THE BRINK Alisan Klayman je dokumentarni film o Stephenu Bannonu, nekadašnjem Trumpovom rukovodiocu kamapnje i čovekom koji se smatra spiritus movensom nove populističke desnice, prvo Americi, a sada i u Evropi. Film nikada ne izlazi iz svog obzervacionog koncepta ali Alison Klayman gradi celinu koja se može gledati kao dramaturški fino sklopljen triler je kreće sa Bannonovim izlaskom iz Trumpove administracije a završava se midterm izborima prošlog novembra.
Film je dakle, čak i za standarde obzervacionog dokumentarnog filma izuzetno svež, govori o nedavnim događajima i ima estetiku bioskopskog dokumentarca ali aktuelnost televizijskog priloga. Ruku na srce, THE BRINK ima neke događaje u odnosu na koje je malo zakasnio a bitni su - tipa rezultati njegovih desničara na evropskim izborima - ali praktično on je samo malo iza najaktuelnijih razvoja situacije što je i dalje jako dobro. Ako tome dodamo da je američku premijeru imao 29. marta, i da se tada nije znao ishod izbra za evropski parlament onda možemo reći da je na premijeri bio izuzetno svež.
Klaymanova gladi Bannonov portret obzervacionom metodom, prati ga u svakodnevnim obavezama, na zanimljiv i odmeren način, dakle nekih privatnih iskliznuća ima vrlo malo i data su apsolutno u funkciji izgradnje slike o njemu a ne radi nekakve karikaturalnosti i sl. Ona prikazuje njegovu borbu koja je dvadesetčetvoročasovna i bavi se prevashodno pokušajima da se osvoji vlast i brejnstormingovanjem o tome kako da se ona obori.
Bannon je ispraćen iz Bele kuće na grub način ali zapravo nikada nije prestao da podržava Trumpa i da u njemu prepoznaje čoveka koji će "pokriti" njegovu ideologiju desnog populizma, gde reč "populizam" on vrlo afirmativno koristi. Susreti sa evropskim političarima, raznim nacionalistima, neo fašistima, identitarcima i sl. su zanimljivi jer ih prikazuju kao dosta servilne prema jednom "bivšem čoveku", a isto tako pokazuje da su ujedinjeni oko iste ideje iako je ključna reč njihove politike razjedinjenje, izolacija, biranje vlastitog puta. No, njihovo strpljenje pa pomalo i strahopoštovanje za Bannona daju za pravo onima koji misle da je uspon "populista" aranžiran iz jednog centra, i da bi taj centar vrlo lako mogla biti Moskva.
Međutim, od svih pretpostavki o Bannonu, od onih da je antisemita do onih da je rasista, jedina koja se ne otvara u ovom filmu upravo jeste moskovska što je dosta interesantno. Slika koja se gradi o njemu svakako ne proizilazi iz simpatija koje Alison Klayman ima prema njemu, ali sve ono što je o Bannonu odbojno pre svega može tako da se čita iz vizure vašingtonskih političkih elita kojima je on principijelno stao na put. Bannon je džukac koji je ušao među uglađene političare i napravio ršum, donoseći retoriku koja je vidno oslobođena diplomatičnosti i ostalih formi političke korektnosti. Iz naše vizure međutim, Bannon deluje kao jedan relativno pitomi Naprednjak, u odnosu na kog su Tijanić ili Velja Ilić aždaje. Stoga, čini mi se, Bannon samo američkoj publici na osnovu ovog filma može delovati kao neotesani protivnik elita. Kod nas bi ovakav čovek bez problema mogao biti njihov oslonac i glavni mislilac.
Kad je o misli reč, Bannon je oportunista, politički tehničar, babica populističke revolucije, koja iza neposrednog i naizgled emotivnog nastupa koje jedan dosta jasan tehnološki pristup politici. On ima svoj metod, ima načine kako širiti neke narative i podrivati neke druge i očajnički želi da ih kapitalizuje gde god može. Zato se bori za Trumpa čak i kad ga je ovaj brutalno odjavio, i zato ide po Evropi i pokreće Movement.
Ima po Evropi zapravo još zanimljivijih bannonolikih likova ali on pošto je Amerikanac ima način kako da globalizuje svoje identitetaristički know how i to je najzanimljivije. Ljudi američkog predsednika danas u Evropi podstiču partije koje žele da se njihovi narodi okrenu sebi, da izađu iz gobalnih i kontinentalnih tokova koje je formulisala Amerika.
Dakle, globalizacija neizbežna, a Soros i Bannon su njeni prethodnici sa različitim predznacima jer izgleda svaka inovacija čak i ako je usmerena protiv američke "duboke države" mora doći iz SAD.
* * * 1/2 / * * * *
Film je dakle, čak i za standarde obzervacionog dokumentarnog filma izuzetno svež, govori o nedavnim događajima i ima estetiku bioskopskog dokumentarca ali aktuelnost televizijskog priloga. Ruku na srce, THE BRINK ima neke događaje u odnosu na koje je malo zakasnio a bitni su - tipa rezultati njegovih desničara na evropskim izborima - ali praktično on je samo malo iza najaktuelnijih razvoja situacije što je i dalje jako dobro. Ako tome dodamo da je američku premijeru imao 29. marta, i da se tada nije znao ishod izbra za evropski parlament onda možemo reći da je na premijeri bio izuzetno svež.
Klaymanova gladi Bannonov portret obzervacionom metodom, prati ga u svakodnevnim obavezama, na zanimljiv i odmeren način, dakle nekih privatnih iskliznuća ima vrlo malo i data su apsolutno u funkciji izgradnje slike o njemu a ne radi nekakve karikaturalnosti i sl. Ona prikazuje njegovu borbu koja je dvadesetčetvoročasovna i bavi se prevashodno pokušajima da se osvoji vlast i brejnstormingovanjem o tome kako da se ona obori.
Bannon je ispraćen iz Bele kuće na grub način ali zapravo nikada nije prestao da podržava Trumpa i da u njemu prepoznaje čoveka koji će "pokriti" njegovu ideologiju desnog populizma, gde reč "populizam" on vrlo afirmativno koristi. Susreti sa evropskim političarima, raznim nacionalistima, neo fašistima, identitarcima i sl. su zanimljivi jer ih prikazuju kao dosta servilne prema jednom "bivšem čoveku", a isto tako pokazuje da su ujedinjeni oko iste ideje iako je ključna reč njihove politike razjedinjenje, izolacija, biranje vlastitog puta. No, njihovo strpljenje pa pomalo i strahopoštovanje za Bannona daju za pravo onima koji misle da je uspon "populista" aranžiran iz jednog centra, i da bi taj centar vrlo lako mogla biti Moskva.
Međutim, od svih pretpostavki o Bannonu, od onih da je antisemita do onih da je rasista, jedina koja se ne otvara u ovom filmu upravo jeste moskovska što je dosta interesantno. Slika koja se gradi o njemu svakako ne proizilazi iz simpatija koje Alison Klayman ima prema njemu, ali sve ono što je o Bannonu odbojno pre svega može tako da se čita iz vizure vašingtonskih političkih elita kojima je on principijelno stao na put. Bannon je džukac koji je ušao među uglađene političare i napravio ršum, donoseći retoriku koja je vidno oslobođena diplomatičnosti i ostalih formi političke korektnosti. Iz naše vizure međutim, Bannon deluje kao jedan relativno pitomi Naprednjak, u odnosu na kog su Tijanić ili Velja Ilić aždaje. Stoga, čini mi se, Bannon samo američkoj publici na osnovu ovog filma može delovati kao neotesani protivnik elita. Kod nas bi ovakav čovek bez problema mogao biti njihov oslonac i glavni mislilac.
Kad je o misli reč, Bannon je oportunista, politički tehničar, babica populističke revolucije, koja iza neposrednog i naizgled emotivnog nastupa koje jedan dosta jasan tehnološki pristup politici. On ima svoj metod, ima načine kako širiti neke narative i podrivati neke druge i očajnički želi da ih kapitalizuje gde god može. Zato se bori za Trumpa čak i kad ga je ovaj brutalno odjavio, i zato ide po Evropi i pokreće Movement.
Ima po Evropi zapravo još zanimljivijih bannonolikih likova ali on pošto je Amerikanac ima način kako da globalizuje svoje identitetaristički know how i to je najzanimljivije. Ljudi američkog predsednika danas u Evropi podstiču partije koje žele da se njihovi narodi okrenu sebi, da izađu iz gobalnih i kontinentalnih tokova koje je formulisala Amerika.
Dakle, globalizacija neizbežna, a Soros i Bannon su njeni prethodnici sa različitim predznacima jer izgleda svaka inovacija čak i ako je usmerena protiv američke "duboke države" mora doći iz SAD.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment