BAD MAN

BAD MAN Michaela Dilibertija je izuzetno prijatno iznenađenje koje moram priznati nisam očekivao od scenariste filma 30 MINUTES OR LESS od pre petnaestak godina.

Taj film je režirao Ruben Fleischer koji je kao što znamo potom postao neka vrsta A ili bar A- reditelja skupih holivudskih produkcija, uprkos usponima i padovima, ali u njemu konkretno, osim A podele, ništa nije bilo na nivou ovog veoma značajnog prvog slova azbuke.

U tom pogledu, BAD MAN dolazi od čoveka kod kog su očekivanja snižena ali ne sasvim nepostojeća jer je posle dugog perioda bavljenja drugim stvarima nastupio sa indie filmom koji je sam pisao i režirao.

I proizveo je jedan od onih off filmova koji plene na nekoliko nivoa.

Pre svega, BAD MAN je film snimljen u jednom deficitarnom žanru. Obrni-okreni ovo je buddy cop komedija, napravljena u indie okrilju, i sa komedijom koja odnosi prevagu, pa rekao bih i sa malo jačim indie senzibilitetom. Ali, na kraju dana ovo je buddy cop filma, u kom ima misterije, ima odlične dinamike moći među momčadijom, ima prijavljivanja, ima akcije, ima duhovitih i snalažljivih načina kako da se ona postavi u kontekst - ima u suštini jako puno onoga što smo nekada uzimali zdravo za gotovo a sada nam fali, a Diliberti to pakuje toliko samouvereno da smo opet u riziku da krenemo da uzimamo zdravo za gotovo.

Seann William Scott i Billy Bob Thornton su izvanredno sparingovali u potcenjenom filmu danas veoma hajpovanog Rubenovog kolege Craiga Gillespieja MR WOODCOCK. I u izvesnom smislu, ovaj film ima u sebi nešto tog Dixie, duboko zaprženog južnjačkog gasa u kom se Thornton sjajno snalazi, i rekao bih da ne moram da pamtim WOODCOCKa a da me ovaj film ne podseti na jedan potcenjeni krimić s ovim glumcem - THE BADGE koji je režirao Robby Henson. Iako manje ironičan od BAD MANa, taj film je bio Thorntonov glumački tour de force u jednoj uspeloj a nepretencioznoj južnjačkoj misteriji. Sličan karijerni zaokret, u relaksiranom maniru, i naravno u skladu sa svojom glumačkom personom pravi Seann William Scott u ovom filmu.

Međutim, on nije jedini glumački adut ovde. Formalni, ali i suštinski protagonista je lik bivšeg lokalnog heroja iz srednjoškolskog sporta koji je u međuvremenu postao sporedni pandur u stanici i igra ga Johnny Simmons. Simmons je proveo mladost kao jedan izuzetno harizmatičan sporednjak koji je stalno imao potencijala za nešto više ali se to nije desilo. Sada on više nije baš dečkić kakav je pre 16 godina bio u SCOTT PILGRIMu ali je i dalje dovoljno mladolik da može da odigra elegičnog mladog čoveka na pragu srednjeg doba koji oseća da je mladost prošla i da mu se snovi nisu ispunili.

Simmons kao lokalni policajac željan dokazivanja ali i pesimističan oko sposobnosti da dosegne nešto važno kao što je bio koš koji je dao kao đak, i Scott kao enigmatični supercop iz velikog (odnosno većeg) grade solidan mismatched buddy par, sa izuzetno uspešno integrisanim ballbuster šefom (koji to zapravo nije po ponašanju) i other guysima koji ovde imaju organsku ulogu, čak i bolju nego u tipičnim naslovima žanra.

Ovo je film u kom negativci nisu previše bitni jer je osnovna drama u sazrevanju glavnih junaka i Diliberti to shvata ali ne ide radikalnim kinbergovskim putem iz MR AND MRS SMITH gde zapravo negativaca kao karaktera nema. Ovde ih ima ali su reducirani na pravu meru i pojavljuju se u pravoj dozi i tačno kada treba.

BAD MAN bi se mogao definisati kao relaksiranija američka, južnjačka verzija HOT FUZZa i to ne bi bilo sasvim netačno. Štaviše, neki elementi zapleta se prilično poklapaju u ova dva filma. Međutim, Diliberti je bio u wrightovskom miljeu onomad ali ovo ipak nije sasvim to. BAD MAN se dešava u svetu u kom postoje pandurski filmovi i policajci se lože na njih, pre svega na BAD BOYS kao u HOT FUZZu, ali nema i direktnih parafraza scena u kojima se prepliću film i život i podvlači ta razlika između filma i života.

Film je atmosferičan, veoma je dobro osmišljen u domenu spoja akcije, krimića i komedije, ima neku sirovost gde kroz sitnorealistične ishode situacija uspeva da gradi komiku, i to je zapravo ključ. Film postaje smešan tako što unutar povišenog realizma najednom postaje stvaran. Dilibertijeva montaža je esetizovana što ide u prilog edgarwrightovskog tumačenja, ali suštinski je estetizacija potpuno drugačija.

Ono što je najveći trijumf ovog filma jeste Dilibertijev rad s glumcima iz kojih je izvukao mnogo, iako u ekipi ima jakih šmiriloga i jakih komičara koji primarno idu na efekat, odnosno geg i smeh. Ali, recimo čak i takav počinilac kao Rob Riggle je sveden na pravu meru, a da nije gurnut van zone komfora i onoga što se od njega očekuje, međutim, to je reducirano na pravu meru.

Gledajući 30 MINUTES OR LESS prisustvovao sam jednom ćorsokaku američke akcione komedije i jednom od onih filmova gde na smenu ne znam šta gledam i ne mogu da verujem da neki sjajni glumci učestvuju u tako nečemu. Ovde sam imao potpuno suprotan utisak - gledao sam ljude na koje više niko ne računa mnogo ozbiljno kako se uzdižu kao Feniks iz pepela i usput ispisuju jedno lepo ljubavno pismo žanru koji me je formirao.

* * * 1/2 / * * * *

DOLLY

DOLLY Roda Blackhursta je nažalost jedan nebulozni grindhouse omaž, snimljen verovatno na mikrobudžetu, kao neki film koji nastaje između par ozbiljnijih, i u njemu nema ni traga onome što me je zainteresovalo za ovog autora, bilo kao reditelja BLOOD FOR DUST, bilo kao scenaristu NIGHT SWIMa.

Ovde imamo krajnje jednostavnu priču o bračnom paru koji tokom izleta u šumi napadne deformisana backwoods luda, koja nosi masku lutke na licu, uklanja muža a ženu odvodi kući i tretira kao svoju bebu. I onda sledi mukotrpan torture porn oslobađanja i bekstva.

DOLLY nažalost osim određene atmosfere koju pre svega gradi kroz dobru fotografiju Blackhurstovog redovnog saradnika Justina Berryja ali osim toga i određene predanosti glumačke ekipe da učestvuju s punim ubeđenjem u ovom haosu, nema tu ničeg drugog.

* 1/2 / * * * *

THE DOMESTICS

THE DOMESTICS Mikea P. Nelsona bio je njegova svojevrsna vizit karta.

B-film koji kombinuje MAD MAXa i THE WARRIORS, priča o bračnom paru koji se u trenutku apokalipse našao u fazi razvoda i njihovom putovanju kroz SAD kojom vladaju razne koloritne postapokaliptične bande.

Ovaj opis je dosta sugestivan, i obećava puno ponekome, kao što verovatno nekima nudi utisak da su sve to već videli.

Međutim, ovaj film zapravo jeste nešto treće. Naime, on nije nešto što smo već videli, i u pozitivnom ali još više u negativnom smislu. Naime, on referiše na MAD MAX ali u njemu nema ni slike psihotične apokalipse niti ima visokooktanske akcije (no pun intended) već se dešava u jednoj opusteloj Americi vrlo slično današnjoj i to je pozitivno - ta apokalipsa kao opustošenje, napuštanje itd. je evokativna, međutim onda u svemu tome ima neke proizvoljne socijalne patologije koja se javlja onda kad reditelju odgovara i čini ovaj film potpuno lišenim tenzije.

Istovremeno, Amerikom lutaju bande koje imaju neke naglašene identitete što evocira Waltera Hilla, nesumnjivo, ali one deluje potpuno artificijelno, pa čak i bezopasno usled toga što svet nije dobro i ubedljivo postavljen i one ne funkcionišu kao njegov organski deo.

Otud, sve ono što smo želeli ili čega smo se pribojavali, što nas izbuđuje ili nam je već dosadno, u ovom filmu ne postoji.

Postoji neka mlaka polu home invasion estetika u nekim generic suburbijama i flyover state ambijentima koja ne može da zadrži pažnju.

* 1/2 / * * * *

APOCALIPSIS Z - NUEVO MUNDO

U svom drugom filmu APOCALIPSIS Z serijala, sa podnaslovom NUEVO MUNDO, Carles Torrens ne ponavlja ništa od onoga što je njegovom prvom filmu dalo osnovni kvalitet a to je postavka po kojoj iako franchise starter ipak može da stoji kao samostalno delo.

NUEVO MUNDO nažalost ne odaje taj utisak. Ovaj film naprosto izgleda kao jedna solidno realizovana među-epizoda neke vrhunski urađene serije, u kojoj se početak desio u nekom ranijem segmentu i kraj će doći u nekom sledećem.

Samim tim nema prave dramarugije koja nudi ekspoziciju i eskalaciju i klimaks već prosto imamo pomalo tupo uvođenje situacije, i onda niz nekih obračuna i kao velikih otkrića za junaka kojima se slaže nekakav razvoj uber-priče. Završnica je takođe upadljivo antiklimaktična jer se računa da će se to desiti nekom drugom prilikom.

Otud, NUEVO MUNDO iako mu ne manjka tehničke kompetencije u izvedbi, i ima nekih efektnih prizora i scena, uspeva da bude sve ono što s predrasudama vidimo u franchise filmmakingu i u streaming filmmakingu.

* 1/2 / * * * *

BEWARE BOIUNA

Alan B. McElroy je poznati američki žanrovski scenarista koji je aktivan u protekle četiri decenije. Iako je redovan saradnik veoma zanimljivog žanrovskog specijaliste Dwight H. Littlea na njegovim brojnim filmovima - ipak nije pisao film ANACONDAS: THE HUNT FOR BLOOD ORCHID sa kojim je ovaj nastavio Llosin izvornik. BEWARE BOIUNA je međutim upravo McElroyeva verzija tog serijala.

ANACONDA je u međuvremenu dobila i campy meta reboot, i bila je deo raznih DTV nastavaka. A McElroy svoju varijaciju radi sa Mike P. Nelsonom, aktivnim indie horor pregaocem poznatom po tome da prevazilazi ograničenja produkcija u kojima deluje.

BEWARE BOIUNA je sve samo nije meta. Reć je o dosta jasnom indie creature featureu koji želi da bude pravi repertoarski film, i major ako može, iako to tehnički nije.

Nelson se ne bavi izmišljanjem tople vode. Vrlo je konkretan. Dve ekspedicije na Amazonu su se našle u istom selu, grupa eko-aktivista humanitaraca i grupa građevinaca koji bi da krče šumu i prave put. Kada jedan od građevinaca proba da napastvuje eko-aktivistkinju uhvaćenu u diverziji protiv građevinarskog broda, ona ga ubija u samoodbrani.

Eko-aktivisti beže i građevinci kreću za njima, željni da se rasprave i možda osvete. Međutim, uskoro, kada ih napadne rečni "bog", ogromna zmija iz naslova filma, stvari postaju takvi da se preživeli moraju ili dogovoriti ili im nema spasa.

Nelson dovodi iskusnog karakternog glumca Logana Marshalla Greena za kolovođu građevinaca, brutalnog ali u osnovi pravednog a Jessica Rothe igra lekarku stažistkinju iz eko ekipe. Dakle, ima tu materijala u podeli, i malo neophodne zvezdane prašine da ostatak mahom latino podele prodiše, a vremenom preuzme i puni protagonizam.

Nelsonova režija je jasna, mišićava, materijal je generic ali ga on radi s punim ubeđenjem i Rothe sa Marshall Greenom deluje katalizator u glumačkom pogledu i pokreće stvari.

Efekti su korektni, nema ovde neke revolucionarne tehnike, niti visokog campa iz Llosinog filma. Ovo su već savladane tehnike, nema tu sad nekih inovacija ali Nelson pakuje jednu visceralnu celinu i sve na kraju dobija prilično low key, u dobrom smislu rutinsku atmosferu blue collar priče o izazovima i preživljavanju u prirodi gde se profesionalci raznih fela suoče sa izazovom.

U tom pogledu film je no nonsense. Ali, isto tako ima limitiran efekat na publiku koja očekuje nešto elevated. Ovo nije elevated ni u kom smislu ali je dobrodošlo old school. Kada junakinja sedne za komande bagera da se obračuna sa džinovskom zmijom, dešava se test u kome utvrđujemo ko je zalutao u bioskop ako se ne obraduje tome. To je ta vrsta filma. Do te mere je za svakoga da baš zbog toga nije za svakoga.

Ali, ko želi pošteno izveden creature feature koji je dobro naučio lekcije iz JAWSa, evo ga.

* * * / * * * *

BLOOD FOR DUST

Kada je Big Daddy Batina komentarišući seriju FURIOUS izneo teoriju da Scoot McNairy u njoj kanališe Bruna, to mi je bila zanimljiva opservacija jer ako bih ga sa bilo kim poredio pre toga, to bi najpre bio Casey Affleck.

Međutim, da, ima nešto od Bruna u Scootu, onog karakternog aspekta njegovog rada naravno, bez ostale zvezdane prašine, koja uostalom ne proističe samo iz glumačke snage nego i iz ambijenta u kome se igra i ostalih autora. I u filmu BLOOD FOR DUST, Scoot kanališe onog poznijeg, oronulijeg, mračnijeg Bruna, na ničijoj zemlji između blokbasterske i geezerteaserske ere.

BLOOD FOR DUST Roda Blackhursta, kog prevashodno znam kao scenaristu potcenjenog Blumovog horora NIGHT SWIM je vrhunski neo noir, smešten u snežne predele Ajdaha i Montane, sa jakim osećajem za dramsku ironiju koja donekle evocira Braću Coen, ali bez glumljenog debiliteta koji ume da optereti njihove slabije filmove tog tipa.

Otud, na kraju, BLOOD FOR DUST možda od Coenovih najviše evocira BLOOD SIMPLE, onu fazu kada su postajali velikani po kratkom postupku. Međutim, ovde ima dosta raznih elemenata road movieja, neo noira po mustri botched joba, a pored igranja sa vatrom koenizma, ima tu i igranja vatrom socijalno motivisanog krimića koji je kroz naslove poput HELL OR HIGH WATER ozbiljno upropastio novije američke filmove, ali se i tu Blackhurst uspešno izborio, jer njegov lik nema samo finansijski problem, već i emotivni, i porodični, i skloniji je transgresiji nego što bi se od nekog lika loših savremenih krimića očekivalo.

Otud, na kraju Blackhurst uspeva da zaobiđe niz opasnih "crnih tačaka" kao što su glumljeni debilitet ili premotivisanje junaka do tačke da krimić postane ispražnjen od transgresije, i dolazi do zdravog tkiva neo noira s kraja osamdesetih i početka devedesetih koje smo pomalo zaboravili i čiji autori mahom više i nisu aktivni u kanonskom smislu.

Kroz smrtnu ozbiljnost junaka, štaviše, Blackhurst uspeva da izgradi nešto svoje i da u tom svetu ponudi ne samo jednu od najboljih Scootovih rola, već da umnogome anticipira ono što će Kit Harrington raditi u seriji INDUSTRY, u ulozi erodiralnog kolenovića, ovde u liku neočekivano beskrupuloznog bivšeg trgovačkog putnika koji je ušao u svet sitnog ali i malo krupnijeg kriminala.

Blackhurst otud jeste odabrao formu koja je već dosta korišćena, i koja je postala slalom između raznih rauboanih tropa, ali je u njoj uspeo da izgradi nešto svoje i uz pomoć direktora fotografije Justina Derryja napravi atmosferičan i mišićav film, snažnog kumulativnog efekta.

BLOOD FOR DUST je ono po čemu smo u staro vreme prepoznavali američki film, to su ti ambijenti flyover država u kojima je noir uvek na ivici da iskorači u vestern, dobri poslovi se dogovaraju u oronulim striptiz klubovima, a ljudi su dovoljno autonomni da na svojim imanjima rade ko zna šta mutno i nezakonito. Odluka da smesti film u 1992. možda čini ovaj film jednim od onih koji kroz odluku da se povuku u epohu crpe i kvalitete filmova tog doba, ali Blackhurstov film je ako išta moderan, odnosno inkorporira isksutva savremenog filma, isto onoliko kao i onog mnogo starijeg, od pre pedeset i više godina.

* * * 1/2 / * * * *

APRIL X

Michel K. Parandi snimio je film APRIL X u kom pokušava da se bavi onom vrstom euroamerikane za kojom svi stremimo, da se negde u lokalu, uz pomoć angloameričkog glumačkog talenta snimi globalni produkt.

Ovde imamo rumunski ambijent, imamo Connora Storrieja iz serije HEATED RIVALRY u glavnoj ulozi, i priču o trgovcima organima u nekakvom antiutopijskom ambijentu nekakve Istočne Evrope bliske budućnosti.

Naizgled, ništa ne bi moglo poći naopako.

Međutim, uprkos nekim veoma lepo slikanim prizorima, nekim čak dobro postavljenim scenama, Parandi naprosto ne uspeva da vodi priču, i veći deo vremena sam imao teškoće da ispratim šta gledam. To je bliska budućnost ali tu ima i klonova, i trgovine organima i junaka koji su upitani oko svog identiteta i ne znaju baš tačno ko su. Dakle, ima svega i svačega i nije lako sa svim tim izaći na kraj.

Samim tim, i krajnji proizvod je atraktivan u trejleru jer objektivno u filmu ima šta da se vidi, ali je i razočaranje kada se film pogleda poveliko. U vreme striminga kazna za to nije stroga ali ipak postoji.

Parandi je mogao mnogo bolje da iskoristi činjenicu da mu je glumac iskočio u prvi plan, verovatno neočekivano, međutim, Storrie danas prevashodno privlači publiku da se masovnije razočara.

S druge strane, Parandi je pokazao da mnoge tehničke dimenzije pristojnog B-filma za njega nisu tajna, i da je mogao postići više. Međutim, isto tako čini se da se Parandijeva ambicija nije trošila baš na nivou pukog DTVa i da je želeo da napravi nešto više.

Na kraju nije napravio ni jedno ni drugo. Ali jeste nas ostavio sa filmom koji zaslužuje određenu pažnju profesionalaca van Amerike.

* * / * * * *

BONE LAKE

BONE LAKE je psihološki triler koji je režirala Mercedes Bryce Morgan koji se bavi jednom tipičnom postavkom u kojoj jedan par odlazi na odmor, ispostavlja se da je kuća bukirana greškom za još jedan par, pa oni pomisle da kuća neće biti tesna za sve njih. Međutim, ispostavlja se da drugi par jesu besna čeljad i da zapravo sve ovo koriste kao klopku za svoje izopačene igre u kojima iskušavaju parove i onda ih kažnjavaju smrću ako pokleknu. Ali, vole da ih ubiju i ako ne pokleknu.

U podeli ima dovoljno seksepila da se iznese očigledna namera rediteljke da film ima erotski naboj, međutim, kako likovi nisu naročito zanimljivi i kako taj trilerski aspekt nije sjajan, onda naravno ni ta erotska dimenzija ne funkcioniše naročito.

Moguće je da je mene film "izgubio" relativno rano i da nekome ko se bolje "uključi" u priču i bolje se veže za likove, sve ovo može delovati unekoliko efektnije. Međutim, meni prosto ništa od ovoga nije bilo ubedljivo od samog otvaranja, u kom je bilo duha i energije ali nije bilo dovoljno veštine i nije bilo dovoljno magnetizma da bih se do kraja pridružio. Ipak, čini mi se da čak i neko ko je više on board sa ovom pričom, neće moći na kraju svega da ovo smatra naročito dobrim filmom.

* * / * * * *

PIZZA MOVIE

Brian McElhaney i Nick Kochner su zadužili narod svojim doprinosom na skriptu filma OVER YOUR DEAD BODY Jorme Tacconea, ali on je ipak u osnovi već postojao za potrebe Wirkolinog filma.

Ova dvojica komediografa i komičara su međutim negde u isto vreme, pustila i svoj autorski, scenaristički i rediteljski, debi PIZZA MOVIE, kao striming naslov za Hulu.

Snimljen za kuću American High Jeremyja Garelicka koja lansira nove talente američke filmske komedije, ovaj film nudi dosta toga svežeg i dobrog ali McElhaney i Kochner kao reditelji u ovim uslovima tek delimično dobacuju do nivoa svoje zamisli.

Prosto, čini mi se da su svoj debi osmislili dosta ambiciozno i da je rediteljsku invenciju možda ipak morao da donese neko ko je sigurniji, ne samo u pukoj incenaciji već i vođenju priče.

Naime, PIZZA MOVIE je stonerski film o dva luzera sa koledža koji uzmu neku eksperimentalnu drogu od čijeg se najpogubnijeg efekta mogu spasiti samo ako uspeju da pojedu picu, ali kada je naruče ispostavlja se da u studenjaku moraju da siđu do prijavnice, a to je jako komplikovano jer su jako drogirani.

I PIZZA MOVIE ima prvo vrlo jak underground gas sa dosta groteske i gorea ali i sa nekih mnogo SCOTT PILGRIM elemenata, a kao što znamo Wrightov film je bio veoma skup. Ovaj film nije, i uspeva unutar tog malog budžeta da pruži zapravo dosta toga ali i da se pruži dalje od gubera, za dva ovakva reditelja koji su na samom početku.

Otud film je pre svega u nekim deonicama neujednačen, i da je bioskopski, to bih mu više zamerio. Ono što bih mu takođe u tim okolnostima više zamerio su sporedni zapleti koji su korektni, i podsećaju recimo na ANIMAL HOUSE ali su prosto za jedan broj manje šašavi od osnove estetske postavke.

Međutim, ovaj film je otišao na striming, i u tim okolnostima, nekih * * 1/2 za bioskopski postaju uredno čak i * * * jer prosto to jeste prostor u kom eksperiment, čak i kad nije sasvim uspeo jeste dobrodrošao i zaslužuje podršku.

Gaten Matarazzo iz STRANGER THINGS i Sean Gambrone su dinamičan duet u glavnim ulogama, ali za moj ukus ipak nisu glavnjaci, ili su možda McElhaney i Kochner imali teškoće da ih u tom pogledu definišu. Ostatak podele je izvanredan, naročito Jack Martin kao vođa inkvizitorske antidrogaške grupe sa kampusa.

Scenario je pun maštovitih rešenja, recimo bend devojke koja se dopada glavnom junaku je sjajan scottpilgrimovski detalj sa sve folk death metal svirkom na kom je BDSM gimp jedan od instrumenata na kojima se muzicira  tako što mu se mašinski izaziva bol (ne znam da li je neko zapravo koristio čoveka na taj način kao instrument?), i pojedini stonerski detalji koji se tiču raznih efekata droge su veoma efektno rešeni.

U tom pogledu PIZZA MOVIE pravi iskorake i automatski se nameće kao naslov koji treba da se pogleda kao karika koja ima značaj u istoriji žanra.

Uz dozu optimizma prema sledećim koracima ovih momaka, i ocena koja je tu da ih podrži.

* * * / * * * *

RESIDENT EVIL

U svom prethodnom filmu, i najvećem uspehu, WEAPONS, Zach Cregger je koketirao sa estetikom Paula Thomasa Andersona, i snimio je film koji je delovao kao neki čudan spoj recimo MAGNOLIAe i MARTYRSa. U novom filmu polemiše sa drugim Paulom Andersonom, onim boljim, Paulom WS Andersonom, i snima reboot ekranizacija serije igara RESIDENT EVIL.

Ako ne računamo animirani serijal, ovo treća igrana varijacija na temu.

Dok je Andersonov RESIDENT EVIL bio na neki način sa svojom estetikom prvo tehno trilera spojenog sa hororom a posle postapokaliptičnog tehnotrilera (u kom je Anderson pustio prva dva nastavka drugim rediteljima a zatim sve uzeo u svoje ruke) mnogo više nešto što bi gejmeri i ljubitelji blokbastera voleli da gledaju nego ono što sama igra zapravo jeste, ali je isto tako uspeo da tu "legendu" o igri učini dovoljno ubedljivom da zaliči na istinu, Johannes Roberts je probao da se vrati pomalo estetici igre a Cregger to radi u potpunosti.

Naravno, ja nisam preterano merodavan da diskutujem u igri jer sam prvu davno igrao i posle nje sam igrao samo jedan nastavak (npr. četvrti) koji mi je dao Mehmet ili Milan za PS, i ta igra je važila za možda najbolji RESIDENT EVIL do tada. Ali, Craggerov film jako podseća na iskustvo gameplaya, gde junak koji je igračev alter ego ide kroz jedan načelno miran prostor u kom vrebaju opasnosti na koje treba blagovremeno reagovati i koje nije lako uništiti, zatim nailazi se na prepreke koje treba savladati i povremeno na neke strašne prizora, pa i iz domena body horrora.

Creggerov film u tom pogledu mnogo više liči na igru nego Andersonov koji je bio sklon da sve okrene na veselje, da se zombiji rokaju vatrenim oružjem, hladnim i teškom mašinerijom na sve strane, a igra zapravo nikada nije bila to, počev od toga što je ona primarno horor igra, sa dosta atmosfere i puno "praznog hoda".

U WEAPONS je Cregger pokazao da mu "prazan hod" ide od ruke i ovde ga on koristi efikasno. Uspeva da izgradi dobar spoj intervala i akcenata, smenjivanje običnih i neobičnih prizora, bezopasnih i izrazito opasnih situacija i to daje filmu dinamiku koja je bliska igri ali funkcioniše i u filmu.

U izvesnom smislu, Cregger dosta diskretno ubacuje nekoliko gameplay nivoa koje junak treba da prevaziđe poput vožnje nestabilnim zaleđenim putem u kome je fizika vožnje poremećena, zatim suočavanje sa misterijom gde mi treba da vidimo kako je ovo svet poput našeg gde ovakvi događaji nisu svakodnevica ali i u kome RESIDENT EVIL ne postoji kao igra i treba malo vremena da shvatiš da treba pucati u glavu.

Junak filma, kao alter ego igrača je uvek osetljiva tema i Cregger ga ovde postavlja kao jasnu paraftazu Johna McClanea iz DIE HARDa, s tim što je tamo on policajac koji se suočava sa teroristima tri broja većim od sebe, a ovde je to kurir iz dostavljačke službe za medicinske potrebe koji nosi organe ali nije ratnik u kog će morati da se nekako pretvori do kraja filma.

Za moj ukus glavni junak previše gunđa sebi u bradu a nije baš Bruce Willis ali to što je hteo Cregger, Austin Abrams mu je pružio. On je jedan od tih mladih glumaca iz žanra Nata Wolffa, Alexa Wolffa ali i nekih izvan bratstva Wolff koji imaju tu energiju everymana a opet i neku harizmu, iz koje se recimo oteo Noah Centineo, nabildovao i postao Rambo a ovi su ostali u tome. Ako je Zach Gilligan mogao da nosi GREMLINSe, može i ovaj dečko ovaj film. Ali, Milla Jovovich, heroina gejmerskog i geekovskog sveta on nije. Ovo je ipak mnogo manosferičniji, da ne kažemo incelski tejk na priču, iako junak tokom svog formativnog doživljaja ima token traumu iznenadne trudnoće svoje partnerke.

Iako, u jednom izrazito ALIENS momentu, Cregger pokušava da prožme njegovu traumu sa kultnom lokacijom porodilišta, nije to-to. Njegova partnerka i njena trudnoća iako maksimalno funkcionalni na nivou celine nikada zapravo nisu postali skroz uverljivi, za moj ukus.

U svakom slučaju, dakle, junak gunđa kao Bruno-wannabe u nekom DIE HARD derivatu, film obiluje crnim humorom, duhovit je, ali ume da bude i jako crn, i da proistekne humor iz situacije, sve to ima svoju efeknosti i Cregger se pokazuje kao reditelj koji na nivou ideja može da napravi i blokbaster.

Međutim, ovaj film traje 90ak minuta, a manje od 90 minuta je krtine, a u njemu se i svašta desi, a opet ima i tih intervala kad se vajbuje, kad je sve tiho a nemirno, i postavlja se pitanje, kako je to moguće. U izvesnom smislu, Cregger ima set-pieceove kao što znamo, i u BARBARIANu i u WEAPONSu, bar po jedan izvanredan. Ovde on malo "protrčava" kroz situacije. Dakle, nema tu onog starog "mašćenja" i ceđenja napetosti, iako ima napetosti, i ima situacija obilje. Prosto, onoliko koliko je Fede Alvarez u ROMULUSu, idući suprotnim puten od Creggera uspeo da skroz izuči i rekonstruiše cameronovsku mehaniku akcije iz ALIENSa u izvesnoj meri, mada je ona po definiciji neponovljiva, ovde imamo jedan nu school pristup koji je oličen u tome da je film tropey i samim tim ono što smo načelno ranije videli, dajemo u mnogo kračim izvedbama.

Da ne znam Creggerove ranije filmove, mislio bih da ne zna da napravi, ali ovde je očigledno koncept da se obrati publici koja je videla sve i kojoj sad produženi nagaženi set-piece nema neki vitalni estetski doprinos. To će malo smetati old school publici koja bi volela da sve ovo gleda nekih dva sata. I film ima malo fizionomiju fusnote a ne lansiranja megaambiciozne franšize, ali na kraju dana uradio je posao.

Iako Anderson ima veoma kredibilnu horor fazu, on je ipak više čovek tehnotrilera i akcije nego horora, a Cregger je suprotan tome. Tako da, jeste njegov junak throwback na McClanea i po stavu i po tome što nekada mora ostati bos i po tome što mu se zaglavi hekler i koristi ga kao polugu ali ukupno uzev, njega jako zanima body horror, zanima ga groteska transformacije, zanima ga odlazak na teritoriju Franka Henenlottera, što je zanimljivo jer posle SUBSTANCE evo opet ga pominjemo kao evidentan uticaj na neki jako važan film u sezoni. I u tom pogledu, Creggerov reboot svoje horor akcente, i svoje prizore strave postavlja neštedimice. Koliko nije raspoložen da ulazi u elaboracije set-piecea, toliko ne štedi ne samo na prikazu mutacija nego ih na kraju postavlja i u funkciju karaktera, i vodi sve ka imagunariju tragike klasičnog Universal horora.

U izvesnom smislu, ako je WEAPONS bio spoj nespojivog u kome je bilo dosta novog i dosta dobrog ali ono što je novo nije bilo dobro, pa je opet dalo solidan ishod, RESIDENT EVIL deluje kao posao na kome je Cregger mogao samo da nazaduje, i u izvesnom pogledu, to se i dešava. I dalje mislim da trebalo da sačeka rezultat WEAPONSa pre nego što je prihvatio film po igri jer verujem da bi se studiji otimali za neki njegov original, ali na kraju u ovome što je snimio, pokazao je dosta žanrovske erudicije.

Još jedan paradoks je to što je u RESIDENT EVIL pokazao možda suštinski i više žanrovske erudicije nego u WEAPONSu i da je ponovo otišao u ekstrem. Naime, u WEAPONSu je ekstrem bio u tome što je sve bilo dato velikim slovom i vajb jako bitnog filma je bio priustan u svakom kadru. U RESIDENT EVIL ide se u drugi ekstrem. Film možda i previše insistira na tome kako je ovo jedan mali programmer od sat i po igri, zaista ništa posebno, jedna laka razbibriga. I on to svakako i jeste, nije sebe potcenio, ali svakako da nije potpuno lišen razloga za pažljivo gledanje.

Cregger uspeva nenametljivo da unese utisak gameplaya u film. Njegovo igranje sa temom katanaca koji su poznata frustracija igrača RESIDENT EVILa je naravno vrlo direktna aluzija na to, ali zapravo smena ambijenata, i način uvođenja NPCjeva, različitih ravni fizike u kojima se junak snalazi itd. veoma su efektno dati kroz radnju, rekao bih organski ali to bi u filmu sa ovoliko body horrora bilo pun. U tom smislu, gejmeri treba da daju svoj sud, ali ja ovako sa strane, imam utisak da bi ovim ostvarenjem trebalo da budu prezadovoljni.

Kao što mislim da je Cregger ovde završio svoj posao i da franšiza treba da živi s drugim rediteljima a da on radi nešto svoje.

* * * / * * * *

REPORTAJE EN EL INFIERNO

REPORTAJE EN EL INFIERNO režirao je Roman Vinoly Barreto.

Film ima veoma sličan zaplet kao SHOCK CORRIDORE Samuela Fullera i ako imamo u vidu da je snimljen početkom pedesetih a onda zbog problema sa produkcijom neko vreme čekao na premijeru, snimljen je bitno pre ovog klasika. Međutim, kada je konačno izašao 1959. izazvao je nezadovoljstvo autora samog predloška Abela Matea, po čijem je romanu i scenarističkoj adaptaciji sniman.

U svakom slučaju, film jeste pomalo nejasan u vođenju priče, i za razliku od VAMPIRO NEGRO nije ni približno vizuelno ekspresivan.

Sličnost sa SHOCK CORRIDORE proističe iz premise o novinaru koji se ubacuje u psihijatrijsku kliniku ne bi li istražio zloupotrebu, u ovom konkretnom slučaju ubistvo koje seže sve do vrhova bankarskog sistema.

Nažalost, narativ je mlak, film nema jasno definisan protagonizam likova, kao što je i psihijatrijski sanatorijum dat kao jedna komforna kuća a ne kao prostor koji je na bilo koji način zlokoban i represivan. U tom pogledu, čini mi se da ovaj film ostaje ipak delo koje ne zaslužuje da se ozbiljnije upoređuje sa Fullerom, izuzev naravno po sličnosti osnovne premise.

* * / * * * *

HANGAR ROJO

HANGAR ROJO je crno-beli visokoestetizovani film o oficiru čileanskog vazduhoplovstva Jorgeu Silvi koji je umesto na streljanje grupu političkih zatvorenika tokom Pinnochetovog puča odveo na stadion, odakle su se spasili.

Film u manje od sat i po vremena, lagano prati Silvu dan pre toga i toga zlokobnog dana sve do sledećeg jutra kada se predao i suočio sa sudbinom.

Silvina drama je opipljiva i Juan Pablo Sallato je čini jasnom, međutim, postupak koji gradi oko glavnog više podseća na ORDINARY PEOPLE Vladimira Perišića, samo sa akcentom na konkretne ljude i konkretne događaje i sa tom crno-belom estetizacijom.

Dok je kod Perišića egzekucija i banalnost vojničke svakodnevice dovedena do apsurda, ovde se ipak Sallato drži tog malo distanciranog prikaza nasilja gde se ono dešava tamo negde i rade ga uglađeni, birokratizovani likovi.

Iako Sallato nikada ne odlazi do ekscesa ORDINARY PEOPLE s jedne ili ZONE OF INTEREST s druge strane, i zapravo drži se jedne rigorozne vizure junaka ali oko njega ipak gradi relativno klasičnu dramu, ovaj film se svakako može uključiti u taj trend filmova koji oneobičavaju masovni zločin.

U tom pogledu, Sallatov film je nedovoljno radikalan da bi opravdao svoju prazninu, jer ipak na kraju svega podleže relativno klasičnom sagledavanju zbog oslanjanja na konvencionalan izraz.

* * / * * * *

WILD GUITAR

Kultni reditelj Ray Dennis Steckler koji se iskazao u raznim formama exploitationa, underground filma pa i pornićima, svoj prvi film snimio je 1962. godine, pod naslovom WILD GUITAR.

Bio je to rokenrol film u kom je producent Arch Hall Sr. želeo da proslavi svog sina Arch Halla Jr. koji je u to vreme već nastupao po losandđeleskim klubovima sa bendom Arch Hall and the Archers u kom je svirao i Alan O'Day, kasnije poznati hitmejker na Warnerovom platnom spisku.

Ako imamo u vidu da se Arch Hall Jr. ubrzo povukao i iz muzike i sa filma i postao pilot putničkih i kargo aviona, jasno je da ovaj film od njega ne donosi puno ni u pogledu glumačkog ni u pogledu muzičkog talenta. Film je ostavljen negde u opskurnim ćoškovima istorije rokenrol filma i obično su mu kritike na sajtovima autora koje zanimaju trash, bizarre i cult cinema.

Međutim, WILD GUITAR uz sva svoja ograničenja, dakle uz glavnog glumca koji nije ni harizmatičan ni glumački sposoban niti muzički izvanredan, i uz skroman budžet, na kraju uopšte nije loš i uspeva da ispriča svoju jednostavnu priču o naivnom momku koji nailazi na surovog control freak menadžera prevaranta koji ga korumpira suštinski da bi ga pokrao. U izvesnom smislu, verovatno je tu naslućen odnos Elvisa i Pukovnika ali njihova priča se nije ni približno ovako rasplela.

Stecklerova režija je efikasna i on uspeva da uprkos svim ograničenjima postavi i ispriča priču, mnogo efektnije od mnogih sličnih rokenrol ili beach party filmova svog doba. Na opskurnost ga je osudio sam Arch Hall Jr. koji prosto nije uspeo da se sa svojih par ploča i nekoliko filmova afirmiše i onda ovaj film kao artefakt stoji sam, bez pobočnog značaja koji ovakvi naslovi moraju imati. Ali, ukupno uzev, ovo je solidno urađen B-film u kom su razni neuslovi prevaziđeni.

* * * / * * * *

EL VAMPIRO NEGRO

EL VAMPIRO NEGRO režirao je Roman Vinoly Barreto u "zlatnoj" epohi argentinskog filma 1953. godine.

Reč je o nezvaničnom rimejku Langovog klasika M, smeštenom u Buenos Aires, u kom frustrirani profesor kog odbijaju odrasle žene postaje otmičar i ubica malih devojčica.

Kada jedna barska dama, majka male kćeri, postaje slučajni svedok njegovog zločina oko nje se zapliće mreža komunikacije sa ubicom ali i sa tužiocem koji se zaljubljuje u nju iako kod kuće ima suprugu koja je doživela nesreću.

Vinoly Barreto režira film jasno oslonjen na vizuelni izraz klasičnog noira a posredstvom njega i nemačkog ekspresionizma. Tu je slika puna kontrasta svetla i tame, ekstremni rakursi, karakteristično osvetljenje, blaga doza artificijelnosti, sve ono što maltene čini kanon noira na prvu loptu.

Međutim, Vinoly Barreto isto tako iz glavne glumice Olge Zubarry izvlači jednu modernu, skoro u potpunosti realističku glumačku igru, kao što pokazuje i sigurnost u vođenju priče, sa dozom dramske ironije koju ne smešta u dijalog već u odnose.

Vinoly je pre Chabrola ekranizovao roman Cecila Daya Lewisa THE BEAST MUST DIE i ovo nije njegov jedini doprinos ovom žanru, ali se smatra najznačajnijim.

* * * / * * * *

TINY FUGITIVES

Michael Lewen je u produkciji Setha Rogena i Evana Golberga režirao film TINY FUGITIVES. Kao alumnus produkcija Judda Apatowa ali i filmova kao što je GOOD BOYS kome je ovaj naslov najsličniji, Lewen je bio solidno predisponiran da snimi zanimljiv film.

I TINY FUGITIVES jeste zanimljiv kao old school film o šašavim klincima koji zaposedaju letnji kamp jer žele da u njemu ostanu zauvek a sa njima se obračunava psihotični instruktor kog igra Johnny Knoxville.

Knoxville je podelio ekran sa Jackiejem Chanom u filmu SKIPTRACE i delovalo je da su kompatibilni da se nađu u zajedničkim kadrovima jer obojica vole da odigraju nešto fizički zahtevno i potencijalno bolno. Ali, na kraju taj film ipak nije iskoristio Knoxvilleov dar za fizičku komediju u očekivanoj meri jer Harlin nije ni tipičan Chanov hongkonški reditelj fizičke akcije a nije ni Knoxvilleov ortak sa serijala JACKASS. Snaga tog filma na kraju bila je u nekim drugim aspektima.

Danas je Knowxville sličan kao i Chan, i dalje ume da bude objekat fizičkog gega, ali sada su to ipak insenirani detalji, snimljeno je na klasičan holivudski način, "sa varanjem". Međutim, Knoxville iako nije ovde u punom autentičnom gasu u fizičkoj komediji jeste solidan u svakoj drugoj.

Deca su zanimljiva i harizmatična. Scenario je u dovoljnoj meri duhovit. Međutim, sama premisa nije skroz jasna jer prosto ideja dece da zauvek ostanu u kampu nije skroz artikulisana. Nije problem u smislu i uverljivosti, problem je što ni samim junacima pa ni publici zamisao nije baš kristalisana. Iako je ovo komedija sa dosta grossouta i fizičkog humora, ipak je na elementarnom nivou potrebno da shvatamo šta gledamo, a Lewen gubi konce pripovedanja, a da pritom nikada nije pretendovao da uđe u neki puni koncept ređanja nepovezanih skečeva.

Otud, TINY FUGITIVES zaslužuje pohvale što ovo jeste film u pravom smislu te reči, komedija bazirana na senzaciji koja želi da ispriča priču, ali nažalost na nivou pripovedanja luta. U tome svemu ostaje simpatična i savršeno upotrebljiva dopuna repertoaru, ali ne mnogo više od toga. U izvesnom smislu, Knoxville je mnogo bolje radio sa decom u masterpisu BAD GRANDPA kao što je i temu zabavnog parka kao nekog lokaliteta anarhije ipak jasnije obradio u Kirkbyjevom filmu ACTION POINT.

* * 1/2 / * * * *

ALI G: WHO IZ I?

Posle BORATa, filmovi koje je Sacha Baron Cohen snimao sa svojim elitnim likovima su bili maltene prestige pictures. Međutim, iako ga je režirao veoma značajni Mark Mylod, prvi Ali G film nije bio takav. I drugi Ali G je nažalost još manje takav. Međutim, čini mi se da je povratak Sache Baron Cohena svom kanonskom liku, ovde urađen veoma površno i slabo za razliku od drugog filma o BORATu koji nije bio ni približno dobar kao prvi, iz puno razloga, među kojima su promene okolnosti, u društvu i kulturi, ali mu se nije mogla osporiti ambicija i doza pažnje u izvedbi.

ALI G: WHO IZ I? nažalost deluje vrlo nemaštovito, prilično rekao bih prazno kad je reč o humoru, gde ne samo da često ne uspeva da bude duhovit nego kao i da nedovoljno pokušava. Pa je i rezultat svakako ispod prvog ALI G filma, a o briljantnosti BORATa ili DICTATORa da i ne govorim.

U izvesnom smislu, kada pogledamo prvog BORATa pa i DICTATORa, činjenica je da su to vrhunci Baron Cohenovog opusa u svakom pogledu i kada se neko bavi tom vrstom komedije, teško to može da ponovi. I ako imamo u vidu da je ALI G ipak bio bioskopski cash in sa idejom da iskoristi televizijski šou, onda je to znak dodatno umanjene ambicije. Međutim, čak i u odnosu na prvog ALI Gja, ovaj nastavak deluje lenjo pre svega, više nego umorno.

Sacha Baron Cohen je genije moderne komedije koji prolazi kroz osetljiv period uključujući i cancel i njemu ovde nimalo nije lako. Međutim, ako su cash-in nastavci nekakva sigurna kuća za komičare u nevolji, ovaj se srušio kao kula od karata.

OCULUS

Da me ne bi grizla savest, odlučio sam da vidim još ponešto što je režirao Mike Flanagan jer je serija CARRIE zaista bila kvantni skok za ono što sam od njega ranije gledao.

Posle tri filma koja sam gledao ranije, video sam ga kao nekog novog Micka Garrisa čiji je posao da vodi Stephena Kinga na pišanje. Međutim, serija CARRIE me je oduvala u tolikoj meri i delovalo mi je da možda nešto vrhunski još postoji kod njega u opusu.

Pogledao sam film OCULUS, koji ima odličnu podelu, među kojima su Karen Gillan i Brentom Thwaites.

I ovaj film nažalost korespondira sa onim što su mi bili raniji utisci o Flanaganu. Prvo film izgleda vrlo skromno, rekao bih televizuelno u pogledu koncepta. Sama priča je klišetizirana i dobro poznata, razvija se onako kako se očekuje. 

Ali, ima i nešto što je neuobičajeno. Film me je veoma podsetio na Carpenterov PRINCE OF DARKNESS, jedan od gorih filmova eminentnih autora koje sam imao priliku da gledam. Nije tu sad samo ta okultna priroda ogledala već i sama dramska postavka u kojoj su glavni junaci statično postavljeni oko okultnog artefakta i vode jedan štelungskrig protiv onostrane pretnje.

Međutim, film ipak ne ide ni konceptualne ni u kvalitativne ekstreme kao Carpenter što svemu na kraju daje određeni osećaj osrednjosti.

Ipak, to klatno osrednjosti u slučaju filma OCULUS na kraju odlazi u jednom izrazito negativnom smeru u pogledu utiska.

* 1/2 / * * * *

VERITY

 Erotski triler kao jedan od temeljnih žanrova američkog filma druge polovine osamdesetih i prve polovine devedesetih, uz neke druge kao što su policijski akcioni filmovi, više postoji izvan Holivuda, u prostoru striminga i fizičkih formata nego bioskopa.

Tako žanr u kome su Paul Verhoeven i Joe Ruben snimili neke od najboljih američkih filmova svih vremena danas primarno postoji u sferama produkcije televizijske kuće Lifetime koja se obraća ženskoj publici i koja je gurnula ovaj format u smeru chick flicka pa na nivou zapleta i junakinja i chick lita, u bukvalnom smislu.

Dok je erotski triler devedesetih bio erotski baš po tome što je bio unisex, mada obično snimljen iz vizure muških autora i samim tim male gazey, ali sa publikom koju su činila oba pola, danas je on mahom usmeren prema ženskoj publici. Tako i uspešniji primeri takvih filmova poslednjih godina dolaze baš iz književnosti više namenjene ženama, i naslova kao što su FIFTY SHADES OF GREY i sl.

Dakle, danas je erotski triler primarno namenjen ženama, možda je jedino tako moguće i snimiti ga da ne bude male gazey i samim tim silovateljski i sl.

Michael Showalter je muškarac ali kao reditelj on se specijalizovao da bude saradnik dominantnih žena, bilo kao lakej Anne Hathaway ili na projektima poput THE DROPOUT Elizabeth Meriwether o sada aktuelnoj Elizabeth Holmes. U tom pogledu, VERITY je njegov do sada i komercijalno ali i umetnički najuspeliji rad.

U svetu Lifetime produkcije ima dosta priča o književnicama koje lako postaju dame u nevolji. Jedan od najpoznatijih naslova govori o spisateljici čija asistentkinja se ispostavi kao opsesivna obožavateljka, i odmah da se razumemo, VERITY snimljen po romanu Colleen Hoover više duguje Lifetimeu nego Catherine Tramell kao glavnoj junakinji književnici iz BASIC INSTINCTa.

Međutim, sa Dakotom Johnson iz SHADES serije, Joshom Hartnettom koji je vraćen u rotaciju kad je malo omatorio i Anne Hathaway u jednoj pokroviteljskoj naslovnoj ulozi koja je dominantna u priči ali nije protaginistična, Showalter uspeva da napravi ipak nešto što je daleko iznad Lifetime filma ali opet nije na nivou klasika iz devedesetih, ali nije ni na nivou do sada najboljeg rimejka tog tipa filma kakav je novi HAND THAT ROCKS THE CRADLE.

Micah Bloomberg je u scenariju sa novi HAND zaista napravio drastičnu stilsku i žanrovsku mutaciju u odnosu na Hansonov original i osavremenio ga, smanjujući klasičnu visceralnu tenziju ali uvodeći neke socijalne prostore nelagode. Nick Antosca, kao pouzdan mahom televizijski žanrovski operativac, od ovog romana koji nisam čitao ali iz kritika sam shvatio koja vrsta "aerodromske knjige" je u pitanju, uspeva da izgradi jedan pre svega no nonsense narativ, i da mu u saradnji sa Showalterom i glumcima da jednu dozu jednostavnosti i koliko je moguće ubedljivosti.

Naravno, ovaj film i kad se jako potrudi da bude jednostavan i ubedljiv ostaje potboiler smešten u veoma povišenom realizmu, međutim, zaista mislim da je Antosca uspeo pre svega ovde da postavi likove i priču koji su konkretni i koliko je moguće u okolnositma ove vrste pulpa konzistentni.

Rekao bih da je kritika sahranila film više iz predrasude prema materijalu nego zato što Showalter, Antosca i glumci nisu uradili skoro sve što je bilo moguće da se VERITY učini ubedljivim a i dalje bude to što jeste.

VERITY ne podiže stvari na nivo kako je Frankelov DEVIL WEARS PRADA digao chick lit, uz pomoć Anne Hathaway, ali svakako pokušava da zauzme slično mesto u okvirima ove nove iteracije erotskog trilera kao chick flicka i u tome delimično uspeva.

* * * / * * * *

BUDDY

Casper Kelly snimio je horor film BUDDY, vrlo brzo posle izlaska filma MONKEY'S MAGIC MERRY GO ROUND sa kojim deli sličnu premisu, ljudi zarobljenih u dijaboličnoj dečjoj emisiji.

Dok je Learyjev bio kriptičniji i fokusiran na košmarnu egzistenciju duševno bolesog protagoniste, BUDDY se bavi emisijom koja usisava gledaoce u sebe i stvara traume jer je u njoj glavni junak u kostimu Jednoroga u stvari slasher. U tom pogledu BUDDY ima mnogo više mejnstim šmek, premda svakako spada u format indie horora ali spoj načina pripovedanja sa glumcima kao što su Christin Milioti i Topher Grace daje svemu ipak mnogo jasniji bioskopski okvir, pa nije ni čudo da je na kraju imao i solidnu distribuciju u bioskopima.

Međutim, nažalost, kada se ode malo iza ideje, BUDDY ne nudi ništa naročito dobro, a ni naročito novo, i dovoljno je otići do MERRY GO ROUNDa, da se ni ne otvori potreba za pominjanjem MEET THE FEEBLES.

U tom pogledu, ono što BUDDY zapravo nema jeste taj neki psihoseksualni menace koji je nosila dečja emisija u seriji HAPPY! Stvar se ovde svodi na bazičnu grotesku, a ona kao takva funkcioniše više kao materijal za skeč nego za celovečernji film. 

Uprkos više glavnotokovskoj fizionomiji od MERRY GO ROUND, Kellyjev film mi je na kraju bio naporniji za gledanje.

* 1/2 / * * * *

BUBA U UHU

BUBA U UHU Ljubiše Ristića je njegov drugi igrani film a kada se tome doda izvesni broj televizijski drama koje je radio, i koje su bile uobičajena aktivnost za pozorišne reditelje u Jugoslaviji, on spada u red teatarskih veličina kojima ekran nije stran, ali je ipak zanemarljivo značajan u njihovom opusu.

Međutim, dok je prvi film LUDA KUĆA, bio farsa smeštena u okupirani Zagreb, jedan so bad it's good film koji je bio na liniji Ristićevog statusa kao politički angažovanog provokatora, BUBA U UHU  je ekranizacija Feydeauovog vodvilja sa kojim je Ristić ispisao istoriju jugoslovenskog pozorišta i stvorio jednu od najdugovečnijih režija u istorija svetskog teatra.

U tom smislu, praveći film po BUBI U UHU, a ovo nije snimljena predstava - ovo jeste film, Ristić zapravo možda po prvi put u karijeri pravi film sa ozbiljnim ulogom. Jer sada ovo nije neko blesavo gostovanje na filmu za velikog pozorišnog autora koji želi da se oproba. Ovo je sada njegov film po nečemu sa čim je ispisao istoriju.

Otud je prvo Apollonova produkcija nedostojan ambijent za realizaciju ovog na neki način kapitalnog projekta. Njihovi niskobudžetni striming filmovi ostaju obično u potpunoj opskurnosti, ne promovišu se, za ovaj film recimo u trenutku kada ovo pišem nema čak ni IMDB stranice.

Iako poređenje nije sasvim adekvatno, ali Ristić koji snima ekranizaciju BUBE U UHU, senzacija je po vrsti kao povratnički film Lordana Zafranovića ZLATNI REZ, u smislu povratka velikog umetnika u svoj kanon, s tim što se Ristić time bavi transmedijski, a Lordan se vraća i kanonskoj formi i kanonskoj temi.

Sam film je nažalost neosmišljena, videografisana celina, koja pokušava da u jednom scenografski filmskom ambijentu izvede jednu neosmišljenu varijantu nove KPGTove postavke. U tome svemu, naravno Feydeau koji nije prvi put na filmu još i nudi ponešto što bi bilo okosnica kada bi Ristić malo pažljivije uzeo da isprati priču ovog vodvilja. Međutim, ako izuzmemo uvodnih tatijevskih osam minuta u tržnom centru Galerija koji najviše podsećaju na reklamu, ali i ta reklama svakako više liči na film od svega što usledi kasnije, ostatak je gomilanje pozorišnih inscenacija po nekim prigodnim ambijentima, tako da se čak ni osnovna zabuna komada ne razaznaje baš jasno.

Feydeau je dramski pisac koji je ne samo dočekao pronalazak filma, već je 26 godina poživeo uporedo sa kinematografijom i do svoje smrti 1921. godine dočekao je čak i da mu neki komadi i budu ekranizovani. Do danas je Feydeau puno puta ekranizovan, pa i komad L'PUCE A L'OREILLE po kom je nastala Ristićeva predstava čiju je prvu, nemu ekranizaciju Marcela Simona, pisac i doživeo davne 1914. godine. Potom je bilo bezbroj televizijskih verzija, što u formi televizijskog filma, što u formi televizijskog snimka predstave (recimo francuska televizija ima i jednu snimljenu verziju sa Belmondom) a bioskopski značaj postigla je ona sa Rexom Harrisonom iz 1968. godine, koja ipak nije upamćena kao značajno ostvarenje.

Iskustvo Harrisonovog filma govori da je Feydeau s jedne strane, pisac kome se filmski i televizijski redielji često okreću, ali ga je mali broj njih uspešno savladao. Vodvilj kao forma, kao pozorišni žanr vrata koja se neprekdno otvaraju i zalupe, deluje filmično ali u izvedbi se ispostavlja da je i na sceni i na ekranu veoma zahtevan. U tom pogledu, Ristić kome film nije primarno interesovanje svakako nije podbacio samom činjenicom da po ovom komadu nije snimio nešto dobro.

Podbacio je što se evidentno nije ni potrudio, što u ovome stavljenom na ekran nema ni traga nekog postupka makar i pogrešnog, kakvog je onomad ipak bilo u LUDOJ KUĆI. U ovom filmu, deluje da je Ristić naprosto samo iskoristio jedno od svojih najuspešnijih dela da se naplati sa Telekomove kase i isporuči nešto za šta niko nikada neće ni čuti.

Međutim, preveliki je on umetnik, kao što je i BUBA U UHU previše važan naslov u istoriji naše dramske umetnosti da poštovaoci istorije koju je ovaj veliki umetnik lično ispisao ne izađu na uviđaj, i ne uvere se da je ovde ona samo zloupotrebljena, i ništa više od toga.

MOJ PRVI PUT

MOJ PRVI PUT je Apollonov film snimljen po pozorišnoj predstavi Ane Đorđević, sa promenjenom podelom i u režiji Dee Novak, o kojoj nisam uspeo da nađem nikakve informacije.

Reč je o ekranizaciji tupave duo drame u kojoj glavne uloge igraju Stojan Đorđević i Aleksandra Balmazović. Igraju uloge koje su u predstavi igrali Milovan Filipović i Jasmina Večanski, i deluje mi da je možda pozorišna podela imala više smisla.

Aleksandra Balmazović nije naročito ubedljiva kao neka ozbiljna, stegnuta i usamljena gospođa, kao što je Stojan Đorđević još manje ubedljiv kao žigolo pozvan da joj po prvi put pravi društvo. Čak i kada odnosi krenu da se, doduše jalovo, preokreću, ova podela ne uspeva da postane ubedljiva, a scenario im ne daje ni približno dovoljno materijala za išta zanimljivo.

Otud, dok je Stojan Đorđević već prekaljeni apolonac, pomalo nije jasno zašto je Aleksandra Balmazović odlučila da naruši svoju reputaciju koja nije sad ne znam kakva ali je ipak iznad nivoa ovog sadržaja.

Da bi duo drama mogla biti osnov za film, za početak ta duo drama u nekoj od formi iz kojih je ponikla mora imati smisla. Nažalost, ova nema smisla, i nema apsolutno nikakvu misao u sebi ni u jednom pogledu, tako da je i rezultat možda jedino povoljan za snimatelja Zoltana Savina kome je ovo možda najuspelija fotografija u Apollonu.

PORED TEBE

PORED TEBE Stevana Filipovića je apsolutno najbolji film u njegovom dosadašnjem opusu.

Film bi paradoksalno bio zapravo još bolji da ostatak njegovog opusa ne postoji jer nažalost njegova ideja uber filma gde su svi filmovi nekako povezani utiče na samonametanje nekih ograničenja koja su nepotrebna.

U ovom filmu, Filipović se vraća gerilskom načinu rada sa ŠEJTANOVOG RATNIKA i to mu očigledno prija.

Iako ima svoju dijegezu i u klasičnom filmskom pripovedanju, PORED TEBE je umnogome screenlife film jer se dosta rešenja bazira na online video callovima među junacima, uključuju se elementi nadzora, CCTV kamera itd. I to rešenje prija Filipovića jer mu daje jednu izražajnu rigoroznost.

Osnovna misterija oko koje se gradi ovaj triler je interesantna, životna i savremena i film je u tom pogledu dobro postavljen. Za naše uslove ovo je vrlo zanimljivo postavljen triler sa whodunit zapletom, i debelim slojem socijalne kritike.

Međutim, prvi problem je činjenica što Filipović pravi uber film u kom se susreću junaci svih njegovih ranijih filmova u jednoj priči.

Dakle, ovde okosnicu priče čine junaci iz filma PORED MENE, i uprkos tome što je ideja drugova iz razreda koji se sada nekoliko godina kasnije nalaze u jednoj drugačijoj životnoj situaciji tokom pandemije korone, zapravo okosnica priče, nisam siguran da je bilo neophodno praviti nastavak iz najmanje dva razloga. Iako je PORED MENE bio gledan film nije to bi film koji je izgradio neke ikonične junake koji žive van konteksta priče i za koje publika ima nestrpljenje da shvati šta se desilo sa njima. U tom pogledu, PORED TEBE može da se gleda bez predznanja iz prvog filma, ali ipak je mnogo smisleniji ako se gleda sa barem elementarnim poznavanjem likova, što zapravo šteti filmu jer jedno bitno bolje ostvarenje dovodi u odnos zavisnosti od jednog slabijeg, a na sve to robuje glumačkoj podeli iz tog ipak isptinog filma koja, najblaže rečeno, ne može da iznese protagonizam koji im postavlja u novom.

U tom smislu, s jedne strane usiljeni protagonizam bake koju igra Miriam Margoyles, sa idejom da se film ukopča u neki internacionalni tok i uveže sa HARRY POTTERom i tim nekim franšizama gde je ona igrala, postavljen je u izvesnom smislu čak i bolje nego što sam očekivao, ali potpuno je obesmišljen time što se ona ne može kapitalzovati (ako ona uopšte ikoga i zanima) u nečemu što dolazi ipak kao nastavak, i to središnji, u nekakvoj srpskoj trilogiji. 

Dakle, ulaže se ipak solidan napor, pa i neko ispravno nadahnuće u nešto što je besmisleno.

Najdalje u tom smislu odlazi pojavljivanje Novice Marjanovića, glavnog junaka iz filma ŠIŠANJE, koji je ako se setimo - ubijen u ŠEJTANOVOM RATNIKU, što ŠIŠANJE čini prequelom tog filma, na čemu je Filipović veoma insistirao iako ta dva filma u svom žanrovskom predznaku nemaju ništa zajedničko.

Kako se Novica Marjanović ako je ubijen u ŠEJTANOVOM RATNIKU pojavljuje kao živ i odrastao čovek u PORED TEBE, osim ukoliko u nekom crisis eventu nije zapravo retconovan ŠEJTANOV RATNIK?

Pritom, kroz detalje biografije junaka mi znamo da je to Novica iz ŠIŠANJA, samim tim i iz ŠEJTANOVOG RATNIKA, dakle greške tu nema. 

Možda bi neko mogao reći da je ovo sitničarenje i da su ovo nevažne stvari, i to je istina, ali Filipoviću je očigledno važno da sve filmove uveže u jedan, i ako je to već tako, onda bi valjda i publika trebalo da očekuje neku elementarnu logiku u svemu tome. Prosto, ako on polazi od pretpostavke da će nekoj publici Novica Marjanović biti bitan kao prepoznatljiv lik, onda bi trebalo da očekuje da ta publika zna da je on već mrtav od ŠEJTANOVOG RATNIKA pa nadalje.

Ova mala digresija koja deluje komično, zapravo nas vodi do suštine problema ovog filma. Naime, Filipović posle ŠEJTANOVOG RATNIKA počinje da razvija interesovanje za realnost ne samo kao reditelj već i kao javni radnik, i sad to zakasnelo intersovanje za realnost nas dovodi po paradoksa u kome mi gledamo u filmove u kojima je tinejdžere s Voždovca pobio turski demon, potom se otkrilo da je jedan od njih pre ubistva od demonove ruke ubio jednog Roma, u istom tom svetu na drugom kraju grada se desila jedna noć suočavanja u režiji profesorke koja hoće da radi svoj posao, onda su svi oni zajedno porasli i tokom kovida pokazali kakav je ko čovek u ovom trulom društvu, da bi se sve to završilo u sledećem filmu PORED NAS, koji je potpuni opozit PORED TEBE - dakle najgori Filipovićev film - gde se junaci iz tog razreda nalaze u nekom BATTLE ROYALE rijalitiju.

I sad imamo s jedne strane ovu bizarnu celinu a nasuprot nje imamo PORED TEBE, kao jedan film koji bi da je urađen kao standalone, zapravo mogao biti zanimljiv dodatak našem korpusu modernog trilera.

Filipovićevo okretanje realnosti se odlikuje elementima sazrevanja uz rad, i njegove ideološke intervencije su grube, menjaju se od filma do filma, kako pročita nešto novo, i u PORED MENE je on sada postao partizan. Tako baba Engleskinja ima psa koji se zove Tito i neke komunističke inklinacije a BELLA CIAO i izvornoj verziji i srpskohrvatskom prepevu je neki muzički lajtmotiv druge polovine filma. To samo po sebi nije toliko van tokova naše kinematografije jer jeste se zbio taj filmski Gazimestan kada su naši autori jedne godine otišli u Berlin kao Srbi pokajnici a vratili se kao radnici, ali Filipović u tome da je partizan ima manje mere nego ostali, izuzev Srđana Dragojevića.

No, iza svega toga, imamo jedan dosta zanimljivo prikazan mehanizam fiunkcionisanja Vučićeve Srbije, sa spregom politike, tabloida, rijalitija i naravno internacionalnih trendova u pogledu sajberkriminala i političkog ekstremizma koji se mešaju u jednu novu celinu i predstavljaju izazov za sve.

U tom smislu kad se Brankica Stanković pojavi igrajući sama sebe, teško je ne postaviti pitanje kako to da Insajder nikada nije snimio ništa o pokolju tinejdžera na Voždovcu ili o tome da BIA diže skinhede iz grobova i od njih pravi svoje operativce. A opet kada vidimo šta je usledilo u PORED NAS, ne može se osporiti da je takav Insajder u svetu ovog uber filma moguć.

U svakom slučaju, PORED TEBE je film o kome kada govorim kao što vidite lutam kroz lavirinte nedomislica, dvosmislica i besmislica koje je sam prizvao, umesto da je bio ono što može i ono što tek delimično jeste - interesantan srpski screenlife film koji malo eksploatiše englesku staru glumicu da bi možda nekoga zainteresovao napolju. Ali, ne lutam samo ja kada govorim o njemu, luta i pažljiv gledalac koji reaguje na sve elemente koji su ovde uneti što bi valjda trebalo da bude pravi odnos prema pažljivom gledanju filma.

Zašto se kroz insistiranje na uber filmu vršio estetski suicid na kraju krajeva nije ni važno, ali optimistički gledano, PORED TEBE svakako sa svim nedostacima ima svoje mesto u tradiciji našeg trilera pre svega, ali i aktivističkog i političkog filma.

* * 1/2 / * * * *

BY ANY MEANS

BY ANY MEANS je film koji je po mnogo čemu neočekivan.

Naime, režirao ga je kvir afroamerički reditelj Elegance Bratton čije je debi bila jednostavna ali ipak vrlo arty priča o tome kako je biti gej marinac. Priča se bavi borbom FBI protiv Klana na Jugu 1966. godine ali rezultat nije prestige picture već mnogo pre jedan starinski studio film kakav bi snimio Gordon Douglas sa Frankom Sinatrom i Jimom Brownom u glavnim ulogama. I sa Markom Wahlbergom i Yahyom Abdul-Mateenom u glavnim ulogama, on ima Sinatru i Browna našeg vremena tako da repromaterijal je tu. Sam Elegance nije kao Douglas ali ima nerv da uznemiri gledaoca kad se najmanje nada i da kvirne mejnstrim kad treba.

Dakle, ovo je kao MISSISSIPPI BURNING kada bi bio B-film i kada bi mogao da se reši inhibicija i nagasi gas. Klanovci su tretirani kao esencijalni negativci, priglupe seljačine koje nisu deo neke preduboke zavere, FBI je prikazan kao Hooverova država u državi koja kad pritisne LBJ nema problem da angažuje mafijaškog egzekutora i kako zna i ume reši slučaj Klana koji sprovodi teror.

Dinamika između Grega Scarpe kao mafijaškog plaćenog ubice i doušnika FBI koji zbog toga mora da se zeza po Jugu sa Klanom i agenta FBI crnca koji mu pomaže na zadatku i bori se sa sisemskim rasizmom jer ne dobija priliku da radi teške slučajeve a istovremeno želi da bude pravi G-Man i koliko-toliko poštuje procedure za koje razobručeni Scarpa apsolutno ne mari.

Agent je u pogledu protagonizma dominanitniji lik od Scarpe i Yahya ga igra moćno jer je on generalno jedna filmična pojava. Međutim, Scarpa je sine qua non cele priče i Wahlberg od njega pravi istovremeno sociopatu kog volimo jer u suštini ima zlatno srce, i antiheroja koji je sebičan ali ima nekakav osećaj za dobro i pravdu.

Ne treba trošiti reči o tome da se od Elegancea očekivalo nešto drugo i da kritike to reflektuju itekakao. Međutim, ovaj film je bez ikakve sumnje bio njegova intencija, iz svakog frejma se vidi da je hteo da napravi film o normalizaciji nemilosrdne borbe protiv Klana, na sličan načim kao što je Tarantino s mnogo manje uspeha (što se mene tiče) napravio u INGLOURIOUS BASTERDS.

U odnosu na skript sa Black Lista, Elegance ga je ubrzao, očisto od opštih mesta i trošenja vremenai malo mu smanjio prestige voltažu još na papiru.

Ne znam da li Gordon Douglas i Chairman prate savremeni film sa neba ali verujem da bi im se ovaj projekat namenjen prikazivanju u biokopu 20. oktobar itekako dopao. I da bi Douglas imao poneki savet za Elegancea gde da ga skrati i dotera.

Imajući sve u vidu, u Americi se publika iznenađujuće dobro odazvala ovom filmu koji Paramount nije pustio s prevelikim ambicijama, ali borba za pravdu i obrasci policijskog B-filma ne izlaze iz mode.

Na kraju se Scarpa i kompozitni FBI agent baziran na nekoliko ličnosti rastaju kao da bi se mogli sresti u nekom novom filmu, a mladi agent potom ponosno hoda hodnikom FBI spreman za nove zadatke. Ovo je svakako one and done film, ali rado bih video ove momčine na još nekom zadatku.

* * * / * * * *

THE GET OUT

THE GET OUT Derricka Bortea je krimić baziran na romanu Thomsa Perryja u kom Russell Crowe duboko u svojoj mičamovskoj fazi igra albanskog vlasnika losanđeleskog noćnog kluba koji mora da izađe iz posla zbog zdravlja, da bi se ubrzo ispostavilo da mu ni glava na ramenima nije skroz sigurna.

Ekipu oko Crowea čine Luke Evans, Aaron Paul, Teresa Palmer i Nina Dobrev i svako daje svoj doprinos, gde je možda Evans dobio ponajmanju priliku.

Sama priča prati dobro razgaženu mustru o gradskom maheru koji se povlači ali se to ne može uraditi bez trvenja sa saradnicima iz podzemlja sa kojima je decenijama u sumnjivim poslovima. U ovom konkretnom slučaju smetaju mu meksički kartel za koji je prao novac i korumpirani policajac koji je ucenio koledž nastavnika da ga povemeno pljačka prirodom predaje pazara ili će u protivnom odati njegove mahinacije sa prijemnim ispitima.

Perry je očigledno pokušao da osveži tipičan gangsterski milje sa dva drugačija lika, jedan je ucenjeni profesor drugi je bankarska službenica koja se zaposlila kao šalteruša jer joj je POINT BREAK omiljeni film i volela bi da pljačke banke. Ovi likovi su zanimljivi i daju filmu jednu novu indie dimenziju ali mu ipak ne donose neko suštinsko unapređenje.

Russell Crowe je dobro raspoložen i deluje relativno angažovano u glavnoj ulozi, ali kao i sam film, i on je daleko od optimalne radne temperature. Naprosto, Borte ni sa tim indie dodacima ne uspeva da se izdigne iznad nivoa relativno tipičnog spoja autorskog i DTV filma u kojima reditelj neuspešno pravi svoj showcase a producent prodaje imena.

Ovde imena nisu vrhunska ali su takva da se nerado propuštaju, i Borte je imao solidnu meč loptu. Ipak, iako nije otišla u aut nije postala ni poen već mu je vraćena da kasnije proba da pobedi sa nečim drugim.

* * / * * * *

ŠLAGER

ŠLAGER Nevija Marasovića je film u kom on parafrazira svoj jedanaest godina stariji naslov VIS-A-VIS, i ponavlja priču o reditelju koji sprema film i kroz rad na scenariju prolazi kroz suočavanje sa svojim traumama. U VIS-A-VIS je to bila priča o reditelju i glumcu koji odlaze na Vis da bi radili na scenariju i tu njihovi odnosi i tenzije evociraju njihov životne odnose. U ŠLAGERU reditelj sa svojom bivšom partnerkom, takođe rediteljkom, ali manje poznatom i neostvarenom, tokom oporavka na Bledu piše scenario o njihovom odnosu i kroz to oni iznova prolaze kroz prošle dane.

Glumci Lana Barić i Janko Popović Volarić su koscenaristi sa Marasovićem i ovaj film deluje kao nešto što je ispod nivoa Bergmanovih pozorišnih drama o odnosima reditelja i glumica, čak i onih najjednostavnijih, prosto odnosi o kojima junaci razgovaraju nisu naročito zanimljivi, nisu nešto nesvakidašnje, i govorna radnja zapravo ostaje vrlo tupa. Marasović uspeva to nekako da zaokruži emotivnom završnicom na pulskom festivalu, kao epilogom par godina kasnije, ali to ne menja da film ostaje nedorečen uprkos zaokruženosti.

Naravno, jasno je koliko su se glumci i reditelj divili sami sebi misleći na setu kako promiču u neke nivoe glume, realizma, emocijalnih preispitivanja i sl. ali ukupno uzev, ovo nije ona liga filma bez scenarija i baziranog na žvaki koji postiže puno. Za to je potrebno mnogo više softvera.

U tom smislu, film ne dobacuje ne samo do Bergmana nego ni do Linklaterove BEFORE estetike, sa kojom zapravo ima manje veze, ali neke spojnice se uviđaju.

Zanimljivo je kako Marasović od svog odličnog debija THE SHOW MUST GO ON, snimljenog dovitljivo i snalažljivo na skromnom budžetu, nastavlja sa filmovima u kojima on prilazi svemu kao neko ko želi da bude autonoman, snima jednostavne priče, ali onda u njima pokazuje da njihovu simplifikovanost ne konvertuje u jednostavnost. I one ostaju na nivou simplifikovanih vežbi i improvizacija.

Gonzo je snimao film ali ni on ne donosi ništa naročito, a od njega bih očekivao svakako neka zanimljiva rešenja. Sve je vrlo akademski i nezanimljivo izvedeno, korektno ali bez sposobnosti da prevaziđe dešavanja u kadru.

Činjenica da je ovaj poluprivatni projekat uspeo da postigne ipak pristojan odjek u Hrvatskoj pokazuje da su kriterijumi dosta opali, i da se ne raspoznaje šta je je jednostavno a šta naprosto nedorečeno i nezaokruženo.

* 1/2 / * * * *

KENGUR SE VRAĆA KUĆI

Moguće je da sam snob i da imam potrebu da mi se dopadne nešto što su svi odbacili ali KENGUR SE VRAĆA KUĆI je film za koji mi se čini da se suočio sa orkestriranom kampanjom, za koju čak mogu da naslutim i iz kog centra dolazi, ali sve to na stranu, 

Pokušaću da priđem ovom filmu pre svega unutar jednog konteksta kako mog kriterijuma, tako i nekih širih okolnosti.

Poznato je da ja nisam ljubitelj filmova Miroslava Momčilovića, ni rediteljskih, ni scenarističkih, i ako bih morao da nekako objedinim moju averziju prema njima, rekao bih da ona proističe iz toga što je on nešto što ja vidim kao aromu, neke autenntične lokalne sirovosti, umesto začina učinio glavnom supstancom svojih dela, a istovremeno je onda unutar tih narativa, sa svojevrsnim strahopoštovanjem prema formi voleo da kroz male zahvate otvara velike priče. I meni taj spoj prosto nikada nije funckionisao kako treba i rezultirao je nekim maltene narodnim umetničkim filmovima u kojima je delovalo kao da se velike teme nekako svode na populistički izraz.

Jedan od elemenata na kojima je Momčilović vremenom radio i približavao se mom ukusu, koji je ovde konkretno subjektivan, jeste odustajanje od dramaturgije skeča i priča sa više koloseka i prelazak na fokusirane priče sa jasnim protagonizmom. I u tom pogledu njegova poslednja tri filma su takva, s tim što je ovaj otišao najdalje u tome i suštinski i formalno.

KENGUR SE VRAĆA KUĆI je hiperlokalpatriotska priča, dakle ta lokalna sirovost je jako prisutna u ovom filmu, ali ovog puta priča nije pretenciozna u pogledu simbolike i otvorene ambicije. Štaviše, ovo je film koji spolja deluje kao jedna nesputana haotična dionizijska zajebancija, koja se nadovezuje na naše društveno stanje rijaliti šoua i opšteg kolapsa moralnog i ljudskog. Međutim, upravo u tom ambijentu koji ne priziva veliku priču, Momčilović na kraju uspeva da je prizove.

KENGUR SE VRAĆA KUĆI je priča o golmanu koji je uprkos tome što nije zaigrao za naše velikane uspeo da stigne do engleskog fudbala i u nekom trenutku nastupa u Premijeršipu. Međutim, za razliku od skromnog radnika Saše Ilića koji je imao takvu putanju kao igrač, Kengur je postao nešto sličnije Saši Ćurčiću, autodestruktivna rijaliti budala koja je uprkos svemu tome materijalni i životni oslonac svog okruženja sa Bežanijske Kose.

Kengur je bio lik kog je u filmu Radivoja Andrića igrao Nikola Đuričko i bio je modelovan najpre po Saši Iliću. Kengur u Momčilovićevom nastavku je modelovan po Saši Ćurčiću i igra ga Andrija Kuzmanović koji je igrao golmana u MONTEVIDEU, inače. I negde u toj razlici između Saše Ilića i Saše Ćurčića kao fudbalera i javnih ličnosti možemo definisati i razliku između ova dva filma.

Prvi KENGUR je bio napisan za Novi Beograd, a sniman je na Voždovcu. Drugi se dešava na Bežaniji. Prvi je jedna gorko slatka, humorna urbana bajka o jednom kraju i njegovim stanovnicima. Drugi je agresivna found footage komedija o ekipi koja prati histeričnog sveže penzionisanog igrača i propalog drugoligaškog trenera koji se nakoksan vraća u svoj rodni kraj, što je znak propasti, i klimavog novog početka, u koji niko zapravo ne veruje.

U tom pogledu, potpuno mi je jasno zašto je novi KENGUR srušio sneška ljubitaljima starog, među kojima nisam. Ne znam da li u ovom filmu imamo neku polemiku Momčilovića sa načinom kako je Andrić ekranizovao njegov scenario jer predznaci filmova su zaista fundamentalno različiti ali ne bih isključio ni tu mogućnost.

Momčilovićev film se dešava znatno posle prvog, cele 22 godine, i tražiti nelogičnosti u kontinuitetu unurar serije je besmisleno. Njih je obilje. Međutim, i društvo je drugačije. Novi film nije andrićevski, mnogo je više dragojevićevski, iz recimo epohe RANA, pre nego što se posle PARADE okrenuo nekim drugim poetikama. Ipak, taj agresivni postupak sa histeričnim junacima pokušava da uhvati naš aktuelni trenutak društvenog kolapsa u kom su rijalitiji i tabloidi postali normalnost u komunikaciji, a sport je postao deo estrade.

Dok je u prvom filmu Kengur bio prisutan samo na ekranu tokom prenosa i u pričama, ovde nema nijednog lika iz prvog filma, a on je protagonista u dijegezi filma. Otud i stilska promena nije neočekivana jer se i simbolički otišlo na "drugu stranu" ekrana i sada pratimo kako izgleda život "malog čoveka iz televizora". Ima prostora za raconalizaciju iz pozicije fanova Andrićevog filma ali to nije moj posao jer nisam jedan od njih.

U filmu SMRT ČOVEKA NA BALKANU, Momčilović se odlučio za found footage kao sistem rada, ali ta priča o webcamu koji je ostao uključen kada komšije ulaze i nalaze leš vlasnika, da bi se tu dalje razvijala neka njihova drama, uprkos rigoroznosti koncepta, ipak ostala statična i estetski hendikepirana. U ovom filmu, Momčilović opet bira da radi found footage, ovog puta mockumentarni footage koji snima britanska televizija prateći Kengurov homecoming. I odjednom, ovde izgleda Momčilović nalazi balans između onoga što je očigledno njegova ideja, da glumci nesmetano, neprekinuto igraju scene, i određene mizanscenske i snimateljske koreografije koja je ovde efikasna ali jednostavna i efetkna, bez bravura, ali i sa začuđujuće funkcionalnim rešenjima koja drže stvari vizuelno zanimljivim. Ako imamo u vidu formu, naracija je solidno postavljena i uspeva da uspostavi određenu dinamiku uprkos konceptu koji isključuje određene načine njenog postizanja, pre svega kroz rez.

Koliko god da sam kritikovao angažman Gorana Volarevića kao pogrešan za film Lordana Zafranovića, ovde je on doneo baš ono što treba i ovaj film nudi jednu od njegovih narativno najfunkcionalnijih fotografija.

Međutim, glumci grade dinamiku unutar scena i ovaj film je mnogo bolje igran nego što deluje na prvi pogled. Iako ima karikaturalnih likova i groteske činjenica je da na kraju ovi junaci zažive i približe nam svoja stremljena i definišu neki luk svoje transformacije.

Da je ovo Dragojevićev film, imao bi u njegovom opusu status kao ZAVET u Kusturičinom, dakle nepretenciozni energični brejk u teškoj pretencioznoj fazi, u kom nije sasvim na svom nivou izvedbeno ali je svežiji nego inače. Ali kao Momčilovićev film, ima pre status CRNE MAČKE u Kusturičinom kontekstu, dobrodošao i neočekivani, samosvojni uspeh u jednom kontinuitetu okretanja ozbiljnim temama koji donosi i dosta zanatskih iznenađenja.

Sam milje Bežanijske Kose, Roma, sitnih marginalaca, kokainske groteske, harmonikaša koji kao štio marijači prati sikarija ide za Kengurom, umnogome vrši jednu aproprijaciju kusturičinog ornamentalnog stila u domen mockdoc komedije. S tim što ovo nije BORAT, i ne ide u takvu radikalnost, ali u pogledu odnosa prema miljeu kojim se bavi Momčilović jeste negde između Kusturičine fascinacije i Baron Cohenovog cinizma. Kengur ima nešto boratovsko, s tim što je on zapravo izgubljen ne samo u vlastitoj zemlji, nego i u svom najužem životnom krugu.

Da li je ovaj film trebalo nazivati nastavkom Kengura, u odnosu na emociju koju publika ima prema tom filmu, ili je možda neki drugi naslov bio prikladniji, ne bih da sudim. Po meni ima nekog panka u tom razaranju mita o Kenguru, odnosno odlasku u jedno depresivno naličje "blokovske"/"krajaške" komedije, u kojoj ne samo da se iskoračilo iz te topline u sveta u kome se svi znaju i svi nekako brinu jedni o drugima, nego i iz okvira finog urbanog filma u jednu ciničnu, depresivnu sliku sveta margine iz koje je maltene isisan moral a stilski brevijar je kusturicijanski ili u najboljem slučaju dragojevićevski, dakle urbanost je zamenio etno-ornamentalizam prelomljen kroz prizmu urbanog lokaliteta.

Narodnjaci su pobedili, kaže ovaj film. Ali, isto tako reklo bi se da su na kraju svega, dali i bolji film nego kad se išlo urbanom stazom u stilskom pogledu.

Da li je moguće biti užasnut ovim filmom?

Apsolutno. Kao što je moguće biti užasnut i Dragojevićem i Kusturicom u najboljim ili manje dobrim danima.

Ali, imajte na umu, niko se nije užasavao Kusturicom dok to nije legalizovano u javnosti jednom upornom i koordiniranom kampanjom grupe ljudi. I danas mi prisustvujemo situaciji da se svaki taksista ružno izražava o Kusturici nezavisno od toga da li je gledao i da li je razumeo, vrteći istu priču kako "nas prikazuje kao cigane".

Međutim, pametni autori ovde su znali da se u pravom trenutku okrenu Kusturici, bilo kao gegu u MI NISMO ANĐELI gde se priča o snimanju njegovog filma u Americi, bilo kao reditelju koji je u stanju da spoji fizionomiju bioskopskog spektakla da društveno-istorijskim trenutkom na dionizijski način u LEPIM SELIMA i naročito RANAMA. Dok taksisti potcenjuju Emira, on je i ovde možda direktno, možda kroz Dragojevićeve RANE ponudio neka validna rešenja.

U tom smislu, kao što niko nije stvorio atmosferu u kojoj bi se neko zgražavao nad Momčilovićevim ranijim filmovima, sada je stvoreno upravo to. Mesecima je još od trejlera film blaćen, što ga ne čini automatski dobrim, ali ga čini indikativnim. Međutim, kako to često biva, izgleda da su krenuli đonom na film koji je zapravo prilično zanimljiv.

* * * / * * * *

VERIFIED TARGET

VERIFIED TARGET je film koji spaja u sebi nekoliko stvari koje najviše film.

Prvo, film kao robu široke potrošnje koja se pravi sa jasnom idejom da mora imati imati publiku.

Drugo, autorski odnos prema materijalu čak i kada je on suštinski predviđen da bude ukalupljen i plasiran kao roba u najčistijem smislu.

Treće, autorski pečat koji nije samo lični već je na nivou cele kinematografije.

Pokušaj da se u Srbiji snimi film koji će biti plasiran na globalno tržište a da nije reč o usluzi u najčistijem smislu, ili usluzi iz vremena SFRJ, a toga ima i danas, gde film samo formalno ima naše državljanstvo ali zapravo ga nema u suštinskom pogledu, nije ništa novo.

U tome su u proteklih skoro sedamdeset godina pokušali da se okušaju reditelji u rasponu od Radoša Novakovića do Slobodana Šijana, u raznim formatima spoja lokalne autorske pameti i stranog novca ili ideje za tržišni plasman.

Među najuspelije naslove tog tipa spadaju, po mom uverenju, filmovi Časlava Damjanovića BOMBA U 10:10 i REKVIJEM, koji su oba bili izuzetno vešto izvedeni, funkcionisali glokalno, pružajući gledalačko uživanje podjednako i jugoslovenskom i američkom gledaoca, gde je BOMBA bila izvanredno izvedena i više mejnstrim a REKVIJEM više autorski s uplivom špageti vesterna.

Naravno, bilo je i raočaranja kao što su TAJNA MANASTIRSKE RAKIJE Slobodana Šijana ili DRUGI ČOVEK, Cormanov povratak na jugoslovenski teren posle saradnje sa Novakovićem i svog filma THE SECRET INVASION. 

U našoj generaciji ovaj pipeline oživeo Milan Todorovic sa filmom ZONA MRTVIH, a potom je krenuo trend usluga gde su postepeno naši reditelji počeli da rade na stranim serijama.

VERIFIED TARGET dakle nije film koji je pao s neba ali se umnogome razlikuje od svih dosadašnjih.

Na nivou scenarija, nema sumnje da je ovo film koji je zamišljen kao DTV triler o plaćenici poslanoj da ukloni čoveka koji joj je predstavljen kao nepopravljivi kriminalac ali se među njima rađa strast a potom ona shvata da joj on možda lažno predstavljen i da organizacija za koju radi možda ne ubija isključivo okorele kriminalce.

U uvodnom delu filma koji je u formalnom pogledu najbliži nečemu što su DTV standardi, ne samo u pogledu načina kako je postavljena ekspozicija već i po ambijentima u kojima se dešava a to su već znamo sastanci grupe u nekim stanovima koji imaju unutrašnji dizajn magacina, ili dogovori s klijentima u pitoresknim baštama kafića, autorka Milena Grujić uspeva da se dobro snađe i da uspostavi vizuelni žargon koji odstupa od standarda DTV filma.

To se pre svega ogleda u tome kako vizuelno postavlja protagonizam glavne junakinje koju u kompoziciji kadra ne stavlja kao dominantnu pojavu i ostavlja joj vrlo često poziciju uzdržanosti, i prisustvo kao sekundarnog lika u kadru.

Kada film pređe u sledeću fazu a to je njen dolazak u Beograd, postaje i najzanimljiviji kako za nas kao srpske gledaoce tako i za nas kao ljubitelje filma - naime tada postaje jedna melodrama o praćenju, upoznavanju, radoznalosti i strasti, sa velikim osloncem na vibrantnosti Beograda kao grada koji umnogome postaje protagonista ove priče.

Kad kažem da Beograd postaje jedan od protagonista pod tim ne mislim samo na lokacije koje su se generalno potvrdile do sada u raznim produkcijama kao zanimljive već i kroz sam život grada, bilo da je reč o starim bioskopskim dvoranama, skrivenim balkonima, uličnim baštama kafića, rokenrol klubovima.

I u toj fazi ovaj film postaje ne samo nešto drugo u odnosu na DTV očekivanja već postaje i nešto više od njih. I isto tako zapravo u toj fazi on i postaje drugačiji od sličnih pokušaja kod nas. Rekao bih da u toj fazi najviše podseća na euroamerikanu kojom su se bavili nemački reditelji iz perioda Novog nemačkog filma, kada su pred bukvalni odlazak u Ameriku pravili nemačke filmove sa ponekim nemačkim elementom.

Roland Klick i njegov WHITE STAR ili Wim Wenders sa DER AMERIKANISCHE FREUND mi najpre padaju na pamet, ali nisu meni lično adekvatno poređenje jer te konkretne filmove naročito ne volim a ovaj mi se više dopao.

U tom smislu, ovaj film kanališe jednu istorijsku ali do sada nerealizovanu tendenciju euroamerikane u našem filmu koja je bila prisutna u rokenrol generaciji beogradske škole filmadžija ali nije dala konkretnije rezultate u realizaciji.

Međutim, film je istovremeno vrlo moderan i svakako nije mišljen kao neko bavljenje onim kako su ranije generacije zamišljale da ostave svoj pečat u euroamerikani, ali senzibilitet filma, rokenrola, novog talasa i njihove neraskidive veze je ipak tu i dao je rezultat koji eto može da pokaže ranijim generacijama da su dobro razmišljale ali nisu umele da naprave.

I onda dolazimo do završnog dela filma u kome imamo akcionu završnicu u kojoj nema greške jer tu je Kalojan Vodeničarov, bugarski velemajstor koji je odavno nadrastao okvire produkcija Avija Lernera, i kome možemo da zahvalimo na podizanju nivoa akcije u našim filmovima u protekloj deceniji.

Međutim, ni akcija nije urađena kao neki second unit heavy rad kom nije prisustvovao reditelj, već film sve vreme ima jedan prepoznatljiv svež odnos prema izvedbi i ne liči na DTV snimljen u Bugarskoj koji je vrlo kompetentan ali vrlo često lišen personalnosti gde je očigledno da second unit radi ono što zna mimo razmišljanja o celini.

I to je verovatno najveći trijumf ovog filma u pogledu veštine, iako ima znatno manje akcije nego što obećava uvodni deo, on to nadoknađuje time što ne liči na rutinski DTV film već postaje nešto drugo, i zapravo postavlja svoja pravila.

U tom pogledu svakako odnos prema glumcima, ne samo u domenu kako su snimani već i kako igraju je veoma bitan. Glavni junaci su izgrađeni karakteri, dočim su sporedni postavljeni tipski čime je razdvojeno važno od nevažnog.

U tretmanu sporednih likova, naročito epizoda, Milena Grujić pokazuje jasan žanrovski rukopis - recimo veoma dobro su diferencirani henchmeni, nijedan nije neko meso koje se tu pojavilo i posao mu je da dobije metak ili udarac ili padne. A opet ni sa jednim nema digresija i skretanja sa osnovne putanje filma.

VERIFIED TARGET je film koji je umnogome prevazišao ono što su mu inicijalne ambicije ali na tom putu nije postao nešto što je tržišno neupotrebljivo. Naročito, ako imamo u vidu da ja pojam DTVa ne koristim pežorativno, već naprotiv kao kompliment najvišeg reda i kao ultimaitvnu formu filma koji se pravi da bi ljudi imali šta da gledaju.

Nadam se da će VERIFIED TARGET kod nas biti prikazan u bioskopima jer ovo jeste bez ikakve sumnje autorski film i kao takav je najbolja potvrda teze da se reditelj može nametnuti autorstvom u okolnostima industrijske proizvodnje sadržaja. Isto tako je najbolja potvrda da treba gledati sve jer nikada ne znate šta se u kojoj vrsti filma može naći.

* * 1/2 * * * *

LET'S HAVE KIDS!

Adam Sztykiel je već godinama provereni operativac kako na ambicioznim studio projektima, kako komedijama tako i DCEU spektaklima, tako i na televiziji.

LET'S HAVE KIDS! je njegov rediteljski debi. Striming komedija koju je napisao sa suprugom Ellie Knauss i koja govori o dve BFF drugarice čiji je plan da zatrudne u isto vreme i zajedno prolaze kroz trudnoću i materinstvo.

Međutim, jednoj to uspe, a drugoj ne ide i to dovodi do određenog raskoraka među njima i do prvog velikog jaza u njihovom višedecenijskom odnosu.

Sztykiel i Knauss dobro prepliću ozbiljne životne situacije sa humorom i sa pravom merom kombinuje komične tipske likove sa izgrađenijim karakterima, i u tom pogledu film je komedija ali nije neozbiljan, što je veliki plus.

Gledano kao striming film, sa podelom koju predvodi Karen Gillan u ozbiljnom raspoloženju, ovo je vrlo uspelo ostvarenje, komedija koja ne doseže KNOCKED UP Judda Apatowa i slične klasike komedije o trudnoći, ali može da bude sasvim dovoljna kada vam se gleda tako nešto. Ipak, da je sve to isto plasirano u bioskope, mislim da bi filmu nedostajalo i vizuelne energije i snažnijih gegova.

LET'S HAVE KIDS! je konzistentno smešan i mio. Karen Gillan se izdvaja i subjektivno i objektivno, ali Sam Richardson i Zoe Chao su tu odmah iza nje, sa simpatičnom epizodom Eda Begleya, i uspeva da uporedo izgradi i humor i priču.

Ono što mu nedostaje jeste da u potpunosti iskoristi kapacitete kako Karen Gillan, tako i vizuelnog aspekta da bi dostigao bioskopski nivo.

No, kako nije otišao u bioskope, i izašao je u optimalnom striming formatu, pre zaslužuje * * * jer bi da je bioskopski pre bio u domenu * *.

HOPEU

Od Shin Sang-okovog PULGASARIja preko Bongovog HOSTa do Na Hong-jinovog HOPEa, možemo pratiti razvoj creature featurea u korejskom filmu.

Kim Jong Il je u PULGASARIju hteo da napravi svoj kaiju film u kom će prikazati borbu korejskog seljaka protiv tlačitelja uz pomoć stvaranja mitskog bića koje se kao kaiju obračunava da despotima ali se na kraju okreće protiv tvoraca i mora biti uništeno. Zadatak je poverio kidnapovanom južnokorejskom doajenu i japanskim tehničarima koji su takođe strahovali da će biti oteti ali očekivani globalni uspeh je izaostao iako se Kim nadao fenomenu lucasovskih razmera.

Bong je snimio masterpis HOST u kom je osudio američko prisustvo na korejskom poluostrvu u kom je kaiju nastao trovanjem reke Han, i njegovim povratkom kao traume iz vremena terora i diktatur među rezignirane revolucionare u sadašnjosti gde ih sve to iznova aktivira. Bio je to spektakl koji je nanovo potvrdio Bongovu veštinu kao reditelja svetskog nivoa, i film koji je vrlo uspešno integrisao ideologiju i prvoklasnu žanrovsku i bioskopsku izvedbu.

HOPE Na Hong-jina je film reditelja koji, što se mene tiče, do sada nije uspeo da iskorači iz zanimljivog u dobar film. Iako ne mogu osporiti da je u svoja dva prethodna celovečernja rada imao sve predispozicije da napravi nešto odlično jer je imao zanimljiv osnov, gubio se u razradi priče, digresijama, vrćenjima u krug i ono što je najvažnije, u svom prethodnom filmu precenio je sposobnost publike da bude dva i po sata u jednom specifičnom pomerenom stanju koje iziskuje snoliki triler. Imam dosta primedaba na autore koji se komotno ponašaju prema svojim gledaocima i njihovom strpljenju, a Na Hong-jin je jedan od njih. Potcenjujući faktor trajanja filma kao deo umetničkog izraza, Na Hong-jin je umnogome kompromitovao ono što je zapravo bilo dobro u njegovim filmovima ranije i udaljavao je celinu od formalnog sklada koji čini "dobar film".

U pogledu sklada, čak je i novi dosta raspadnuti Bongov MICKEY 17 sa svim svojim nedostacima, bolji od HOPEa. Međutim, HOPE je ukupno uzev bolji film jer ima impresivnijih scena i ima uspeliju atmosferu.

HOPE u svoja dva i po sata u suštini jeste creature feature sa relativnim jedinstvom mesta i vremena, pa i radnje na neki način, ali opet to ne znači da se i u tome ne može otići u digresiju. Naravno, Na Hong-jinu je digresija omiljeni vid izražavanja i to jeste deo njegovog postupka, ali u ovom filmu je dovedena do paroksizma jer više nema naročitog narativnog osnova za nju sem usiljenog usporavanja i produžavanja situacija.

U tom pogledu, on inače u jednom visokooktanskom filmu dosta slow burnuje, da bi onda nagazio gas i ušao u jak intenzitet i to je dinamika filma, to je smenjivanje intervala i akcenata i to je u redu. Ali, onda film ode u jednu irelevantnost baveći se stvarima za koje ne treba biti ortodoksni akademski gledalac (što ja nesporno jesam) pa konstatovati da je to koješta.

Međutim, čisti tehnički i kinestetički landgrab creature feature akcije, kad se ona dešava, a ima je dosta je izvanredan. Ovo je skup film iz kinematografije koja je iznedrila HOSTa i to se vidi. Kada krene da se dešava taj deo, Na Hong-jin svemu prilazi i sa dosta veštine i sa smislom za humor. Film nije tehnološki bitno ubedljiviji od 20 godina starijeg HOSTa, što je verovatno umnogome stvar i režije, ali je u pogledu energije negde na nivou scena tog tipa iz tog filma.

Međutim, i sama geneza monstruma sa kojima se meštani bore (u epohi čija znakovitost mi izmiče, to su recimo neke osamdesete, ne pre toga, najkasnije rane devedesete) je jedno veliko ništa, i nažalost, film nema u tom pogledu meni čitljivu idejnost. Ne kažem da je ona nužna ali ako gledamo PULGASARI i HOST onda je ovo film koji se savršeno uklapa u stav ovogodišnjeg FESTa na kom je prikazan da u njemu nema politike. Ako su to osamdesete onda je to vreme jačeg antikomunizma, i onda blizina DMZ na koju se aludira jer su okruženi minskim poljem, dobija drugi predznak, premda tenzije daleko od toga da su prošle na tim prostorima do danas.

U svakom slučaju, monstrumi su mi bili razočaranje, naročito jer prvi trenutak "ljudske" konekcije sa monstrumom mi je obećavao nešto potentnije od onoga što smo na kraju dobili.

Nemam ništa protiv, ne naročito originalnog dolaska monstruma u naš svet. OAK STREET je pokazao kako to može da se fenomenalno uradi ne sa minimumom već i bez objašnjavanja, ali OAK STREET je film koji ima barem amblinovski porodični smisao.

HOPE je film koji u svom formatu, pa i mestom na kanskom festivalu ipak pretenduje da je elitni filmmaking ali realno nije. On je nedostojni naslednik Bongovog masterpisa koji doduše barem spolja podseća na njega i zato je to i dalje u domenu dobrog filma.

Ali, u kontekstu autorovog opusa, možda jeste problem zapravo to što je ovo njegov nesumnjivo najbolji film kao celina ali i njegov najmanje zanimljiv film u postavci, i to je zanimljiv paradoks.

U svakom slučaju, spadam u manjinu koja nije našla talasnu dužinu opusa ovog reditelja, ali eto HOPE pokazuje možda neke znake ohrabrenja da ćemo se naći, u nekom drugom filmu.

* * * / * * * *

MATCHBOX THE MOVIE

Kao producent filma MATCHBOX THE MOVIE uz Davida Ellisona ispred Skydancea potpisan je i Ynon Kreiz, CEO Mattela koji će sada sa Ellisonom voditi Skydance kao medijski gigant u kom su skupljeni Warner i Paramount i sve što uz njih ide.

Ynon Kreiz je čovek koji ima ogromno iskustvo u medijima pre nego što je počeo da radi za Mattel kao čuvenu imperiju proizvođača igračaka i ta sinergija igračaka i medija koji naratizuju način igranja sa njime i prave priče u koje se uklapaju njihovi proizvodi jedna je od bitnih stvari u modernom Holivudu.

Koliko god da je meni film BARBIE sa svojim silnim Wokeizmom bio problematičan, ipak je taj film bio "nešto". Daleko od masterpisa kakav su Lord i Miller osmislili za Lego kockice, ali i daleko od onoga kako je GI JOE oživljen kao franšiza prvo kod Sommersa posle kod Schwendtkea. Međutim, MATCHBOX THE MOVIE je jedno veliko ništa.

Kao dete sam od svih autića najviše voleo upravo Matchbox i još uvek imam neke od njih. I uprkos tome što su oni dolazili naravno u nekim kolekcijama, setovima i sl. obično sam ih kupovao odnosno kupovali su mi ih pojedinačno, naprosto zanimali su me određeni modeli autobombila. I nikada nisam razmišljao o tome da oko njih treba da se gradi neki narativ.

Međutim, ako hoćeš da snimiš film o tome onda mora da bude neki narativ, istina, i David Coggeshall koji je u prvom FAMILY PLANu sa Markom Wahlbergom jako dobro osvežio relativno generic TRUE LIES format priče o tati za kog se ispostavlja da je nešto mnogo opasnije i uzbudljivije, angažovan je da to napravi. I on je onda napravio jednu generic parafrazu TRUE LIESa, opet, sa elementima FAST AND THE FURIOUS.

Sve je režirao Sam Hargrave, znači ima zanimljive akcije, i ima je dosta jer ima dosta akcije kao takve, ali procentualno, zapravo one koja je dobra nema baš toliko koliko bismo očekivali od njega. Kada akcija postane nasilna, a ikao nema krvi ima ovde dosta veoma brutalnog vehicular mayhema, nažalost postaje nam jasno da mu akciona komedija ne ide od ruke, i da se bolje snalazi u nekim intenzivnijim prizorima što iskreno ovaj film čini dosta neprikladnim za ciljnu grupu, a to su pretpostavljam ipak deca i mladi.

Film je s jedne strane generic i infantilan, ali s druge je previše ozbiljan u načinu na koji prilazi temi, a temu je pritom u celosti promašio i ne vidim ni jedan razlog zašto je ovakav generic akcioni triler okvir u kom se ispoljavaju Matchbox autići. Prvo, ima jako mnogo akcije u kojoj nema vozila. U redu, završni set piece svakako ima u sebi i tu automobilsku dimenziju ali neki je zapravo nemaju. Ima pucnjave, ima tuče, ima raznih stvari i ništa što asociram sa Matchboxom nema mnogo protagonizma.

Naravno, stvar koja ujedinjuje glavne junake jeste da su oni kao deca bili Matchbox Gang i igrali se autićima, ali to ih ipak nije fundamentalno usmerilo ka tome da se jednog dana bave generic situacijom krađe nuklearnog oružja od strane odmetnutih operativaca CIAe koji žele da izazovu globalni konflikt.

John Cena je krenuo kod Rennyja u 12 ROUNDS i negde u to vreme u filmu MARINE. U međuvremenu izgradio je zanimljiv portfolio i otvorio je aktivnosti u više žanrova ali ovaj film uprkos brendu koji nosi u naslovu je na jedan loš način podsetio na to kako izgleda franchise fatigue. Iako, ovaj film (još) nije franšiza, Cena na neki način jeste i u ovom filmu na veoma loš način osećamo da stalno radi "ono svoje". A to je delikatan balans, ta tačka kada glumac od žanrovskog specijaliste i ikone, postane neko ko se ponavlja. Svakako da i sam kvalitet i ton filma utiču na to, a MATCHBOX MOVIE je po svakom od tih kriterijuma krajnje neuralgičan.

Stoga, ovo je film gde je ogroman trud i prilično veliki novac uložen u nešto što je besmisleno.

Ellison je uvek bio zastupnik holivufskog spektakla, još dok je bio samo finansijer, i MATCHBOX MOVIE jeste to spolja gledano, ali iznutra, on stoji na suprotnom polu u odnosu na recimo MAYDAY iste producentske ekipe koja je jako dobro smislila na koji način da se poigra sa hladnoratovskom akcionom komedijom. Ovde je nažalost promašena tema na jedan nemaštovit način, a talenat i sredstva su straćeni.

NARCISO

U dokumentarnom filmu CUCHILLO DE PALO dotaknuta je tema homoseksualnosti u Paragvaju, kao jedna od traumatičnih tema tamošnje diktature. U 45 godina Stroessnerove vladavine, pojavila su se dva zločina koja su poslužila za kažnjavanje LGBT manjine.

Prvi među njima je zločin tzv. 108rice, odnosno misteriozno ubistvo radio DJa, pevača i impresarija Bernarda Arande koji je pronađen spaljen u svom stanu i posle kog je krenulo masovno hapšenje homoseksualaca jer se sumnjalo da je reč o zločinu iz strasti. Tom prilikom okupljeno je ravno 108 homoseksualaca, privedeno i promptno autovano.

U filmu NARCISO reditelj Marcelo Martinessi fikcionalizuje Bernardov slučaj kroz priču o Narcisu Arevalosu, njegovoj fikcionalnoj verziji i njegovom vajbovanju u biseksualnom miljeu prikrivenih asunsionskih homoseksualaca.

Ni Martinessi, kao ni homofobna vlast tadašnjeg Paragvaja, ne dotiče osnovnu gej priču tog vremena, Stroessnerovog sina Gustava, čuvenu "Pukovnikovicu", koji je iako pukovnik vazduhoplovstva važio za razvratnog homoseksualca, pa u urbanim legendama i povezivan sa smrću četrnaestogodišnjeg dečaka 1982. godine, što je bio povod za drugi pogrom nad homoseksualcima.

Bez Gustava, NARCISO ostaje jedna solidna, vizuelno veoma lepo izvedena, energična fusnota iz istorije gej pokreta ali i rokenrola u Južnoj Americi, kako je u konzervativnoj, seksualno represivnoj sredini, jedan harizmatičan mlad čovek pun seksualne energije koja je privlačila i žene i muškarce uspeo da je kanališe u nešto presleyevsko, u jednu formu oslobađanja, iako on na kraju nije uspeo da se oslobodi, kao što je njegova smrt dovela do još veće represije i potiskivanja.

Martinessi fikcionalizuje priču da bi mogao da se opusti u prikazu glavnog junaka i ljudi koji ga okružuju i stvara jednu zanimljivu celinu, koja nažalost u pogledu same teorije o tome ko je zapravo ubio Arandu i stoji li nešto mračnije iza toga, ostaje unekoliko nedorečena.

Međutim, priča o jednom neobičnom seks simbolu, a rani rokenrol jeste vreme seks simbola je uspešno izvedena, i ovo jeste u tom pogledu ne samo bitan paragvajski queer film već i rokenrol film.

* * * / * * * *

COME WITH ME

COME WITH ME je nenametljiv ali solidan indie psihološki triler s elementima problemskog filma, o frustriranom radniku koji nalazi objašnjenje za svoje probleme u radijskim emisijama desnog gurua koji nudi populistička razmatranja svega, najpre laži kojima sistem drži običnog čoveka u problemu.

Film prikazuje ljude ophrvane svakodnevnim problemima koji sa njima ne mogu da se nose i postaju plodno tle za sejanje raznih manipulacija čiju cenu na kraju oni plaćaju.

Aaron Harvey snima jedan nenametljiv film, bez senzacionalizma. Onaj ko za ovaj film kaže da "nije ništa posebno" neće mnogo pogrešiti. Ali upravo u tom jednom svakodnevnom, naizgledom prozaičnom dešavanju gde ni radio guru nije superzli rasistički genije, gde ni glavni junak ne uzme veštačko đubrivo da digne u vazduh zgradu, ali gde svi oni zajedno greju atmosferu na plotni dok se ne završi tragedijom, imamo jedan vrlo dobar problemski rad.

COME WITH ME nije ideološki ambivalentan kao MANIFEST WEST, i objektivno nije ni približno emotivno snažan. Međutim, spada u sličan red rekao bih iskreno zabrinuth socijalnih filmova o tome kako se ljude otuđe od okoline, jer se ne snalaze u sistemu i upadaju u vrtlog koji ih vodi ka tragediji, uz puno razumevanje šta ih je odbilo od postuliranih institucija itd.

Theo Rossi je izvanredan u glavnoj ulozi i ovaj film služi kao još jedan showcase da zacementira ono što smo odavno znali o njemu, a to je da može da iznese jedan ozbiljan film. Možda ovaj naslov nije imao taj uspeh koji je potreban da Rossi dobije željenu studiju izvodljivosti, ali svakako ima nešto reprezentativno da pokaže. Mnogi će sve ovo možda manje ceniti nego ja, ali teško da bi ga iko vrednovao sa manje od * * 1/2.

* * * / * * * *

THE FLORIST

Od dvojice mojih švedskih štićenika bliskoistočnog porekla, Tarik Saleh je uspeo da napravi ozbiljnu karijeru, a Babak Najafi je krenuo u Holivud pa se to nije razvijalo očekivanim putem i njegov novi film je klasičan DTV, doduše sa prestižnim glumcima.

Dennis Quaid igra glavnu ulogu u filmu koji je svojevrsni rip-off LEONa, a Leon lično se pojavljuje u liku Jeana Renoa kao njegovog sidekicka. I tu se manje-više i završava upotrebljivost Jeana Renoa koji je ovde nažalost jedan tromi starac koji ničim sem svojom minulom filmografijom nije doprinosio.

S druge strane, Dennis Quaid je u punoj snazi i prilazi ovoj ulozi sa punim angažmanom, želeći da od ovoga svega napravi svoj TAKEN. I Babak Najafi je zajedno sa njim prilično nadahnut, iako film sam po sebi nije baš savršeno sklopljen, pre svega u postprodukciji.

Međutim, Quaid i Najafi se trude i napravili su film koji pokušava da prevaziđe svoja ograničenja. I oni su uradili dosta. Međutim, malo produkcija, a još više postprodukcija izmakli su ovom filmu bioskopski look.

Njemu svakako ne doprinosi i pomenuti Jean Reno.

Međutim, scenario među čijim autorima je i reditelj Eran Creevy koji je danas možda i jače ime od Najafija (po mom mišljenju, nezasluženo) nudi jedan sveden i dobro postavljen konflikt na tragu LEONa, koji sa Bessonovim filmom deli osnovni zaplet - imamo negativca koji je korumpirani policajac i mora da ukloni devojčicu koja je svedok njegovog kriminalnog delovanja. Razlika je samo što je ona svedočila ubistvu koje počini njen zaštitnik, i u okviru toga nečemu što ugrožava policajca.

U tom pogledu, Renoov angažman praktično legitimiše toliko oslanjanje na LEONa jer bi bez njega to bilo precipirano kao rip-off a ne omaž.

Quaid je učinio sve što treba da bi dobio svoj TAKEN. Najafi mu je izašao u susret ali ukupno uzev, produkcija to nije skroz ispratila. Međutim, dobili smo ozbiljan DTV koji može na dosta mesta da overi bioskop.

* * 1/2 / * * * *

DREAMQUIL

DREAMQUIL je pretenciozan i nažalost ne naročito dobro izveden film Alex Prager, o ženi koja odlučuje da u bliskoj budućnosti, kada depresivnu svakodnevicu u ekološki devastiranom svetu ljudi prekraćuju u AI simulacijama, ode malo da odmori od braka koji je ušao u krizu.

Kada se vrati nazad, shvata da ju je zamenila njena robotska kopija, koja je kao poboljšana verzija nje i koja deluje da je malevolentna i da nije baš samo "oživljena" lutka sa AI softverom.

Elizabeth Banks igra i ženu i robota, John C. Reilly je tu kao muž ali materijal je daleko ispod njihovog nivoa.

Ovaj film u kom je idila stvorena kao život u zatvorenom negde po mustri pedesetih, naravno nije ni blizu estetizacije jednog DON'T WORRY DARLING, niti nekih "svesnih" referenci u filmu kao što je STEPFORD WIVES. U vizuelnom pogledu, Prager kao vizuelni tip, ponajviše podbacuje i sve ovo liči na one neke poluunderground filmove osamdesetih sa Debbie Harry, samo sada već jako bajato.

Ukupno uzev, DREAMQUIL nije ni planirao da nas impresionira na nivou priče, pa mu u tom pogledu ne bih prebacivao previše njenu nedorečenost, osrednjost i preokrete koji se vide izdaleka. Ali, ono što jeste bio cilj su estetizacija i atmosfera, pa i glumački showcase. Uprkos okupljenim imenima, da ne kažem zvezdama, DREAMQUIL u tome najdramatičnije promašuje.

JEZERO

JEZERO Lole Đukića sam reprizirao u cilju podsećanja na način kako je u njemu prikazana dimenzija političkog ekstremizma koji ometa progres u prvoj petoljetki socijalističke izgradnje.

Đukićev film je nastajao sa raznim prekidima i pritiscima iz vlasti da se koriguje osnovna priča, a to je da otpor plavljenju sela u patrijarhalnoj dolini Neretve zapravo podstiču i ustaški agitatori. Detaljnije o problemima tokom rada na ovom filmu pisao je Bogdan Tirnanić u knjizi CRNI TALAS.

Na kraju je taj element subverzije maksimalno umanjen i tu imamo lik smutljivog fratra i jednog "ideologa" koji podgovara patrijarhalne seljake da se opiru odluci vlasti ali se ipak ne ulazi u eksplicitinije prikazivanje subverzivne delatnosti.

U odnosu na slične filmove o izazovima industrijalizacije i modernizacije, Đukićev film ipak bitno zaostaje za Živanovićevom ZENICOM recimo ili Bulajevićevim i Bauerovim radovima na iste teme.

Ono što je kuriozitet jeste da se Đukić kasnije pre svega istakao kao prevashodno televizijski komediograf. U nekoliko tekstova sam isticao njegov veoma zanimljiv doprinos jugoslovenskoj naučnoj fantastici, njegov doprinos filmu strave je takođe dokumentovan u tekstovima o filmu BALADA O SVIREPOM.

Iako, JEZERO prevashodno možemo sagledavati kao problemski film, pa tek sekundarno kao triler, i ovo je svakako bio iskorak izvan komediografije, najpre zato što u ovom filmu, kao i u BALADI O SVIREPOM nema apsolutno ni trunka humora, ni u postupku ni u situacijama.

Nažalost, za razliku od SVIREPOG, ovaj film iako u sebi ima par scena koje pretenduju na dozu bioskopskog spektakla, ipak nema rafiniran vizuelni rukopis, nema jasno definisan protagonizam likova i bavi se mnogim stvarima u isto vreme bez jasnog fokusa. Uprkos fotografiji izvanrednog Nenada Jovičića, i lokacijama koje su zanimljive, film nije vizuelno uzbudljiv.

Đukić u filmu JEZERO ne deluje kao komediograf koji je potpuno zalutao u "ozbiljnu" temu, i film nije nenamerno smešan i nevešt. Ali, ovo svakako nije onaj punokrvni Đukić koji potpuno menja sliku o sebi kao autoru u BALADI O SVIREPOM. 

* * / * * * *