Pogledao sam OKTOBAR, omnibus sedam studenata Fakulteta dramskih umetnosti. Moram priznati da sam vrlo zadovoljan ovim omnibusom i smatram da su oštre kritike u priličnoj meri promašile metu.
Naime, o ovim filmovima možemo da mislimo i ovo i ono ali osnovni utisak je da su reditelji pokazali kako umeju da naprave solidne predstavnike nečaga što već postoji u savremenim srpskim tokovima a koji su sami po sebi refleks pojedinih evropskih strujanja. Otud, slobodno mogu da kažem kako je svaki od ovih filmova svojevrsni prototip jedne vrste koja se radi ili će se uskoro raditi kod nas.
U tom smislu, izuzetak je Dane Komljen čiji film nisam razumeo ali činjenica da je takav pristup nagrađen u Kanu, pokazuje da neko uticajniji od nas misli kako to ima nekog smisla. Naša kritika je već jednom tokom osamdesetih prošla kroz proces pasivizacije tvrdeći da su svi budela a samo oni pametni tako da, ako to prolazi u Kanu, ja drage volje priznajem da je to nešto što ne razumem.
E sad, u pojedinim slučajevima, imamo posla sa tendencijama koje ne volimo, ali isto tako činjenica je da je DIPLOMIRANJE Milice Tomović bolji HADERSFILD od Živkovićevog. Možemo mi da kažemo kako u našoj kinematografiji uopšte ne treba da se snima HADERSFILD ali, ako se već snima, Milica Tomović to može jako dobro da radi jer zaista uspeva da podigne neke naizgled tipične srpske glumačko-dramaturške standarde na viši nivo.
REVOLUCIJA JEDE SVOJU DECU Ivana Pecikoze je s druge strane refleksija apsurdnog pseudo-horor pristupa socijalnim temama koji smo videli u PORNO BANDI i SRPSKOM FILMU. BANDA i SRPSKI su u tom smislu daleko ozbiljniji, i formalno i zanatski, ali REVOLUCIJA je studentski pokušaj da se produži ta estetika. Da li su Đorđević i Spasojević toliko superiorni da ih Pecikoza ne doseže u ovom pokušaju, ili je problem do njega, to je već pitanje za diskusiju koje proističe iz odnosa prema BANDI i SRPSKOM. Ali, kao što fanovi EKVa treba da se suoče sa Van Goghom kao posledicom rada njihovih heroja, tako nešto sigurno čeka i fanove i ovih perjanica Novog srpskog filma. U svakom slučaju, REVOLUCIJA bi mogla naći svoje mesto na Srpskom festivalu filma fantastike kao izdvojeni kratki film.
Studentski vajb ima i priča Damira Romanova koji se doduše u novim okolnostima kreće stazama koje dosta podsećaju na putanju Dejana Zečevića takođe započetu studentskim filmovima od koje je doduše potom i odustao. Sam Romanov kao i u PULSu dobro barata aproprijacijom žanra i pop kulture na nivou pojmova i sve je to scenaristički dobro postavljeno ali dosta pada u realizaciji. Kao i u PULSu, podela je odlična - devojčica koja igra glavnu ulogu je sjajna i bolje izabrana nego u mnogim profesionalnim celovečernjim filmovima. U vizuelnom smislu, međutim, nema nekog pečata, egzekucija je dosta suva i pokazuje veliki problem na nivou ritma jer je klimaks režiran kao prva akcija u filmu i onda čak i u ovom narativno najzaokruženijem, i najkonvencionalnijem filmu u omnibusu, kraj nastupa iznenada, i to ne scenaristički već baš rediteljski. Iako među ovih sedam radova, stoji kao narativno najkonzistentniji pokazuje se da je i stilski najmanje ambiciozan. Kao jedini punokrvni poštovalac filmske priče u suštinskom smislu, Romanov u ovoj podeli deluje kao najspremniji da se lati repertoarskog filma, i rekao bih da je već u studentskim filmovima pokazao da je, kad je reč o konceptima, na pravom putu. Ostalo je još samo da radi na razvijanju snažnijeg rediteljskog rukopisa. Međutim, kao scenarista već bi mogao da pruži znatan doprinos našem filmu. Ovaj film bi takođe imao zagarantovano mesto u selekciji Festivala fantastike.
ROĐENDAN Ognjena Isailovića je efektna, kratka, priča sa zanimljivim preokretom koji doduše nema neko naročito pokriće ali to u ovoj formi može da prođe. Kao i većina drugih arty priča u omnibusu i ova ima nagli završetak, da ne kažem završava se kad postane najzanimljivije, kad imamo utisak da počinje. U svakom slučaju, i Isailović je reditelj čiji bih celovečernji film rado gledao. Njegov rediteljski postupak ima svoj identitet, koncept, jasan je ugao iz kog prilazi priči i to sve zaslužuje pohvale.
Senka Domanović je u OKTOBRU verovatno pružila svoj najbolji rad do sada, sa minimumom dijaloga, zanimljivom podelom, dobrom atmosferom, bez izrazitih pripovedačkih ambicija. Sasvim sigurno je da bi dugometražni film podrazumevao nekakvu priču i iz ovog filma nije jasno kako bi se ona snašla na nivou takve celine, ali na mikro-planu ona se dobro nadovezuje na to što sada rade Maja Miloš i Nikola Ležaić. Dakle, rado bih gledao celovečernji film sa ovakvom atmosferom ali jasno je da bi takav film morao imati još jednu dodatnu dimenziju.
Ognjen Glavonjić je morao biti sadržajniji. Za razliku od Senkinog filma kome nenearativnost ne smeta, ovde se ispod vrlo energične egzekucije ipak oseća odsustvo snažnije fabulacije usled čega filmu izmiče i emocija iako i glumci i sama dramska postavka nude prostor za to.
Kad je reč o Petom oktobru kao integrativnom faktoru, neki filmovi poput Tomovićkinog, Isailovićevog, Pecikozinog i Romanovljevog imaju izraženu političku i socijalnu dimenziju koja proističe iz društvenih promena od Petog oktobra. Komljen, Domanovićka i Glavonjić imaju nekakvu socijalnu dimenziju ali ona se ne mora direktno vezati za Peti oktobar. No, u širem smislu, ove priče na bazi same socijalne utemeljenosti ipak moraju imati koren u Petom oktobru kao poslednjem velikom datumu u političkom smislu.
Rećju, OKTOBAR pokazuje sedam reditelja koji, svako na svoj način, pokazuju da znaju gde žive i da su spremni da zauzmu svoje mesto u srpskoj kinematografiji. Možda oni ne najavljuju neku veliku revoluciju u našem filmu ali gotovo je izvesno da svako od njih može mnogo bolje da radi ovo što se kod nas već snima, naročito u poređenju sa onima koji to rade sada. Ako KAKO JE PROPAO ROKENROL stoji kao najznačajniji studenstski omnibus u istoriji naše kinematografije, OKTOBAR ga neće zaseniti ali se nadam da neče biti Pirova pobeda kao taj film čiji reditelji maltene ništa nisu uradili kasnije već da će imati rezultat kao manje kvalitetni PAKET ARANŽMAN čiji su reditelji kasnije postigli ozbiljne karijere.
Sve to je sasvim dovoljno da se OKTOBAR nametne kao vrlo značajan naslov ove godine.
* * * / * * * *
Naime, o ovim filmovima možemo da mislimo i ovo i ono ali osnovni utisak je da su reditelji pokazali kako umeju da naprave solidne predstavnike nečaga što već postoji u savremenim srpskim tokovima a koji su sami po sebi refleks pojedinih evropskih strujanja. Otud, slobodno mogu da kažem kako je svaki od ovih filmova svojevrsni prototip jedne vrste koja se radi ili će se uskoro raditi kod nas.
U tom smislu, izuzetak je Dane Komljen čiji film nisam razumeo ali činjenica da je takav pristup nagrađen u Kanu, pokazuje da neko uticajniji od nas misli kako to ima nekog smisla. Naša kritika je već jednom tokom osamdesetih prošla kroz proces pasivizacije tvrdeći da su svi budela a samo oni pametni tako da, ako to prolazi u Kanu, ja drage volje priznajem da je to nešto što ne razumem.
E sad, u pojedinim slučajevima, imamo posla sa tendencijama koje ne volimo, ali isto tako činjenica je da je DIPLOMIRANJE Milice Tomović bolji HADERSFILD od Živkovićevog. Možemo mi da kažemo kako u našoj kinematografiji uopšte ne treba da se snima HADERSFILD ali, ako se već snima, Milica Tomović to može jako dobro da radi jer zaista uspeva da podigne neke naizgled tipične srpske glumačko-dramaturške standarde na viši nivo.
REVOLUCIJA JEDE SVOJU DECU Ivana Pecikoze je s druge strane refleksija apsurdnog pseudo-horor pristupa socijalnim temama koji smo videli u PORNO BANDI i SRPSKOM FILMU. BANDA i SRPSKI su u tom smislu daleko ozbiljniji, i formalno i zanatski, ali REVOLUCIJA je studentski pokušaj da se produži ta estetika. Da li su Đorđević i Spasojević toliko superiorni da ih Pecikoza ne doseže u ovom pokušaju, ili je problem do njega, to je već pitanje za diskusiju koje proističe iz odnosa prema BANDI i SRPSKOM. Ali, kao što fanovi EKVa treba da se suoče sa Van Goghom kao posledicom rada njihovih heroja, tako nešto sigurno čeka i fanove i ovih perjanica Novog srpskog filma. U svakom slučaju, REVOLUCIJA bi mogla naći svoje mesto na Srpskom festivalu filma fantastike kao izdvojeni kratki film.
Studentski vajb ima i priča Damira Romanova koji se doduše u novim okolnostima kreće stazama koje dosta podsećaju na putanju Dejana Zečevića takođe započetu studentskim filmovima od koje je doduše potom i odustao. Sam Romanov kao i u PULSu dobro barata aproprijacijom žanra i pop kulture na nivou pojmova i sve je to scenaristički dobro postavljeno ali dosta pada u realizaciji. Kao i u PULSu, podela je odlična - devojčica koja igra glavnu ulogu je sjajna i bolje izabrana nego u mnogim profesionalnim celovečernjim filmovima. U vizuelnom smislu, međutim, nema nekog pečata, egzekucija je dosta suva i pokazuje veliki problem na nivou ritma jer je klimaks režiran kao prva akcija u filmu i onda čak i u ovom narativno najzaokruženijem, i najkonvencionalnijem filmu u omnibusu, kraj nastupa iznenada, i to ne scenaristički već baš rediteljski. Iako među ovih sedam radova, stoji kao narativno najkonzistentniji pokazuje se da je i stilski najmanje ambiciozan. Kao jedini punokrvni poštovalac filmske priče u suštinskom smislu, Romanov u ovoj podeli deluje kao najspremniji da se lati repertoarskog filma, i rekao bih da je već u studentskim filmovima pokazao da je, kad je reč o konceptima, na pravom putu. Ostalo je još samo da radi na razvijanju snažnijeg rediteljskog rukopisa. Međutim, kao scenarista već bi mogao da pruži znatan doprinos našem filmu. Ovaj film bi takođe imao zagarantovano mesto u selekciji Festivala fantastike.
ROĐENDAN Ognjena Isailovića je efektna, kratka, priča sa zanimljivim preokretom koji doduše nema neko naročito pokriće ali to u ovoj formi može da prođe. Kao i većina drugih arty priča u omnibusu i ova ima nagli završetak, da ne kažem završava se kad postane najzanimljivije, kad imamo utisak da počinje. U svakom slučaju, i Isailović je reditelj čiji bih celovečernji film rado gledao. Njegov rediteljski postupak ima svoj identitet, koncept, jasan je ugao iz kog prilazi priči i to sve zaslužuje pohvale.
Senka Domanović je u OKTOBRU verovatno pružila svoj najbolji rad do sada, sa minimumom dijaloga, zanimljivom podelom, dobrom atmosferom, bez izrazitih pripovedačkih ambicija. Sasvim sigurno je da bi dugometražni film podrazumevao nekakvu priču i iz ovog filma nije jasno kako bi se ona snašla na nivou takve celine, ali na mikro-planu ona se dobro nadovezuje na to što sada rade Maja Miloš i Nikola Ležaić. Dakle, rado bih gledao celovečernji film sa ovakvom atmosferom ali jasno je da bi takav film morao imati još jednu dodatnu dimenziju.
Ognjen Glavonjić je morao biti sadržajniji. Za razliku od Senkinog filma kome nenearativnost ne smeta, ovde se ispod vrlo energične egzekucije ipak oseća odsustvo snažnije fabulacije usled čega filmu izmiče i emocija iako i glumci i sama dramska postavka nude prostor za to.
Kad je reč o Petom oktobru kao integrativnom faktoru, neki filmovi poput Tomovićkinog, Isailovićevog, Pecikozinog i Romanovljevog imaju izraženu političku i socijalnu dimenziju koja proističe iz društvenih promena od Petog oktobra. Komljen, Domanovićka i Glavonjić imaju nekakvu socijalnu dimenziju ali ona se ne mora direktno vezati za Peti oktobar. No, u širem smislu, ove priče na bazi same socijalne utemeljenosti ipak moraju imati koren u Petom oktobru kao poslednjem velikom datumu u političkom smislu.
Rećju, OKTOBAR pokazuje sedam reditelja koji, svako na svoj način, pokazuju da znaju gde žive i da su spremni da zauzmu svoje mesto u srpskoj kinematografiji. Možda oni ne najavljuju neku veliku revoluciju u našem filmu ali gotovo je izvesno da svako od njih može mnogo bolje da radi ovo što se kod nas već snima, naročito u poređenju sa onima koji to rade sada. Ako KAKO JE PROPAO ROKENROL stoji kao najznačajniji studenstski omnibus u istoriji naše kinematografije, OKTOBAR ga neće zaseniti ali se nadam da neče biti Pirova pobeda kao taj film čiji reditelji maltene ništa nisu uradili kasnije već da će imati rezultat kao manje kvalitetni PAKET ARANŽMAN čiji su reditelji kasnije postigli ozbiljne karijere.
Sve to je sasvim dovoljno da se OKTOBAR nametne kao vrlo značajan naslov ove godine.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment