YESTERDAY

YESTERDAY Danny Boylea, po scenariju Richarda Curtisa je što se mene tiče bio jedan od najočekivanijih filmova godine, i drago mi je da sam dobio ono što sam očekivao. YESTERDAY je film koji otvara mnogo pitanja, i u tom pogledu ovo je jedan od onih filmova o alternativnoj stvarnosti koji ne nudi definitivnu, do kraja definisanu sliku multiverzuma već ostavlja jedan čitav niz dilema i drugačijih interpretacija.

Zanimljivo je da Curtis i u ABOUT TIME i u YESTERDAY koketira zapravo sa fantastikom, na neki način i naučnom fantastikom s tim što je ABOUT TIME priča o hronomociji gde je ona deo junakovog delovanja a ne samo osnovna postavka premise. U YESTERDAY, to je postavka premise.

A premisa je sledeća, mladi kantautor želi da prestane sa muziciranjem jer mu očigledno ne ide. Na povratku kući dešava se nestanak struke i blackout na celoh planeti i baš tada on biva udaren na raskrsnici. Posle udara autobusa dolazi struja i svetlost, junak odlazi u bolnicu i postepeno shvata da se probudio u drugačijem svetu u kome nema grupe The Beatles niti njihovih pesama. 

Tada junak kreće da svira pesme Beatlesa predstavljajući ih kao svoje i postepeno gradi karijeru najvećeg kantautora na svetu. Međutim, život u laži počinje da ga optećeuje svojom cenom jer nisu samo Beatlesi laž, već i njegov stav prema devojci sa kojom se druži ceo život.

Ovo je vreme jukebox mjuzikala, biopicova zvezda ili fikcija kao što je A STAR IS BORN. U tom miljeu izlazi YESTERDAY koji je nešto između jer se oslanja na muziku poznatog benda ali je u suštini fantazija o ulasku u svet rokenrola. Dakle, YESTERDAY je negde na pola puta između ROCKETMANa ili BOHEMIAN RHAPSODY i A STAR IS BORN, samo što je u vedrom duhu Richarda Curtisa.

Himesh Patel u glavnoj ulozi je izuzetan i u dramskim scenama i u muzičkim nastupima. Daniel Pemberton je napravio zanimljive aranžmane Beatlesa sviranih “po sećanju”, vrlo često sa različitim žanrovskim prizvukom, a Danny Boyle, reditelj čiji izraz itekako ima veze sa muzikom i autor čiji je rad redefinisao pojam saundtrek albuma sredinom i krajem devedesetih naprosto uživa u raznim poigravanjima slikom u skladu sa zvučnim zapisom. I u tom pogledu YESTERDAY je pravi praznik za ljubitelje “muzičkog filma” u kom su Beatlesi kroz saradnje sa Richardom Lesterom bili istinski pioniri.

Danny Boyle zaslužuje pohvale što je odustao od snimanja 25. Bonda kako bi uradio ovaj film i time je pokazao izuzetnu zrelost jer je ovde imao priliku da se mnogo više autorski iskaže i ostavi trag. Uostalom, zar nije HELP! bio svojevrsna parodija Bond-filmova sa Beatlesima u glavnoj ulozi?

Curtisov scenario naravno ima svoju prepoznatljivu postavku, rekao bih čak i da na neki način insisitra na tome da neke dinamike među likovima budu prepoznatljive jer na kraju krajeva ovo je film o popularnoj kulturi, o tradiciji, i Curtis - kao uostalom i Boyle - svoju punu afirmaciju duguje istom periodu pa im je sada i vreme da sami sebe kanonizuju.

Ono što je otvorena a neizbežna diskusija jeste pitanje zašto svet nije “mračnije mesto” bez Beatlesa i na to ima čitav niz odgovora. Recimo, u nekoliko detalja je jasno da račvanje između dve realnosti nije isključivo vezano za Beatlese već i za neke druge stvari što sugeriše da je do njega došlo mnogo pre njihove pojave. S druge strane, film možda polazi od marksističke premise da jedan čovek ili događaj ne mogu preokrenuti kompleksne istorijske tokove.

Između ostalih stvari, pesama Beatlesa nema a popularna muzika nije bitno različita bez njih. Ipak, postavlja se pitanje koje pesme Beatlesa su zapravo one bez kojih bi muzika zbilja bila drugačija. Svakako da njihova rana, delom i reproduktivna faza brzog poletnog, plesnog rokenrola nije ono zbog čega su oni bili neophodni jer su takve stvari imali i neki drugi bendovi. Isto važ i za neke konvencionalnije sporije numere, poput naslovne YESTERDAY koju je moguće zamisliti u pesmarici Cat Stevensa. Međutim, onaj trenutak u kome je rokenrol počeo da pomera granice i postaje umetnost jeste ono što je unukatno za Beatlese. Tako recimo u filmu  bez Beatlesa nema Oasisa, ali npr. postoji Radiohead koji su suštinski mnogo više potekli iz njihovog šinjela od mančesterskog benda koji je njima bio fasciniran. Dakle, YESTERDAY je film koji će otvoriti polemiku među ljubiteljima muzike i rok kritičarima u pokušaju da definišu šta bi zaista bilo drugačije da nema Beatlesa, osim “svega”.

Zanimljivo je da većinu pesama koje glavni junak pokušava da iznova “ostvari” i spase od zaborava čine mahom “pop” numere i da sa njima započinje svoj uspon na listama, potvrđujući njihovu vanvremensku snagu.

Međutim, YESTERDAY se bavim čitavim nizom tema, i nepostojanje Beatlesa je samo okosnica oko kojih gradi svoje nasmejane, slatke ali gorke delove, smeh ali i kontemplativnije deonice, i u tom pogledu film ima i mračnu stranu zamaskiranu iza vitalnog nostalgičnog štimunga.

* * * 1/2 / * * * *