Pogledao sam LADIES AND GENTLEMEN, THE FABULOUS STAINS Lou Adlera, tipa iz muzičke industrije koji je odlučio da se okuša na filmu. U ovom projektu, producent Joe Roth, kasnije šef nekih od najvećih holivudskih studija, okružio ga je sjajnim saradnicima, poznata scenaristkinja Nancy Dowd potpisala se imenom Rob Morton, slikao je Bruce Surtees i oni su uspeli da delimično pokriju Adlerovu rediteljsku nekompetenciju.
Međutim, na kraju Adlerov rediteljski problem se nije mogao prikriti, i ovaj film ima u sebi niz problema, nedovoljno definisan razvoj lika, nedostaju mu neke jako bitne scene u kojima se junaci i odnosi transformišu, u pojedinim aspektima nelagodno meša šematizovanost rokenrol filma pedesetih i angažovani realizam. Ali u ukupnom skoru, STAINS ima jednu nespornu autentičnost kojoj pre svega doprinose Diane Lane u ulozi frontmenke ženske punk grupe i Ray Winstone kao frontmen britanske punk grupe u kojoj pored njega muzičare igraju i Steve Jones, Paul Simonon i Paul Cook.
Autentičnost je upravo i prisutna kroz tu sirovost Adlerovog rediteljskog postupka koja je verovatno proistekla iz njegovog neiskustva ali je u ovom slučaju mogla da se percipira i kao adut filma, premda on u svoje vreme ne samo da nije prihvaćen kao uspeh nego je dve godine "odležao", dosnimljen je i premontiran kako ne bi imap pesimističan već optimističan kraj, a dok je to trajalo glumice Diane Lane i Laura Dern su malo porasle. Otud kraj sada deluje malo bizarno i nejasan je, ali zanimljivo pokazuje promenu muzičkih trendova koji su nastupili baš u te dve godine. Od priče o devojčicama koje imaju svoj pristup punku postao je kao priča o mladim zvezdama na tragu Debbie Harry i Madonne, što sigurno nije bio Adlerov plan. Inače, Nancy Dowd su na ovaj film inspirisali Ramonesi koji su do danas ostali vrlo inspirativna tema za filmmakere.
No, čini se da je film na kraju dobio svoje mesto i kultni status koji mu je u vreme premijere izmakao. Isto tako mislim da su svi oni objektivni Adlerovi problemi itekako nepremostivi gledaocima koje ne zanima ova tema.
* * * / * * * *
Međutim, na kraju Adlerov rediteljski problem se nije mogao prikriti, i ovaj film ima u sebi niz problema, nedovoljno definisan razvoj lika, nedostaju mu neke jako bitne scene u kojima se junaci i odnosi transformišu, u pojedinim aspektima nelagodno meša šematizovanost rokenrol filma pedesetih i angažovani realizam. Ali u ukupnom skoru, STAINS ima jednu nespornu autentičnost kojoj pre svega doprinose Diane Lane u ulozi frontmenke ženske punk grupe i Ray Winstone kao frontmen britanske punk grupe u kojoj pored njega muzičare igraju i Steve Jones, Paul Simonon i Paul Cook.
Autentičnost je upravo i prisutna kroz tu sirovost Adlerovog rediteljskog postupka koja je verovatno proistekla iz njegovog neiskustva ali je u ovom slučaju mogla da se percipira i kao adut filma, premda on u svoje vreme ne samo da nije prihvaćen kao uspeh nego je dve godine "odležao", dosnimljen je i premontiran kako ne bi imap pesimističan već optimističan kraj, a dok je to trajalo glumice Diane Lane i Laura Dern su malo porasle. Otud kraj sada deluje malo bizarno i nejasan je, ali zanimljivo pokazuje promenu muzičkih trendova koji su nastupili baš u te dve godine. Od priče o devojčicama koje imaju svoj pristup punku postao je kao priča o mladim zvezdama na tragu Debbie Harry i Madonne, što sigurno nije bio Adlerov plan. Inače, Nancy Dowd su na ovaj film inspirisali Ramonesi koji su do danas ostali vrlo inspirativna tema za filmmakere.
No, čini se da je film na kraju dobio svoje mesto i kultni status koji mu je u vreme premijere izmakao. Isto tako mislim da su svi oni objektivni Adlerovi problemi itekako nepremostivi gledaocima koje ne zanima ova tema.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment