BLACKLISTED

Pogledao sam film BLACKLISTED Sare Marković i Nikole Dragovića, jedan od naslova koji imaju više slojeva za tumačenje i zanimljivu sudbinu.

Film je sam po sebi nepravedno doživeo progon u Vučićevoj Srbiji i opstrukcije njegovog prikazivanja bile su deo nečega što je generalno i modus operandi same Kine (setimo se slučaja kad su zabranili film na Festivalu autorskog filma sredinom dvehiljaditih) ali i poseban vučićevski specijalitet.

Film je ometan u pokušajima da se prikaže na Beldocsu a i posle toga i to je nedopustiva praksa, premda zanimljivo je da u ovom filmu recimo nema priče sa zabranom kineskog filma na FAFu koja se desila čitavu deceniju ranije. To nije jedina stvar u kojoj zapravo film ne zahvata širinu problema kojim se bavi u Srbiji, i što sugeriše da primarno za Srbiju nije ni pravljen.

Šta je to što Naprednjaci i Kina nisu želeli da vidimo?

Pa, ništa naročito neobično.

Naime, grupa aktivista koji su se skupljali u Srbiji sa idejom da naprave neki protest prilikom posete kineskog premijera 2014. godine je sprečena u tome. Neki stranci među njima su zadržani, neki naši su privedeni, i naravno u naprednjačkom maniru to je trapavo formalno izvedeno.

Kao neko čiji je deda ujak godinama posle Drugog svetskog rata bio privođen i noćio u zatvoru kad god dođe neki strani državnik u Beograd, nije mi ta problematika strana. Kao što mi nije strana ni kada je dosta mojih poznanika završilo u policiji kad je Ratibor Trivunac palio američku zastavu tokom posete Josepha Bidena tokom vlasti DSa. Dakle, to su rutinske stvari, to se radi.

Međutim, ta praksa se u filmu ne spominje pa se stiče utisak da su Falun Gong u suštini jedini eto nagrabusili što su u Srbiji hteli da naprave protest dok je kineski premijer tu.

Na stranu ova druga dimenzija kineskog mešanja u naše kulturne manifestacije - kojom se vrlo zgodno niko ne bavi, pa ni ovaj film - ali hteli mi to ili ne, ovakva privođenja su svuda praksa ali svakako su kod nas.

Odnos Srbije i Kine se u ovom filmu svodi na novac jer se očekuju njihove investicije i krediti, i to je tačno, ali se recimo ne spominje neraskidiva veza nastala tokom bombardovanja 1999. i kada je na insistiranje Kine u Rezoluciju 1244 ušlo da je Kosovo deo SRJ, kao ni njihov veto u Savetu bezbednosti.

Otud, kad neko gleda ovaj film ispada kao da je Srbija eto maltene Danska koja zbog kineskih para ganja neke rekreativce.

Falun Gong je objašnjen bukvalno kao neka rekreativna praksa koja je krenula 1992. u Kini i progonjena je bez razloga, gde ni samim Falun Gongovcima nije jasno što ih neko proganja, i misli da je to sujeta Đijang Cemina koji je eto tražio da se nad nekim dokazuje kad je Deng umro.

Ne pominju se AUM Šinrikjo i Šjoko Asahara koji su fenomen iz tog vremena, ne pominje se da je Falun Gong sačinjen od malo vežbe i jako mnogo životnih lekcija par excellence verskog karaktera, ne pominje se da ima gurua koji je posvećen uništenju Partije i Kine, i sada kanališe radi toga već celu deceniju podršku Trumpu. Nema ništa od toga u filmu.

Otrpilike, Falun Gong je prikazan kao grupa rekreativaca koje tlači komunistički režim bez ikakvog razloga. Potpuno se zanemaruje i prećutkuje njihova sektaška doktrina koja ih po svim merilima ipak čini religijom. Naravno, ne pominju se njihova kontroverzna razmišljanja o mešanju rasa i homoseksualnosti.

Priče aktivista iz inostranstva koji su se uputili u Srbiju na skup a na njega nisu stigli su evidentno koučovane, To su ljudi profesionalni agitatori koji znaju šta pričaju, sve je to tečno na savršeno iskvarenom a onda istovremeno i savršeno razumljivom engleskom, dizajnirani za potrebe propagande.

Jedini koji tu deluju spontano su Srbi koji takođe nisu naivni ali im se ponekad otme "da dolazi aktivista iz Niša" pa se čovek ipak malo upita kako je to rekreativac ipak aktivista.

U zemlji u kojoj Branimir Nestorović ulazi u parlament sa pričom koja je zapravo neobično slična Falun Gongu, ništa u šta ovi veruju (osnivač sekte, sada u egzilu u SAD kaže da je u redu da ga se "smatra čovekom", jer ga mrzi da nam objašnjava šta je zapravo) nije preterano skandalozno i nije da baš nismo čuli tako nešto, ali maksimalno je zabašureno kako bi se na prvo mesto gurnula priča o represiji i ljudskim pravima.

Isto tako, deo filma je dopunjen i opštom pričom o Falun Gongu, gde iako su prećutana najradikalnija njihova verovanja jesu plasirane njihove najradikalnije propagande o tome šta njima rade Kinezi - dakle, da, ima vađenja organa, ako ste sumnjali u to?

Žuta kuća se ne pominje.

U svakom slučaju, dakle ovo je propaganda, primarno namenjena inostranstvu i dosta osušena od tog lokalnog srpskog ludila, srpske predistorije, srpskih iskustava, srpskih okolnosti.

Ovde su Srbi samo okidač za jednu generalnu propagandu namenjenu svetskom tržištu.

Koliko je neprimereno i nedopustivo zabranjivati prikazivanje ovog filma, toliko je opet suludo što ga je Beldocs stavio u svoj program. Nesporno je da Beldocs ne izbegava polarizujuće i propagandne sadržaje, recimo poslednjih godina o Ukrajini ili Palestini, ovo nije to. Naime, u Ukrajini recimo je rat i njihove laži i propaganda se mogu legitimisati žarom borbe. Ovo sa Falun Gongom je ipak nešto drugo, jedna komodifikovana propaganda koja je u tom propagandnom segmentu pre svega lenja jer ni nema nameru da sagleda sve argumente.

Konačno, završni sloj koji mene najviše zanima po pravilu jeste sam film. Naravno, kada se u dokumentarnom filmu slažu činjenica pa se činjenicama ekonomiše, to svakako jeste pitanje autorskog postupka, međutim, ako se odmaknemo izvan toga - film je uglavnom dobar.

Priča o privođenju je data zanimljivo i vešto sa interesantnim rekonsrtukcijama i dobrim arhivskim materijalom jer su aktivisti Falun Gonga zapravo slutili šta ih čeka i skrivenim kamerama su dosta toga snimili radi kasnije upotrebe i ta kasnija upotreba je ovaj film.

U tom "trilerskom" delu film je najbolji i najautentičniji. Svakako da bi bilo besmisleno da u 73 minuta trajanja nema tempo, ali definitivno mogao je biti malo radikalniji postupak u reduciranju dela ispovesti.

Međutim, kad su koučovani sagovornici, tu nema praznog hoda i takve je teško skraćivati. Pa ipak, ima priča koje se ponavljaju, dakle moglo je to sve malo da se manji broj puta zakuca u svest gledalaca. A možda i nije moglo, ako imamo u vidu tu propagandnu dimenziju.

Osnovni problem filma je dakle to što je u propagandnom pogledu naivan i redukcionistički, i što je očigledno napravljen za promociju Falun Gonga te je nespreman da gradi propagandu kroz problematizovanje raznih stvari i dolazak do nekih malo složenijih zaključaka. Deluje da je dogmatika Falun Gonga u kojoj se ne pominje ono što njima ne odgovara umnogome osakatila film kao umetničko delo.

No, Falun Gong je kineska sekta, nastala u komunističkoj Kini i njihova frazeologija jeste učila od komunističkih parolaša pa je samim tim ovaj film isto tako jako zapravo sličan kao kad Kinezi hoće da Zapadu prikažu neku svoju komunističku priču.

I, u tom pogledu možda je i pogrešno postavljati neke previsoke umetničke kriterijume pred nešto što je vešt i zapravo uspeo promo film. Međutim, Beldocs mu je proglašavajući ga za umetnički vredan dokumentarac doveo u situaciju da ga ovako sagledavamo.