CHIEN 51

CHIEN 51 je film koji ima sličan problem kao neki naslovi koje veoma volim - recimo SURROGATES Jonathana Mostowa ili LOOKER Michael Crichtona. Naime, reč je o filmu A produkcije sa B koncepcijom koja veoma probija i u mnogočemu ga čini nezadovoljavajućim A filmom. Istovremeno je reč o krimiću i akcionom trileru sa SF premisom u kom je ona na neki način futuristička ali u svojoj samoj osnovi anahrona.

U tom smislu, ako se gleda kao ono što produkciono jeste, a to je ipak francuski A-film po romanu Laurenta Gaudeta, dobitnika nagrade Goncourt, onda CHIEN 51 svakako ne dobacuje do očekivanih rezultata ili reputacije dela koje je imalo premijeru na festivalu u Veneciji.

Međutim, kao jedan bazično B-film CHIEN 51 vrlo dobro funkcioniše.

Premisa o Parizu budućnosti koji je podeljen na zone po tome kakav je u kojoj kvalitet života i javnih usluga, a bezbednost je prepuštena AI programu koji sugeriše rešenja slučajeva, kontroliše kretanja građana a uz pomoć naoružanih dronova može i da sprovodi silu, deluje naprosto već obrađeno u čitavom nizu dela, i uprkos tome što tehnološki nismo dostigli tu tačku ali je zamisao veoma validna i izvesna, čak, kroz razna dela ranije učinjena je bajatom i već viđenom.

U tom smislu ovo je interesantna lekcija za autore - dakle, uprkos tome što je ovo film koji se bavi realnim i čak veoma izvesnim i pretećim razvojem situacije u bliskoj budućnosti, njegova ideja je obezvređena ni manje ni više kroz kulturu a ne kroz životne okolnosti. I to dovoljno govori o potentnosti popularne kulture kao optike kroz koju sagledavamo stvarnost.

Dok smo u stvarnosti spremni da diskutujemo o tome koliko bi AI mogao da pomogne u borbi protiv zločina na raznim nivoima, od forenzičkih do čistog nadzora, toliko nam je na filmu to pitanje potpuno deplasirano i čak smešno.

Sve ono što je Cedric Jimenez imao da definiše kao novo, palo je u vodu ako znamo filmove i književna dela u jednom veoma širokom rasponu, ne samo nslova nego i epoha u kojima su izlazila, i gde je MINORITY REPORT ili EAGLE EYE možda i ponajmanje kriv za to.

No, ako svemu priđemo iz drugog ugla, kao jednom buddy cop filmu u kom Adele Exarchopoulos i Gilles Lelouch idu po Parizu bliske budućnosti i rešavaju ubistvo, usput sreću neke banlieu bitange, ludističke verske kultove, korumpiranu vlast, prepadnute zvaničnike i AI s kojim nisu čista posla, onda se možemo prilično dobro provesti.

Cedric Jimenez je reditelj sa promenljivim rezultatima ali kada su Adele i Gilles tu, po pravilu je dobar.

I u tom B-štimungu, Jimenez pokazuje svoju glavnu snagu. Njih dvoje su harizmatični i duhoviti, Pariz budućnosti je napravljen sa malim ali efektnim intervencijama, i kada krene akcija, imamo nekoliko efektnih baš B-akcionih momenata posle kojih niko neće biti odveden da režira u Holivudu ali isto tako ne bi zalutao na neki tamošnji set pre koju deceniju.

Nisam siguran da će svi gledaoci biti raspoloženi da svedu svoja očekivanja na efektan B throwback kao što sam to učinio ja, naročito jer podelu čine redovni učesnici kanskog festivala, ali s druge strane ti koji su preko Kana došli do ovog filma verovatno ne znaju koliko su SF aspekti ovog filma passe.

* * * / * * * *