Ariel Vromen je posle vrlo uzbudljivog uspona doživeo pad sa filmom 1992 u kome pokušava da napravi jednu priču o očevima i sinovima, smeštenu u dane LA riota posle prebijanja Rodneya Kinga. Priča o očevima i sinovima data je kroz ukrštanje dve zgode, jedne sa ocem koji je ex-con i sam gaji sina kog želi da izvede na pravi put i druge u kojoj "porodična banda" pokušava da opljačka fabriku u kojoj ovaj glavni junak radi kao čuvar.
Sinovi i očevi će morati da prođu ispit.
Od sinova ovde igra Scott Eastwood za kog deluje da je relativno brzo prebrinuo svoju koketeriju sa holivudskim A-filmom a bogami i sa glavnim ulogama, što je na neki način šteta, imao je on štofa da bude nekakav B-leading man.
Ray Liotta u jednoj od svojih poslednjih rola igra oca koji predvodi pljačkaše i to je onako pozni rad velikog glumca, korektno, ništa posebno. Nedostajaće.
Tyrese Gibson se veoma solidno snalazi kao glavni junak, ali odavno je jasno da on može ako mu se pruži prilika da bude leading man. Jedino pitanje koje je tu prepreka glasi, zašto? Ipak, nije dovoljno unikatna faca iako je vrlo korektan glumac.
Međutim, Vromen sve ove elemente ne uspeva da spoji u naročito smislenu i efektnu celinu. Sve ono što je dobro smo videli puno puta u mnogo boljoj izvedbi. Ničeg novog nema. I na kraju 1992 postaje mučan u svojoj generičnosti kojoj nažalost trud pojedinih glumaca samo još pojačava utisak promašenosti.
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment