SHAFT

SHAFT Tima Storyja je jedno od skandaloznijih ostvarenja koja su nam isporučili major studiji poslednjih godina. Naime, SHAFT kao lik kog je zamislio Ernest Tidyman je bio privatni detektiv, cinik, protagonista klasičnih krimi zapleta sa humorom koji proističe iz situacija. Toga su se držali reditelji prva tri filma i potom John Singleton koji je radio nastavak/reboot sa Samom Jacksonom.

Ovogodišnji SHAFT međutim nije krimić već krimi komedija o tri generacije Shaftovih, igraju ih Roundtree, Jackson i Usher i njihovom prevazilaženju dugotrajne razdvojenosti i neviđanja, kroz kriminalistički slučaj koji im se ukazao.

Storyjeva režija je mediokritetska, nema jasnih indikacija ni u smeru komedije ni u smeru krimića ili akcije. I kada se na takav aseptičan postupak doda scenario koji je potpuno lišen bilo čega originalnog ili energičnog dobijamo ovaj film koji nije napravio čudo na blagajnama ali sve je bolje od onoga što je zaslužio a potom se brzo našao na Netflixu.

Holivud je u stanju da napravi loš film, ali vrlo se retko dešava ovakvo nerazumevanje izvornog materijala i potpuno proizvoljan odabir žanra u kome će se reboot praviti. 

Naravno, Todd Phillips je napravio STARSKY AND HUTCH koji je tipičan primer žanrovske transformacije iz akcione krimi serije u komediju, ali to je bio maestralan film, i izvornik je bio krajnje campy.

SHAFT jeste deo Blaxploitation ere i uprkos tome što ona danas jeste campy i predmet parodije, SHAFT to ipak nikada nije bio. Zato nije ni zaslužio ovakav pokušaj oživljavanja. Uostalom, Singletonov film iz 2001. godine je pisao Richard Price, i to pokazuje koliko je taj film imao ozbiljniji ton.