Pogledao sam HAMMER OF THE GODS Farrena Blackburna, iskusnog televizijskog reditelja koji se sada okušao i u formi hip vikinškog akcijaša, pod scenarističkim i producentskim pokroviteljstvom Matthewa Reada koji je postao svojevrsni Refnov poverenik za Britaniju i stalni saradnik. Read je pisao VALHALLA RISING i britanski PUSHER a sa Refnom je sarađivao još na koječemu, međutim, osnovni žanrovski predznak ovog filma pored neizbežne VALHALLE daje i izvršni producent Nick Love. Dakle, s jedne strane, ovde su Refnovi uticaji, s druge Loveov pitki britanski B-film koji se poslednjih godina ruku na srce dosta ofucao, a utisak je negde na sredini.
U narativnom pogledu, Love je dominantniji uticaj, priča je jasna, besmisleno jednostavna, bez skrivenih značenja, suptilnih rešenja i apsolutno je prilagođena savremenom gledaocu kome su Vikinzi predstavljeni kao marljivo ogrubele atlete predvođene jednim od prvoboraca iz TWILIGHTa, Charlie Bewleyem. U isto vreme, priča je i prilično dosadna i osim jednog duhovitog izliva nasilja ne nudi preterane razloga da se gleda u ekran.
U vizuelnom pogledu, Blackburn je vrlo korektan i HAMMER OF THE GODS izgleda kao jedan od boljih primera britanskog B-filma. Vikinzi nisu mnogo skup setting pošto lutaju po pustarama i Blackburn to sve snima kao upmarket britansku televiziju. Međutim, ono što Blackburnu izmiče da bi napravio mešto zanimljiviji film jeste upravo svest o tome da se mora odmaći od televizijske efikasnosti i ponuditi lični pečat, ono što je Refn imao u izobilju sa Readom u ranijim saradnjama.
Otud, suštinski, Readov ravan scenario dobija pristojan ali ravan tretman kod Blackburna i gura ovaj film u geto naslova koji su zanimljivi samo ljubiteljima priča smeštenih u epohu. Iako u iednom trenutku koketira sa idejom halucinogenih gljiva, Blackburn ovu vikinšku priču zadržava u racionalnim okvirima, daleko od VALHALLA RISINGa. Odluka da score za film čine neki drugorazredni industrial i dubstep je oportuna, ali na kraju ne deluje ni hrabro niti energično.
* * / * * * *
U narativnom pogledu, Love je dominantniji uticaj, priča je jasna, besmisleno jednostavna, bez skrivenih značenja, suptilnih rešenja i apsolutno je prilagođena savremenom gledaocu kome su Vikinzi predstavljeni kao marljivo ogrubele atlete predvođene jednim od prvoboraca iz TWILIGHTa, Charlie Bewleyem. U isto vreme, priča je i prilično dosadna i osim jednog duhovitog izliva nasilja ne nudi preterane razloga da se gleda u ekran.
U vizuelnom pogledu, Blackburn je vrlo korektan i HAMMER OF THE GODS izgleda kao jedan od boljih primera britanskog B-filma. Vikinzi nisu mnogo skup setting pošto lutaju po pustarama i Blackburn to sve snima kao upmarket britansku televiziju. Međutim, ono što Blackburnu izmiče da bi napravio mešto zanimljiviji film jeste upravo svest o tome da se mora odmaći od televizijske efikasnosti i ponuditi lični pečat, ono što je Refn imao u izobilju sa Readom u ranijim saradnjama.
Otud, suštinski, Readov ravan scenario dobija pristojan ali ravan tretman kod Blackburna i gura ovaj film u geto naslova koji su zanimljivi samo ljubiteljima priča smeštenih u epohu. Iako u iednom trenutku koketira sa idejom halucinogenih gljiva, Blackburn ovu vikinšku priču zadržava u racionalnim okvirima, daleko od VALHALLA RISINGa. Odluka da score za film čine neki drugorazredni industrial i dubstep je oportuna, ali na kraju ne deluje ni hrabro niti energično.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment