "preopteretila" film.
Ono što je sasvim sigurno, to je da bi ovaj i ovakav scenario realizovan recimo u Francuskoj ili Belgiji, konkurisao za "oskara", pa čak i u istoj ovakvoj realizaciji.
COLLATERAL BEAUTY nije vehicle Willa Smitha. On je centralni lik pre svega po tome što se svi njime bave, ali na ekranu veći deo vremena provode drugi likovi, svaki sa svojom arijom. Te arije su jednim delom proistekle kao strukturalna uslovnost scenarija koji u sebi ima poučke poput CHRISTMAS CAROLa.
Ako imamo u vidu da screentime ne čini dominaciju Willa Smitha ali da je svakako čini čitav sklop događaja i odnosa, bitno je naglasiti da je on napravio odličan posao. U određenom smislu, film se može čitati i kao meta-priča o nepogrešivom čoveku kooga tragedija sa decom dovodi u situaciju u kojoj ne može da dođe sebi, kao priča o Smithu posle AFTER EARTH kao jednog prenaglašenog promašaja koji se tretira kao gamechanger u njegovom opusu. U ekipi punoj izuzetnoj glumaca, Smith pokazuje zašto je zvezda. Interesantno je da traumatičan odnos sa kćerkom predstavlja okosnicu oba ovogodišnja Smithova filma u kojima je bio okružen velikim i efektnim ansamblom, i SUICIDE SQUADa i COLLATERALa.
Paradoksalno, COLLATERAL BEAUTY je pokušaj da se praznični poučni film učini inovativnijim i mračnijim nego inače, a da se opet ne odstupi od kanona. To subvertiranje očekivanja imalo bi smisla da je Frankel pronašao pravi rediteljski balans. Pa ipak, čini mi se da oni koji žele da puste suzu uz praznični film, a da su plačljivi tokom holivudskih filmova, ovde itekako mogu dobiti ono što su tražili. Ja nisam publika za to, ali ne mislim da je to veći greh od plakanja uz indie filmove.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment