Pogledao sam IRON MAN THREE drugi rediteljski rad Shane Blacka, i samim tim jedan od najočekivanijih filmova ove godine. Nažalost, u ovom filmu ono što je Marvelova Phase Two odnosi prevagu, i IRON MAN THREE je otud ipak više Marvel nego Shane Black, iako se ne može reći da mu nije data prilična sloboda i da film nema neke njegove pečate.
Prva krajnje neobična odluka je to što su film pisali Drew Pearce i Shane Black. Pearce kao autor zanimljivog ali ne naročito ubedljivog britanskog sitkoma o superherojima NO HEROICS je "glavni" scenarista ovog filma a Black je drugopotpisani što je već prilično neobično. Naime, ako bi neko angažovao Blacka da režira film verovatno je primarni razlog njegova scenaristička veština, a sasvim sigurno da njegova rediteljska kompetencija ostaje pod B. Ruku na srce, neke od svojih signature scenarija Black nije pisao sam, ali je obično špica reflektovala njegovu dominantnu poziciju.
Problem Marvela, ruku na srce, diskvalifikuje ovaj film iz moje vizure ali verovatno ne i iz vizure fanova. Naime, Marvel universe sada je postao svojevrsna telenovela sa nekim nepotrebnim kontinuitetima koji se, paradoksalno, više ni ne reflektuju na događaje u filmu. Isto tako ostao je i kontinuitet prilično tanke vizuelne kulture prva dva IRON MANa i AVENGERSa gde sve dok ne počne akcija (u kojoj se biju dva specijalna efekta) sve izgleda kao osrednji sitkom - no Black svakako nije reditelj koji će to da razbije.
No, glavni kontinuitet čini IRON MAN 3 naročito apsurdnim. Naime, u svetu u kome se deševa IRON MAN 3 već su se desili AVENGERSi. Kad kažem desili pod tim mislim da su došli vanzemaljci i razlupali Njujork, da su se pojavili zeleni džin i nordijski bog i odbranili grad, dakle ovo je svet u kome se zna da nordijski bogovi imaju ovaploćenje u našem svetu i da postoje vanzemaljci... Neko bi očekivao da građani idu naoružani ulicama u blindiranim vozilima, da je nastupila civilizacijska nulta tačka i sl. Međutim, društvo je ostalo toliko "normalno" da je Extremis doživljen kao neverovatno moćno oružje a Mandarinove pretnje putem televizije uteruju strah u kosti. Ako imamo u vidu da su cele devedesete i dvehiljadite Amerikanci u stvarnosti imali priliiku da gledaju slične Bin Ladenove nastupe, rekao bih da je dolazak bogova i vanzemaljaca ipak nešto morao da promeni.
Naročito ako imamo u vidu da je Extremis kada je weaponizovan najsličniji onome što piju žrtve u filmu LIVE WIRE Christiana Duguaya.
Naravno, kontinuitet u kome se IRON MAN 3 dešava u svetu u kome su se desili AVENGERSi niko nije tražio, autori su ga sami uveli i u krajnjoj liniji oni sami na njemu insistiraju. Očigledno je jedino Tony Stark promenjen tim događajima, naime povremeno upada u krize kao umekšani Martin Riggs s tim što nema ni govora o samoubistvu.
Dramski sukob u filmu je na nivou vodvilja, i ono što je možda najveći Blackov uspeh je to što se IRON MAN konačno otrgao od one postavke u kojoj ide red Downeyevog zamuckivanja, red akcije u kojoj se tuku dva specijalna efekta. Sada, u određenom smislu, sve to deluje organski i akcija je znatno osmilšljenija, i to ne samo vizuelno već upravo scenarstički od akcionih situacija u drugim Marvelovim filmovima iz ove faze. Otud paradoksalno, sada Downeyevo zamuckivanje više nije glavni adut i jedini "gledljivi deo" IRON MANa.
Rekao bih da je svemu doprineo Blackov dosta zdrav, neozbiljan odnos prema materijalu i da je IRON MAN konačno uvodeći humor u akciju i pre svega uvodeći dramaturgiju u akciju zapravo pokazao koliko Black nedostaje baš u domenu scenarija za akcione filmove. Doduše, zanimljivo je da su neki set-pieceovi bazirani na kultnim Blackovim scenama, recimo napad helikoptera na Starkovu kuću jako podseća na napad Južnoafrikanaca na Riggsovu kuću u LETHAL WEAPON 2 (sjajno parodiran u filmu LOADED WEAPON
) potera kroz jelke u selu podseća na predstavljanje Riggsovog lika u prvom filmu, a finale na tankerima takođe vuče na dvojku. Naravno, tu je i jedna vintage Black scena mučenja sa sve time da im junak komično anticipira šta će im uraditi (to je naročito prisutno u LAST BOY SCOUT, LONG KISS GOODNIGHT i KISS KISS BANG BANG) i to su sve prijatni detalji. Jedina razlika je u tome što su oni u tim filmovima sprovedeni sa punim ubeđenjem a ovde je to dato kao posveta samome sebi. Iako je recimo KISS KISS BANG BANG bio "lagano štivo" i nije bio hardboiled u pogledu odnosa prema junacima, on je imao svojevrsnu tenziju prilagođenu stilizaciji. U IRON MANu prave tenzije nema, motivi "osvete" postoje više na rečima nego na delima ili u odnosu likova među sobom.
Kritičari koji prepričavaju ovaj film na nivou motiva junaka deluju skoro parodično, iako je osveta pokretač nekih događaja, ovo je film koji je daleko od toga da zaista uspeva da ubedi u pogledu motiva ili da stvori odnos gledaoca prema događajima o kojima film govori.
Jedina situacija u kojoj likovi na ekranu zaista dobiju neku "težinu" i desi se neki odnos među njima jeste kada Tony Stark upozna dečaka. Tu se ponajviše oseti Blackova old school kompetencija, odnos među likovima, nesvakidašnje reakcije i sl. M;eđutim, taj odnos ostaje potpuno ispušten i praktično nema nikakvo "organsko" razrešenje već se samo "prebrine" u epilogu.
Zanimljivo je da Black zapravo nikada ne uspeva da izvuče u prvi plan suštinu Extremis zapleta a to je da se sukobljavaju junak koji je uz pomoć nauke spolja uspeo da prevaziđe svoj hendikep i negativac koji je uz pomoć nauke iznutra prevazišao svoje probleme. Mislim da je upravo taj sukob bio osnov uspeha tog stripa i učinio ga jednim od boljih u istoriji IRON MANa.
* * 1/2 / * * * *
Prva krajnje neobična odluka je to što su film pisali Drew Pearce i Shane Black. Pearce kao autor zanimljivog ali ne naročito ubedljivog britanskog sitkoma o superherojima NO HEROICS je "glavni" scenarista ovog filma a Black je drugopotpisani što je već prilično neobično. Naime, ako bi neko angažovao Blacka da režira film verovatno je primarni razlog njegova scenaristička veština, a sasvim sigurno da njegova rediteljska kompetencija ostaje pod B. Ruku na srce, neke od svojih signature scenarija Black nije pisao sam, ali je obično špica reflektovala njegovu dominantnu poziciju.
Problem Marvela, ruku na srce, diskvalifikuje ovaj film iz moje vizure ali verovatno ne i iz vizure fanova. Naime, Marvel universe sada je postao svojevrsna telenovela sa nekim nepotrebnim kontinuitetima koji se, paradoksalno, više ni ne reflektuju na događaje u filmu. Isto tako ostao je i kontinuitet prilično tanke vizuelne kulture prva dva IRON MANa i AVENGERSa gde sve dok ne počne akcija (u kojoj se biju dva specijalna efekta) sve izgleda kao osrednji sitkom - no Black svakako nije reditelj koji će to da razbije.
No, glavni kontinuitet čini IRON MAN 3 naročito apsurdnim. Naime, u svetu u kome se deševa IRON MAN 3 već su se desili AVENGERSi. Kad kažem desili pod tim mislim da su došli vanzemaljci i razlupali Njujork, da su se pojavili zeleni džin i nordijski bog i odbranili grad, dakle ovo je svet u kome se zna da nordijski bogovi imaju ovaploćenje u našem svetu i da postoje vanzemaljci... Neko bi očekivao da građani idu naoružani ulicama u blindiranim vozilima, da je nastupila civilizacijska nulta tačka i sl. Međutim, društvo je ostalo toliko "normalno" da je Extremis doživljen kao neverovatno moćno oružje a Mandarinove pretnje putem televizije uteruju strah u kosti. Ako imamo u vidu da su cele devedesete i dvehiljadite Amerikanci u stvarnosti imali priliiku da gledaju slične Bin Ladenove nastupe, rekao bih da je dolazak bogova i vanzemaljaca ipak nešto morao da promeni.
Naročito ako imamo u vidu da je Extremis kada je weaponizovan najsličniji onome što piju žrtve u filmu LIVE WIRE Christiana Duguaya.
Naravno, kontinuitet u kome se IRON MAN 3 dešava u svetu u kome su se desili AVENGERSi niko nije tražio, autori su ga sami uveli i u krajnjoj liniji oni sami na njemu insistiraju. Očigledno je jedino Tony Stark promenjen tim događajima, naime povremeno upada u krize kao umekšani Martin Riggs s tim što nema ni govora o samoubistvu.
Dramski sukob u filmu je na nivou vodvilja, i ono što je možda najveći Blackov uspeh je to što se IRON MAN konačno otrgao od one postavke u kojoj ide red Downeyevog zamuckivanja, red akcije u kojoj se tuku dva specijalna efekta. Sada, u određenom smislu, sve to deluje organski i akcija je znatno osmilšljenija, i to ne samo vizuelno već upravo scenarstički od akcionih situacija u drugim Marvelovim filmovima iz ove faze. Otud paradoksalno, sada Downeyevo zamuckivanje više nije glavni adut i jedini "gledljivi deo" IRON MANa.
Rekao bih da je svemu doprineo Blackov dosta zdrav, neozbiljan odnos prema materijalu i da je IRON MAN konačno uvodeći humor u akciju i pre svega uvodeći dramaturgiju u akciju zapravo pokazao koliko Black nedostaje baš u domenu scenarija za akcione filmove. Doduše, zanimljivo je da su neki set-pieceovi bazirani na kultnim Blackovim scenama, recimo napad helikoptera na Starkovu kuću jako podseća na napad Južnoafrikanaca na Riggsovu kuću u LETHAL WEAPON 2 (sjajno parodiran u filmu LOADED WEAPON
) potera kroz jelke u selu podseća na predstavljanje Riggsovog lika u prvom filmu, a finale na tankerima takođe vuče na dvojku. Naravno, tu je i jedna vintage Black scena mučenja sa sve time da im junak komično anticipira šta će im uraditi (to je naročito prisutno u LAST BOY SCOUT, LONG KISS GOODNIGHT i KISS KISS BANG BANG) i to su sve prijatni detalji. Jedina razlika je u tome što su oni u tim filmovima sprovedeni sa punim ubeđenjem a ovde je to dato kao posveta samome sebi. Iako je recimo KISS KISS BANG BANG bio "lagano štivo" i nije bio hardboiled u pogledu odnosa prema junacima, on je imao svojevrsnu tenziju prilagođenu stilizaciji. U IRON MANu prave tenzije nema, motivi "osvete" postoje više na rečima nego na delima ili u odnosu likova među sobom.Kritičari koji prepričavaju ovaj film na nivou motiva junaka deluju skoro parodično, iako je osveta pokretač nekih događaja, ovo je film koji je daleko od toga da zaista uspeva da ubedi u pogledu motiva ili da stvori odnos gledaoca prema događajima o kojima film govori.
Jedina situacija u kojoj likovi na ekranu zaista dobiju neku "težinu" i desi se neki odnos među njima jeste kada Tony Stark upozna dečaka. Tu se ponajviše oseti Blackova old school kompetencija, odnos među likovima, nesvakidašnje reakcije i sl. M;eđutim, taj odnos ostaje potpuno ispušten i praktično nema nikakvo "organsko" razrešenje već se samo "prebrine" u epilogu.
Zanimljivo je da Black zapravo nikada ne uspeva da izvuče u prvi plan suštinu Extremis zapleta a to je da se sukobljavaju junak koji je uz pomoć nauke spolja uspeo da prevaziđe svoj hendikep i negativac koji je uz pomoć nauke iznutra prevazišao svoje probleme. Mislim da je upravo taj sukob bio osnov uspeha tog stripa i učinio ga jednim od boljih u istoriji IRON MANa.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment