BOKUSA

BOKUSA je film koji je režirao Shuji Terayama sa Buntom Sugawarom u glavnoj ulozi.

Bunta ovde igra starog boks šampiona čijeg je mlađeg brata u ringu ubio mladi bokser. Mladi se javlja starom šampionu sa molbom da ga trenira i spremi za značajnu titulu.

Shuji Terayama je pre ovoga mahom radio eksperimentalnije forme a Bunta je uprkos tome što je bio zvezda celih deset godina pokušavao da snimi ovaj film i na kraju je tek uspeh ROCKYja uspeo da donese odobrenje u studiju Toei.

Bunta igra starog boksera koji trenira mladog i odlično se snalazi u toj ulozi. Film obiluje rešenjima koja je ROCKY doveo do globalne prepoznatljivosti, pre svega montažnim sekvencama treninga iako ne možemo reći da su ih Sly i Avildsen baš izumeli.

Međutim, imajući u vidu kako su ova dva filma izašli blizu jedan drugog i da konačno bez ROCKYja ne bi bilo filma BOKUSA, svakako to treba primetiti.

Film je efikasan ali nažalost nije baš narativno disciplinovan. Ima digresija koje ne samo da su suvišne nego su i zbunjujuće i iz današnje vizure ovaj film star skoro pola veka barata nekim klišeima bez punog ubeđenja.

Bokserski film naravno može da funkcioniše sa osloncem na klišee, čak ih i traži ali Terayama ih ne plasira dovoljno ubedljivo a film kao celinu ne tretira dovoljno efikasno a u nekim elementima ima i malih stilskih iskakanja.

Ukupno uzev, ovaj Sugawarin projekat ima mnogo bolju reputaciju nego što je utisak koji mi je ostavio.

* * / * * * *

MAYDAY

MAYDAY je film koji sam očekivao sa velikim nestrpljenjem i samim tim ono što imam da napišem o njemu će biti jedan megageekovski experience.

Reč je o filmu o kom njegovi autori John Francis Daley i Jonathan Goldstein nisu mnogo pričali od kada je najavljen kao saradnja Ryana Reynoldsa i Kennetha Branagha. Sam radni naslov je sugerisao da će priča imati veze sa avionom SR-71, ali manje-više nismo mogli da naslutimo u kojoj meri će sve to dobiti jednu meta dimenziju.

Ovaj film je producirao David, sin Larryja Ellisona, sadašnji gazda Paramounta ali i pasionirani letač koji je jako mnogo pažnje uložio u snimanje filma MAVERICK, nastavka TOP GUNa kojim sam iskreno bio zgrožen.

I na početku tog filma, Maverick leti u SR-71 u nekom probnom letu nekog novog aviona i sl. 

Ovde praktično Daley i Goldstein u Ellisonovoj produkciji rimejkuju MAVERICK, samo kao mnogo bolji film. Dakle, imamo Ryana Reynoldsa u ulozi mornaričkog pilota koji leti na avionu F-18 (kao Maverick u nastavku) tokom osamdesetih i koji iznova pokazuje da je fenomenalan pilot tako što potiskom svog mlaznog motora spase kolegu kome se eleron otkačio u letu. Dakle, imamo situaciju iz TOP GUNa koja je bila fatalna za Goosea, kada se Maverickov avion našao u potisku drugog aviona, sada invertovanu u spasavanje istom tehnikom.

Na osnovu tog podviga dobija priliku da leti na avionu SR-71 u špijunskoj misiji iznad SSSRa, ali uprkos brzini od preko tri maha i visokom plafonu leta, ovaj avion biva oboren, opet kao Maverick iznad Irana, samo što ovog puta umesto svog starog F-14 koji je tada još jedino bio operativan u iranskom vazduhoplovstvu, pilot pronalazi Rusa amerikanofila koji obožava TOP GUN.

Film se dešava 1987. godine. TOP GUN je svež blokbaster koji kovertuje omladinu u amerikanofile širom sveta, pa i u samom SSSRu ali ovde konvertit nije omladinac već penzionisani KGBovac koji živi u pustoši gde je naš junak srušen.

Odatle film kreće u smeru late 1980s buddy komedije o Amerikancu i Sovjetu koji se isprva ne razumeju a onda shvate da svačija zemlja ima i dobre i loše strane, recimo kao u filmu RED HEAT.

U tom pogledu, hladnoratonski sentiment je vrlo vezan za pozne osamdesete i ne verujem da će se dopasti Ukrajincima. Naime, ovo je jedan od onih filmova koji promovišu približavanje Amerikanaca i Rusa, pomirenje i razumevanje, a ne nekakvu militantnost ili produbljivanje rata.

Činjenica je da su takvi filmovi obeležili period kada je SSSR padao i da su na polju kulture bili deo njegovog kolapsa, ali svakako su se razlikovali od onih prvih najtvrđih hladnoratovskih paranoidnih filmova koji su snimani recimo pedesetih.

Naravno, atmosfera filma koincidira sa epohom u kojoj se on dešava ali ne u pogledu istorijskih okolnosti već upravo u pogledu kako je popularna kultura prikazivala taj konflikt. U tom pogledu zanimljivo je otključati jednu sponu ovde preko direktora fotografije Barryja Petersona.

Barry Peterson je jedan izvanredan američki direktor fotografije naročito specijalizovan za delikatnu formu akcione komedije, i neke od najboljih filmova tog žanra poslednjih godina je slikao on. Radio je i sa Daleyem i Goldsteinom ali i sa Susannom Fogel na njenom izuzetno duhovitom i bistrom filmy THE SPY WHO DUMPED ME. U njenom filmu, imamo priču o dve američke turistkinje koje bivaju uvučene u hičkokovski hladnoratovski zaplet i film izrasta u jednu jako duhovitu i jako uzbudljivu akcionu komediju sa snažnim smehom i snažnom akcijom ali i sa senzibilitetom novog Hladnog rata između SAD i Rusije, dakle Rusije, ne SSSR, ne epohe Aldricha Amesa već Eda Snowdena. Fogelova i njen scenarista David Iserson su se vratili toj temi u seriji PONIES koju je Peacock nažalost ukinuo posle jedne sezone i ona je smeštena u SSSR, ali je u sebi i dalje imala savremeni senzibilitet Hladnog rata apliciran na tadašnji "ozvaničeni" Hladni rat.

Daley i Goldstein ne prilaze ovom filmu iz te pozicije. Naprotiv. Sovjeti koji su zli i koji su negativci su superambiciozni silovici i odmetnici od sistema kao i u sličnim filmovima iz vremena Glasnosti i Perestrojke, dočim je "prava" vlast možda nesvesna njihovog delovanja ali benevolentna. Ovde doduše izostaje benevolentnosti, ali ne izostaje da je negativac odmetnik.

U pogledu komedije, MAYDAY je u redu, nema mu se šta zameriti, Ryan Reynolds je stara kajla, Branagh dugo igra Ruse i nema problem da se lepo i našali sa njima, međutim, moram priznati da su Daley i Goldstein i pogledu scenarija jači u strukturi nego na mikronivou dijaloga i humora. Odnosno, interesantno je da im je fokus na opštoj strukturi, priči, na poentama koje su bitne za celinu, ali ovaj sadržaj okolno nije naročito inspirisan.

S druge strane, kad je reč o akciji i vizuelizaciji, izuzetno su inspirisani, i uspevaju da uspešno uspostave ton akcione komedije, što je uvek jako teško. I u izvesnom smislu deluje da je ovo jedan od onih filmova gde scenaristi u poziciji reditelja grčevito žele da pokažu kako su u stvari bolji u inscenaciji nego u pisanju odnosno da im je kadriranje i vizuelnost bitnija od teksta.

No, ovaj film trpi takvo remećenje prioriteta. Ipak, bitno je dodati i jednu napomenu. Daley i Goldstein su sarađivali na svojim najboljim režijama kao scenaristi ali ih paradoksalno nisu pisali sami. GAME NIGHT je radio Mark Perez, DUNGEONS AND DRAGONS je radio tim pisaca, a ovo je njihov solo projekat.

Ovo ne znači da su oni zaboravili da pišu, daleko od toga, ovo je jedan kompaktan i duhovit film ali je mogao sasvim sigurno biti i snažniji u tekstu.

Par politički korektnih detalja mora da se nađe u ovoj vrsti filma ali to nije stvar samo od danas nego i iz vremena kada su ovakvi filmovi pravljeni osamdesetih i recimo zanimljivo je da u njihovom ipak anarhičnom pristupu ta neka zaozbiljenja deluju suvišno i uspore film.

Kad je reč o akciji, ima nekoliko sjajnih scena ali i dve briljantne u završnici od kojih je borba u avionu zapravo jedna istovvremeno i spektakularna ali i minimalističkna razrada finala iz filma GAME NIGHT i čini se kao da su ovde sproveli onu ROAD WARRIOR varijantu ne bi li pokazali šta su možda tada imali na umu. I ta scena je recimo pošto dolazi u fazi kad više nema prostora za viceve sjajno i napisana i izvedena.

I filmovi osamdesetih su pravili slične balanse akcije i komedije ali bih rekao da su oni koji su ovom najsličniji poput RED HEATa recimo bili ipak znatno akcioniji i nasilniji, odnosno da je drugi pol činilo nešto kao Landisov SPIES LIKE US koji opet nije bio tako intenzivno akcioni.

Ovaj film se kreće negde između te opšte strukture TOP GUNa sa kojim je u jednom jako lepom dijalogu, a unutar scena "pomera regler" između SPIES LIKE US i RED HEATa. Ima u ovom filmu i nekih detalja koji evociraju MISERY ali više na nivou sporednog driblinga koji nema suštinski uticaj osim kao jasna asocijacija u nekim scenama.

Iz naše vizure ostaje žal za time što nismo imali priliku da dobijemo ovaj film onda kad smo pokušali da ga snimimo.

Miloš Radović je naime snimio film PAD U RAJ koji ima jako sličnu premisu kao ovaj film. Nažalost, taj film je ostao najslabiji rad Miloša Radovića iako je imao dosta jaku premisu i imao je čak i želju da bude dinamičan i žanrovski višeslojan. To se iz nekog razloga ni na jednom nivou nije desilo i baš je šteta. Naročito kada vidimo koliko nešto takvo može veselo da se izvede.

U tom balansu akcione komedije, film osamdesetih sa ovoliko akcije kao što ima MAYDAY sigurno bi bio nasilniji i akcioniji, dočim je MAYDAY u okvirima današnje percepcije žanra više na liniji komedije koja je akciona (i donosi izvanrednu akciju). Ako imamo na umu da je tada akcioni film bio dominantan bioskopski žanr, možda je upravo ova akciona dimenzija danas razlog što je MAYDAY ostao na streamingu.

Pa ipak, jako me raduje percepcija da ovaj film deo kritike vidi kao naslov za koji je šteta što nije u bioskopu jer je to istina. Ovo je film za kolektivno gledanje i radovanje, kao u stara vremena. Tako je i sa primedbama, one su više tu jer su Daley i Goldstein odlučili da se umešaju među klasike, u to krenuli hrabro, i nisu se obrukali nimalo.

* * * / * * * *

THE RUNNER

Kevin Macdonald je reditelj koji uvek zaslužuje pažnju ali THE RUNNER definitivno nije njegov najblistaviji rediteljski trenutak. Scenario Marka Gibsona trebalo je da bude novi high concept pokušaj da se napravi triler potere u realnom vremenu, s tim što je manje dijaboličan od NICK OF TIME i manje ubedljiv od prve sezone serije 24.

Gal Gadot koja je igrala Wonder Woman igra pentatlonku koja je istovremeno i pravna zastupnica čijeg sina otima opasni manipulator sa ciljem da ukloni neprijatnog svedoka zločina svoga poslodavca. Pred nju postavlja jako teške zahteve iako zapravo ono što traži od nje je dosta jednostavno - da ubije svedoka i to je sve.

Zašto sprovodi maltretman pre toga, osim da bismo imali šta da gledamo, teško je reći, ali opet ako iko može to da podnese i da se izbori,  jeste Gal Gadot. Tako da, on je sadista a ona je Wonder Woman i to sad ne bi bilo sasvim loše kao premisa za neki dinamičan ali ne preterano pametan film u postavci kada bi bio pametan u izvedbi.

Međutim, Macdonald u saradnji sa čuvenim Anthonyjem Dod Mantleom pravi film koji zapravo čak i želi da bude zanimljiv u izvedbi, i ne može, ne uspeva mu, uprkos nekim dobro zamišljenim detaljima - jednim delom jer naprosto - preglup je u postavci, i samim tim, koliko god da ga oni nadomešćuju i izvedbi, ne ide. To je zanimljiv slučaj gde ideja bukvalno degradira tehniku, međutim, Macdonald naprosto nije reditelj izrazite tehničke virtuoznosti i to mu ne dolazi prirodno.

Otud, iako ima vrhunsku protagonistkinju za tu vrstu fizičkog napinjanja, THE RUNNER prosto izgleda loše. Tome doprinosi bogami i fotografija koja ne uspeva da pobegne od snažne artificijelnosti raznih enhancementa koji su primenjeni.

Kao što znate, Dod Mantle je krenuo s Von Trierom, potom ga je Boyle na istoj liniji iskoristio i nadovezao se, ali kasnije je ovaj britansko-danski majstor snimio i neke vrlo klasične blokbastere sa Ronom Howardom pa i Oliverom Stoneom. Naročito je Dod Mantle s Howardom radio dela visoke propulzivnosti i suspensea pa samim tim čudi kako - iako ovo jeste pomalo atipičan teren za njega - nije doneo svoju klasičnu ubedljivost kod Macdonalda.

Na kraju, Macdonaldov film deluje baš kao neki nižerazredni streamerski slop koji je negde na pola postprodukcije pao na listi prioriteta i zbrzan je da se nekako pusti.

Očigledno je da bi Macdonaldu ipak mnogo više odgovarala neka realističa postavka gde bi junakinja pred kojom je podvig trebalo da bude žena nekih životnijih performansi a negativac neko sa smislenijim planom. I za tupav eskapizam reditelj mora biti majstor i imati senzbilitet. Ovo je lekcija o tome.

* 1/2 / * * * *

I WANT YOUR SEX

Gregg Araki je na Sundanceu nastupio za komedijom I WANT YOUR SEX, ali uprkos vrlo solidnoj i motivisanoj glumačkoj ekipi u kojoj jednu od glavnih uloga igra Olivia Wilde a među epizodistima je i Johnny Knoxville, reč je o potpunoj nebulozi koja ne samo da je neduhovita već je i kranje površno, da ne kažem nemarno realizovana, što znamo da nije jedini način kako Araki zna da radi.

Ipak, ovde se opredeljuje za površnost ali nažalost ono što je osmislio nema fassbinderovsku snagu da bi opravdalo fassbinderovski javašluk.

No, nije jedini problem ovog filma što je loš, nemaštovit i užasno realizovan. On je pre svega potpuno prevaziđen i bajat i to što Araki želi da nam ponudi kao šok i transgresiju odavno nije ni jedno ni drugo.

JUST PLAY DEAD

Martin Campbell je bio jedan od najuglednijih preciznih mehaničara angloameričkog žanrovskog filma, ali i televizije, i samim tim njegovo potonuće u DTV koje je krenulo polako ali sigurno pre nekih pet godina deluje naročito bizarno.

I dalje poneki Campbellov film pokaže znak života ili klase, makar u detalju, naročito kad je delovalo da bi mogao postati lični reditelj Daisy Ridley. Međutim, izgleda da se mnogo jače zapatila saradnja sa njegovim otkrićem iz CASINO ROYALE Evom Green, koja je duže nego Martin u dubinama DTVa.

Tako u novom filmu, ne samo da imamo Sama Jacksona i Evu Green u glavnim ulogama gde je njena kudikamo veća i angažovanija, a njegova je potpuni geezer teasing, mahom snimljena u jednoj kući, dakle na brzaka, već imamo i jednu neo noir krimi komediju vodviljskog tipa koja nema nikakve veze sa onim što Campbell inače radi, ili sa onim što je ikada radio, čak i kad bismo uzeli u obzri njegove rane erotske komedije.

U tom pogledu, Campbell je na terenu koji ne poznaje ali to nije ni bitno jer ovom filmu nema spasa, ovo je koješta, i u rediteljskom a i tehničkom pogledu, sve je izvedeno u sferama duboke neispravnosti. Scenario potpisuje prekaljeni veteran Dan Gordon koji zaslužuje poštovanje za mnoge, pre svega televizijske ali i poneku bioskopsku stvar koju je uradio, i može se reći da je čak i njegov rutinski scenario ipak surovo smandrljan u ovoj izvedbi.

THE MONGOOSE

Mark Vanselow je dubler Liama Neesona koji je uznapredovao do statusa redielja-lakeja koji radi njegove DTV projekte. Među ljudima koje je Neeson sada uveo u svoj lični cirkus je i nekadašnji Clintov snimatelj Tom Stern, koji inače ume da iznenadi sjajnim fotografijama kad ne radi sa Malpasom, ali sada je taj krepki osamdesetogodišnjak na brojnim zadacima za novog gazdu.

I THE MONGOOSE je film u kom uz Liama imamo još i Marisu Tomei u ulozi bivše žene sa kojom se i dalje zapravo voli, Vinga Rhamesa kao starog druga iz vojske i Michaela Chiklisa kao zadriglog teksaškom šerifa koji predvodi automobilsku poteru kad glavnog junaka pogrešno optuže da je ubio novog muža svoje starcrossed žene.

I ovo je u suštini jedan demolition derby, kakav je u davna vremena režirao takođe kaskader Hal Needham, s tim što sada ipak imamo mnogo više specijalnih efekata, i toliko smo se nagledali automobilskih potera i prevrtanja da nam se mora ponuditi nešto vrhunski.

I, tu se stvar glatko raspadne u paramparčad. Bilo je proteklih godina filmova sa odličnim automobilskim poterama, ali THE MONGOOSE nije jedan od njih. Liam Neeson za volanom nije naročito ubedljiv prizor, kao što nije ubedljiv van kola gde se vidi da su ga stigle godine i nažalost masa bezveznih filmova koje je nadovezao na nekoliko eksplozivnih sa kojim je krenula njegova reinvencija kao akcionog heroja (TAKEN, UNKNOWN, RUN ALL NIGHT dan-danas stoje kao klasici žanra) ali i otvaranja prostora za ostarele glumce u šerifovskim godinama koji su posle njega iznova počeli da dobijaju protagonizam u akcijašima po formuli koja je krojena za njega.

No, Neeson je sam tu inicijalnu dobro zamišljenu, dobro pisanu i kasnije izvrsno realizovanu seriju pretvorio u niz sve površnijih, sve slabijih DTV radova, sa sve manje svežine i inspiracije.

Činjenica da projekat sa Neesonom i dalje može da privuče Marisu Tomei (koja nikada nije izbegavala da se zapljune u B-produkciji, ali vrlo retko u akcijašima, ako ona nije glavni lik) i nekoliko prepoznatljivih faca da mu budu sekundanti, ne umanjuje činjenicu da je scenario uvredljivo glup i gotovo sigurno ga nije pisao AI jer ovo sebi ne bi dozvolio.

Konačno, čak i ja kao hardkor fan TAKENa i reinvencije koja je usledila ne bih gledao ovaj film da u njemu nema Marise Tomei. I kada sam ga pogledao, imam utisak da je stepen Neesonove raubovanosti tako veliki da nisam mnogo propustio što nisam pogledao ovo ostalo.

* 1/2 / * * * *

DIARY OF A SPY

DIARY OF A SPY u prvih deset minuta svog trajanja izgleda kao klasik u najavi. Izuzetno slikan, u zanimljivom spoju 70s i savremene assayasovske visceralnosti i igre planovima, gde veoma zanimljive statične pozicije vrlo prirodno prerastaju u organske pokrete kamere. 

I onda kada krene osnovni gambit, film zagrize više nego što može da zagrize na nivou karaktera, ali nikada ne opadne do tačke da ne zaslužuje veliku pažnju i preporuku.

Tamara Taylor izvanredno igra operativku koju je CIA sažvakala i ispljunula posle jedne operacije u Saudijskoj Arabiji. Ona je posle toga potonula u poroke i životnu neizvesnost, vodi neuredan život i dobija mogućnost da to preokrene tako što će zavesti tutora saudijske princeze i preko te veze nabavljati neke podatke.

Onda kada pojavi tutor, kreće prvi hard sell filma - i on dolazi u tačku gde životna ubedljivost postaje prepreka filmskoj. Naime, tutor je feminizirani mega nerd koji deluje krajnje socijalno neprilagođeno. Međutim, pre nego što ga otpišemo kao nekakav indie kliše, shvatimo da je on zapravo moderni evnuh iz harema i da je njegovo ponašanje i psihološko socijalno stajanje zapravo sine qua non da bi imao posao koji ima.

I tu kreće da se pravi odnos između operativke i njega koji vremenom sazreva, naročito kada se otkrije da ni on nije baš tako naivan kako izgleda i da je itekako svestan svoje poze, međutim, taj odnos ipak do kraja filma ostaje nešto što je moralo prosto biti snažnije.

No, i ovakav-kakav je, taj odnos je dovoljan da iznese ovaj veoma zanimljiv visokoestetizovan indie špijunski film koji evocira pre svega uspomenu na filmove sedamdesetih, kakve su snimali Pakula i Pollack, ali i na neke moderne arty derivate žanra, pre svega one koje je snimao Assayas, kao što je BOARDING GATE.

Cela glumačka podela je dobra, ali Tamara Taylor je njen temelj i ključ.

Adam Christian Clark je kompletni autor filma i uprkos izvesnim rezervama zaslužuje i više od pohvale za ovaj atmosferičan i intirgantan indie triler.

* * * / * * * *

MAN OF WAR

MAN OF WAR Williama Kaufmana mi je bio zanimljiv jer je poslužio za industrijsku špijunažu. Imao sam jedan vrlo sličan scenario, već s početka rata 2022. i sad ovaj film iz 2026. potvrđuje da je ideja bila validna.

Reč je o B filmu snimljenom u Bugarskoj, međutim, Kaufman uspeva da mu obezbedi neku čudnu autonomiju u odnosu na DTV zahteve. Ovo jeste naravno ratni akcioni film, ali ne pravi otklon on neke Guys on a Mission strukture, a opet ima sve ono što DTV želi, tipa diverzifikaciju akcije, znači da je ima sa pucanjem, i sa vozilima i čovek na čoveka. I što je najvažnije, svaki od tih detalja dosta uverljivo plasira.

Glumačka ekipa je solidna ali potpuno neinteresantna izuzev Andrewa Howarda koji je fenomenalno odigrao Srbina u MUDBRICKu a ovde igra Ukrajinca na malo manje senzacionalan način jer lik za početak komunicira na broken Englishu, ali i dalje zanimljivo.

U tom smislu, produkciono je zanimljivo da je MAN OF WAR film koji za razliku od tipičnog DTVa ne prodaje "imena". Najveće ime je Jason Patric u sporednoj ulozi CIA veterana koji dispečerski navodi stvari.

Film se dešava u prvim danima rata u Ukrajini, dakle kad je ruska vojska napala Kijev, i kad je prodrla duboko u ukrajinsku teritoriju. Film svakako nije istorijski dokument i jasno gradi crno-bele odnose gde su prisutni Rusi koji su definisani kao likovi isključivo Wagnerovci, od zla oca i još gore majke, ali isto tako ima par scena koje su me zbunile. Recimo, ima scena kada regularna vojska Ukrajine pobije Ruse koji im se predaju, i glavni Amerikanac to kasnije spočitava svom ukrajinskom buddyju, kao i celu nacističku dimenziju koja postoji u ukrajinskom nacionalističkom diskursu. Iako je film mahom proukrajinski, ne verujem da će se dopasti tim ukrajinskim snagama jer im kršenje ratnog prava i koketiranje s nacizmom natrljava na nos Amer koji je na sve to i crnac.

Ne može se reći da je MAN OF WAR uravnoteženi prikaz rata u Ukrajini, kao i da ne uzima stranu, ali svakako nije prećutao neke stvari koje se o tom ratu pričaju.

Akcija je mišićava i obimna, ima je dosta i izvedena je pošteno u Bugarskoj, u iskusnom B-maniru, sa upotrebom kako pirotehnike tako i CGIa, ali sve u svemu časno.

Kaufman je snimio film koji jeste DTV akcija ali svakako jeste i ratni, i u tom "ratnom" aspektu ne zadržava samo akciju već i tu dimenziju da ipak postoji i neki moralni odnos prema dešavanjima, iako sami protagonisti nisu vojnici u klasičnom smislu, glavni je američki veteran koji ide da izvuče suprugu i dete svog palog druga, s njim su ukrajinski fixer i britanski plaćenici a nasuprot Wagnerovci, ali ipak vajb nije čisto akcioni nihilizam.

Uprkos tome što bi film ipak morao imati jaču zvezdanu voltažu i konzistentniju produkciju da prevaziđe * * 1/2, kod mene ipak ima 

* * * / * * * *

PENNY LANE IS DEAD

Mia Kate Russell snimila je australijski film PENNY LANE IS DEAD koji bi se mogao opisati kao throwback home invasion film koji želi da evocira epohu Ozploitationa, i to prilično direktno jer je smešten u 1986. godinu.

Međutim, ipak su Ozlploitation filmovi bili dosta bolji u to vreme i bili su drugačiji. Imali su jače protagoniste, imali su mnogo veće oslanjanje na eksterijere i motorna vozila koja su poseban deo tamošnje saobraćajne kulture itd.

Naravno, bilo je Ozploitation filmova koji su kamerniji, uostalom iz te zemlje stiže Richard Franklin koji je radio neke od najmaestralnijih kamernih trilera i horora osamdesetih. Međutim, Mia Kate Russell nije to. I ovo nije neki film kakav bi zakuvali pokojni Franklin i Everett De Roche.

Naprotiv, ovo deluje mnogo više kao neki hillbilly rape and revenge film sa elementima backwoods slashera, samo što ne uspeva da bude išta od toga, izuzev da pravolinijski prati neke zgode grupe karaktera na koje izgubi jako mnogo vremena da ih predstavi i onda ih potom nimalo i ni na koji način ne transformiše niti ponudi neki preokret.

Priča o tri drugarice koje se okupe kod četvrte i postaju žrtve njenog momka sociopate-delinkventa i njegove bande i to uz njenu pomoć, deluje relativno zanimljivo, ali do kraja priče svi ti postavljeni odnosi ne rezultiraju zapravo ni sa čim, pa čak ni to što je drugarica "namestila" ove tri ne dobije neki istinski smisao u bilo kom pogledu.

PENNY LANE IS DEAD nije izveden sjajno ali nije ni ispod nekog nivoa. Međutim, to mu ne pomaže jer nema smisla, a nema ni neke bravure koja bi ga na neki način nadoknadila.

* 1/2 / * * * *

EL SER QUERIDO

Rodrigo Sorogoyen nije uspeo da izbegne tzv. "efekat Bardema" a to je situacija kada izvanredan španski reditelj dođe u fazu da treba da snimi nešto veliko i onda za tu priliku pozove najvećeg španskog glumca na svetu da to uveliča, ovaj razmontira kostim i masku vanzemaljca koju nosi u holivudskom blokbasteru i dođe, i onda nastane delo čvrsto smešteno na Opštem mestu, sa Bardemom koji u većoj ili manjoj meri samoupravlja.

Sorogoyen je u filmu EL SER QUERIDO uspeo da zaobiđe neke klopke ali neke su bile neizbežne.

Ono što je zaobišao je loša Bardemova uloga. Nema sumnje da je Bardem, inače jedan izvanredan glumac i faca moje mladosti, izuzetno potentna pojava na ekranu ali je u poslednje vreme počeo da nadrasta okolnosti i da samoupravlja kao Jack Nicholson u poznoj fazi. Kod Sorogoyena, na svu sreću, Bardem je pružio izvanrednu ulogu - igra harizmatičnog filmskog reditelja i taman ta njegova ponekad destruktivna prezentnost ovde radi u korist filma. Nasuprot njega imamo Vicky Luengo koja je Sorogoyenovo otkriće i u seriji ANTIDISTURBIOS je napravila ulogu u ravni nečega što je ranije umela da pruži Angela Winkler kod Schloendorffa u KATHARINE BLUM, i ona je u međuvremenu prepoznata i kod Almodovara kao jedna nu school diva španskog filma. Kao njen early adopter, baš preko Sorogoyena sam se nadao da će podele sa njom biti noseći zid njegovih novih filmova, naročito kada je njegova muza Marta Nieto otišla malo u off. 

Ovde Sorogoyen uspešno kombinuje old school igru Bardema i nu school igru Vicky Luengo i tu nema disbalansa. Štaviše, koliko god on činio film "svojim", na kraju svega, on postaje poprilično njen, dakle ima ona čime da se suprostavi starom šmirologu pa i da se iznese sa njim.

Druga stvar koja je dobra jeste Sorogoyenova energija i veština. Film ima intenzitet, ima visceralnost, ubedljivost, energičan je i deluje kao nešto što snima reditelj koji je već snimio vrhunska dela a tek zapravo ulazi u prime. Ovo je velika produkcija, ambiciozna i Sorogoyen je orkestrira vrlo suvereno.

Ove dve stvari su bitne jer sama priča je prilično staračka.

Ovo je film o reditelju koji ulazi u godine i angažuje svoju ćerku s kojom nije baš u kontaktu da igra važnu ulogu u njegovom novom filmu, sa idejom da se sa njom zbliži kroz rad. Tokom filma međutim, shvatamo da se on sa njenom majkom zapravo razdvojio kroz rad na svom prvom filmu i da rad sa njim ne mora nužno biti put ka zbližavanju, upoznavanju i popravljanju odnosa.

I sad, Sorogoeyn tu kombinuje svoj komentar procesa nastanka filma - koji je prikazan vrlo verodostojno ali je za moj ukus prerano za takvu priču u njegovom opusu, naročito jer recimo ovakav film kao što je film-u-filmu ovde, on do sada nije snimao. Dakle, proces rada je prikazan verodostojno ali fali mu metafilmska dimenzija jer verziran gledalac zna da Sorogoyen takav film nije snimao i da tu ne kanališe ništa istinski svoje.

Način na koji se rad reflektuje na odnose među likovima je mahom na nivou opšteg mesta. To je dobro glumljeno, odlično inscenirano i snimljeno, ali ipak se ne može ne osetiti da smo ovako nešto ne samo već videli, nego i da nas ni prvi put nije ispunilo.

U tom pogledu, barem kod filma-u-filmu sve zaista funkcioniše sem metafilmskog sloja, u smislu da znamo kako Sorogoyen ne kanališe ništa svoje, dočim u ovom porodičnom-psihološkom aspektu imamo izvesna podrazumevanja i manjak svežine.

Ukupno uzev, EL SER QUERIDO je uspeo prestige picture na nivou produkta ali je u pogledu snage i svežine ipak najmanje bitan Sorogoyenov film, uprkos činjenici da spada među njegova veštije i zrelije izvedena dela.

* * * / * * * *

LA DICHA EN MOVIMENTO

LA DICHA EN MOVIMENTO Maximiliana Gutierreza je priča o snimanju jednog od najznačajnijih albuma u istoriji argentinske popularne muzike, reč je o naslovnoj ploči grupe Los Twist.

Međutim, izuzev okolnosti da se film dešava za vreme snimanja albuma, on govori o fikcionalnim likovima i pravi coming of age story o mladom momku koji ne zna šta bi sa životom ali kada upozna devojku koja se druži s grupom Los Twist odluči da je impresionira praveći se da je televizijski novinar koji bi mogao da pomogne i snimi reportažu o ovoj grupi.

U pogledu spoja stvarnog događaja, LA DICHA EN MOVIMENTO je sličan Zemeckisovom remek-delu I WANNA HOLD YOUR HAND, s tim što se tamo The Beatles pojave na kratko i kao što pamtimo, vide im se samo noge.

Ovde je kroz ceo film bend prisutan i njegovi članovi, kao istorijske ličnosti imaju interakciju sa glavnim junacima.

Gutierrez operiše sa premisom koja je vrlo lapidarna i mudro formatira film na nekih 70ak minuta trajanja, i u tom toku uspeva da bude dinamičan, rekonstruiše epohu negde u ravni serije CRNO-BIJELI SVIJET i to je sasvim korektno. U nekoliko pesama grupe Los Twist koje imamo priliku da čujemo, uspevamo da ukačimo šta ih je izdvojilo na sceni.

Treba imati na umu da se ovaj film dešava 1983. posle rata na Malvinima kada je britanska muzika i uopšte na engleskom bila nepoželjna u Argentini tako da je njihova rok scena izuzetno napredovala. Los Twist su bili deo tog talasa i situacije u argentinskoj kulturi.

Meni je ovaj film ostavio utisak za * * * jer je imao dobru podelu, dobru energiju, premda jeste svemu doprinelo to što je argentinski, tako da mu nisam ni postavljao kriterijume kakve su ranije postavili I WANNA HOLD YOUR HAND, THAT THING YOU DO ili ALMOST FAMOUS. Ti filmovi ostaju van domašaja i za neke veće produkcije, i svakako da utisak ovog filma varira pre svega u vezi sa tim koliko vas zanima tema, tako da me ne bi čudilo da pada i do * *.

* * * / * * * *

LIVVAKTERNA

LIVVAKTERNA je film Andersa Nilssona koji pripada serijalu o Johanu Falku.

Johan Falk je švedski lik koji je bio protagonista 20 filmova, od kojih su 15 išli kao straight to DVD. Falka je kreirao Joakim Hansson i on se pojavljuje kao scenarista kroz ceo serijal.

Prva tri filma su išla u bioskope i LIVVAKTERNA je treći u serijalu, iz 2001. godine. Serijal je inače trajao sa istim glavnim glumcem, od 1999. do 2025. a zanimljivo da je u dužem periodu Falkovog sidekicka igrao Joel Kinnaman u svojoj švedskoj fazi.

Johana Falka igra Jakob Eklund i ima harizmu mahom televizijskog profila, pa je samim tim logično što je serijal brzo stigao na kućne formate. LIVVAKTERNA istini za volju i izgleda kao prevashodno TV film, i za film iz 2001. godine ima dosta arhaičan ritam. Malo oživi kada se dese povremene akcione situacije, ali je za to vreme, ovaj film već bio veoma zastareo. I tih akcionih situacija nema ni približno dovoljno da bi ovaj film uspele da izvuku iz osrednjosti i mlake izvedbe.

* 1/2 / * * * *

ADIOS, SABATA

Gianfranco Parolini uspešno je snimio špageti vestern SABATA sa Lee Van Cleefom i posle njegovog uspeha, snimio je i ostatak trilogije. Međutim, u drugom filmu ADIOS, SABATA, naslovnog junaka igra Yul Brynner i Van Cleef se vratio tek u trećem.

Parolini je bio veoma karakterističan po tome što je pravio špageti vesterne koji su se dosta oslanjali na tada popularne filmove o Jamesu Bondu i dodavao im je naročito dinamičnu akciju, sa dosta kaskaderskih akrobacija ali i zanimljivih gedžeta po kojima su se izdvajali njegovi junaci.

Tako i Sabata ima umesto revolvera skraćenu vinčesterku u čijem spremištu za municiju ima prostor i za cigaru kada mu zatreba. Sklon je da napravi isto tako domišljate klopke za svoje protivnike ali ni negativci nisu neskloni takvim detaljima.

Parolini je uvođenjem tih gedžeta u scenografiju i rekvizitu špageti vesterna svesno ili nesvesno prisutan nadalje kao uticaj na mnoge reditelje kasnije, od Georgea Millera do Emira Kusturice ili Sonnenfeldovog WILD WILD WESTa.

Međutim, ovo svakako nije WILD WILD WEST (ovde mislim na staru seriju o kojoj je Parolini mogao biti obavešten), ovo je samo oplemenjeni i donekle mutirani špageti vestern, smešten ispod reke Rio Grande koji u periodu vladavine Imperatoria Maximiliana žele da naprave pljačku njegovog zlata.

I klasični i špageti vestern je voleo ovakve zaplete i Parolini pravi jedan pre svega uspeo dodatak i pokazuje pored onoga što je njegova novina, kako jako dobro vlada i veoma bazičnim vrednostima špageti vesterna, da dobro postavlja junake, atmosferu, gradi pozitivce, negativce i one između, uspostavlja atmosferu cinizma i korozije.

U tom pogledu, ADIOS, SABATA je film vredan pažnje, svakako potcenjen u svoje vreme ali opet zbog svoje transformacije žanra i nedovoljno cenjen među ljubiteljima klasike. Ovo nije film koji će pomutiti slavu najboljim Leoneovim ili Damianevim delima, ali ima svoje mesto itekako, u onome što su njegovi okviri.

* * * / * * * *

GHOST IN THE CELL

GHOST IN THE CELL je indonežanski horor koji je uspeo da stigne do berlinskog festivala. Imajući u vidu da ga potpisuje Joko Anwar kao veoma plodni lokalni horor autor, moram priznati da sam se ponadao da je Berlinale znak kako je snimio neki jak crossover naslov koji prevazilazi žanrovsku niche scenu preko koje je već imao neko limitirano razumevanje na Zapadu.

Međutim, Berlinale je ovde bio loša vest. Naime, Joko Anwar je snimio naivno politički angažovani horor film sa dosta pokušaja humora pa i društvene satire i nažalost to nije onaj hardkor žanrovski užitak koji očekujemo da dobijemo od indonežanskih autora.

Naprotiv, GHOST IN THE CELL je pomalo spor, i veoma konvencionalan na jedan zapadni način, sa socijalnom kritikom koja je veoma deklarativna i ne proizlazi iz samog horora. Ima tu nekog zanimljivog dizajna, ima jedna urnebesno duhovita scena, ima kao i uvek kod Anwara šta da se vidi, ali ukupno uzev ovo je slabo i podišlo je zapadnom festivalskom miljeu ne samo na pogrešan način, nego i nedovoljno jer nije ovo mesto u Berlinu dovoljno elitno da Anwaru išta naročito promeni.

No, eto dobacio je i do toga. Idemo dalje, nadamo se najboljem.

* * / * * * *

SUNSET STRIP KILLERS

SUNSET STRIP KILLERS Chada Ferrina je neo-grindhouse film snimljen po istinitim događajima o serijskom ubici Dougu Clarku i njegovoj pratilji Carol Bundy.

Ferrinov film je kako rekoh neo-grindhouse, dakle, ovo nije skrupulozna istorijska rekonstrukcija i u njemu ima malo campy vibea nekih stvari kao što je spot Beastie Boysa SABOTAGE. Koliko je to namerno, a koliko su prosto neke maskersko, rekviziterske stvari slabo realizovane spontano, teško je reći, ali film ima neku konzistenciju. I čini se da greške koje ekipa pravi, ovde ulaze u segment tzv. "kontrolisane greške" koju umetnost ne samo da trpi nego i podstiče.

Osnovna razlika u odnosu na inicijalne grindhouse filmove o serijskim ubicama gde se priča fokusira na ubicu i samo na njega, jeste u tome što kod Ferrina nema tog pornografskog aspekta koji je postojao kod ranih reditelja tog usmerenja kao što je Bill Lustig ili Donald M. Jones.

Ovo je film koji je eksplicitan u odnosima i dešavanjima, ali ne vizuelno, tako da ima tu svega ali se seks više dešava bez prizora, dočim je nasilje dato masno.

Ono čega u tom pornografskom duhu nema jeste pokušaj da se pronikne u ubičin užitak, kao što nema ni kišovskog dešavanja istih stvari gde se samo protagonisti menjaju, što je po njemu činilo pornografiju.

Ferrin ipak pokušava da ispriča priču, i uprkos raznim namernim ili slučajnim trapavostima, i kempiranjima, film donosi nekoliko istinski zanimljivih - pre svega dramskih - scena u kojima se postavljaju odnosi među dvoje glavnih junaka. I ti odnosi naravno u sebi imaju perverznu dimenziju jer je nju privukla mogućnost da opslužuje svog harizmatičnog ljubavnika, pa makar bila i saučesnica u ubijanju, ali Ferrin to primarno tretira kao jednu tipičnu dinamiku moći u kojoj je potčinjavanje žene ipak prisutniji motiv nego kao sui generis perverzija.

Čast regiona brani vrlo aktivni hrvatski epizodista i preduzetnik Neb Chupin, kome je ovo ipak manje bitan nastup jer je ove sezone overio CITIZEN VIGILANTE, exploitation naslov godine.

SUNSET STRIP KILLERS je negde na razmeđi B-filma i underground filma i Ferrin se dosta sigurno kreće tim putem, ali to isto tako znači da film nije baš za svakoga.

* * 1/2 / * * * *

MUTINY

Jean-Francois Richet je pre ravno deset godina imao BLOOD FATHER i sa njim je obavio ozbiljno holivudsko diplomiranje iako je pre toga već sva zvanja doktora izgradio i odbranio u Francuskoj.

Deset godina kasnije, BLOOD FATHER i MESRINE, pa zašto ne reći i rimejk ASSAULT ON PRECINCT 13 ostaju nedosegnuti za Richeta. Detektivski film u epohi sa Cassellom je bio u redu, ali je PLANE sa Gerryjem Butlerom bio tanak, a nažalost rimejk BLAME IT ON RIO koji je već bio rimejk, bio je baš slab. U svakom slučaju, raduje me da MUTINY kod kritike nije doživljen onakvim kakav zaista jeste.

A jeste užasan.

Na ovom filmu pored Richeta radio je još jedan čovek kog poštujem na osnovu filma CONTRACTOR Tarika Saleha i taj scenarista J.P. Davis je imao već dve meč lopte sa Richetom i obe je promašio.

Ali, u izvesnom pogledu MUTINY je gori od PLANEa iako tehnički bolje izgleda i uverljiviji je.

Međutim, ovaj film u 88 minuta krtine i sa ogromnom špicom od oko 8 minuta, uspeva da bude neverovatno ako ne spor a onda komotan u naraciji gde gubi ogromno vreme na postavljanje niza opštih mesta. Ali, nisu u filmu sa Jasonom Stathamom problem opšta mesta već to što ih Richet tretira kao nešto u šta stvarno treba da poverujemo, ali materijal ne nudi prostor za to.

I tu ne ulazim samo u pitanje šta je zanimljivo nekom fanu hardkor akcije koji je odavno prezupčio, kao što sam ja, već i u nekom širem gledalačkom okviru. Naime, film kreće kao priča o bodigardu brodskog magnata kome ubiju gazdu i ovaj ga na samrti zavetuje da istraži šta se to dešava u njegovoj firmi. Kako bi to saznao, Stathamov junak se ubacuje s lažnim identitetom na teretni brod i na njemu otkriva da se u jednom kontejneru nalaze ljudi kojima se očigledno trguje.

Do istog saznanja dolazi i poštena bezbednjakinja koju igra Anabelle Wallis, i ubrzo njih dvoje moraju da se bore sa posadom koja je uključena u tu kriminalnu radnju i spremna na sve jer je sačinjena od vojnih veterana.

Ulog je veoma mali jer je od prvog trenutka nejasno zašto bi se kapetan i posada odlučili na ubijanje zaposlenika firme oko jednog kontejnera sa nevoljnicima i zašto ne bi prihvatili gubitak te pošiljke i napravili se ludi jer među tim licima nema nikog ko je unikatan, ko ima neki poseban organ za transplantaciju ili neko osetljivo saznanje i sl.

Premisa po kojoj će posada da uzme i izrešeta brod i ubija ljude radi tako "skromnog" tovara deluje vrlo neubedljivo, naročito jer ova "njuškala" deluju spremno da poveruju kako posadu ne čine krijumčari. No, kad odluče da ih likvidiraju pogreše jer su oboje ovih apsolutne mašine za ubijanje i opstanak.

Međutim, ni kada posle dvadesetak minuta, Statham uđe na brod, ni kada posle pola sata krene jurnjava, ona nije napeta, brod je dosadno pust, koliko god to korespondrialo sa stvarnošću, neprijatno prostran, i ovo je redak slučaj da reditelj ovog nivoa ne uspeva da iskoristi veliki teretni brod za dobru akciju.

Kada se tome doda premisa koja ne nudi uverljiv sukob i smislen ulog, onda je rezultat film koji odlazi ispod nivoa nečega što je Stathamov standardni vehicle i postaje nešto dosadno.

Otud, drago mi je da kritika nije pažljivo gledala film i da Richet posle njega nije osramoćen onako kako zapravo zaslužuje s ovakvim filmom.

* 1/2 / * * * *

PUKOTINA U LEDU

PUKOTINA U LEDU je povratnički film Maje Miloš posle četrnaest godina od njenog debija KLIP koji je osvojio nagradu u Roterdamu i podigao naš film na jedan nivo na kom do sada nije bio, uspevši da zaživi u art house krugovima širom sveta, i kroz festivale i kroz distribuciju a da s druge strane postane generacijski film omladine u Srbiji, naročito tinejdžerki koje su u njemu prepoznale da se bavi realnim psihološkim i socijalnim problemima.

Malo koji film je uspeo da pomiri ove dve stvari, čak i kada je profilisan kao klasičniji blokbaster jer umetnički ispit je jedno, glednoast je drugo, ali trajno mesto u društvu i filmografiji koja živi u narodu je nešto treće.

KLIP je ostavio dubok trag i kada se na to doda četrnaest godina od prvog filma, PUKOTINA U LEDU kao Majin drugi film dobija dozu mistike jer kriterijumi prema kojima se njen rad meri su visoki i ono što je snimila pre je i dalje veoma živo u našoj kulturi.

Po mnogo čemu, PUKOTINA U LEDU jeste direktan naslednik KLIPA. Ponovo je to u osnovi ljubavna priča o usamljenoj devojci sa društvene margine koja želi da se izbori za svoje mesto. U KLIPU je to mesto u srcu jedne bitange koja je pravi momak za pogrešne devojke, u PUKOTINI U LEDU je to mesto u zajednici pre svega.

U tom pogledu, PUKOTINA U LEDU govori o aktualizaciji jedne mlade žene koja kroz ljubav pronalazi način da preokrene svoj život.

Maja Miloš je svoj scenario izgradila direktnim oslanjanjem na PEPELJUGU i ovo je ekranizacija bajke u formi socijalne erotske melodrame gde je glavna junakinja Pepeljuga, njen Princ je simpatični brogrammer, a Maćeha i Zle sestre su nova porodica koju njen otac udovac želi da zasnuje iz najbolje namere jer i on želi da iznova nađe svoje mesto posle gubitka koji ih je izbacio iz težišta.

Posle mnogih analiza bajki u kojima su one prepoznavane kao priče namenjene starijima ali i razumljive deci, sa poukama koje nose duboku životnost i važe u svim dobima ali na drugi način, Maja Miloš to provodi u praksi, i gradi svoj narativ na način koji je savršeno savremen, prilagođen provokativnom gledalačkom senzibilitetu a pritom i gotovo zbunjujuće dosledan u odnosu na bajku. Otud oslanjanje na bajku ne deluje ni kao trik, ni kao vic, niti je toliko primetno dok se film gleda, ali se prepoznaje ako ne tokom a ono posle gledanja, kao dodatni sloj duhovne igre koji pruža zadovoljstvo.

Za razliku od KLIPA, PUKOTINA U LEDU je film koji je disciplinovaniji, sa većim pripovedačkim i vizurelnim fokusom na svoju princezu koju u jednoj veoma predanoj i zahtevnoj ulozi igra Jovana Stojiljković, nastavljajući svoje delovanje u žanru erotske melodrame koje je započela u PANAMI Pavla Vučkovića. Ovo je film koji je njen u punom smislu te reči i potvrdila se kao izuzetan domaćin.

Njen partner je Marko Grabež, glumac u usponu koji ređa zanimljive uloge i ovde dobija glavnu koja će svakako njegovoj karijeri dodati još jedan stepen više. Za razliku od KLIPA gde su glavni glumci bili Isidora Simijonović i Marlon Brutal, tada naturščici, ovde su glavne uloge odigrali profesionalni glumci i Maja Miloše je pokazala kako se veoma dobro snalazi i sa protagonistima koji svoje uloge grade na drugi način.

Isto tako, u KLIPU su sporedne uloge igrali (tada) manje poznati glumci, ovde su to redom zvezde, Ljuba Bandović igra oca, Nataša Ninković igra maćehu, a film je prepun veoma nadahnutih zvezda čak i u cameo ulogama. Ipak, izuzev dvoje glavnih, osnovna kopča sa publikom ostvarena je kroz lik najbolje drugarice glavne junakinje u tumačenju Anđele Jovanović. Anđela Jovanović je već ranije najavljivala ogroman potencijal i uloge je uvek igrala pouzdano, no ovu izvrsno postavljenu i napisanu ulogu je odigrala izuzetno energično i emocionalno sugestivno.

Svet arhetipske surovosti bajke zamenio je svet tranzicione Srbije u kome mlade žene koje atraktivno izgledaju imaju prepoznat položaj u mačističkoj hijerarhiji. Maja Miloš u ovom filmu čak ni ne ide do kraja u prikazivanju apsolutne korozije našeg društva i slike mlade žene u njemu, recimo nema sveta rijaliti programa ni u tragovima, ali objektivifikacija i kao proces i kao moneta su u punom zamahu.

U tom pogledu, ono što je najzanimljivije jeste da žene, iako se nalaze u nepovoljnom društvenom položaju koji je prepoznatljiv i realan, nisu pasivne žrtve, i u svemu tome prave izbore, vrlo često pogrešne. Autorka ženama u ovom filmu ne oduzima deo odgovornosti za položaj u kom su se našle i film ne podilazi nažalost nerealnim vizijama nekakvog osnaženja i otpora koji još uvek postoji isključivo na filmu.

Po mnogo čemu odnosi među junacima razbijaju klišee i tipične formule koje promoviše savremeni evropski film,

U stilskom pogledu, ovo je erotska melodrama sa oniričkim elementima i blago povišenim realizmom u izvedbi, što film istovremeno čini prijemčivim i najširoj publici, iako je ukorenjen u art house. Sa filmom ANORA deli dosta tema, ali i činjenicu da može da komunicira sa publikom. Iako bi bilo previše redukcionistički reći da je ovo "srpska ANORA" jer se filmovi ne poklapaju sasvim, u operativnom smislu se može koristiti i takav opis kako bi se ugođaj predočio gladalištu.

Maja Miloš koristi arhetipsku priču da na bazi nje prikaže ljudski razvoj svoje junakinje ali i da zarobi aktuelni trenutak našeg društvenog brodoloma. Zato je film i arhetipski i aktuelan i zato verujem da će živeti dugo.

PUKOTINA U LEDU će sasvim sigurno ponoviti uspeh KLIPA u našoj kulturi i među publikom bi mogla ostvariti trajno prisustvo.

* * * / * * * *

OUR HERO, BALTHAZAR

OUR HERO, BALTHAZAR je indie crna komedija sa izraženim elementima psihološkog trilera o besmisleno bogatom menhetnskom tinejdžeru kome se sviđa školska drugarica koja je aktivistkinja protiv pucnjava u školama, koje su - kao što znamo - američki ali ne žalost i ne samo njihov problem. Kada posle svog histrioničnog IG posta stupi u kontakt sa osobom koja tvrdi da je pucač koji se sprema za masakr, odlučuje da ga locira i spreči u tome kako bi impresionirao svoju simpatiju.

Međutim, pucač je marginalac iz Teksasa sa potpuno obrnutom životnom sudbinom kog život tera ka ekstremima jer su mu prilike sužene, on sam nije preterano sposoban da se izbori sa raznim izazovima, a oružja i budalaštine ima u izobilju.

Kada se sretnu, bogataš i nešto stariji usamljeni marginalac postaju prijatelji, i nesvesno kreću da tonu ka situaciji koja će završiti nasiljem, pritom podstaknuti jedan drugim.

Oscar Boyson kog znamo kao saradnika Safdiejevih je veoma ozbiljno prišao ovoj crnohumornoj priči, i uspeo je da u njoj spoji humor sa neophodnom ozbiljnošću, gde čak i kada film obiluje ironijom, kako socijalnom tako i dramskom, ipak nikada ne potone u parodiju problema ili se prema njemu odnosi neozbiljno.

Naprotiv, film svemu daje ljudski lik, i prikazuje marginalca koji bi lako mogao pući u pravcu nasilja, buretom baruta sa kojim se igra ne samo njegova prirodna okolina nego i onaj koji je došao da ga "spase" zapravo sledeći neku svoju uvrnutu fantaziju.

Film je dinamičan, i pripovedački i vizuelno, izvanredno je glumljen i što je najvažnije kompaktan je, što ga čini veoma efektnim, a sadržajnim.

* * * / * * * *

SMILEY FACE KILLERS

SMILEY FACE KILLERS Tima Huntera je susret dve kultne face osamdesetih. Bret Easton Ellis je glamurizovao moralnu i ljudsku eroziju omladine osamdesetih u raznim delima pa i ekranizovanom romanu LESS THAN ZERO, dočim je Tim Hunter zapamćen po filmu RIVER'S EDGE.

U tom pogledu film po originalnom scenariju koji je Bret Easton Ellis napisao mimo romana, a tematizuje teoriju da Smiley Face suicidi i davljenja mladih momaka nisu zapravo slučajna samoubistva i nasumnične slučajnosti već delo serijskih ubica ili neke sekte.

I u tom ogledu, Ellisov scenario krajnje jednostavno, redukcionistički tretira true crime pretpostavku o Smiley Face Killersima kao osnov za jedan isprazan slasher, bez mnogo dešavanja, bez mnogo ripper sekvenci, sa likovima koji vode ellisovske isprazne živote ali bez nekog ekscesa koji bi ih oplemenio.

Tim Hunter to sve realizuje pristojno i dostiže neku estetizaciju koja liči na dobru televiziju ili čak neki indie film kada gledamo pojedinačne kadrove ali kad se sve spoji u celinu, ništa od problema Ellisovog predloška nije rešeno. Ovo je moralo biti mnogo radikalnije snimljeno da bi se toj ispraznosti teksta dao neki smisao.

Tim Hunter i Bret Easton Ellis su mogli biti eksplozivan spoj iz našeg detinjstva, ali nažalost, kako to obično biva sa Ellisom, nije se iz velikog očekivanja izrodilo ništa naročito i RULES OF ATTRACTION danas marginalizovanog Rogera Avaryja ostaje možda i najozbiljnija ekranizacija ovog pisca koji voli ekran, možda i više nego hartiju,

Svakako da je Patrick Bateman iz ekranizacije AMERICAN PSYCHO postao meme, ali ta ekranizacija je ipak veoma slab film, a o ostalim se može reći samo još gore od toga. Na neki način RULES OF ATTRACTION je uspeo da očuva barem tu neku visceralnost i ironiju unutar same forme kroz Avaryjev postupak, a LESS THAN ZERO vremenom dobija na simpatijama kao i svaki stari film kada se postepeno izmešta iz konteksta.

Ovih dana je aktuelna serija THE SHARDS u kojoj Ryan Murphy pravi jednu atrakciju ali ne uspeva da pobegne od činjenice da je to sve samo jedna skupa slikovnica šupljeg senzacionalizma.

U tom pogledu, SMILEY FACE KILLERS je izuzetak utoliko što nije baziran na romanu, i što je toliko nemaran prema true crime izvorniku na kog se oslanja. Sve ostalo je tipično za Ellisove ekranizacije, s tim što su glumci nepoznati i budžet (nešto) manji.

* 1/2 / * * * *

THE INVITE

Pozorišni komad Cesca Gaya ELS VEINS DE DALT je posle njegove vlastite ekranizacije imao nekoliko filmskih prerada u raznim zemljama. Međutim, ne samo da je holivudska ekranizacija bila ključna za globalnu afirmaciju tog teksta već je uspela da nadraste okvir svih ranijih ekranizacija koje su bile statusno pre svega kamerne prerade nekog originala i podsećale na slične fenomene kakve je ranije pravio Genovese itd.

Američki rimejk postao je sui generis uspeh, potpuno je potisnuo ideju pozorišnog teksta, na špici pominje da je rimejk Cescovog filma, ali se vremenom i to sve manje pominje kako hajp raste i čini ovaj film ozbiljnim pretendentom na godišnje liste i nagrade.

No, uprkos skoro pa aklamativnom oduševljenju filmom THE INVITE smatram da mu treba prići sa nekim ogradama.

Naime, ukoliko uspete da "prihvatite" ove likove i da im "poverujete" onda vas čeka jedna uspela bračna dramedija na liniji woodallenovskog i robertaltmanovskog kanona.

Međutim, ako ih ne prihvatite, čeka vas jedan dosta usljen pokušaj.

Ovaj film režirala je Olivia Wilde koja je što se mene tiče, posle filma DON'T WORRY DARLING ušla u A ligu najinteresantnijih reditelja, međutim, taj film nije prepoznat kao njen trijumf i vremenom su BOOKSMART a sada naročito THE INVITE postavljeni na pijedestal.

U prvih pet minuta filma, bez reči i bez uspostavljenih odnosa među likovima, mi vidimo da Olivia Wilde "izuva" kao rediteljka. Njena naracija je čista, vizuelna, vibrantna i visceralna. Jedini problem je što ovih prvih pet minuta nisu osnovno gradivo filma, niti je film po bilo kom aspektu takav.

I kada krene dijalog i građenje odnosa, Olivia Wilde zakiva kako to vizuelno uspeva da reši, takt, ukus, produkcioni dizajn, mizanscen, rešenja sa refleksivnim površinama kojima daje jeftino ali efektno psihologiziranje, sve to je vrhunski. Da ga Olivia Wilde nije izsabijala u realizacija, imali bismo posla sa indie filmom iz vica.

Dakle, ovde zanatski ima šta da se vidi - a to nije tipično za ovu vrstu filma.

Međutim, osnovni zanat reditelja nije samo to kako će to snimiti, iz kog ugla, ćoška itd. Ipak, glavno je pričanje priče, postavljanje likova i nažalost, za razliku od BOOKSMART a naročito DON'T WORRY DARLING, THE INVITE ima problem u tome što u onome što je važno za film, on nije dobar.

Prvo, sama podela je sumnjiva jer Penelope Cruaz donosi jednu campy dimenziju, a Seth Rogen opet s druge strane donosi jednu predanu i pedantnu rolu gde pokušava da apgrejduje svoju lovable schlub personu i da je zaozbilji, ali njegov senzbilitet ostaje u komediji, i relativno je jednodimenzionalan u serioznoj situaciji.

Jedina dva glumca u ovom filmu koji umeju da se snađu na oba razboja su Olivia Wilde i Ed Norton, što je zanimljivo jer su pored toga što su doktori glume oboje i vrhunski reditelji. Njih dvoje dolaze jako blizu toga da pronađu ton u kom likovi funkcionišu u ovoj dramediji.

Međutim, sa Penelope Cruz koja je neupotrebljiva, Sethom koji je surovo limitiran i samo dvoje ljudi koji mogu da iznesu složenost ovog kamernog komada, imamo scenario Rashide Jones i Willa McCormacka, čiji rad ja inače cenim, ali koji su u ovoj adaptaciji uradili izmene koje mahom nisu poboljšale izvorni predložak. I doveli su do paradoksa, da surovo limitirani španski film koji je režirao čovek koji bi imao teškoće da sastavi prilog za Dnevnik, na kraju dana bude bolji jer je diskretniji u tekstu i uravnoteženiji u podeli.

Ovde mi imamo jedan neubedljiv intenzitet bračne neuroze od tog fatalnog petog minuta kad ovo postane polemička melodrama sa elementima seks farse, i praktično Seth Rogen ne uspeva da izađe iz tog štima sve do samog kraja, uz pauze kada mu situacija nametne neku promene. Dakle, on je očigledno glumac kome situacija pomaže da se izrazi, ali ovde je situacija u jednoj diskretnoj promeni i eskalaciji, a to samo Ed Norton i Olivia Wilde mogu da prate.

Međutim, u scenariju Rashide i Willa, nažalost eskalacija nije nužno najdiskretnija, i to pre svega u nizu pokušaja da se prodube postavke iz Cescovog predloška, gde svaka od njih uglavnom ne pomaže, a osnovna promena - to je pristanak bračnog para na nepristojnu ponudu - ne donese apsolutno ništa u razvoju karaktera, samo veštački povećava tenziju pred generički verbalni klimaks gde svako konačno ispriča šta ima a što nije ništa posebno.

E sad, iz ovog opisa je evidentno da je ovo meni bilo na granici podrošljivog i to pre svega jer je Olivia zakivala vizuelno, i tu stvarno ko se bavi filmom ima šta da vidi. Kao što neko ko studira film može da vidi koliko to zapravo ne može da izleči osnovni problem a to su likovi i priča, sa akcentom ovog puta na likove.

Međutim, s druge strane, imamo veliku većinu gledališta koja je pogledala ovaj film i smatra ga genijalnim, iako istini za volju on nema realne kapacitete za genijalnost, čak i da je sve u njemu uspelo. Dakle, na kraju prelama ipak sposobnost publike da ovi ljudi zaista postoje. Ako ste osoba koja može da poveruje da u nekom svetu ovako predizajnirana i prešmirana Penelope Cruz postoji kao osoba, onda ćete se sa uživanjem nasladiti i u ostalim slojevima teške šmirologije, anegdotske dramaturgije koja ne vodi suštinski ni u šta, jer će vas svakako voditi u Nešto.

Da je ovaj film onakav kako se većinski misli da jeste, od mene bi dobio * * *.

Međutim, nije takav, i stoga * * je više nego puna kapa.

MEMORIA

Francisco Macian je snimao film MEMORIA 1974. godine ali je zbog problema sa frankističkom cenzurom i autorove prerane smrti, u suštini tek kasnije ovaj film imao priliku da bude otkriven, a u inicijalnoj distribuciji 1976. nije postigao značajan uspeh.

Macian je bio katalonski animator i tehnički inovator i te svoje tehnike je primenio u ovom filmu. Međutim, odmah da se razumemo ovo nije SILENT RUNNING.

Zapravo reč je o filmu koji izlazi u isto vreme kada i rani Cronenberg i može se postaviti u neku relaciju sa njim, kao jedna apsolutno inferiorna i datirana varijanta istog razmišljanja i raspoloženja.

U suštini Macian je mentalno u šezdesetim i njegov film izgleda pre svega anahrono, i barem desetak godina kasni u poetici. Sačinjen je od dva pristupa, jedan je erotska melodrama koja prerasta u horor između lekara koji ispituje mogućnost presađivanja sećanja, njegovog mladog asistenta i njegove mlade supruge među kojima se formira ljubavni trougao. Drugi je baziran na animaciji, grafičkim rešenjima, apstraktnim prizorima koji nas vode kroz samo "pseudofiziologiju" i "pseudofilozofiju" procesa.

Macianov film je vidno idejno oskudan, čini ga red dijaloga, red nekih apsrakcija, red seksa - sa ili bez razgovora, i vremenom postaje monoton jer se nekoliko likova u sličnim odnosima kreće kroz dva i po ambijenta. Kasnije kada sa pokusnim pacijentom koji ima oštećenje mozga stvari krenu put horora, film možda odlazi i u najtežu hipijevsku arhaičnost koja evocira francuski Novi talas.

Ono što je u ovom filmu zanimljivo jeste koncept koji bi u bitno veštijoj izvedbi mogao rezultirati nekim uspešnijim niskobudženim ostvarenjem, i recimo možemo reći da su filmovi poput EDERLEZI RISING u suštini došli iz sličnog dovijanja, ali neskromno ću reći, uspeliji su.

U svakom slučaju, Španija koliko god bila bitna u hororu, u SFu nije bila značajna u ovoj epohi, praktično sve do ABRE LOS OJOS možemo reći da nisu ozbiljnije zadužili ovaj žanr. Tako ni MEMORIA nije mnogo doprinela, ali razmišljanje nije bilo sasvim off target.

BIDAD

BIDAD koji je režirao Soheil Beiraghi je iranski film snimljen bez pomoći režima koji govori o mladoj pevačici koja ima teškoće da nastupa na odobrenim legalnim snimcima i priredbama tako da ulazi u underground gde može da peva ali se pojavljuje i policija i progoni posetioce.

Film je sniman bez dozvola i pomoći režima i za razliku od nekih drugih, veoma zanimljivih naslova tog profila, ovaj je naprosto toliko kalibrisan po svojoj naivnosti za konzumaciju na Zapadu, da potpuno promašuje.

Uspeo je da ima premijeru na festivalu u Karlovim Varima što je za tu vrstu maltreta kao što je tajno snimanje nečega što će kasnije biti javno i možda dovesti do nekih reperkusija, ipak premalo. Obično ti neki progonjeni autori koji krše pravila dobacuju do večih festivala ali isto tako, obično snimaju bolje filmove, i to ne samo bolje već i neobičnije.

Soheil Beiraghi je snimio jedan šupalj vesternizovan film u kom je zanimljivo to što Iran uopšte ne izgleda onako kako očekujemo, zli jezici bi rekli, izgleda kao neko francusko predgrađe, i to je možda i najveći kvalitet ovog i sličnih filmova. Zbilja nam pokazuje Iran koji ima srednju klasu i relativno konvencionalan način života u raznim aspektima.

U ovom slučaju, Beiraghi pokušava da prikaže tu omladinu iz generacije Z koja zapravo pokušava da iskorači iz iranske propisane svakodnevice ne samo aktivistički već i samim ličnim načinom života, međutim ne uspeva da to prikaže ubedljivo, i smisleno, i situacije koje bira su često neubedljive i neosmišljene.

Svaka atipična slika Irana vredi da se vidi, ali ovaj film ipak na kraju ne zaslužuje prelaznu ocenu.

* 1/2 / * * * *

TEENAGE SEX AND DEATH AT CAMP MIASMA

TEENAGE SEX AND DEATH AT CAMP MIASMA je jedan od najpresižnijih horor naslova 2026. godine i posle premijere u Kanu nastavio je da se javlja u svim diskusijama o onom najboljem što je prikazano ove godine.

Jane Schoenbrun su krenuli kao queer autori opredeljeni za neki zamuljan indie alter horror, elevated i arty, međutim novi film je ipak iskorak u mejnstrim i ima prilično jasnu premisu i prilično jasne ambicije, i ako izuzmemo kada Schoenbrun poslovično zamuljaju stvari da bi iz nejasnog proizašla strava ovo je prilično straight (pun intended) rad,

E sad, ja kao neko ko je savremenik NEW NIGHTMAREa (koji ne volim) i SCREAMa (koji je masterpis), gledam već ko zna koji pokušaj da se nađe horor film u dekonstrukciji horor filma, da se pojede proverbijalni kolač i da ti ostane. Naravno, istorijski gledano, horor žanr je prvi krenuo sa dekonstrukcijama, što kroz parodije u kojima su studiji slali svoje prave horor zvezde da igraju, što kroz filmove koji su se dešavali na snimanjima horora gde onda krene prava strava itd.

Ali, NEW NIGHTMARE i SCREAM su bile dve meč lopte Wesa Cravena i to u razmaku od nekoliko godina gde je uspeo da usavrši tu formulu.

Naravno, Jane Schoenbrun ne mogu da snime ni NEW NIGHTMARE ni SCREAM jer ne vladaju zanatom. Ovaj film pokazuje da rudimentarnost izvedbe u u ranim radovima nije proisticao iz produkcije nego iz znanja, i ovaj film naprosto nema neku perfekciju izvedbi, pa čak ne ni pečat - a što je dosta bitno kad se pravi horor film.

Ipak, ostavio bih mogućnost da su se moderni gledaoci horora promenili u odnosu na one stare. Naime, stari su gledali žanr u totalitetu, pratili su i nove i stare filmove i u tom pogledu, pretpostavljam da sve ovo o čemu govorim, ni novim fanovima nije nepoznato i da su im NEW NIGHTMARE i SCREAM poznate reference ali i da im Bogdanovichev TARGETS nije sasvim stran itd.

U svakom slučaju, što je gledalac manje gledao, više će uživati u ovom filmu.

To međutim, ne znači Jane Schoenbrun ne gledaju dovoljno filmova. Naprotiv. Problem je u tome što ne mogu da smisle ništa svoje.

Film kreće kao autobiografska varijacija na SUNSET BLVD. u kom mlada  queer autorka ide da vidi zvezdu starog slashera čiji hit treba da rebootuje. Stara zvezda je svoj Xanadu našla u letnjem kampu u kom je snimljen CAMP MIASMA serija i ona tu živi, sama, ali možda i ne, možda nije sama doslovno a možda i figurativno.

Usledi upoznavanje rediteljke i zvezde i tu dobijamo jednu jump scarish varijaciju na SUNSET BLVD. gde junakinja i zvezda nešto mudruju o tome šta je slasher, ne prevazilazeći monolog koji ispriča Samara Weaving u first girl sekvenci pretposlednjeg SCREAMa.

Potom se odnos produbi kada zvezda i rediteljka gledaju stari film koji izgleda čudno atemporalno. On tehnički ne izgleda ni kao stari slasher s kraja sedamdesetih, ali ni savremeni ne izgledaju tako. I po nizu nekih detalja, film ima jednu atemporalnu dimenziju i nije dosledna rekonstrukcija, što samo što samo po sebi nije toliko presudno ali je propuštena prilika za neku posvetu, no dobro, najavljuje nam da film možda ima neku priredu koja nije čisto kinematogarsko-zanatska.

I onda tu kreću da se javljaju ideje kod rediteljke šta bi mogao biti reboot, i ona tu hoće da ide više u smeru nekog BACKROOMSa nego Eli Rotha, što je dovodi u sukob s generic licima iz studija koja smo viđali nebrojen puta u boljim izdanjima.

I onda očekivano malo imamo nekog ludila iz kog kao proistekne neki horor.

Međutim, sve to je u domenu očekivanog.

Čak i kad krene razmaštavanje, kad krenu te neke nelogičnosti i "neočekivanosti" iz kojih se crpi strava, sve je to ipak planirano, i za moj ukus previše folirantski da bi bilo zaista strašno.

U suštini. dok mogu da kažem kako Jane Schoenbrun prave nešto vrlo bajato i na očekivani način, ne mogu osporiti da u izvesnom smislu ispravno razmišljaju. Međutim, ovde to ispravno razmišljanje ostaje bez rezultata, bar što se mene tiče.

Verujem da ovakav flm može biti nešto interesantniji nekom manje verziranom gledaocu, ali opet, toliko je konvencionalan i mehaničan u razmišljanju da se postavlja pitanje da li je ovo uopšte zbilja nekakav elevated horor, kakav bi se mogao postaviti u kontekst onoga što radi A24 jer kod njih ipak postoji taj element nalaženja horora u nečemu "svežem" ili nehororičnom. A ovde opet imamo film iz Kana koji dekonstruiše žanr po obrascima koji su ne samo passe već su i mejnstrim preko svake mere.

U vizuelnom pogledu film je skroman, nije baš briljantno realizovan i obiluje critic proof vizuelnim rešenjima koja su do te mere očigledno preuzeta da je to sve naravno lako pravdati kao posvetu i sl.

Otud ovo možda jeste reputaciono i po faktičkom uspehu ulazak u višu ligu za Schoenbrun ali meni je ovo njihovo najslabije delo do sada.

CORRIDA DES BICHOS

CORRIDA DES BICHOS je Amazonov ambicioni brazilski blokbaster u pokušaju koji potpisuju čak tri reditelja, među kojima je i stari as Fernando Meirelles. Amazon nije imao poverenja u mlađe reditelje sa televizijskim iskustvom i onda su zamolili Meirellesa da se priključi kao reditelj pridruži Ernestu Solisu i Rodrigu Pesaventu.

Rezultat nije izostao. Meirelles ne da nije pomogao da proizvod dobije neku zrelost koju ova dvojica nisu mogli da zajamče nego se može reći da u ovom filmu nema čak ni toga što po definiciji očekujemo od mladih reditelja koji dolaze i sveta serija i reklama.

Ovo je konceptualno jedna potpuno mrtva stvar, nekakav HUNGER GAMES iz osme i RUNNING MAN iz osamstote ruke, priča o Brazilu bliske budućnosti u kome bogataše iz nekih razloga raduju trke ljudi koji se onda usput obračunavaju jedni s drugima i s nekim nejasno malevolentnim meštanima u rasturenoj faveli kroz koju jure.

Međutim, same potrere koje su glupe i suvišne, i mnogo puta realizovane na bolji način i u ovom kontekstu, nisu osnovno gradivo filma, ima tu još i jako puno scena u kojima se sirotinja uslovljava da učestvuje, a dekadentni bogataši se spremaju da uživaju.

Rodrigo Santoro, inače pouzdan profesionalac ozbiljno obara neke šmirološke rekorde kao glavni, najpokvareniji bogataš od svih.

Ukupno uzev, jasno je da Meirelles koji je odavno više filmski biznismen nego autor u klasičnom smislu, ovde ima krajnje sporednu ulogu i bilo licemerno sada ovo proglašavati za neki njegov pad, iako je potpisan. Ali, ovo svakako ipak jeste jedna informacija i o njemu, na temu šta ume a šta ne, i šta treba a šta ne treba da radi.

THRASH

Zanimljivo je u kojoj je meri shark movie postao critic proof sprdačina u današnje vreme. Povremeno se učini da je to kazna za roditeljski greh jer je prvi blokbaster modernog doba koji je uzvisio ovu formu ali isto tako i omogućio da u njoj budu plasirane B-priče bio JAWS Stevena Spielberga.

Iako JAWS naravno ostaje osnovna matrica i u novim shark filmovima, do tačke da je to već dosadno pomalo dovedeno do paroksizma i gde su te lekcije postale opravdanje da se špara na efektima itd. sve ostalo je postalo krajnje campy.

Naravno, ponekad se pojave i neki ozbiljniji shark naslovi kao što je svojevremeno secimo Collet-Serra radio THE SHALLOWS ili ponešto od Johannesa Roaribertsa i Rennyja Harlina. Međutim, to je sve sad u senci SHARKNADOa i ostalih stvari kao masovno usvojenih etalona hate watchinga i stonerske zajebancije.

Novi film Tommyja Wirkole, u godini kada je producirao briljantan rimejk vlastitog filma OVER YOUR DEAD BODY u režiji Jorme Tacconea, jeste THRASH, Netflixov shark movie koji producira Adam McKay, dakle sasvim sigurno nešto što nije lišeno ambicija, ali po duhu blisko filmu Xaviera Gensa od prethodne godine u kom su ajkule pristigle u Pariz oko Olimpijade.

Ovde McKay sprovodi svoju ekološku agendu u premisi, da su ajkule zbog klimatskih ekstrema došle u slatkovodne sisteme gde nikada nisu bile i onda kada uragan potopi mali grad, ulicama, po kućama, dvorištima i garažama, ajkule napadaju ljude.

Wirkolin problem, što se mene tiče, nije u tome da li on zna da napravi film. Mislim da ume. Ali, on ima u samom pristupu nešto inherentno neozbiljno, svojstveno autorima koji dolaze iz low budget trash filma. On uvek ima dozu ironije prema stvarima koja nekada profunkcioniše a nekada baš i ne, i nekada ta svesna priglupost postupka zaživi a nekada zasmeta.

U ovom filmu imamo grupu različitih likova zarobljenu u opisanoj situaciji potopljenog grada kojim rone ajkule i nemilosrdno napadaju. Tu su grupa siročića kod zlog hranitelja, mlada trudnica koju spase mlada depresivna cura koja se oporavlja od porodičnog gubitka. depresivkin rođak koji nikako da krene pa zatim nikako da stigne upomoć.

I sad, s jedne strane, ovde imamo obilje generic situacija, naročito jer je Kaya Scodelario bila zarobljena u istoj ovoj premisi u Ajinom filmu CRAWL, pa nadalje. Međutim, iako je zapravo niz Ozploitation filmova otvorio put za te varijante poplavljenih objekata koje napadaju ajkule, i CRAWL nije prvi, on jeste za THRASH najreferentniji.

I sad imajući sve to u vidu, zaista mislim da je krajnje individualno kako će ga koji gledalac prihvatiti. Ima sigurno pulp hounda kojima će ova trashy premisa leći, ali za moj ukus THRASH nije u potpunosi to i za te potrebe je malo prespor. Ima i onih koji vole tradicionalno monster movie suspenser koje će zabaviti ali je za te kriterijume malo previše tupav. Međutim, ukupno uzev, iako je u celini ovo jedno veliko ništa ima tu svega i svačega za ponekoga.

Matt Weston koji je sjajno slikao Tacconea i koji redovno radi sa Wirkolom ovde radi solidan posao i u sadejstvu sa VFX ekipom na kraju dana pravi film koji će ipak stajati kao veoma upotrebljiv u Netflixovom katalogu, jer hteli ili ne hteli, nekada ćemo ga ipak pogledati.

* * 1/2 / * * * *

DUE WEST

DUE WEST Evana Millera je niskobudžetna teksaška melodrama koja je sa nizom domišljatih rešenja bila nadomak toga da uspe i profunkcioniše kao jedan mali low key produkt iz države u kojoj je sve veće.

Međutim, središnji deo u kom junakinja putuje na svoju sudbinsku destinaciju dat je u jednom dugom dijalogu u kom ona gubi svoj protagonizam a preuzima ga mlada žena koja je vozi i čija priča nekog suštinskog značaja i uticaja na celinu nema.

Da nije toga, da je film zadržao fokus na junakinji koja je primorana da uradi nešto skupo i nelegalno, Adrienne Palicki bi iznela ovaj film do zone touch downa. Ona u tome uspeva i sada, film ima emociju na kraju i zaokružuje se, ali naprosto na tom putu, od početka i kraja koji su za * * * zasluži tek * * 1/2 u najboljem slučaju.

Adrienne Palicki je ikona Teksasa kao Tyra iz serije FRIDAY NIGHT LIGHTS i sada je Homecoming Queen koja pokušava da pokrene lokalnu teksašku indie produkciju ali sa projektima koji su vrlo skromnih budžeta i za sada skromnih dometa. Svakako je DUE WEST najbolje zamišljen, možda doduše najmanje ambiciozan ali je najdalje i dobacio.

CRIME WAVE

Reprizirao sam CRIME WAVE Andre de Totha, ovog puta sa komentarom koje su snimili James Ellroy i Czar of Noir Ed Muller.

Andre de Toth je specifična figura u istoriji filma, jednim delom jer je nadživeo svoje savremenike pa je uspeo da maksimalno nakiti svoju životnu priču i stvori utisak kako je sve bilo baš onako kako je on želeo, uključujući i pomalo neverovatnu priču da je vraćao velike budžete i insistirao da filmove snima za manje novca ali na siroviji način.

U svakom slučaju, Andre de Toth jeste jedan od onih velemajstora kod kojih su se lična harizma i rediteljska veština preplitali intenzivno. CRIME WAVE je njegov film iz 1953. godine, losanđeleski noir snimljen za 13 dana na realnim lokacijama, o grupi pljačkaša kojima prepad na benzinskoj pumpi pođe naopako i kada nastrada policajac postaju glavna meta losanđeleske policije.

Priča se odvija u dve noći i jednom danu i prati nekadašnjeg zatvorskog druga tih pljačkaša koga oni nevoljno guraju da im pomogne i policijske detektive koji su im za petama.

I de Toth zbilja snima na autentičnim lokacijama, i time postiže autentičnost, vizuelni koncept filma je jednostavan i često baziran na jednom rešenju na kom on rediteljski insistira i u njega veruje, što u ovom filmu uvek uspeva. I to je zapravo jedna od karakteristika de Tothove rediteljske direktnosti - on je voleo da se ispred kamere osloni na život ali i na to da je on sposoban da usmeri gledaočev pogled i zato njegove scene nemaju mnogo opcija u inscenaciji i kadriranju, nema ovde više uglova i opcija koje se nude montažeru, što je rizik koji može i da košta ako se zamisao sa seta ne potvrdi na ekranu.

U filmu CRIME WAVE se potvrdila i šteta je jedino što u završnici i dnevnim scenama, de Toth ipak koristi rir-projekciju koja neumitno remeti tu autentičnosti koju je dotle izgradio.

Film je prepun sjajnih noir faca kao što je Sterling Hayden, Phylis Kirk, Gene Nelson ili mladi Chuck Buchinsky koji donosi vrlo uzbudljivu epizodu i pokazuje da ima neukroivo filmičnu energiju.

CRIME WAVE je po mnogim rešenjima znatno uticao na Kubrickov KILLING ali isto tako je i odstupao od nekih tadašnjih trendova. Recimo, nema voiceovere koji su često umeli da svojom pseudodokumentarnom intervencijom učine tadašnji noir bajatim u današnjim okvirima. Kod de Totha toga nema i zato je njegov film začuđujuće moderan na neki način.

* * * / * * * *

TEXAS RED

TEXAS RED je jedan od 12 vesterna koje je Travis Mills snimio za 12 meseci 2020. godine.

Taj podatak obećava neku DIY egzotiku, ali ovaj film je sve sem toga.

Reč je o jednoipočasovnom filmu koji se dešava početkom 20. veka i može se smatrati vesternom krajnje uslovno jer ovo je već period kada je Zapad osvojen i kada se uveliko koriste automobili i radio aparati.

Film pokriva višegodišnju tenziju lokalnih belaca sa jednom enklavom u Misuriju gde nije bilo segregacije i poteru za jednim crncem kog nevino optuže i daju se u bespoštednu poteru kako bi prikrili svoje greške.

Od poznatih glumaca, pojavljuje se scenarista John Sayles u upečatljivoj ulozi, ali sve ostalo jeste DIY ekipa bez velikih imena u podeli.

Međutim, apstrahujemo li faktor glumaca, ovaj film snimljen za manje od 100 000 dolara izvanredno. I mogu reći da mu budžetski i produkciono ne nedostaje apsolutno ništa. Savršeno je komotan u svom prikazu epohe, bez opterećenja koje često nosi skuplji filmovi smešteni u neko drugo vreme. Ovo sve izgleda kao da je snimano na nekom mestu gde ljudi naprosto i dalje žive kao pre stotinak godina. 

Upotreba muzike je izvanredna, crnački bluz i kantri iz epohe, odlično igraju i u zvuku i u kadru, i celokupan afroamerički aspekt i u podeli i u načinu reprezentacije je izvanredno rešen sve do same kode koja ode u izvesnu dozu očekivanog, ali ne smeta.

TEXAS RED je po svakom kriterijumu uspeo film, mada bih je ja eventualno definisao kao moderni vestern nego što bih odmah stavio taj žanrovski predznak. No, dobro, u DNK ovog filma ima dovoljno elemenata vesterna da se ne smatra varanjem.

Travis Mills je ušao u snimanje ovog filma sa dosta savladane filmske lektire koju poznajemo i mi ovde, ali rekao bih da je on bolje razumeo.

* * * / * * * *

THE DEADBEATS

THE DEADBEATS je niskobudžetni crnohumorni triler Travisa Millsa, o klovnu koji dobije batine od grupe bitangi i ne može da se umiri dok im se ne osveti.

Film zvuči jednostavno u premisi i izveden je vrlo domišljato i dobro. Ponovo je reč o mikrobudžetnom filmu bez poznatih glumaca i Mills bez mnogo teškoća u najvećem delu trajanja postiže izgled sirovog niskobudžetnog a ne mikrobudžetnog filma.

Ono u čemu ovoga puta greši je odsustvo fokusa. Film otvara i zatvara glavni lik, ali se film u svom toku bavi i jednom drugom narativnom linijom koju čine naslovni deadbeatsi i ona je naprosto višak i odvlači pažnju od osnovne priče i junaka koji je nosi.

Film je manje raskošan u ambicijama od CORNBREAD COSA NOSTRA pa je možda u tom smislu i kompaktniji. Ponovo pokazuje da van industrije ima vrlo sposobnih ljudi spremnih da zauzmu mesto u njoj, ali isto tako ima i malo viška u ambiciji koji su na kraju ozbiljno omeli krajnji ishod.

* * / * * * *

CORNBREAD COSA NOSTRA

CORNBREAD COSA NOSTRA je mikrobudžetni policijski film Travisa Millsa u kom on ispisuje ljubavno pismo radovima Michaela Manna i Williama Friedkina. Za nešto snimljeno za manje od 100 000 dolara, ovaj film izgleda impresivno, i kada u njemu ne bi igrali glumci početnici, članovi ekipe i raznorazni lokalci, to jest da ima neke glumce sa kakvim takvim imenom mogao bi bez problema da se distribuira na kućnim formatima.

Da je pokojni Madsen malo češće snimao ovako nešto a malo manje one tezge po postsovjetskom prostoru i razne DTV hibride, imao bi jaču filmografiju.

Travis Mills ulaže veliki trud u postizanje vizuelne ekspresije i izgradnju atmosfere. Ne uspeva u potpunosti da sakrije no budget korene ali sakriva ih isto onoliko koliko neki reditelji ne uspevaju da sakriju low budget korene.

I to je negde suština ovog filma - naprosto snimio je snalažljivo i znalački postavljen film sa minimalnim budžetom a rezultat je nešto što izgleda kao niskodbužetni film - izuzmemo li odsustvo poznatih lica.

U tom kontekstu, film zaslužuje * * * ali imajući u vidu da na njega može naleteti i neki nasumični gledalac koji nije tonizovan za sve uslovnosti onda stavimo i * * kao neku opštu ocenu.

Kada čovek pogleda ovaj film, koji nije ništa posebno postigao, nigde nije dospeo, ni na kakav Sundance gde bi mogao biti no budget senzacija i sl. shvati koliko je dubok talent pool američkog filma, mimo onih za koje već znamo da su znalci.

POSLEDNJI KRUG MOMCI

Pogledao sam film POSLEDNJI KRUG MOMCI i na kome je kao reditelj potpisan Ilija Stojimirović. I kao scenarista i kao rukovodilac u Udruženju scenarista Srbije moram da napomenem da je zaista veliki skandal što na ovom filmu nije vidno potpisan scenarista, a koliko sam uspeo da ispratim špicu, mada se špica tu odvija iz više etapa i možda nisam uspeo sve da zapazim, imena scenariste nema. Ako ga i ima, nije vidno napisano, to u svakom slučaju mogu da konstatujem. 

Naravno, popuno je moguće da neko snimi film koji uslovno rečeno nastao bez scenarija. Međutim, ovaj film ima nekakvu strukturu, ima nekakvu dramaturgiju. koja je nastajala sigurno pre snimanja, da bi se uopšte otišlo na mesto da ćete neke scene snimati. A naročito posle snimanja u postprodukciji je neko morao da donese nekakvo znanje o pravljenju drame, ne bi li ovo delo sklopio. I taj neko je morao biti potpisan pa makar bio prevashodno recimo montažer.

POSLEDNJI KRUG MOMCI je film koji je sniman jako dugo, to je neki projekat o kom se priča i na kom se radi već poslednjih, po mom sjćanju barem 15-16 godina. I sada je konačno taj film uspeo da dođe do nekakve male distribucije, da stigne do bioskopa itd. 

Ovo je klasičan primjer critic proof filma. Znači, autori su se zaštitili od kritike na neke razne načine. Time što su odlučili da naglase kako je ovo jedan niskubudžetni film koji prave neki potpurni amateri, laici, neznalice, kako oni sami misle da je njihov film bezveze itd. 

Međutim, ja ne volim filmove koji pokušavaju da budu critic proof. Naročito nemam razumevanja za takvu tendenciju kad je način da autori otprilike žele sami da se našale sa sobom da bi izbegli da se neko drugi našali sa njima. To mi je, moram priznati, bezveze. 

Zato što ako ti zaista misliš da si snimio nešto glupo i da je to bezveze, zašto onda to prikazuješ i zašto opterećuješ okolinu time? A ukoliko imaš potrebu ipak da to prikažeš, a da ta potreba nije u bilo kom smislu komercijalna, što u ovom sučaju apsolutno i nije, onda, naravno, moramo poći od pretpostavke da ti koliko god se krio iza gluposti, naivnosti, toga da ne znaš šta radiš, toga da si ti u stvari jedan populni debil itd. zapravo imaš neku zamisao o tome da ipak to što radiš u stvari nekome može da se dopadne i da nekome ta zezancija ima nekog smisla. 

I ako se složimo da je Stojimirovićev film ipak nastao sa idejom da u svemu tome u stvari ima nekog smisla i da je to glupiranje ipak nešto što zaslužuje ljudi da ga vide i da prevazilazi okvire internog lica, onda film više nije critic proof. 

E sad, šta o ovom filmu može da se kaže? 

On jeste criitic proof zbog toga što je u suštini svako kritikovanje ovog filma na neki način besmisleno jer prosto problema ima koliko hoćeš. Međutim, ono što bih ja definisao kao ključi problem, to je da uprkos svim ograničenjima sa kojima su autori ovog filma radili - a ta ograničenja počinju pre svega od njih samih i njihove želje da budu istovremeno i autori i glumci i sve - jedino niko ne želi da bude scenarista, pa se taj autorski doprinos ne javlja u potpisu a bogami ni u konceptu. 

Međutim, ipak je uložen neki evidentan trud i u izvedbi pojedinih stvari ima određene veštine, ne velike, ali ne ni zanemarljive. i samim tim se onda postavlja pitanje u stvari u zaludnosti tog truda za koji mislim da je kompromitovan time što je ovo s jedne strane pokušaj da se pravi parodija nekih inostranih filmova, filmova poput, recimo, priča o tajnim agentima, o James Bondu, momcima na misiji, recimo Rambu itd. Ali da se onda to opet svede i na neki interni vic sa nekim našim lokalnim selebritijima, i to vic koji nije naročito smešan, koji je usiljen, koji je možda bio smešan na snimanju, ali u prikazivanju definitivno nije. 

I nezavisno od toga da li je taj vic uspeo ili ne, prosto nije jasno šta mi ovde gledamo. Znači, da li gledamo nekakvu internu celebrity reviju, namenjenu lokalnoj publici, ili gledamo parodiju nekog stranog ilma, namenjenu obrni-okreni nekoj vrsti strane publike. Ako cilj nije strana publika u tom segmentu, zbog čega bismo u protivnom gledali parodiju stranog filma snimljenu na engleskom jeziku? 

Pokušaj da se snimi parodija u nekim jadnim uslovima i da to bude kapital te parodije, jeste vrlo čest postupak. I mnogi ljudi su iz nekog undergrounda, iz nekih zemalja koje nemaju neku pretrano razvijenu kinematografiju, sa takvim filmovima uspevali da naprave neki uspeh, pa čak i da postanu ozbiljni svetski reditelji. Ovaj film svakako ne dobacuje od tog nivoa, prvo zbog tog enormnog opterićenja lokalnim selebritijima koji ne doprinose ništa, a drugo zbog toga što u pogledu parodije tog stranog filma nema šta posebno da kaže. 

I dok je humor s ovim selebritijima apsolutno interni, humor u ovoj parodiji stranog filma, i to dakle globalno dostupnog, globalno promovisanog studio produkta, ipak jeste namenjen internacionalnoj publici i uprkos tome što i tu ima nekih internih detalja, evidentno je da je taj deo sniman sa određenom ambicijom. I ta ambicija u pojedinim scenama, možemo da kažemo, nije bila popruno neosnovana. Međutim, nažalost, ispostavilo se da u tom nekakvom kulturalnom dijalogu između parodija, koja je prisutna na raznim meridijanima, ovaj naš doprinos prosto nema šta posebno da kaže. Ali nekakvog trude, nekakve ambicije i nekakvog pokušaja u svemu u tome ima, ali je nažalost uzaludan. A uzaludan je ne zbog toga što nije bilo para i ne zbog toga što su na filmu radili nekakvi amateri (mada na filmu nisu radili samo amateri, ima tu profesionalaca i te kako) već zato što ideja ne funkcioniše. 

Da su autori istrajali u ideji koja čini veći deo gradiva ovog filma, a to je ta priča o srpskom akcionom filmu koji je postigao svetski uspeh i tom filmu-u-filmu. I da nije krenulo to iscrpljivanje s našim javnim ličnostima i budalaštinama, čak bi i ovakav film, sa ovakvim rešenjima i dometima, nekako uspeo da ode na underground žanrovske festivale po svetu, na te neke sabore treš filma i koječega. Ipak, ta neka lokalna, interna zajebancija je prevladala i potopila internacionalnu priču zarad vica za koji kod nas na kraju niko nije čuo.

Ilija Stojimirović i njegova družina sasvim sigurno nisu zalutali na film, ali nisu promislili dovoljno dobro šta rade i kome se obraćaju, i cena toga će biti uzaludno uložen rad.

I to je na kraju pre svega potopilo ovaj film. I svi ostali pokušaj da on bude critic proof i svi ostali pokušaji da on nekako bude nešto više. su prosto samo bili nekakvo maskiranje osnovnog problema, a to je da ta ideja nije ništa posebni. Ili čak da budem drastičan pa da kažem da je prilično slaba. Dakle, pokušano je spolja da se reši nešto što je par excellence problem iznutra.

KIM NOVAK'S VERTIGO

Alexandre O. Philippe imao je priliku da u Veneciji 2025. premijerno prikaže dokumentarni film KIM NOVAK'S VERTIGO i da ona sama uveliča tu premijeru.

Sa velikom pažnjom sam čekao ovaj film jer je Kim Novak meni ne samo najomiljenija hičkokova plavuša već i jedna od omiljenih diva svoje epohe u Holivudu koja je ne samo igrala u puno filmova koje volim već je mnoge od njih i unapredila.

Naravno, Hitchov VERTIGO je sam po sebi eksteritorijalan film u odnosu na sve, ali sad mimo njega, meni je njena najdraža rola u potcenjenom ali ne sasvim neotkrivenom filmu Billyja Wildera KISS ME, STUPID, u čiju snagu me je uveo Uroš Stojanović.

Iako u ovom filmu imamo samo jedan kratak klip iz tog filma i nije bio tretiran kao važan, čini mi se da je u ovoj priči Wilder pobedio Hitcha.

Naime, film je sačinjen od toga da Kim Novak manje-više nešto mrsi o svom životu i karijeri, pokušava da definiše pojmove i u tome vrlo retko uspeva, a kad se dođe do samog VERTIGOa stvar se pretvara u prilično cringy prenemaganje i foliranje gde ona pod stare dane pokušava da odglumi neku duboku sudbinsku povezanost s tim filmom,

Ako imamo u vidu da je Kim Novak osoba koja posle mase hirurških zahvata ne liči na sebe, neko ko već ima posmrtnu masku umesto lica, ali ta maska nije izvajana po njenom licu već je zategnuta kao bubanj, i kada se na to doda često prenaglašena, naivno odšmirana uloga sebe - šta je ovo drugo nego SUNSET BLVD.?

Dakle, Billy je možda potcenjen i KISS ME. STUPID je dat kao kratka ilustracija da su je muškarci gledali kao meso ali na kraju sve ovo mnogo više na njegove studije eluzivnih holivudskih diva nego na Hitchovo remek-delo.

E sad, Philipe ima pristup insertima i jako dobroj arhivi i malo se igra umetnosti time što pušta Kim Novak da drobi, umesto da to malo strukturira, ali to je valjda cena pravljenja tog savremenog "umetničkom" dokumentarca nasuprot televiziji.

Ironija je da se film na kraju našao na BBCu i to ne samo kao televizijski dokumentarac već kao deo dokumentarne serije ARENA.

U svakom slučaju, vrednovaću ga kao film jer kao film je krenuo i kao takav je do sada tretiran.

Realan domet ovog dela je * *.

Ali, imajući u vidu temu, arhivu i ko je sniman, a Kim Novak zaista nije mnogo prisutna u javnosti, može se smatrati da ima značaj za * * *.

GUNCHE

Sang-ho Yeon je eminentan žanrovski reditelj u dovoljnoj meri da mu je novi film GUNCHE doživeo premijeru u ponoćnom terminu, van konkurencije, u Kanu, u formatu u kom je ranije bio Woody Allen.

Gledao sam tri njegova film i uprkos tome što TRAIN TO BUSAN po meni nije bio dorastao hypeu, sva tri su bila odlična. Međutim, u međuvremenu je on nasnimao još dosta toga i kad je reč o filmovima i u serijskom programu i postao je bitan dobavljač za Netflix.

GUNCHE je prvi film u kom nisam osetio osnovnu karakteristiku Yeonovih filmova koje sam gledao i koji su mi bili dobri, a to je njegov background u animacijia i iskazivanje karaktera kroz fizičku akciju i njenu suštinsku dramsku razradu.

Nažalost, ovaj film mi je izgledao kao neki angažman u kom su likovi svesni ne samo da su u nekom filmu nego da su vrlo konkretno u Yeonovom filmu. Uvođenje likova je ekspresno ali na jedan loš način. Volim kad se likovi brzo uvedu ali i kad su toliko generički da nema šta da se uvede nego prosto odmah se pojave, znamo ko je ko, šta je šta i vozi. 

Kao i u BUSANu, Yeon hoće da malo uvede neke novine u koncepciju zombija ali opet ne pravi ništa senzacionalnije premda jeste kreativniji nego prošli put. U suštini sa tom inovacijom koju uvodi i sa njenim implikacijama ne pravi ništa naročito i ne uspeva da njome pomeri opšte okvire filma iza tipičnog okvira nekog zombi filma sa podosta akcije.

GUNCHE je korektno izveden, na nivou koji se očekuje od Yeona, ali u njemu se već oseća jedna karakteristična žanrovska potrošenost koja se javlja kod reditelja kojima žanr postane rutina i kojima princip "za koga je dobro je" krene da preovladava.

* * / * * * *

HER PRIVATE HELL

Nicolas Winding Refn je ove godine zapanjio Kroazetu svojim novim filmom HER PRIVATE HELL. Ipak, kada se pogleda film, nema mnogo razloga za tako burne reakcije.

Film je nesumnjivo jako slab, ali ne vidim ga kao neku vododelnicu u Refnovom opusu.

Naprotiv, on je prirodna erozija jednog rukopisa koji je funkcionisao jedino u filmu DRIVE, da bi onda krenuo da tone u dekadenciju u ONLY GOD FORGIVES i NEON DEMONu gde su simfonijska vizuelnost i vibe filmmaking počeli da odnose primat nad sve slabijim i slabijim pričama. Dok je u DRIVE bio pronađen pravi balans između jednostavne pulpy priče i prenaglašene vizuelnosti, u ovim filmovima je priča bila slaba i povlačila se pred vizuelnošću ali oni nisu suštinski dosezali sfere čistog filma nego su delovali polovično, ni kao neki apstraktni modni videi i kao u potpunosti formirani narativni filmovi nego jedan neuspeli čin između čiste vizuelnosti, i veoma vizuelno ekspresivnog narativnog filma, pritom sve to duboko u okvirima nečega što su drugi autori odavno i postigli i apsolvirali i napravili kako treba.

I možda je ovo poslednje i najveći problem novih Refnovih radova, dakle oni ne idu ni na jednu stranu do kraja, a sve što na kraju dobijemo su pokušaji kombinovanja i neuspešnog imitiranja autora kojima su neki zahvati naprosto uspeli.

Refnov film svakako nije direktan omaž bilo čemu kao ono što rade Helene Cattet i Bruno Forzani, ali na kraju šavovi raznih inspiracija postaju preočigledni i to nijedna doza Kennetha Angera ne može da prikrije.

Kad je reč o nesposobnosti da se odmakne od priče i od pokušaja da se bavi pojmovima vizuelnim putem, ovaj film možda i najviše svedoči. On ne samo da je opterećen odnosima među likovima, već je opterećen i dijalozima kroz koje se oni ispoljavaju, sporazumevaju, sukobe itd. Za film koji u toj meri želi da bude ideativan, atmosferičan i vizuelan, HER PRIVATE HELL je nepodnošljivo verbalan, i previše oslonjen zapravo na priču, a ona pak uopšte ne funkcioniše i nije ni približno na nivou koji je potreban.

Otud, kao i svaki istinski promašaj, HER PRIVATE HELL je nedopustivo slab ali i krajnje neupečatljiv film. Svako prenaglašavanje njegovih nedostataka je samo usluga autoru i stvaranje lažnog utiska da je snimio nešto snažno.

EGGHEAD REPUBLIC

Pella Kaegerman i Hugo Lilja su mi poznati po filmu ANIARA koji je bio ekranizacija često adaptirane poeme o putovanju u kosmos. Taj film sam zapamtio kao space operu koja nije uspela da ostvari svoj potencijal ali i zanimljiv eksces.

I njihov drugi film, EGGHEAD REPUBLIC je adaptacija literature - ovog puta to je novela Arnoa Schmidta, koja je napisana u vreme Hladnog rata i oni su je dosta slobodno preradili i smestili je u alternativnu istoriju u kojoj su stvari slične kao danas ali Hladni rat nije završen.

Nadahnuta svojim radom za Vice, Pella Kagerman, Schmidtov lik novinara sada situira kao saradnika jednog medija koji gaji gonzo novinarstvo i samo se ne zove Vice u ovom filmu.

Taj medij vodi ekspediciju u SSSR gde je u Kazahstanu detonirana atomska bomba i sada se na obodu zabranjene zone nalazi Centar za radionaktivnu nauku i umetnost. Umetnici i naučnici najvećeg formata su se preselili tamo kako bi na toj ničijoj zemlji stvarali svoja radikalna dela.

Ekipu gonzo medija zanima da ih sretne, pre svega jednu eluzivnu figuru čuvenog američkog pisca, ali ih malo više zanima da snime mutirana bića u radioaktivnoj pustoši.

Kada uđu u radioaktivnu pustoš, počinju da shvataju kako stvari nisu onakve kako su ih zamišljali, ali isto tako i da su veoma neobične samo na jedan drugi način.

Ako bih morao da opišem nekome ovaj film rekao bih da je ovo kao FEAR AND LOATHING IN LAS VEGAS pomešan sa STALKERom, s tim što nije onako duhovit kao FEAR AND LOATHING i nije onako pretenciozan kao STALKER. Međutim, možda je bitnije naglasiti kako su mnoge kritike ovog filma pogrešno usmeravale javnost. Naime, ovaj film je vizuelno zanimljiv, dobro izgleda, ali nije radikalan, i svakako nije trijumf stila nad supstancom. Ima maštovitih i neobičnih prizora ali Pella Kagerman i Hugo Lilja zapravo snimaju film veoma konkretno, veoma matter-of-factly, i iracionalnost je u dobrom balansu su vrlo solidnim storytellingom. Možda je neko očekivao nešto drugo, nešto više ili drugačije, ali ovaj film je vrlo razuman i rekao bih konvencionalan u postupku, s tim što u njemu naravno ima maštovitih, pa i blesavih ideja.

Ono što je u njemu po meni karakterističan iskorak jeste jedna ballardovska atmosfera. Naravno, Arno Schmidt je daleko od nepoznatog pisca i daleko je od nedovoljno etabliranog, ali sa Ballardom deli dosta paralela i dodiruju zajedničke teme. Međutim, na filmu, Ballard je etabliraniji i zato pominjem njega pre nego samo Schmidta jer prosto "ballardovski" je već etablirana etiketa.

Dakle, da, ovaj film je ballardovski duhom. On ima mešavinu racionalnog i hladnog tretmana iracionalne premise sa osećajem apokalipse kao stanja duha gde ona može biti i novi početak a ne nužno kraj, i gde možda upravo gradnja više oličava apokalipsu nego rušenje.

U tom smislu, gonzo novinari su par excellence ballardovski junaci, uostalom zar Simon Sellars kao prime Ballardian nije jedan period svog života proveo baš kao gonzo novinar?

U tom smislu, kritika modernog medija koji traži senzaciju praveći se da traži istinu, i bavi se zabavom ne bi li ostavio utisak da beleži nešto što je "zanimljivo", u sebi nosi nešto inherentno ballardovsko jer kod njega su mediji bili takvi u prozi, čak i onda kada javno nisu bili eksplicitno takvi.

U tom pogledu, ovo je jedan interesantan film koji se poigrava "velikim konceptima" kroz "malu priču" i u tome postiže dosta. Ono što svakako nije jeste kinematografski eksces kakvim ga opisuju. Naprotiv, ovo je film koji je našao pravu meru svih slojeva svog izraza i idejnosti.

* * * / * * * *

HUO ZHE YAN

HUO ZHE YAN je film sa kojim je Kenji Tanigaki doživeo internacionalnu afirmaciju kao reditelj, iako je već neko vreme aktivan kao japanski koreoraf borbi u Hong Kongu ali i po nekim američkim produkcijama.

Kenji Tanigaki je drugorazredni ali i dalje vrlo pristojni povremeni saradnik holivudskih produkcija i otprilike to i jesu neke njegove realne mogućnosti. On je koreograf koji nije smislio ništa novo ali ume da postavi neke rutinske obavezne figure i unese im dozu svežine koja je dovoljna za neki mid-level holivudski film i kada se to postavi u dobar širi kontekst itekako radi posao.

On odavno režira i u Japanu i u Hong Kongu ali to su mahom borilački filmovi raznih stilova za lokalnu publiku koji s razlogom nisu iskoračili mnogo izvan okvira fandoma.

Međutim, HUO ZHE YAN je jedan od onih filmova u kojima se desio "dogovor elita" i odlučeno je da se baš na njemu "isključi mozak" i ogromna količina tuča proglasi za "čisti film".

Nažalost, Tanigakijev film osim jednog solidnog kvantiteta tuča i po broju obračuna a bogami i po trajanju samih borbi, ne nudi apsolutno ništa drugo. Na nivou priče, on je pre svega iznuđen, artificijelan i ne veruješ mu, tako da taj neki rudiment priče koji je neophodan da gledalac ipak završi gledajući film a ne cirkus, funkcioniše zaista na jednom graničnom nivou.

Uloge su dobro podeljene, glumci se razlikuju i to odgovara zapadnom gledaocu, ali priča prosto ne daje dovoljno da bismo se investirali u dovoljnoj meri u nešto što traje 110 minuta. Naravno, neko će reći, otkud toliko insistiranje na priči u nečemu što je prevashodno borilački showcase, ali odgovor je u trajanju, ovaj film je predug da bi se u njemu isključivo gledale borbe i preskakalo sve ostalo.

E sad, verovatno bi se druga pesma pevala o priči, odnosno ona bi bila kudikamo snažnija, da borbe nisu naprosto dosadne.

Tanigaki je snimio masu borbi kombinujući razne stilove, ali one su preduge, borci nisu sjajno dizajnirani, nekog sjajnog ispoljavanja junaka kroz borbu zapravo nema. Imamo u suštini samo jednu scenu i to relativno kasno u filmu gde unutar borbe imamo nešto što doprinosi junaku da ga iskaže kao karakter - i to se desi u poznim minutima filma relativno sporednom negativcu.

Dizajn likova je u klasičnom umornom, "sirotinja u ritama" vitla motkama i mačetama i džumlje naleće na junake duhu. I te borbe traju i traju ali one imaju smisla da traju jedino ako se kroz njih gradi junak. Međutim, veoma je zanimljivo koliko su sve ove borbe same po sebi ZAPRAVO nebitne za junake. I to je možda najveći dokaz, koliko je Tanigaki promašio u ovom filmu.

Dakle, on ne da nije uradio ono što je osnovno ako neko želi da napravi koji nije blejanje teleta u šarena vrata, a to je da kroz borbu bez reči iskaže junake. Ovde kod glavnih junaka toga nema i jedino se javi kod dva negativca, od kojih je jedan i deo priče, a drugi postoji u dijegezi samo kao boss fight.

Ako već nismo dobili filmsku borbu, da li smo bar dobili cirkus? Pa, i nismo. Ovde su borbe kombinacija svega i svačega što se snimalo proteklih godina ali sa akcentom na klasičniju hongkonšku tuču, sa malo silata i indonezijskih začina, sa malo bizarnih detalja uzetih iz OLD BOYa ali sve to je drugorazredno u odnosu na originale.

Jedan od razloga koji je sigurno pojačao moju averziju prema ovom filmu i napad snobizma jesu nezaslužene pohvale. Naime, ovaj film naprosto nije to za šta se predstavlja.

To ne znači da je svako do te mere prezupčio kao ja, pa mu je solidno izvedena ali na kraju dana ipak "obična" hongonška filmska tuča dosadna i verujem da ima ljudi koji su fundamentalno drugačije proveli 110 minutao ovog iskustva nego ja.

Ali, ono što sigurno znam jeste da je HUO ZHE YAN mlak film koji ne uspeva da postigne transcedenciju kroz borbu, a o bilo kakvoj egzotici da i ne govorimo. On je napravljen za izvoz, ali sam Tanigaki u ovom filmu pokazuje da ga je Holivud odavno pročitao i smestio tamo gde treba da bude.

* * / * * * *

LOS ALAMOS

LOS ALAMOS D.V. Nikta je treći njegov niskobudžetni noir.

Ovde se bavi opsesivnom pajkićevskom temom puča koji je trebalo da spase Jugoslaviju.

Paluba istražuje nestanak poznate glumice koja je bila ljubavnica generala vazduhoplovstva i nesuđenog pučiste za spas Jugoslavije koji je tih dana pobegao iz vojne ludnice. Međutim, ni njen identitet nije sasvim čist i reč je o misteriji sa nekoliko slojeva i preokreta.

Ovaj film je možda i najsvedeniji i samim tim možda i najkonkretniji Niktov film, ali svi fundamentalni problemi su i dalje tu. Ponovo imamo utisak da je ovo uz više truda, znanja ili sredstava mogao da bude konvencionalan krimić ali da ni u jednoj varijanti nije mogao biti neka vrhunska art dekonstrukcija i provokacija, čemu je verovatnije stremio.

I U DOBRU I U ZLU

I U DOBRU I U ZLU je Apollonov film iz nove faza rada ove kuće, u kom su glavne glumačke uzdanice zaposleni iz Mitrovićevog pozorišta Odeon.

Otud, u ovom filmu, istini za volju znam samo Bojanu Stojković iz serije PREŽIVETI BEOGRAD i Galu Videnović iz nekih prošlih vremena. Ali, ne mogu reći da su meni nepoznati glumci u drugim ulogama nekakav temeljni problem. No, ako imamo u vidu kamerni karakter priče, možda bi zaista bilo bolje da je bilo malo više zvezda pored Bojane i Gale.

Scenario Milice Konstantinović je dobro zamišljen kao priča o paru koji je ne ssamo pred razvodom već je jednom nogu ukoračio u njega i iznenadnom dolasku njihovih majki, gde iritantno ponašanje svekrve i tašte malo po malo vodi ka njihovom pomirenju.

U tom smislu, scenario je skrojen, i uprkos tome što ne donosi ništa kapitalno sveže, ima dosta jasnu viziju o čemu je, šta je važno i kreće se prema cilju, ne pokazujući da mu treba više od postojeća četiri lika.

Čitav film se praktično dešava u jednom stanu, sa minimumom izlazaka van njega, i meni je ta svedenost bila adut a ne nedostatak. Voleo bih da je produkcioni dizajn bio ubedljiviji i da je igrao bolje nego ovakav kakav je.

Rediteljski postupak Vladimira Aleksića koji ima bogato televizijsko i pozorišno iskustvo, i to baš u lakim žanrovima kao što je sitkom ili vodvilj, ovde je dobro poslužilo i neke scene postavlja pozorišno, ali onda to uspeva da profunkcioniše u ovim kamernim okolnostima pre svega u pogledu mizanscena.

Nažalost, prelomna scena u filmu u samom klimaksu je data sa previše snažnom pozorišnom intervencijom koja je došla do granice art housea kada se sagledava filmski, ali je nije prevazišla i u toj tački je recimo Aleksić izašao izvan okvira dobre upotrebe pozorišnih rešenja na filmu.

Na kraju, I U DOBRU I U ZLU je solidan Apollonov film koji se optimalno uklapa u formulu.

* * / * * * *

DISCLOSURE DAY

DISCLOSURE DAY je jedan od onih filmova u kojima se vidi da filmska režija u principu jedino Scorseseu ide relativno dobro kako zalazi u duboku starost.

Spielberg kao otac modernog masovno gledanog filma sada već jasno ima profilisanu ulogu autora koji nam se i obraća iz pozicije oca. Nekada nas nečim zabavi, nekada nas nečim ohrabri, malo nas upozna sa istorijom itd.

Vremenom je ćaletova sposobnost da prepozna poučne prilike i detalje u pričama počela da slabi, ali u zavisnosti od saradnika umeo je da iznenadi.

U novom filmu međutim, ćale se odlučio da nam ponovi neke stare pouke kroz svoje stare priče i formate sa kojima nas je odavno upoznao. Ali, pošto je već malo izlapeo, zaboravio je kako priča ide, pa se zbunio, pa je zalutao, pa nije mogao da se vrati i nekako smo se svi zajedno dovukli do poente koja je dotle već bila razvodnjena, potrošena, banalizovana i već viđena.

Međutim, osnovni problem je što dok Spielbergu niko ne osporava ulogu oca, ali on malo zaboravlja da i mi sazrevamo, tako da i priče moraju da budu prilagođene uzrastu.

Tako je nažalost DISCLOSURE DAY dosta loše izvedeno ono u čemu je Ćale bio velemajstor, da ne kažem ono što je praktično izmislio i definisao, ali ne treba biti tužan. Činjenica da je ovaj film lošiji od većine televizijskih epizoda u žanru naučnofantastičnog trilera znači samo da su potomci naučili mnogo toga i da su lekcije koje je više puta ponovio - vredele. 

Konkretnije rečeno, ovde Spielberg radi po scenariju svog ranije redovnog saradnika Davida Koeppa, po vlastitoj priči, koja je apsolutno nedorastao materijal za njega. Ova priča ne daje Spielbergu ni prostor da sa karakterima pokaže ono što zna, niti da u pogledu spektakla.

Naprosto, ova priča je trećerazredna, ispričana u puno drugih filmova i to na znatno superiorniji način, i u pojedinim aspektima pristupa nosi dozu B pa i C nivoa na nivou zamisli. Koeppov scenario uzima premisu i bez veštine je diže na nivo A pretenzije, i nekada je Spielberg uspevao sa takvim rešenjima - kada je snimio JAWS, INDIANA JONESe i JURASSIC PARK, recimo, ali ovaj film to nije uspeo - jednim delom jer ga Spielberg nije utemeljio ni u jednom svojih obeležja, a to su dinamika među likovima i izvedba.

Otud, imamo šupljinu između naivne i prevaziđene premise i velike pretenzije. I ta šupljina uredno zjapi svih 145 minuta trajanja (doduše sa dugom špicom), sa pojedinim delovima koji kao da su izašli iz nekog NATIONAL LAMPOON'S THIS IS NOT A PAKULA MOVIE conspiracy ili chase parodiranja.

Emily Blunt posebno deluje parodično i rekao bih da je to pre namerno nego slučajno. Naprosto, čini mi se da je ona prihvatila tu apsurdnost premise i krenula da joj unosi neki star power i zvezdanu voltažu tako što će udariti brigu na veselje, s tim što ostali nisu isto shvatili zadatak i uglavnom su smrtno ozbiljni.

Otud, Emily Blunt iako trenutno najpotentnija zvezda u podeli, naizmenično deluje kao da je potpuno u pravu i kao da je skroz promašila temu.

DISCLOSURE DAY je nekako uspeo da kroz kampanju na SXSW izgradi hype ali na kraju nije prevario publiku i sa blagajni se povukao sa časnim ali neadekvatnim rezultatom u odnosu na ambicije. Međutim, ima u tome copiuma, verovatno će učvrstiti verovanje kako publika nije u stanju da prihvati originalnu priču iako u ovoj priči ničeg originalnog ili svežeg, ili čak živog nema.

Ovo je film o alternativnim oblicima života u kom nikakvog života nema.

* 1/2 / * * * *