Чёрный, чёрный человек

Чёрный, чёрный человек Adilkana Jeržanova je trebalo da bude njegov MEMORIES OF MURDER, ali nažalost nije ni blizu tog masterpisa.

U samoj suštini, Adilkan koji ovde sarađuje sa jednim holandskim specijalistom za koprodukcione scenarije koji se rade na istoku, pravi zanimljivu priču o jednom relativno običnom policijskom inspektoru koji se spremao da zaključi slučaj ubistva i silovanja deteta kao i sva prethodna, tako što će naći maloumnika da to prizna, podmetnuti dokaze i ubiti ga u ćeliji.

U tome ga omete dolazak mlade novinarke poslate iz velikog grada zbog koje lokalna policija ne može da radi "kao i obično", što ga tera da po prvi put malo nešto i istražuje, i da shvati kako je reč o evidentno serijskom ubici i kako u stvari vlasti ne smeju da mu se suprotstave.

Priča je dobra, situacije su adilkanovski crnohumorne vrlo često, međutim, film je toliko sveden u inscenaciji da to ponekad deluje oskudno, pa čak i zaliči na skeč.

U tom smislu, Чёрный, чёрный человек nikada ne ispada iz estetike filma u širem smislu, ali se kreće po obodu, i ovoga puta prelazi na onu stranu koja meni nije prihvatljiva, naročito jer znam koja su Adilkanova znanja i mogućnosti.

U tom vizuelnom aspektu i u par scena kada lobuje sa tatijevskim humorom, Adilkan razočarava i to pre svega rezultira filmom koji sam po sebi nije toliko slab koliko je slabiji od onoga što je mogao da postigne, da je vizuelno malo ambiciozniji i da je u pogledu komike disciplinovaniji.

Ljubiteljima art housea kojima te neke akademske stvari nisu bitne, ovaj film dobacuje do * * * pa i više od od toga. Uprkos mnogim snažnim situacijama i uprkos priči koja je ukupno uzev solidna, film i zbog svoje naglašene dužine i zbog tih gafova ipak ide na * * 1/2 kod mene.

No, i ovo je jedan od onih Adilkanovih filmova gde je utisak zaista pitanje ukusa i toga koliko gledalac reaguje na neke atipične zahvate.