ROCKETMAN

ROCKETMAN Dextera Fletchera je novi biografski film u produkciji Matthewa Vaughna koji se sjajno pokazao u prethodnom ostvarenju ove ekipe EDDIE THE EAGLE. Prethodni film je bio baziran na ideji “print the legend” a ROCKETMAN odlazi korak dalje i čak je definisan kao “muzička fantazija”.

U konkretnom slučaju ovo je biografski mjuzikl o Eltonu Johnu, od detinjstva do preporoda kada je izašao iz krize u kojoj je bio zbog alkohola i kokaina. Eltonove pesme služe kako bi se iskazala junakova stanja i ispričala priča, i pošto je već bilo izvesno da će film o njemu biti jukebox musical, zašto na kraju to ne bi bio i mjuzikl u punom smislu te reči.

U tom pogledu, ROCKETMAN je film koji se savršeno uklapa u dosadašnji rad Eltona Johna. Ovo je podjednako relevantno i za one koji ne poznaju ili ne prate njegov rad (kao što sam na primer ja) do onih koji su mu posvećeni kao fanovi.

Struktura scenarija Lee Halla je naizgled konvencionalna. Imamo centralni događaj - izmaštanu terapijsku seansu iz koje odlazimo u razne faze Eltonovog života. Međutim, način na koji se prelazi u retrospekcije i to kako one izgledaju je toliko energično i maštovito da ovakva struktura nimalo ne smeta niti limitira funkcionisanje filma.

Fletcher je u vreme Singerovog otpuštanja/ napuštanja filma BOHEMIAN RHAPSODY bio doveden da reši stvar. Logično, i zbog odnosa Vaughna i Foxa i zbog njegove veštine u tretiranju tih kvintesencijalno britanskih heroja. Međutim, ROCKETMAN i BOHEMIAN imaju zastrašujuće puno sličnosti na nivou priče i protagonista a potpuno su različiti filmovi. Oba polaze od junaka koji je isprva klozetovan, nalazi partnerku i autuje se. Oba imaju junaka koji u momentu kada je autovan najbližima nalazi opet partnerku i ženi se u Nemačkoj. Oba imaju Johna Reida kao prominentnog junaka, oba sugerišu da je junak duboko potonuo kada se našao po gay leather klubovima u formi montažne sekvence. Međutim, filmovi su različiti barem onoliko koliko se razlikuju sadašnji Bond-filmovi od KINGSMANa. 

ROCKETMAN je prosto uronjen u Eltonov imaginarij, i funkcioniše kao deo njegovog stvaralaštva, a BOHEMIAN je blago distanciran u pokušaju da bude tobože objektivan a zapravo je samo merch za bend. Otud, ROCKETMAN tako integrisan sa Eltonom deluje mnogo autentičnije i iskrenije od BOHEMIANa, kao što uostalom i ima mnogo hrabriji i zanimljiviji postupak.

Ishodi oba filma su doduše različiti. BOHEMIAN se bavi junakom koji je pao, ROCKETMAN junakom koji je pao i digao se. Možda je i otud bilo više prostora za ovakvo razmaštavanje. Ipak, šta god da je po sredi, uprkos tome što kada sednemo i razmislimo prepoznajemo kalkulaciju unutar ROCKETMANa, on ne deluje tako dok traje.

Tehnički gledano, direktor fotografije John Richmond je prvo radio sa Fletcherom pa tek onda sa Vaughnom, ali ROCKETMAN je bez sumnje ipak Vaughnov šou, direktno izrastao iz KINGSMANa u kom je on prvi put spojio Richmonda i Egertona. Uostalom, taj britanski duh na steroidima jeste deo baš KINGSMANove zaostavštine.

ROCKETMAN je vizuelno spektakularan, u pogledu estetizacije, koreografije, odnosa filma i muzike, a sve to je ispraćeno vrlo ozbiljnom Egertonovom glumom koja uključuje i pevanje. U zabavljačkom pogledu, ROCKETMAN je delo prvog reda.

Trka među kumovima u tom smislu ne jenjava, Ritchie i Vaughn su u isto vreme istrčali sa mjuziklima ali način na koji ROCKETMAN gazi ALADDINA u svakom pogledu je zaista brutalan. Ovo je defnitivno film koji spada među najbolje mjuzikle u proteklih nekoliko godina, i novi standard u pogledu toga kako se može pristupiti ovoj formi biopica.

* * * 1/2 / * * * *