LITTLE WOODS

Nia DaCosta snimila je zanimljiv debitantski country noir pod naslovom LITTLE WOODS. Tessa Thompson, Lilly Collins i James Badge Dale u glavnim ulogama čine efektan trio protagonista u priči kakvu smo sretali više puta u poslednje vreme ali smo je ovog puta dobili u manje iritantnoj formi.

Naime, recentni neo-western pokušaji o savremenim odmetnicima koji iskoračuju van okvira zakona obično imaju “pretešku” konkretnu motivaciju vezanu za bankarske kredite, pokušaje da sačuvaju imanje, leče se, i sl.

Otud su neki filmovi poput HELL OR HIGH WATER na kraju delovali gnjecavo baš zbg takvih prenaglašenih motivacija za savremene odmetnike, kao da za takve junake nije potrebno nešto avanturizma i otpadništva koje čovek ili ima ili nema.

U LITTLE WOODS ne možemo u klasičnom smislu govoriti o neo westernu iz ptostog razloga što junaci naprosto nemaju tu snagu duga, i njihovi odnosi više nose pesimizam i fatalizam noira, kao što uostalom i formalno ovaj film više vuče na noir nego na western da se iskoristimo tom starom opozicijom.

Jaka motivacija je tu, jedna junakinja želi da sačuva krov nad glavom, druga da se leči. Ni jedna ni druga ne mogu to da ostvare u depresiji heartland Amerike, a da ostanu o okvirima zakona. S tim što ovoga pute desperadosi ne prelaze reku Rio Grande tražeći spas ili nekakav impuls za nelegalne poslove već prekoračuju Manitobu da bi iz Kanade donosili lekove ili se tamo sa lažnim dokumentima poslužili zdravstvenim sistemom.

U ovom filmu dakle, ono što se švercuje je “opstanak”, s tim što naravno deo lekova biva zloupotrebljavan u tzv. opioidskoj epidemiji koju smo mi preboleli pre Amerikanaca.

Tessa Thompson izvanrednom rolom u ovom filmu ugrađuje još jedan bitan stub u svoju karijeru. James Badge Dale posle SPARROW CREEKa na neki način postaje glavni meštar za ove likove sa margine gurnute preko granice zakona i ponovo je izvanredan, donoseći sve atribute ozbiljne star persone u karakternu igru.

Nia DaCosta je vešto i vizuelno nadahnuto režirala ovaj film. Iako ovde ima elemanta trilera ona crpi suspense iz samih situacija a ne iz svojih konstrukcija i to daje dosta dobre rezultate. Na kraju, reč je o dobro glumljenom, ozbiljnom filmu mišićave konstitucije posle kog DaCosta može da se nada ozbiljnim pozivima za dalji rad.

* * * / * * * *