STORM RIDER: LEGEND OF HAMMERHEAD

STORM RIDER: LEGEND OF HAMMERHEAD, u nekim iteracijama poznat i kao THE ISLANDER je pokušaj kreiranja WATERWORLDaste franšize postapokaliptičnih filmova iza koje stoji lookalike nekog angloameričkog filma i hrvatsko-srpska pamet.

Režirali su ga Zoran Lisinac i Domagoj Zamuran a u filmu igra eklektična glumačka ekipa sastavljena od nešto nebitnih glumaca iz poznatih serija i lokalne radne snage među kojima su glumci raznih profila, od Sergeja Trifunovića i Gorana Bogdana do Ivane Dudić.

Film je koncipiran kao otvaranje franšize, kao neka priča koja treba da započne world-building u kom će se dalje dešavati neke pustolovine i sad to je meni generalno odbojno i kad se radi u vrhunskoj produkciji, u kojoj je nastanak daljih nastavaka izvestan a nekmoli u nečemu što deluje kao da će vrlo lako biti one and done.

To nije jedina greška u koracima koja je po meni ovde napravljena. Naime, priča kreće u prošlosti, i tu ima jednu podelu, potom dolazi u "sadašnjost" (govorim o dijegezi, sve to zajedno se dešava u postapokaliptičnoj budućnosti) gde je deo ekipe postaren a deo zamenjen novim glumcima, i onda se nastavlja dalje u jednoj seriji zgoda gde svakih nekoliko scena junaci imaju novi info dump koji produbljuje ili menja okvire sveta u kom se sve dešava.

Mislim, sve je ovo bezveze, i ne zaslužuje ni ovoliki opis, no pošto je na neki način ipak reč o nečemu što je regionalno, pa i srpsko, onda želim da zapišem detaljnije.

U svakom slučaju, osnovna greška je napravljena u tome što je ovo film bez jasnog glavnog junaka a i taj koji je glavni nema protagonizam, ni po tome kako je priča postavljena ni po tome kakve su njegove energetske karakteristike. U tom pogledu, prema svemu što se dešava imamo nekoliko nivoa distance, niti nas zanimaju likovi, niti na ekranu ima da se vidi išta zanimljivo, naročito sad u vreme AI, i rekao bih da su rip-offovi MAD MAXa po pravilu mahom bili inteligentniji od ovoga shvatajući da je u centru filma naslovni junak - da taj junak mora biti protagonista i da mora biti koliko-toliko zvezda.

Da je sav ovaj isti nivo tehničke kompetencije uložen u nešto gde glavnu ulogu igra neki glumac tipa, recimo, Michael Jai White, onda bi ovo dobilo jednu znatnu količinu smisla.

Ovako imamo na više nivoa besmislenu podelu. Imamo naše glumce koji nikome ne znače ništa, jer ih ni ovde niko neće nešto ispratiti na blagajnama. Imamo te epizodiste iz serija koji ne mogu privući ni najtvrđe fanove serija. Imamo lore koji je teško prepričati a i ako u tome uspete zvuči besmisleno.

Ovo je ozbiljan pokušaj da se snimi film koji je gori od VOLJE SINOVLJEVE. Sad da li je paušalno rečeno zaista gori, teško je reći, verovatno nije jer je nepretenciozniji i kraći, ali isto tako na strani VOLJE SINOVLJEVE je emocija, i činjenica da su autori tog filma u znatnoj meri videli to kao svoj životni projekat, što ovde sigurno nije slučaj.

Otud, VOLJA SINOVLJEVA je film koji je teže izdržati ali je ipak fundamentalno vredniji. No, svakako ova dva naslova čine taj novi regionalni postapokaliptični talas sa M Vardana Tozije pa i ZOROM Dalibora Matanića.

LES VOLEURS DE LA NUIT

LES VOLEURS DE LA NUIT je Fullerova ekranizacija romana Oliviera Beera, snimljena kao svojevrsna refleksija francuskog Novog talasa već dosta pozne 1983. godine.

Ovo nije jedini film koji je Fuller snimio kada je otišao u Francusku, gde ga cene kao autora više nego u Americi, ali za razliku od STREET OF NO RETURN koji je ipak simulirao američki film, ovo je u potpunosti francuski film.

Bobby DiCicco igra francusko-američkog neuspelog čelistu koji na birou za nezaposlene upoznaje podjednako nezadovoljnu devojku koju igra Veronique Jannot. Besni na sistem odlučuju da se osvete zaposlenima iz biroa i igrom slučaja kada jedan od njih strada, policija kreće da ih goni kao ubice iako su potpuno nedužni.

Fuller je snimio ovaj film sa izvrsnom ekipom, dovoljno je reći da ga je slikao Philippe Rousselot koji je kasnije pokazao šta zna i u američkom filmu, i uz svo dužno poštovanje prema uzorima, među kojima je recimo i Claude Chabrol koji igra jednu od sporednih uloga, kada Fuller da gas, film dobije američku mišićavost kakvu novotalasovski fanovi njegovog rada ipak nikada nisu postizali.

U tom pogledu ovo je zanimljiv slučaj da uzor u izvesnom smislu želi da se nadoveže na nešto što su stvorili njegovi poštovaoci, mada sasvim sigurno ne i epigoni. I rezultat je interesantan, jer baš u tim tačkama gde Fuller ipak ne može da postigne njihovu artificijelnosti i da pobegne od svoje visceralnosti i sirovosti, potvrđuje se teorija autora koja se prelamala i kroz primer Sama Fullera.

1983. godine bilo je prekasno za ovu vrstu filma, tako da on ne samo da nije ostavio značajniji trag nego ni u vreme izlaska nije naročito dobro prihvaćen. To je delom nepravedno jer ovo je pristojan film čija je svrha pomalo nejasna ali mu je umetnička namera lako čitljiva.

* * / * * * *

PROTECTOR

PROTECTOR Adriana Grunberga je film u kome je Milla Jovovich ušla u liamneesonovski okvir takenizma nekog, izvedenog manje-više pristojno ali sa zjapećom rupom u pogledu kreativnosti.

Film ima dva osnovna problema, nema maštu i u pojedinim (mada ne svim) situacijama Milla Jovovich nije dovedena do toga da nastupi kao ubedljiva akciona zvezda. Ukupno uzev, Milla jeste prekaljena akciona zvezda i većim delom je na nivou ali u par radikalnijih set-pieceova vidljivo je "unapređivanje" kroz specijalne efekte.

Manjak kreacije se mogao nadokaditi kroz smanjivanje opsega koji film pokušava da zahvati, da se stvar svela na igru mačke i miševa koji trguju ljudima, onda bi taj manjak mašte verovatno mogao da se kompenzuje sirovošću i direktnošću, međutim, imamo tu jalovu paralelnu radnju s policijom koja kao pokušava da dokuči ko to tako nemilosrdno čisti tak kartel trgovaca ljudima i tu se jako mnogo energije i vremena izgubi na priče o tome kako je ona jako opasna žena, ratna veteranka kako s njom ne treba da se iko našali a nekmoli sukobi itd.

Da je kad već nema materijala da kvalitetnije popuni segmente oko osnovnog sukoba, Grunberg uzeo da se drži samo njega, napravio bi "čistiji" i efektniji film i još jednom se potvrdio kao solidan profesionalac koji je sazrevao na mestu pomoćnika. Ovako je snimio film koji ne osporava njegovo osnovno znanje ali je proeviše konvencionalan u odnosu na ideje i budžet koji su uloženi.

Samim tim, PROTECTOR je solidan proizvod ali ne i ono potencialno osveženje koje bi u DTV trebalo da donose ovakva imena.

* * / * * * *

HOW TO MAKE A KILLING

John Patton Ford je sa filmom EMILY THE CRIMINAL napravio izvanredan debi i izašao je na mapu najpotentnijih mladih američkih filmmejkera. Na njoj je prethodno bio sa scenarijem za film ROTHSCHILD koji je bio cenjen na Black Listu i koji je u jednom trenutku pripreman sa Shiom Lebeoufom i Melom Gibsonom, u režiji Jona S. Bairda.

Suočen sa kontroverzama, film je kanselovan, Ford je u međuvremenu postigao uspeh i dobio je priliku da sam realizuje svoj scenario u, verujem, još elitnijim uslovima. Umesto Bairda došao je on, što je svakako napredak, umesto Shie Glen Powell što verovatno glumački nije apgrejd ali reputaciono jeste jer se na Powella Holivud baš kladi, a Mela je odmenio Ed Harris.

Dakle, stvar je krenula verovatno korak iznad inicijalnih kapaciteta produkcije međutim film koji smo dobili je, malo je reći, skandalozan.

Za HOW TO MAKE A KILLING, kako se sada zove ROTHSCHILD se pre svega može reći da je negacija EMILY THE CRIMINAL. Sve ono što je bilo briljantno u tom filmu - počev od činjenica da jedna obična, socijalizovana žene kreće da ulazi u svet sitnog kriminala vođena unutrašnjom transgresivnošću, zamenjena je jednim sterilizovanim, debilizovanim postupkom u kom se to što glavni junak ubija neke veoma antipatične ljude opravdava do besvesti i neukusa.

John Patton Ford od jedne ultimativne priče o klasnoj i socijalnoj kontradikciji, pravi patetičan, moronski film o čoveku koji je tako eto nekako malo zaveden možda ponečim, ali u suštini svi koje ubija da bi došao do nasledstva koje mu pripada su toliko odvratni, da nam je to pokazano, ponovljeno, overeno i pečatirano za slučaj da nismo shvatili da zaslužuju smrt.

Međutim, Ford ne shvata da ako nema osećaja za transgresiju, zapravo niko u sekularnim okolnostima ne zaslužuje smrt i da što više pravda svog junaka, zapravo pokazuje koliko mu je cela zamisao glupa, nepromišljena, da ne kažem nezrela.

U ovom filmu imamo snažan eho superiornog  A SHOCK TO THE SYSTEM Jan Eglesona, čak imamo i dva vrlo slična ubistva, na jahti i sa kvarenjem sijalice ali prosto, Klavan i Egleson su napravili punokrvan transgresivan film sa junakom koji komunicira sa đavolom u gledaocu.

HOW TO MAKE A KILLING je potpuna glupost.

Ali, pored toga je i loše dramski postavljen. Ceo film je kao jedna velika ekspozicija. Nikada zapravo ne počne, i osim par nametnutih mehaničkih okolnosti ucene i sl. zapravo u njemu nema nikakvog sukoba ili tenzije. Događaji se ređaju bez ikakve unutrašnje ili opšte dinamike. Ekspozicija traje celih dvadeset minuta kao nekakva montažna sekvenca, ali film ni posle toga ne postane ništa drugo do neznatno sporija montažna sekvenca.

U redu je suočiti se sa "problemom drugog filma", ali ovo ipak nije to. Ovo je problem "nultog filma". Ford se ovde vratio korak unazad na scenario koji je prvobitno izašao u svet i ispostavilo se da ga je radio mnogo slabiji autor od onog u kog je izrastao sa EMILY.

Glen Powell nije moj favorit i on kao drvo javorovo ide sada iz filma i uništava dobre reditelje. On jeste bio bitan mada daleko od presudnog razloga zašto je Wrigtov RUNNING MAN bio onako užasan. Ovde je čak i manje kriv ali nije ni doprineo. Mada, kad vidimo Margaret Qualley kako je straćena u drugoj najznačajnijoj ženskoj ulozi, jasno je da ni superharizmatična zvezda u svemu ovome nije mogla da pomogne.

Isti ovakav film ni Shia sa Melom ne bi mogao da spase, ako bi bio realizovan na ovaj način.

Nadam se da će se Ford sada vratiti na onu tačku na kojoj je bio posle EMILY i nastaviti pravim putem. Šteta je što ovaj projekat nije ostavio iza sebe kad je trebalo nego mu se vratio u pogrešnom trenutku. 

Jer nije sramota snimiti loš film, sramota je snimiti film koji zapravo negira kvalitete koje si prethodno pokazao, a to se upravo sada desilo.

* 1/2 / * * * *

BADH

Guillaume de Fontenay režirao je akcioni triler BADH, i film deluje kao da su u toku realizacije i producenti i autori shvatili da nisu baš snimili nešto reprezentativno i onda su ga sasekli na osamdeset minuta trajanja bar to brzo prođe.

I hvala im na tome.

de Fontenay je očigledno želeo da snimi jedan jednostavan, u startu lean and mean osvetnički film o operativki DGSE zaduženoj za black ops koja se sveti za pokušaj ubistva njenog životnog partnera, i onda na tom putu otkriva da je to bio pokušaj uklanjanja neprijatnog svedoka koji bi predstavljao problem za "guzonje" iz Službe.

Priča je neprijatno poznata, dobro razgažena, i treba biti rutinirani profi da je iznova prodaš kao predložak za neki akcioni vehicle. A de Fontenay je ipak dovoljno inteligentan da shvati, kako njegov filma ima protagonističnu junakinju ali ne i akcionu zvezdu koja to može da nam "proda" i da ovaj film, koliko god ga on ubrzao, ipak u izvesnoj meri vuče na to da mora da se "prati priča".

I u tom eksperimentu, imamo zanimljiv rezultat. Film kao film ne zaslužuje naročitu pažnju onih koji nisu ljubitelji i poznavaoci žanra, pa čak i za njih ovo nije bitno delo, ali filmmejkerima može biti zanimljiva pouka.

Naime, film je ubrzan sa idejom da se pretvori u hiperkinetički akcijaš u kome ćemo "preleteti" preko priče jer ona suštinski nije proradila i samim tim nema smisla gajiti neku njenu dinamiku. U prilog tom rešenju ide i jasno definisan protagonizam junakinje oko koje se mogao izgraditi ceo film, oko nje kao lika i akcionih prizora u kojima ona nastupa.

Međutim, uprkos izvesnom trudu unetom u akciju, pa i svežini glumice koja učestvuje u njoj, ovo ipak nije uspelo da proradi kao propulzivni visokooktanski akcijaš, i da se na taj način "izvuče".

Ipak, autori zaslužuju pohvale što su barem realno sagledali šta su snimili i u čemu su pogrešili.

* 1/2 / * * * *

THE NINJA MISSION

Pojam svensksploitation se nije pojavio ali u Švedskoj je zaživeo termin Sensationsfilms koji se odnosio na razne provokativne, shock cinema fenomene koji su se javljali u raznim formama i žanrovima u tom periodu. Ova faza kinematografije je iznedrila nekoliko klasika kao što je THRILLER-A CRUEL PICTURE i ikonu kao što je Christina Lindberg, i čitav niz naslova koji su bili proto-pornografski ali i u bukvalnom smislu "švedski akcioni".

Zapravo, švedski akcioni film je dosta prisutna forma, i Švedska je zemlja koja je oduvek imala razvijenu tradiciju krimića pa i filmskog trilera koja proizlazi iz nje.

THE NINJA MISSION Matsa Helgea Olssona je film iz 1984. godine koji je poznat po tome što je imao internacionalni uspeh i višestruko vratio svoj budžet, između ostalog kroz američku distribuciju koju radio New Line, The House Freddy Built.

New Line je imao poseban soft spot za švedsku filmsku industriju jer je Tom Sjoberg iz Smart Egg Picturesa, producentske kuće koju je držao naš bogati iseljenik Đorđe Zečević, zapravo pakovao neke bitne stvari oko prvog ELM STREETa a Mats Helge je bio njegovo otkriće.

Smart Egg je naime producirao njegov slasher o heavy metal bendu BLOOD TRACKS i u njemu su se pojavili članovi benda Easy Action koji je u to vreme ugovor sa prestižnom kućom Sire i smešila mu se svetska karijera.

Otud, New Line i Mats Helge nisu slučajno našli zajednički jezik.

Danas se THE NINJA MISSION sagledava kao campy ninjasploitation film koji pokušava da kapitalizuje na histeriji koju su u to vreme pravili ninja filmovi, i uprkos tome što je tačan opis jer ovo jeste unekoliko campy i jeste se nadovezalo na ninja craze, suštinski ipak nije baš mnogo naivan i smešan film.

THE NINJA MISSION je film čiji je uspeh iz današnje vizure pre svega nejasan iz razloga strukture. Naime, ovo je film bez jasno profilisanog glavnog junaka, i priči prilazi iz više uglova koji sprečavaju da se u klasičnom smislu formira protagonizam. Glavni glumac je danas zaboravljeni, ali i tada nebitni Krzystof Kolberger ali njegov lik je daleko od najvažnijeg. Kao što se i ninĐe pojave relativno kasno i kao ne toliko bitni likovi.

Film jeste campy ali ne na neki mnogo smešan način. Više je zapravo zanimljiv po tom nekom severnjačkom "soc" vajbu gde scene smeštene u SSSRu deluju kao da su tamo zaista i snimane od strane samih Sovjeta.

Ko odliči da gleda THE NINJA MISSION sa idejom da se ludo provede s društvom i podsmeva onome što je na ekranu, neće se naročito zabaviti. Ovaj film je čudan, i treba ga pogledati pre svega kao apsolutni kuriozitet iz vremena kada je publika akcionog filma bila spremna da nagradi apsolutno sve na šta naiđe.

* 1/2 / * * * *

THE TIN STAR

THE TIN STAR je sofisticirani vestern Anthonyja Manna, u kome Henry Fonda igra ostarelog lovca na ucene koji se obreo u varoši u kojoj mladi šerif pokušava da uspostavi autoritet, i ima još mnogo toga da nauči, a igra ga Tony Perkins. Mladi šerif dobija mentora u liku ovog lovca na ucene koji ga uči tome kako se boriti protiv razbojnika, ali isto tako i kako da ne bude iskorišćen od strane pokvrenih lokalnih moćnika.

Mannov rukopis izgrađen u noiru dobija novu upotrebu u vesternu gde gradi psihološki dinamičnije odnose u odnosu na većinu drugih reditelja. Tome doprinosi i njegov odnos prema vizuelnom izrazu koji je stavljen u funkciju stvaranja drame.

Rezultat je jedan film koji istovremeno jeste klasični vestern ali nimalo nije rutinski i maksimalno angažuje gledaoca upravo u sagledavanju psihologije likova, mnogo jače nego zapleta i akcije, kojih takođe ima.

Rezultat je naravno vrhunski, i pokazuje zašto je Mann jedan od najvećih autora u istoriji vesterna, a i šire.

* * * / * * * *

QUIET COOL

QUIET COOL je film koji mi je u obradi već nekoliko godina, sa velikom radoznalošću, i sada je konačno došao na red.

Nažalost, ništa od onoga što sam očekivao nije ispunio i ništa od onoga u šta sam se uzdao nije proradilo.

Veliki sam fan Jamesa Remara, i uvek sam verovao u njega kao heroja, međutim, u ovom filmu on prosto nije dobacio skoro pa ni do minimuma koji je neophodan. Nije naravno on kriv što QUIET COOL ne valja, ali svakako nimalo nije doprineo da ga poboljša.

Stručna literatura beleži QUIET COOL kao suštinski potcenjen izuzetno nasilni akcijaš, i nažalost moram reći da i kad je sahranjen prilikom izlaska, premalo je sahranjen.

Naime, film jeste nasilan, ali na jedan nezanimljiv način. Kvantitet pripreme za nasilje, i usiljene maštovitosti prilikom njegovog sprovođenja, nažalost ovde nije proizveo kvalitet, kao recimo u filmovima iz serijala RAMBO, koji su očigledno bili jedna od referenci.

Ovde njujorški policajac postaje Rambo. Od trenutka kada ga upoznamo kako spava zanesvešćen na leđima u svom stanu sa dva parčeta nepojedene pice ostavljene od sinoć i motorom parkiranim u sred stana, jasno je da su autori hteli da nam kažu kako je on individualac. Međutim, kad pojede tu ohlađenu i sasušenu picu i izađe na ulicu, u motorciklističkoj poteri za kradljivcem tašni na rolšuama vidimo da ovo neće biti baš visceralno i briljantno insceniran film.

Clay Borris je recimo u tom pogledu ostao precenjen u literaturi jer se dosta u novim gledanjima filma pledira da je ovo kakav je-da je ipak vešto insceniran film. Moram prinzati, da i nije. Jeste u nekom jalovom smislu maštovito postavljen ali naprosto nije dovoljno efektno realizovan.

Otud, QUIET COOL me je razočarao jer sam od saradnje Remara i tada još uvek veoma samostalnog New Linea očekivao više. Ipak, to se nije desilo.

* 1/2 / * * * *

ZETA

Dani de la Torre je toliko obećavao u svom debitantskom filmu EL DESCONOCIDO da ga ja i dalje smatram jednim od najperspektivnijih španskih žanrovskih specijalista koji su ostali u Dolini Palih da odmene Jaumea Collet-Serru. Međutim, posle ovog filma, izuzev pristojne serije LA UNIDAD, na filmu nije dorastao tim očekivanjima.

Kada je najavljem Amazonov film ZETA koji režira Dani a scenario piše Oriol Paulo, delovalo je da imamo All-Star žanrovske operativce na zadatku koji će pokušati da naprave špansku špijunsku renesansu iz koje mnogo toga treba da počne. Sa Mariom Casasom u glavnoj ulozi, taj utisak je samo ojačan.

Rezultat je nažalost ne ispod očekivanja već je sramotan.

Na stranu ko su Dani i Oriol i šta bi se od njih očekivalo, a obojica su imali veoma visoke peakove, ZETA je skup promašaj, i to ne samo po budžetu koji je evidentno pretendovao da izbaci ovaj film u ligu globtroterskog trilera bornovskog usmerenja, već pre svega po jednoj impotentnoj estetici, bez ijedne originalne zamisli, ali i bez elementarne veštine da se ono što nije novo kad već nije novo bar izvede dobro. 

U ovom filmu ničega nema, a pre svega nema onoga po čemu se španska dramska producija nametnula poslednjih godina a to je sposobnost da se uz neinvazivnu dozu inventivnosti osvežavaju stari žanrovski obrasci i da iz toga nastaju dela koja nisu samo za lokalnu upotrebu.

Nisu se samo Dani i Oriol obrukali do nogu, direktor fotografije Josu Inchaustegui u kom smo mogli da se zakunemo pre koju godinu isporučio je jednu putopisnu blamažu od slike, snimljenu ex-catedra, kao da glavni kreativci nisu ni posetili set nego su režirali i davali komande preko Zooma.

ZETA ima priču koja je na nivou telenovele, prema ovom scenariju ČETVRTI ČOVEK deluje kao Andrew Kevin Walker u prajmu, kako u pogledu kreativnosti, tako i u pogledu stava. Oriol Paulo jeste specijalista za trilere u kojim se sapunica često zapenuša, ali gledati dva sata ove budalaštine je direktno uvredljivo, ali opet manje nego provesti mesece i godine snimajući to isto.

Kada se na sve to doda ona fina doza cinizma gde autori misle da ovo može postati franšiza, pa sad malo i sami skidaju stopalo sa gasa jer ko zna kad će nam neki lik "opet zatrebati", ZETA izgleda kao da je AI napravio sve ono za šta ljudi nepravedno optužuju streaming filmove.

U pogledu montaže, ovo deluje kao nemontiran materijal, ima scena koje su toliko dosadne, da ih čak ni na Telekomu ne bismo videli kao besramno nabijanje minutaže. Pritom, sa sve ogromnom špicom već traje preko dva sata krtine, i predug je, ako imamo u vidu priču koja ne zaslužuje ni da se pomene a nekmoli da se tako dugo gleda.

Španska tajna služba je prikazana na filmu u raznim kontekstima, često parodično, i možemo reći da nema skroz definisan identitet. Ovaj film je mogao biti njen izlazak na veliku pop kulturnu scenu, ali on to svakako neće biti, jednim delom jer služba prikazana u filmu nema apsolutno nikakav identitet po kom bismo je mogli zapamtiti.

Ako imamo u vidu da je CNI zapravo rebrendirana iste godine kada i BIA, i kada su CESID u Španiji i SDB otišli u prošlost, svakako da joj je bilo potrebno i da se iznova definiše u popularnoj kulturi. ZETA nije jedina meč lopta, imaju i seriju EL CENTRO ali ovo je propuštena prilika kapitalnih dimenzija.

Imajući u vidu osetljivost zadataka koje La Casa ima pred sobom, svakako da joj je popkulturni format nešto od čega će imati koristi, a ovakvi filmovi sasvim sigurno nisu to.

* 1/2 / * * * *

ШУГАЛЕИ

ШУГАЛЕИ је film Denisa Neimanda sa kojim je Wagner ozbiljnije ušao u svet produkcije.

Naslovni junak je stvarna ličnost, sociolog Maksim Šugalej koji je kao politički tehnolog otišao u Libiju i pau u zarobljenoštvo vlasti u Tripoliju. 

U knjizi Johna Lechera navodi se da je film ekspresno snimljen kako bi ostvario propagandni uticaj kako u samoj Rusiji, tako i da bi bio iskorišćen za pritisak na generala Kalifu Haftara sa kojim je Wagner želeo da produbi odnose.

Film je relativno rutinski, sa ubedljivo rekonstruisanim utiskom Libije u Tunisu, i pričom koja se pre svega fokusira na Šugalejeve razne  političke kontakte koji će ga na kraju odvesti u ropstvo prestoničkih islamista.

Neimand vodi stvari efikasno, i uprkos tome što Šugalej kako ga igra Kiril Polukin ima inteligenciju i harizmu, i ubedljiv je kad prkosi i za pregovaračkim stolom, i na terenu, i u ćeliji, ne uspeva da ga u potpunosti izgradi kao junaka i da ga izdigne iznad bujice zapleta, vremenskih skokova i obaveze postavljene pred scenaristu Vladimira Izmailova da se kaže sve što treba.

Šugalej je kao junak dobio još dva nastavka svoje epopeje i ako se Wagner-verse uporedi sa MCU, onda je priča o Maksimu Šugaleju bila flagship serijal.

Kasnije će se u trećem filmu čak pojaviti i neki protagonisti iz filma ТУРИСТ koji govori o Centralnoafričkoj Republici.

Posle kraja filma idu dokumentarni snimci nekih osoba koje su bile otete u Libiji kao svedočanstvo da je ono što smo dotle u filmu videli verodostojno. 

U tom smislu, zanimljivo je da ono što se dotle vidi u filmu nije neuverljivo u nekoj prevelikoj meri, ima malo povišenog realizma ali suštinski nema tu nekih neverovatnih situacija. Problem svega je taj propagandni grč u kom je sve izvedeno.

* * / * * * *

UNIVERSAL SOLDIER

UNIVERSAL SOLDIER iz 1971. godine je ozloglašeni film koji je George Lazenby odlučio da snima umesto da nastavi sa Bondom.

Ako imamo u vidu da Lazenby sasvim sigurno nije najbolji Bond ali da jeste glumio u najboljem filmu o Bondu, i da je ON HER MAJESTY'S SECRET SERVICE ostao na neki način neobični izuzetak u serijalu jer je bio izvanredan film i nije potrošio svoju snagu, pa ni svoju zvezdu u predstojećim filmovima do tačke da mora da se menja, ostaje utisak nedorečenosti u ovoj etapi.

Dakle, Lazenby je već tokom snimanja Bonda umeo da bude komplikovan saradnik, a kada je film izašao napustio je serijal i snimio je UNIVERSAL SOLDIER jer je iskreno mislio da je to pravi put i da je to vrednosno i estetski korak napred u odnosu na Bonda i zapravo nešto što će preživeti, za razliku od agenta 007.

Naravno, život ga je demantovao na najsuroviji mogući način, a u tom demantovanju je sigurno pomogao i Cubby kome gangsterske metode nikada nisu bile strane. Lazenby je na kraju ostatak svoje karijere ipak proveo mahom parazitirajući na činjenici da je nekada igrao Bonda, i na tom putu je snimio i poneki dobar film koji je vredan pažnje, ali sve to zajedno ne vredi kao ON HER MAJESTY'S SECRET SERVICE ni u jednom pogledu.

Kada pogledamo UNIVERSAL SOLDIER, međutim, shvatamo da se Lazenby nije baš toliko prevario koliko mislimo. Zapravo, on je tada poželeo da krene putem kojim su išla "Fondina deca" i ceo taj tada progresivni Holivud koji na kraju krajeva jeste u sedamdesetim proizveo filmove koji se smatraju najznačajnijim i neprevaziđenim. U određenom smislu, on je prepoznao kuda se stvari kreću, 1969. godine je izašao ON HER MAJESTY'S SECRET SERVICE kao vrhunski izdanak studio filma, nečega što je delovalo da je na umoru. 

Da sami novoholivudski reditelji nisu zapravo izmislili franchise filmmaking koliko 1975. godine, i praktično dali novi impuls i onome što su bili Bond-filmovi, moguće je da bi se Lazenbyjeva odluka ispostavila kao prava i da bi se Bond možda i ugasio ili ostao u nekoj Eurospy niši.

Međutim, kao što znamo, JAWS i STAR WARS su dali novi impuls blokbasteru i eskapizmu, a INDIANA JONES je to zapečatio. Bond je sve to pažljivo ispratio, imitirao ih u svom maniru, i kameleonski uspeo da ih i nadživi.

Dakle, Lazenby kao pojedinac koji je prepoznao neke procese unutar sistema nije imao šanse protiv Cubbyja lično jer bi mu ovaj uništio karijeru i da je Eon propao onomad, ali kao neko ko prepoznaje tokove u kulturi nije skroz omašio.

Cy Endfield nije reditelj velike reputacije u toj epohi transformacije filma, međutim, u UNIVERSAL SOLDIERu snimio je nešto zapravo veoma vredno pažnje.

Ovo jeste jedna vrsta bondovskog EASY RIDERa, atmosferična, hipnotička priča o umornom britanskom plaćeniku koji dolazi u London da sprema ustanak u Africi za neke tamošnje diktatore, i dok CIA kuva puč s njegovim finansijerima, on se opušta sa kontrakulturom, da ne kažem s hipicima, uz druženja i lake droge i vremenom shvata kako je rat besmislen, kako ne vodi nikuda i ne menja ništa, i kako prosto treba uzeti pare i otići.

Cy Endfield sve to režira maltene kao MLAD I ZDRAV KAO RUŽA, samo bez probijanja četvrtog zida i svega onog lošeg što se moglo videti u Nouvelle Vague ali i sa svim onim dobrim prenetim odande. Otud je UNIVERSAL SOLDIER propulzivan, politički angažovan i izuzetno atmosferičan, sa veoma interesantnim rešenjima u pogledu kadriranja i mizanscena.

Unutar svega toga Lazenbyjev lik postaje praktično besciljni muškarac rafelsonovskog tipa. Naravno, on nije Jack Nicholson da tu rolu zapamtimo i da bude ovenčana nagradama ali je prilično ubedljiv kao potrošeni ratnik koji proširuje svoje horizonte.

Naravno, sve ovo što radi Endfield nije samo oslonjeno na Novi Holivud, na Nouvelle Vague, na Godarda, Rafelsona ili Hoppera, već i na jednu psihodeličnu školu britanskog špijunskog filma, koji nastaje u toj anti-Bond fazi. Naravno, UNIVERSAL SOLDIER je u samoj dijegezi realističan film, i nije na liniji nekih radova kao što je BILLION DOLLAR BRAIN Kena Russella, no ima u njemu nešto od recimo Piersonove adaptacije le Carrea iz THE LOOKING GLASS WAR ili THE QUILLER MEMORANDUMa Michaela Andersona. Dakle, ipak su tada i njuške poput Harolda Pintera i Kena Russella umešale prste u špijunski film i to nije stiglo niotkuda. Uostalom među nekoliko potpisanih scenarista bio je i Derek Marlowe koji je važio za svežeg pisca i proznog i dramskog trilera u čiju smo se svežinu u žanru uverili sa filmom DANDY IN ASPIC.

Konačno, ovaj film je smešten u okvire trilera, i on na neki način jeste triler jer postoji određena zlokobna pretnja nad junacima koja samo delom proističe iz prirode njihove delatnosti, ali je zapravo pre svega psihološka studija o junaku koji se menja. U tom pogledu ovo nije egzistencijalistički akcioni film. Pretnje ima, fizičke konfrontacije takođe ali akcije zapravo nema.

UNIVERSAL SOLDIER je relativno dakle konkurisao klasičnom mačističkom filmu koji je u relaciji sa Bondom i toj celoj kulturi britanskog kolonijalnog i postkolonijalnog filma o vojniku koji dolazi iz daleke zemlje zapravo aktuelne ili bivše kolonije gde brani nacionalne ili korporativne interese, kakvih je britanski film pun.

U ovo vreme, uporediv film sa ovim bio je THE LAST GRENADE Gordona Flemynga, reditelja kog izuzetno uvažavam zbog veoma bitne mada nedovoljno cenjene ekranizacije romana Donalda Westlakea odnosno Richarda Starka THE SPLIT sa Jimom Brownom. Međutim, THE LAST GRENADE je demoralisane britanske plaćenike ipak smestio u klasično akciono ruho i poslao ih na Daleki Istok, dočim je ovo film o predahu u Londonu.

Nesposoban da se nametne kao akcioni vehicle za Lazenbyja jer nije akcioni film, što je logično, a opet nepravedno odstranjen iz konkurencije za neko ozbiljnije sagledavanje u umetničkom pogledu, uz još malo očekivanog Cubbyjevog začina, UNIVERSAL SOLDIER je film kom se danas i sam Lazenby smeje.

Međutim, koliko god da je potcenio rezilijentnost franchise filmmakinga i studio sistema, ovde Lazenby nije promašio osnovne parametre trenutka i rezonovao je ispravno i hrabro. Da nije tako, ne bi ipak danas UNIVERSAL SOLDIER sve više nailazio na razumevanje, pa i uvažavanje.

* * * 1/2 / * * * *

LE SERPENT

Henri Verneuil je sa delimično holivudskom ekipom snimio ekranizaciju romana Pierrea Norda LE TREIZIEME SUICIDE. Nord je bio čuveni pripadnik Pokreta otpora koji je potom postao književnik i publicista, poznat po svojim trilerima.

U filmu LE SERPENT koji je imao i američki naslov NIGHT FLIGHT FROM MOSCOW, ispričana je intriga sa uticajnim prebegom iz KGBa od kog CIA dobija informacije o sovjetskoj mreži agenata u Zapadnoj Evropi ali nije do kraja jasno da li je on tu sa časnim namerama i da li želi da ojača ili izazove haos u NATOu.

Henry Fonda igra šefa CIA, Yul Brynner je prebeg a najrafiniraniji je tradicionalno Dirk Bogarde u jednoj kimphillbyjevskoj funkciji. Dolazak prebega sa kompromatom pokreće seriju samoubistava a priča se kreće od Pariza preko Lenglija, do Nemačke i za kraj opet Pariza.

Zaplet je zamršen, ali u suštini prepoznatljiv, međutim glavni adut je Verneuilova rediteljska egzekucija. Naime, on uspeva da stvori vrlo zanimljivu atmosferu i da odabere i izgradi niz vrlo zanimljivih i ubedljivih ambijenata, koji postaju u izvesnom smislu i priča i lik za sebe.

Za razliku od mnogih evropskih produkcija koje su želele da izgledaju internacionalno na način američkog filma, Verneuilov film u tome uspeva, a njegova rediteljska rešenja, često na nivou visprenog trika ali povremeno i sa fundamentalno veštim postavkama, uspevaju da dodatno približe ovu produkciju utisku elitnog.

Nord nije le Carre, ali glumci iako nisu u prajmu jesu u punoj koncentraciji, što sa nadahnutom režijom, čini da LE SERPENT bude visoka druga liga ili niža prva liga špijunskog filma sedamdesetih.

U tom pogledu, Verneuil bez ikakve dileme uspeva da u produkciji koja je obično rezultirala polovičnim filmovima koji su se prodavali na bazi imena, napravi nešto gde imena nisu beznačajna ali se ipak nudi i još nešto, u najmanju ruku veoma angažovan rediteljski postupaki izvedba.

* * * / * * * *

ГРАНИТ

Denis Neimand je privukao moju pažnju u holivudoliko i vešto izvedenom filmu ŽEST. Potom nisam nailazio na njegove radove, sve dok nisam krenuo podrobnije da istražujem igrane filmove koje je producirala Prigožinova kuća Wagner. 

ГРАНИТ je film koji je poslužio da 2021. godine prikaže neuspelu Wagnerovu intervenciju u Mozambiku kao nešto ipak herojsko i smisleno.

Celokupna Wagnerova produkcija filmova zapravo i jeste tematski bila vezana za njihovu afričku ekspanziju. Naročito je zanimljivo da ovde imamo film koji se dešava u Mozambiku, državi koju je u filmskom pogledu dosta servisirala i SFRJ, prvo kroz brojne žurnale filmskih novosti u prvim godinama FRELIMOve borbe i vladavine, pa sve do igranog filma VREME LEOPARDA Zdravka Velimirovića iz 1985. godine.

FRELIMO je kao što znamo bio predmet intereseovanja francuskih novotalasnih reditelja i lokalni revolucionari su bili veoma filmski artikulisani, tako da su podjednako koketirali i sa levom avangardom sa Zapada, ne samo iz Francuske već i iz Brazila, ali i sa klasičnijim propagandistima iz SFRJ.

Godnu dana posle izlaska filma VREME LEOPARDA počinje prolog filma ГРАНИТ. Neimand radi inscenaciju čuvene kontroverzne nesreće u kojoj je poginuo lider FRELIMO Samora Machel koju je u ono vreme mozambička vlast sa Sovjetima objašnjavala južnoafričkom diverzijom na radio odašiljaču koji je pogrešno obavestio sovjetski Tu-134 na kojoj se visini nalazi i posada je pogrešno usmerena u smrt.

Dakle, Wagnerova produkcija u dijegezi filma potvrđuje sovjetsko-mozambičku teoriju o nesreći kao istinu. I postavlja ton nostalgije među ljudima u Mozambiku prema Sovjetima, kao jedinim belim ljudima koje nisu želeli da isteraju iz Afrike.

Emocija prema Sovjetima sačuvana je kroz nostagična predavanja starih, tako da kada Wagnerova ekipa bude poslata na molbu vlade iz Sudana da dođe i pomogne u borbi sa jednom islamističkom grupacijom, mnogi se osete sigurnije.

Film prati paralelno dve priče, jednu o grupi Wagnerovaca koji vodi Granit, inače istorijska ličnost, i drugu o dečaku koji biva otet od porodice i primoran da postane dete ratnik u islamističkoj paravojsci. Međutim, taj dečak je odrastao na pričama o Sovjetima i kada vidi da su se pojavili Rusi organizuje bekstvo.

Konačno, paravojska i Wagner se obračunaju u džungli. Zbog brige o civilima i otetoj deci, Wagner ne koristi artiljeriju i u toj bici ginu Granit i nekoliko starešina.

Film se završava natpisima o tome kako se Wagner povukao iz Mozambika a paravojske su nastavile da divljaju same.

Ovaj film je očigledno namenjen pokušaju da spinuje vojni neuspeh Wagnera u Mozambiku koji je doveo do toga da se oni povuku i da ih FRELIMO odbaci, i Neimand pokušava da ga predstavi kao jednu žrtvu ruskih plaćenika položenu za slobodu i red u jednoj afričkoj zemlji koja je na udaru zapadnih korporacija i njihovih eksploatatorskih planova.

Američki operativac koji pomaže Južnoafrikancima 1986. na rušenju aviona sa Machelom u kasnijem delu filma se kao stariji vojni privatnik (po fizionomiji sličan samom Prigožinu) pojavljuje u Mozambiku i organizuje pobunjeničke grupe u saradnji sa izdajnicima iz mozambičke vlasti i radi na destabilizaciji režima kako bi se smanjila rudna renta. Ipak, kolonijalni konkurenti iz Amerike imaju sporednu ulogu i samo povremeno se pojave kao inspiratori.

U pogledu egzekucije, ovo je slabiji film od Batovljevog filma ТУРИСТ. Ima manje akcije, i uprkos tome što je korektno zarobio tu znojavu atmosferu Mozambika na objektima u Centralnoafričkoj Republici (Wagnerovom ključnom afričkom centru), i što deli scenaristu Vladimira Izmailova sa tim filmom, Neimand se nije približio onome što je najavljivao u filmu ŽEST.

Ovo je korektan ruski B-film, ispod najboljeg Wagnerovog rada u domenu akcionog filma, ali svakako u domenu upotrebljivog produkta namenjenog pre svega malom ekranu.

* * / * * * *

IMPULSE

U sklopu rada na jednom projektu setio sam se filma IMPULSE, i osetio snažnu potrebu da ga repriziram jer sam u onome čega sam se sećao od gledanja pre trideset godina prepoznao nešto što bi mi danas moglo biti zanimljivo, pa možda čak i efektnije nego tada.

I bio sam u pravu. Na novo gledanje, IMPULSE mi je bio još zanimljiviji nego kada sam ga gledao prvi put. Izašao je godinu dana posle BLUE STEELa Kathryn Bigelow, i u izvesnom smislu, kritika ga je tada možda i bolje prihvatila ali je na duže staze BLUE STEEL uspeo da se nametne kao bitan film jer je godinama bio u rotaciji sa karijerom svoje autorke koja je rasla i postajala sve važnija.

Sondra Locke je s druge strane, osoba čija je karijera u sušini bitno ozbiljnija i zanimljivija od onoga po čemu je filmofili mahom znaju, a to je kao suprugu Clinta Eastwooda sa kojom je radio na nekim od svojih najslabijih filmova, što je umnogome zasenilo njenu dosta respektabilnu arty karijeru iz sedamdesetih, pa i njen rediteljski rad.

U svakom slučaju, i BLUE STEEL i IMPULSE su filmovi koji su u trenutku izlaska potpisivale autorke u senci svojih moćnih partnera sa kojima nisu ostale zadugo potom. 

IMPULSE je izašao za Warner koji će kasnije biti oglašen krivim u tužbi koju je Locke podnela protiv Eastwooda 1995. godine i imajući u vidu koliko je Malpaso bio bitan na lotu u Burbanku od Warnerovog štita na špici pa nadalje, osećamo Clintov rukopis. Uostalom, tu je i Jeff Fahey, tada baš Clintovo glumačko otkriće.

Međutim, osim Warnera i Faheya, nema nikakve sumnje da je Sondra Locke snimila film koji je po svojoj zrelosti i idejama daleko prevazilazio stvari koje je Eastwood radio pre svog preporoda sa UNFORGIVENom. Ovo je film kakav bi snimio Clint nekada davno, u vreme PLAY MISTY FOR ME, ali svakako ne u vreme ROOKIEja koje je meni drag ali relativno standardan pandurski film.

Sondra Locke ovde radi po scenariju Johna DeMarca, kome je ovo jedini skript, i Leigh Chapman koja je pisala mnogo zanimljivih stvari i sarađivala sa takvim neznanim junacima kakav je Steve Carver ali i sa velikanom kakav je Aldrich.

Ono što je ključni contrivance ovog scenarija ima evropsku aromu, to su one stvari od kojih su francuski trileri izgradili poetiku. Ovde se negde na polovini filma desi jedno "iskliznuće" iz domena uverljivog po standardima američkog filma, ali opet savršeno uverljivo unutar dijegeze ovog filma, i njegovog sistema vrednosti.

Transgresija koja krasi glavni junakinju Lotte koju igra Theresa Russell u svojoj verovatno najboljoj roli, čini da Megan iz BLUE STEELa deluje kao uzor stabilnosti i promišljenosti.

I u samoj postavci glavne junakinje, Sondra Locke unosi jednu evropsku dimenziju - naime, Lotte je policajka koja se specijalizovala da izigrava prostituke i narkomanke i sve češće fantazira o tome da se "otkači" i da na zadatku uroni zbilja u neku od uloga, To priča psihijatru kod koje je šalje Unutrašnja kontrola i ovde imamo redak primer takve junakinje koja ne služi za podsmeh kao u LETHAL WEAPON niti kao oruđe birokratije koje otupljuje oštricu pravde izbrušenu na patologiji glavnog detektiva.

Kada se pojavi mladi tužilac kog igra Jeff Fahey, u vreme kada je bio Brad Pitt 1.0 a ne meme kao danas, Lotte biva uključena u njegov veoma opasni zadatak i na njemu doživi traumu od koje se konačno "otkači" ali se uporedo sa tim i zaljubi u tužioca.

Ono što usledi je vrhunski noir propušten kroz fizionomiju policijskog filma kakav je snimao Clint Eastwood za života, sa australijskim direktorom fotografije Deanom Semlerom u punoj formi da bude istovremeno i sirov i estetizovan.

Dok je BLUE STEEL čitan kao refleksija psihoseksualnog trilera ezsterhasovske provenijencije izvedenog kroz policijski film, kao svojevrsni susret FATAL ATTRACTIONa i DIRTY HARRYja, i samim tim optužen za senzacionalizam, IMPULSE je prepoznat kao čistiji u izrazu. Po mom mišljenju, Ezsterhas je imao svoj trenutak i svakako da je u izvedbi Adriana Lynea i Paula Verhoevena potpisao neke vrhunske trilere tog vremena, međutim, iako poređenje nije sasvim promašeno nije ni potpuno tačno, BLUE STEEL je ipak bio nešto drugo. Isto važi i za IMPULSE.

Ovo su pre svega policijski filmovi koji kroz rodnu intervenciju transformišu neke tropey situacije jer njihove junakinje u ovom hiperseksualizovanom žanru naprosto nose jednu drugačiju vrstu erosa.

Oba su bazirana na veoma sličnom plot contrivanceu, oba se bave rodnim odnosima u policijskom filmu u izvesnom smislu čak i više nego u policijskoj službi u socijalnom pogledu, i interesantni su po raznim tačkama preseka. 

Ono što je osnovna razlika jeste u tome što Kathryn Bigelow uvodi lik ubice koji je psihopata i nosi u sebi vrstu strave pred kojom je policija tradicionalno nemoćna, još od slučaja Martina Balsama u filmu PSYCHO. Dakle, njen film u samom finalu prerasta iz policijskog trilera u svojevrsni horor jakog seksualnog naboja, što da se razumemo nije bilo strano ni eastwoodovskim radovima.

Kod Sondre Locke je ipak transformacija žanra unutar policijskog trilera. Ovde nema horora, međutim transgresija je toliko sveprisutna i junaci su toliko popustili pred svojim strastima da prosto policijske procedure ne mogu izaći na kraj s tim, pa policija pred tim postaje nemoćna na isti način kao što je recimo u noiru. Zato, IMPULSE apsolutno nosi odrednicu noira čak i pre nego erotskog trilera jer noir po definiciji to već jeste.

Bigelow je snimila estetizovaniji i u pogledu žanrovskog postavljanja agresivniji film, međutim, ni Sondra Locke nikada ne izlazi izvan okvira čvrstog policijskog trilera i kad treba da je napeto, veoma je napeto, i uprkos tome što BLUE STEEL pamtimo kao nasilniji, IMPULSE nije nimalo nežan. I to ne samo u pogledu krvoprolića. Sondra Locke prikazuje mnogo surovije odnose među likovima u svojoj priči, recimo propala veza glavne junakinje sa starešinom koja se pretvorila u otvoreno zlostavljanje je mnogo žešće nego bilo šta u BLUE STEELu, kao što je opet u onom filmu negativac koji je psihopata nepredvidiviji i opasniji od ovih u IMPULSEu, koji su ipak kriminalci sa nekom razumnom agendom.

U svakom slučaju, IMPULSE je izašao jedanaest meseci posle BLUE STEEL i ova sličnost nije prošla nezapaženo u vreme izlaska, međutim, BLUE STEEL je kasnije rastao u statusu zajedno sa Kathryn Bigelow, a IMPULSE je ostao tu gde je bio. Zato je ovo film koji svakako zaslužuje da se na njega ukaže, jer iako nije nepoznat, nije dovoljno proslavljen.

* * * 1/2 / * * * *

FACE OF A FUGITIVE

Jedan od poslednjih filmova Freda MacMurraya u "karakternoj fazi", pre odlaska na televiziju i u Disney (čija je igrana produkciji tada imala pežorativan predznak), bio je "mali" vestern FACE OF A FUGITIVE, akcionog specijaliste sa arty atributima Paula Wendkosa.

Fred MacMurray igra pljačkaša banaka koji uz pomoć brata beži od šerifa koji ga vozom vodi na sud. Tokom bekstva šerif i brat popiju po metak i on ostaje sam, u bekstvu zbog ubistva. Stiže u malu rudarsku varoš praveći se da je inspektor i tu se upliće u romansu sa sestrom šerifovog zamenika, i u njihov sukob sa beskrupuloznim rančerom.

Film se dešava u nekih cca 24 sata, od jednog jutra do sledećeg dana i Wendkos uspeva jako dobro da ostavi utisak vrtloga u kom se junak našao. Fred MacMurray je odličan, kao ikoničan ali već i umoran operator koga polako stižu i godine i griža savesti.

Kao mlad, čist, zamenik koji postaje šerif, pomalo je sterilan ali i savršeno usklađen sa pričom Lin McCarthy. Međutim, među sporednjacima se bez dileme izdvaja James Coburn, mlad, virilan, pun energije i nestašluka kao istaknuti rančerov pistolero.

Glumačka ekipa je vrhunska, sa jednom velikom zvezdom u centru i jednom budućom u sporednoj roli, bez slabih mesta. I svi su maksimalno raspoloženi da u Wendkosovom filmu pruže igru sa punim ubeđenjem, kao što on i režira sve, sa puno dinamike, energije, visceralnosti i propulzivnosti.

Ovaj "mali" vestern otud ostavlja utisak vrhunskog primerka žanra na koji se nailazi slučajno ali ostaje zauvek.

* * * 1/2 / * * * *

Украсть свои деньги

Украсть свои деньги Timura Dolatova je dinamična kazahstanska komedija koja je profilisana kao vehicle za Danijara Alšinova i on se na tom zadatku odlično snalazi.

Priča prati vlasnika piramidalne firme koji uzima pare od ljudi i živi od raskoši, hipnotišući svoju okolinu raznim lažima i ubeđujući ih u svoje kombinacije.

Kada padne i završi u zatvoru, život mu se ruši - gubi sve od verenice do kuće u kojoj je štekovao keš. Međutim, keš može da izvuče tako što će nekako ući u kući. Međutim, kuću je u međuvremenu preuzeo guru sa svojom verskom sektom, tako da sada on mora da ispadne budala i uđe u nečiju tuđu kombinaciju.

Timur Dolatov je snimio film sasvim sigurno lokalnog dometa i ambicija sa Alšinovim u centru, i u tom pogledu, ovo nema potencijala za neki crossover van bivšeg SSSRa. Međutim, za ono što jeste, film je jednostavan, efektan i što je bitno za ovu vrstu komedije, uprkos svedenosti priče, veoma dobro izgleda, ne samo u ambijentima i dizajnu već i u pogledu kadriranja i ritma.

U tom pogledu, iako lokalna komedija, ovaj film mi je bio zanimljiv za gledanje, i u načelu efektan.

* * * / * * * *

THUNDER BAY

THUNDER BAY je moderni vestern koji je snimio Anthony Mann, inače majstor klasičnog vesterna.

Ovaj film iz 1953. godine je savremena priča o sukobu progresa oličenog u naftašima koji žele da naprave naftnu platformu u vodama Luizijane i lokalne zajednice shrimpera koji žive tradicionalno od škampi.

Sukob postaje sveobuhvatan, i od pitanja brojčane i ekonomske nadmoći, odlazi u smeru privatnih i ljubavnih odnosa kada se dve lokalne cure zaljube u novopristigle naftaše.

Kada gledamo ovakve filmove, potpuno je jasno odakle su crpili inspiraciju Vojislav Nanović i Jovan Živanović za svoje filmove o dinamičnim profesionalcima koji donose industrijalizaciju u ruralne krajeve.

Mann postavlja ovaj film kao vestern, samo što umesto rančera i kauboja ovde imamo naftaše i ribare, umesto konja brodiće, a dinamit koriste i jedni i drugi.

James Stewart igra glavnog inženjera, preduzimljivog petrohemijskog avanturistu koji ima snove koje često njegovi saradnici ne mogu da isprate cevima, a Dan Duryea je tu kao verni sidekick.

Sve je na nivou, dinamično, visceralno i tradicionalno.

* * * / * * * *

HOUND-DOG MAN

HOUND-DOG MAN Dona Siegela je vestern s pevanjem koji nije mnogo opterećen zapletom, odnosima među likovima i bilo čime zanimljivim. U tom pogledu ovo je slabije Siegelovo izdanje od sličnog ali ipak intenzivnijeg FLAMING STARa sa Elvisom.

Ovde glavnu ulogu igra Fabian, pa kakav je Fabian Elvis, takav mu je i film. Ako imamo u vidu da je vestern takođe jedan od žanrova u kojima se Siegel ne samo dobro snalazio već je ostavio i barem jedno remek-delo u amanet, onda je nesporno da su ovi "kaubojci" s pevanjem možda i najzanemarljiviji deo njegovog opusa.

* * / * * * *

SPANISH AFFAIR

SPANISH AFFAIR je film koji je Don Siegel snimio u Španiji za američko-špansku produkciju i tog filma praktično danas više nema jer su materijali u Paramountu propali. Dugo sam tražio tu neku kopiju sa engleskim zvukom i na kraju je nisam našao iako ona negde postoji a podelio ju je lično sin producenta filma, koji je pak bio sin bogatog finansijera.

Siegel se u svojim sećanjima posprdno odnosio prema ovom filmu uprkos tome što je na njemu po prvi put zaradio ozbiljne pare i ponovio saradnju sa svojim pouzdanim saradnicima, scenaristom Richardom Collinsom i snimateljem Samom Leavittom.

Međutim, film je bio prilično determinisan od strane producenata i njima se Collinsov scenario koji je maltene na nivou putopisa u čijoj je osnovi pokretač neka mlaka i tanka ljubavna priča, bio nešto što im se sviđa i što ne bi menjali.

Otud, priča o američkom arhitekti koji dolazi u Španiju i upoznaje prevoditeljku u koju se zaljubljuje a kada mu ona uzvrati, kreće da ih juri njen ljubomorni bivši, deluje čak i intenzivnije kad se ovako iznese nego što je u samoj realizaciji.

Junaci idu od pitoreskne lokacije do pitoreskne lokacije, uspit nailaze na narodne običaje i plesove i uključuju se u njih, sve vreme je sa njima u to vreme ponos španske automobilske industrije, sportski dvosed koji je bio najbrži automobil na svetu.

I to je manje više to. Od individualnih doprinosa izdvaja se fotografija Sama Leavitta koja nosi dozu likovnosti u sebi.

* * / * * * * 

NO TIME FOR FLOWERS

NO TIME FOR FLOWERS je lubitchevsko-wilderovska komedija koju je Don Siegel slikao u okupiranom Beču. Nije van pameti reći da je ovo skromnija verzija NINOTCHKE ali opet je Ernst je snimio takvo remek-delo da je i njegova skromnija varijacija izvanredan film.

Siegel je u svojim režijama pokazivao oduvek da ima smisla za humor a zadužio nas je i barem jednom izvanrednom komedijom, mislim na TWO MULES FOR SISTER SARA, tako da NO TIME FOR FLOWERS nije iznenađenje.

Iako sniman na lokaciji, NO TIME FOR FLOWERS je B-film RKOa, realizovan sa skromnim budžetom. Glavnu ulogu igra tadašnja Siegelova supruga, švedska glumica Viveca Lindfors koju je Warner doveo u Holivud kako bi bila njihova Greta Garbo. Ona igra mladu sekretaricu čehoslovačkog ministra koja je na proveri pred tajnom službom pred dobijanje novog posla u vašingtonskom konzulatu. Služba želi da proveri može li da odoli iskušenjima kapitalizma i šalju glumca da se pred njom pravi da je čehoslovački ataše upravo pristigao iz Amerike, teško zaražen virusom zapadnog načina života i sistema vrednosti, a cilje je da vide hoće li ga ona prijaviti ili ne.

Međutim, među njima se rađa ljubav.

Sasvim sigurno, ovaj film nije ni NINOCHKA ni ONE TWO THREE ali gaji tu vrstu humora sa dosta uspeha.

NO TIME FOR FLOWERS sasvim sigurno ne pripada Siegelovom kanonu. I on sam je više nego svestan da ovde snima priču koja pripada drugim rediteljima, međutim, izvodi je na izuzetan način i od B-produkcije uspeva da napravi film koji je po svom humoru i šarmu bez ikakve sumnje A.

* * * 1/2 / * * * *

SAIPAN

Roy Keane je bio i ostao heroj svima nama koji volimo United, i svakako da nam je svima 2002. bio poznat sukob koji su pred Mundijal u Južnoj Koreji i Japanu imali on i Mick McCarthy, selektor Irske. Ipak, danas se samo sećam da je to bio neki svinjac i da su Irci na Svetskom odigrali zapravo prilično dobro i bez svog najboljeg igrača, odnosno da verovatno ne bi otišli dalje sa njim nego ovako kako je bilo. Na tom prvenstvu stasao je drugi Keane, Robbie, i nametnuo se kao neko ko će vremenom, i kvalitetom i drugačijim pristupom ako ne zaseniti a onda barem u kontekstu reprezentacije dovesti do toga da ne znaš na koga se misli kad se kaže Keane.

U svakom slučaju, Roy je bio poznat kao uporan, borben, svojeglav i talentovan igrač, a premijerligaški fudbal je bio u usponu posle pada engleske igre u post-hejselskom periodu, pa su to sve zajedno pratili mediji intenzivnije nego ikada. Otud je ova pre svega irska priča imala globalni odjek, pa smo eto i mi ovde za nju koliko-toliko znali.

U filmu SAIPAN dobijamo ekranizaciju te priče, i iskreno, iako sam se mnogih stvari podsetio, a malo njih viđenih u filmu nisam znao, ono što sam dobio jeste promišljena i uzbudljiva drama. Doduše, moram reći da je u mom slučaju, ipak bilo dosta podsećanja jer mi ovaj slučaj dugo nije bio na umu.

Rediteljski tandem Lisa Barros D'Sa i Glenn Layburn sam zapazio na severnoirskom omladinskom filmu CHERRYBOMB i ovde su oni pokazali da imaju istančanu sposobnost da se oslone na zanimljive tradicije i rukopise.

Od THE DAMNED UNITEDa preuzimaju osnovno rešenje - prave film o fudbalu bez scena fudbala. I kao što je onaj film o Brianu Cloughu sa Michaelom Sheenom u još jednoj ulozi britanske istorijske ličnosti uspeo da se nametne kao jedno delo univerzalnog značaja i mimo fudbala, tako i ovde imamo oslonac u Steveu Cooganu u ulozi Micka McCarthyja. Coogan je slično Sheenu veoma aktivan kao glumac koji voli da igra istorijske ličnosti i kreće se sličnom putanjom, na filmu i televiziji, i za razliku od Sheena koji se takvim ulogama i probio, Coogan je zapostavio komičarsku karijeru da bi se posvetio tim istorijskim rekonstrukcijama. Dakle, THE DAMNED UNITED je dao mustru, a Coogan je preuzet iz nekoliko sličnih projekata i transplantacija je veoma uspela, njegov McCarthy je srce ovog filma, Salieri koji na kraju priče ipak nije negativac.

Eanna Hardwicke uspeva da dočara Keanea na jedan višeslojan način. U njemu se vrtloži narcistički mačizam, želja za uspehom, neobičan spoj potpune samouverenosti i neverovatne nesigurnosti, i kroz ovu rolu postaje jasno koliko toga je bilo u Keaneovoj glavi kada su se raspleli događaji na Saipanu.

Ono što je međutim novo u postupku, to je nešto što je sa velikim uspehom doneo Justin Tipping u filmove o sportu prošle sezone, a to je gotovo galerijska vizuelna ekspresivnost u pojedinim deonicama. Njegov HIM je doduše u tom pogledu bio radikalan vizuelni rad, dočim je SAIPAN ipak veoma fokusiran na dramu u klasičnom smislu sa povremenim akcentima koji pojačavaju utisak Keanovih unutrašnjih stanja.

U pogledu psihologije sportiste, ovaj film je kapitalno delo jer za mnoge gledaoce odgovara na pitanje kako to neki igrači igraju vrhunski u klubovima ali u reprezentaciji ne pokazuju ništa. Ovde nam je prikazana psihološka kompleksnost jednog takvog asa koji je s jedne strane poznat kao borac koji se ničega ne libi da bi pobedio ali s druge strane, može da bude doveden u red samo autoritetom Sir Alexa Fergusona koji se u ovom filmu javlja samo telefonom kao jedan bestelesni entitet i krajnji autoritet koji arbitrira o svim događajima (i predstavljen je zapravo kao benevolentan faktor uprkos svojoj moći).

No, ovo je film koji može da crossoveruje i kod publike koja se ove zgode ne seća ili koju fudbal ne zanima previše jer je u suštini ovo priča o idolu koji nadrasta svoju okolinu i čoveku klimavog autoriteta koji njime treba da rukovodi.

S jedne strane tu je Mick McCarthy, Irac iz Engleske kome je Jack Charlton životni autoritet i inspiracija, dakle previše anglifikovan za irske standarde, nekada cenjen igrač kog je fudbalski nasledio i višestruko nadmašio Roy Keane, a s druge tu je Roy Keane, igrač koji je otišao na najviši mogući nivo fudbala, svestan da je ikona, da čini razliku na svakom terenu gde se pojavi, i sa snažnim osećajem da mu niko zapravo nije dorastao, ali i da plaća cenu igranja za slabije organizovan savez.

Ovako kompleksan odnos bio bi volatilan i da nije bilo nesposobnog irskog saveza, kao i Keaneovog specifičnog vaspitanja. Rezultat je izvanredna drama koju su nam autori veoma vešto i ekspresivno preneli.

SAIPAN je jednostavan i inteligentan film, postavljen vešto i znalački. Najvažnije je da film ne staje ni na jednu stranu, i da uprkos raznim ekstremnim stvarima koje je doduše mahom radio Keane, istovremeno proizvodi emociju, ali ni pred koga ne stavlja predznak. Imajući u vidu kakvim sirovinama i emotivcima govori, uspeo je da zabeleži atmosferu tog odnosa a da zadrži svoju decentnost.

* * * 1/2 / * * * *

WINTER KILLS

WINTER KILLS je film Williama Richerta koji je propao kada je izašao 1979. da bi se onda 1983. pojavio premontiran i stekao kultni status kao bitna crna komedija.

Richard Condon je kao pisac ozbiljno zadužio tradiciju holivudskog konspiracijskog trilera sa MANCHURIAN CANDIDATEom, i WINTER KILLS je ekranizacija njegovog romana koja kod Richerta nudi pa maltene pynchonovsku verziju atentata na JFK.

Neposredno posle ONE BATTLE AFTER ANOTHER gde je pynchonovski potencijal za oplemenjivanje mejnstrima dobio svoju najambiciozniju manifestaciju, WINTER KILLS možemo pozitivno posmatrati samo iz čiste samilosti.

Što se mene tiče, Jeff Bridges nije A+ glumačka zvezda kako ga inače smatraju, ali svejedno mislim da je zaslužio bolji materijal od ovoga a ako gledamo ostatak podele, svakako je Tony Perkins možda i najlošije prošao.

Moguće da je u vreme izlaska ovog filma, trauma ubistva JFK bila dovoljno sveža da ovo bude bitno provokativnije nego danas. Ali, isto tako i do tada je izašlo već nekoliko bitno provokativnijih filmova na istu temu. Otud mi kultni status ovog naslova izmiče.

* 1/2 / * * * *

COLD STORAGE

Ne spadam među one koji previše očekuju od Davida Koeppa. Štaviše, mislim da on ima jako nizak procenat uspelih realizacija u odnosu na reputaciju koju ima kao scenarista.

Međutim, COLD STORAGE je film koji je ipak nedostojan Koeppa, naročito jer je reč o horor komediji u kojoj glavne uloge igraju Joe Keery iz STRANGER THINGS i Georgina Campbell iz BARBARIANa uz podršku Liama Neesona, i uz reditelja Jonny Campbella, kao veterana ponajbolje britanske televizije, postojale su predispozicije za nešto simpatično što je moglo naći put do publike.

Rečju, ovakav film, da je bio dobar, možda je mogao biti neko iznenađenje na blagajnama. Ipak, ne samo da nije već je posle superbledog izlaska u bioskope utopio u mediokritetski deo DTV ponude.

Ovo je horor komedija koja nije strašna, nije ni smešna, a imajuči u vidu koliko pokušava sa specijalnim efektima maske, i premisom koja daje puno prilika jer film govori o gljivicama iz svemira koje prave haos na Zemlji, film nije ni naročito gadan.

Možda je Campbell kriv za ukupno uzev televizijski vajb ove skromno budžetirane produkcije, međutim Koepp je odgovoran za osećaj da gledamo nešto trećerazredno i da je šteta što je ovakva potentna podela straćena na nešto bezveze.

Istini za volju, ovde ni glumci nisu odigrali sjajno pa da ih nešto žalimo ali po imenima svakako prevazilaze ovakvo ostvarenje.

* 1/2 / * * * *

THE STRANGERS: CHAPTER 3

THE STRANGERS: CHAPTER 3 je zanimljiv slučaj. Film je nažalost užasan i ne bi zasluživao da se o njemu previše priča ili misli da nije tog paradoksa da su sva tri THE STRANGERS filma u ovom ciklusu snimani zajedno.

Koliko sam shvatio Harlina, u jednom intervjuu je rekao da je praktično snimao sve filmove u isto vreme, kao što bi se recimo snimala televizijska serija. Tim pre, nema nikakve logike da treći bude u svakom pogledu slabiji od prva dva.

Ipak, jeste. 

Ne samo da je za ovu vrstu filma veliki problem kada se uđe u demistifikaciju i objašnjavanje odakle potiču misteriozne psihopate, već je naprosto i egzekucija loša, skromna ne samo za ono što poimamo kao Harlinov standard već i za nivo koji je držao u prva dva filma.

Prvi film je bio toliko isplativ da je otplatio sva tri koji su zajedno koštali oko 25 miliona. Sve posle toga bio je čist ćar i drugi je bogami bio neprijatno iznenađenje, nije zaradio enormno ali je bio isplativ sam za sebe i malo čak jači od izvanrednog Tippingovog HIMa. Paradoksalno, drugi je meni bio kudikamo vredniji pažnje od prvog filma u ovom Harlinovom ciklusu.

Treći je međutim zaradio u Americi tačno onoliko koliko je koštao, dakle nije čak ni povratio budžet.

Ukupno uzev, međutim, ova egzibicija sa STRANGERsima kao low key projektom za Lionsgate, bila je pogodak u bioskopima za studio a za Harlina je bila bitna kao njegov povratak na veliko platno.

Ima Harlin skorašnjih filmova koji su zaslužili uspeh više nego STRANGERSi, međutim, eto baš sa njima je opet stigao pred najširu publiku.

* 1/2 / * * * *

VIE PRIVEE

VIE PRIVEE je novi film Rebecce Zlotowski u kome se okrenula jednoj par excellence eurotrilerskoj formi. Snimila je francuski film od glave do pete, triler koji je u stvari komedija koja nije smešna ali nesporno ima duha, priču o intelektualcima koji svoje psihoze projektuju u jedan slučaj i počinju da misle da je reč o ubistvu, i u svemu tome vrhunsku ulogu ostvarila je Jodie Foster, kao gostujuća američka ikona, što je takođe karakteristično za starinske francuske radove.

Jodie Foster je briljantna glumica, i to naravno nije neka novost, ali sada je čini se dodatno relaksirana kada je izašla iz svojih središnjih šmiroloških godina u kojima se od nje očekivala neka prestige gluma. Sada, kada je ušla u šerifovske godine, odigrala je za početak šerifa u TRUE DETECTIVE seriji NIGHT COUNTRY i tu je bila impresivna. Koliko god je tamo bila folksy i frontier žena, ovde se prebacila potpuno u taj lik američke intelektualke koja se ostala da radi kao psihoanalitičarka u Parizu, i da svakako nema uverljivije glumice za takav lik od Jodie Foster. Ona zaista jeste po svom habitusu osoba koja deluje kao neko ko bi se odselio u Pariz i ostao da radi kao psihoanalitičar.

U samoj suštini, ovo je zapravo romantična komedija o ponovnom venčanju, jer uporedo sa istragom oko misteriozne smrti svoje klijentkinje, glavna junakinja se iznova vezuje za svog bivšeg muža. I tu Jodie Foster fenomenalno sparinguje sa Danielom Auteilom.

Istovremeno, strukturiran je film kao misterija, u kojoj junakinja istražuje misteriozne događaje oko klijentkinje koja je izvršila samoubistvo, ali možda i nije, i ta istraga je katalizator za njene razne odnose.

Ovaj film po svojim temama jeste hitchcockovski, ali po svojoj izvedbi nije, i više deluje kao jedna moderna reinterpretacija obrazaca koje je hitchcockovski uticaj doneo na francuski film preko Chabrola pre svih ali i Truffauta.

Zlotowski je naravno svesna predistorije ovakvih filmova u francuskoj kinematografiji i ona je nadgrađuje dodajući nešto savremeno i svoje.

U izvesnom smislu, VIE PRIVEE nema problem u poređenju s prethodnicima već pre svega sa savremenicima. Naime, film bi bio značajniji da pre njega nismo imali ELLE Paula Verhoevena. U tom filmu je Djianova prozna dobila baš tu dimenziju francuske filmske zaostavštine ali pojačane Verhoevenovim visokooktanskim nizozemskim relativizovanjem građanskog morala.

Da ne postoji ELLE, ovaj film bi izgledao bolje. Što samo po sebi znači da je vrlo uspeo i vredan pažnje, oslonjen na tradiciju, referentan prema žanru i star personama u kadru, a opet samostalan i u priličnoj meri svež.

* * * / * * * *

THE ROUGHNECK

Kyle Rankin se kao najozbiljniji reditelj pokazao onda kada je radio u produkciji Dalasa Sonniera na filmu RUN HIDE FIGHT. Istovremeno je taj film bio Sonnierov za sada poslednji nastup u Veneciji, a isto tako i prvi film koji je pustio za Daily Wire i započeo jednu novu dimenziju ove medijske imperije, a to je igrani program.

Rankinov novi projekat za Daily Wire u kom svoj kambek posle kanselovanja ostvaruje Jonathan Majors odlučio sam da obeležim nadoknadom onoga što je radio u međuvremenu.

THE ROUGHNECK je film o mladom čoveku koji radi na naftnoj bušotini i kreće sa terena na svoje venčanje. Usput na jednom odmorištu uz autoput biva prebijen, a kasnije ćemo shvatiti i silovan i postepeno se odlučuje da sprovede totalnu osvetu u kojoj će mu pomoći otac, inače robijaš.

Rankin je ovde u jednom tough B-gasu, i to je nešto što ga ne čini odbojnim Dallasu Sonnieru u svakom slučaju.

Međutim, Austin North u glavnoj ulozi je nekako previše mlak da bi nam dočarao i želju za osvetom i traumu posle silovanja. U pogledu ovog drugog, naravno, govorimo o nečemu što je delikatna tema u stvarnosti, ali nije u B-filmu. Imali smo DELIVERANCE i XY filmova u kojima takve stvar zadese junake, i B-film prosto ne nudi neki širok varijetet reakcija junaka na traumu.

Ovde on na to ne reaguje naročito emotivno ali ni zdravstveno, tipa da ode i primi neki PNEP, da se zaštiti od infekcije koju bi mogli imati provincijalci koji noću sačekuju muškarce i siluju ih u javnom klozetu.

Čak to ni ne kaže svima ali mu otac robijaš prepozna u pogledu koja je to muka u pitanju, a lokalna veterinarka se sažali jer je i ona u mladosti silovana.

U svakom slučaju, Rankin koji je dosta radio razne infantilne varijacije na žanr ne može da se odmakne od tog nerva, i cela situacija. sasilovanjem neprekidno ide tankom linijom parodije.

Hold McCallany i Dichen Lachman su stare televizijske kuke i rutinski se nose sa svojim zadacima i umnogome pojačavaju samog Northa koji je kako rekoh dosta mlak, uprkos tome što je fotogeničan i što zapravo nije loša podela za ovu ulogu.

Kada osveta krene, nasilje je intenzivno i korektno izvedeno ali ne više od toga. Rankin izvlači dosta iz budžeta kojim je raspolagao i koji nije prevelik, i ovo na kraju jeste solidan rape and revenge film smešten u američku unutrašnjost.

Ipak, ima tu važnih stvari koje Rankin prosto zanemaruje a upravo se tiču onoga oko čega je želeo da začini film i da se izdvoji.

U izvesnom smislu, silovanjem je hteo da dodatno motiviše i opravda junaka ali onda taj motiv ni psihološki ni životno nije razradio čak ni do nivoa koji zahteva B-film

Ako možete da pređete preko toga, a nije lako, možete se solidno zabaviti.

* * / * * * *

FOLLOW ME QUIETLY

Dvadesetak godina pre izlaska svog poznatog filma BOSTON STRANGLER, Richard Fleischer je režirao FOLLOW ME QUIETLY, krimić o serijskom ubici davitelju koji voli da komunicira sa policijom i medijima, po priči među čijim autorima je bio i Anthony Mann.

BOSTON STRANGLER je snimljen po istinitoj priči i smatra se veoma značajnim i nekonvencionalnim trilerom svog doba. Fleischerov rani film iz 1949. godine je jednostavan RKOov B-film, ali sa odlično izabranim lokacijama, sugestivnom glumačkom podelom i vizuelnim rešenjima iz kanonske tradicije noira.

Da je Mann režirao ovaj film, verovatno bi karakteri bili snažniji i njihovi odnosi suroviji, kod Fleishchera su stvari među likovima date malo ex-catedra ali sve nadoknađuje tempom i vođenjem priče koje je dobro.

U tom smislu, ovo je pre svega misterija koja povremeno koketira sa trilerom sve do same završnice i potere za ubicom u kojoj se trilerski napon izrazito pojačava.

Ovo je film koji svakako treba videti kao svojevrsnu najavu onoga što će 19 godina kasnije snimiti na sličnu temu, i naravno zapaziti koliko se epohe, ali i produkcioni uslovi oko ta dva filma drastično razlikuju.

* * * / * * * *

LURKER

Alex Russell je alumnus nekih od najboljih (DAVE) i najhajpovanijih serija (BEAR) kao i nekih koje su dosta slavljene (BEEF) tako da njegov rediteljski debi dolazi sa ozbiljnom reputacijom televizijskog igrača iz ozbiljne rotacije.

LURKER je njegova prva dramska režija bilo koje vrste i solo scenario. Reč je o izuzetno zanimljivom trileru o opsesivnim odnosima između slavnih ličnosti i ljudi koji ih okružuju, sa tom razlikom što u odnosu na tipične trilere tog tipa, Russell sagledava dvosmernost tih odnosa i složenost načina na koji se grade.

Glavni junak ovog filma je momak koji radi kao prodavac u hipsterskom butiku i igrom slučaja ulazi u ekipu mladog perspektivnog muzičara koji je na putu da stekne slavu recimo weekndovskih razmera i profila. Međutim, posle inicijalnog brzog uspona u hijerarhiji pevačeve družine, on postaje nezadovoljan kada biva potoršen i odbačen i sprema plan kako da se vrati.

LURKER je sve vreme postavljen kao triler iako se u njemu dese zapravo možda dve tipične trilerske transgresije međutim njegov DNK je trilerski jer svoju melodramu artikuliše kao neprekidnu i napetu borbu za mesto u jednoj ekskluzivnoj grupi. Glavni junak i i zajedno sa njim smo u neprekidnoj napetosti. Uprkos tome što osnovni trilerski elementi zapleta kreću da se aktiviraju u drugoj polovini filma, zapravo od prvog trenutka imamo osećaj napetosti i intrige.

U tom smislu, Alex Russell donosi dosta svoje ekspertize iz raznih dramskih i video obrada sveta muzike kojima se bavio, počev od vizuelnog albuma BILLY STAR, preko serije DAVE, ali u suštini ovo je potpuno drugačija zver, snažan film jednostavnog i ubedljivog rukopisa kojim on odlazi korak dalje u odnosu na sve što je do sada radio na televiziji.

Jedan od veoma uspelih elemenata filma je sama muzika glavnog junaka koja je u suštini takođe vrlo weekndovska, i na neki način varljivo jednostavna, ali veoma ekspresivna, tako da Russell uspeva da iskaže ono što je najdelikatnije u filmovima o fikcionalnim umetnicima - kada su dela "dobra" i kada se "pokvare".

Russell se jeste oslonio na ranija dela iz svog CVa ali u ovom filmu je svemu tome dao jednu novu dimenziju, i višeslojniju interpertaciju sveta kojim se do sada bavio na druge načine, proširujući područje borbe i od sporednog igrača u bitnim delima postao je protagonista nečega što je drugačije i još zanimljivije.

* * * 1/2 / * * * *

L'HOMME QUI RETRECIT

L'HOMME QUI RETRECIT je Kounenova adaptacija Mathesonovog SHRINKING MANa.

Film je pre svega zanimljiv po tome što je izveden kao prevashodno egzistencijalistička drama sa elementima survival thrillera ali isto tako i jednim tonom laganijeg francuskog komercijalnog filma koji donosi Jean Dujardin, inače inicijator celog projekta.

Filmovi sa kojima bi se L'HOMME QUI RETRECIT može porediti su razni, ali je u suštini on ipak unikatan jer ipak nije sasvim na liniji filma Jacka Arnolda koji oficijelno rimejkuje, a opet nije ni CAST AWAY Roberta Zemeckisa jer ima nešto laganiji, humorističkiji ton.

U izvesnom smislu, L'HOMME QUI RETRECIT bi se najpre mogao opisati kao egzistencijalistička bajka o čoveku koji kreće da nestaje u periodu srednjeg doba, sve do tačke kada postaje neprimetan za svoju okolinu i za njih ostaje samo sećanja. Kounen i Dujardin ne izbegavaju direktnu aluziju na pitanja muškog klimaksa ali i smrti roditelja, to su sve motivi kojih se film dotiče i o njima maltene i eksplicitno govori.

Posle krajnje anarhične i divlje saradnje u filmu 99 FRANCS, zanimljivo je videti njih dvojicu u nečemu što je ovako svedeno, ali naravno kada je Kounen tu, ne ostane to predugo svedeno.

Ono što je ključni element koji gura film u smeru bajke jeste samo smanjivanje glavnog junaka. U prvoj polovini filma, Kounen tu pojavu tretira racionalno, ali ne u potpunosti realistično jer se junak smanjuje i odlazi zbog toga kod lekara ali onda razočaran time što mu medicina ne pruža rešenje beži odatle o odlučuje da čeka rasplet u svojoj kući. Sasvim je sigurno da ovakav proces ne bi baš prošao tako neprimećeno i bio ostavljen pojedincu da odlučuje o tome kako će se od toga lečiti i da bi institucije žešće reagovale i pratile situaciju.

Ovde je odlazak kod lekara na neki način predstavljen kao metafora, potvrda da je ovo fenomen nedostupan nauci i institucijama, ali nije nadalje razrađen realistički.

Kada junak postane previše mali i upadne u podrum, Jean Dujardin želi da od ovoga napravi svoj CAST AWAY i onda u vizuelnom pogledu sve postaje Kounenov šou kakav bi se od njega očekivao.

I u tom segmentu film postaje zanimljiv na drugi način jer uvodi i vizuelnu ekspresivnost pa i spektakl proistekao iz toga što su male stvari učinjene velikim. Tu je Kounen očekivano pokazao da je majstor vizuelnih rešenja i spektakla, ali i da nije izgubio iz vida junakovu dramu gde uporedo mora da se pomiri sa sudbinom kako mu nema povratka u život kakav je vodio, a istovremeno i da mora da se neprekidno bori za opstanak.

U mnogim aspektima ovo je neočekivan film jer spaja old school francuski film o egzitencijalnoj krizi sa old school holivudskim star vehicleom i daje rezultat koji nominalno jeste mejnstrim ali u suštini možda više i nije.

* * * / * * * *

F VALENTINE'S DAY

Mark Gantt režirao je romantičnu komediju F VALENTINE'S DAY koja je ispala kao jedan od onih generic romcom naslova koji prigodno za praznik. I ona tu u sušini jeste, ali pošto igra Marisa Tomei, morao sam da izađem na uviđaj.

Marise u filmu nema puno, i ne nudi neki naročito supstancijalni doprinos filmu.

Koga zanima film mimo nje, ne može mu se osporiti energija, i želja da neprestano bude duhovit i koliko može sexy i zanimljiv.

E sad, to koliko može, nije baš mnogo. Ali, taj intenzitet koji donosi Gantt na kraju cele priče ipak čini da ovo prevaziđe te neke tipične Hallmark/Lifetime okvire na koje smo navikli kod tog generičkog romcoma.

* * / * * * *

SING YOUR WAY HOME

SING YOUR WAY HOME je simpatičan B-mjuzikl koji je režirao Anthony Mann.

Ovo svakako nije njegov najbolji rad u ovom žanru, i eri, ali je vrlo solidan, energičan film o novinaru pariskog dopisništva njujorške dnevne godine koji iz Francuske tokom rata treba da izvede grupu mladih pevača i zabavljača,

Kako bi se oslobodili njegovog nadzora na brodu, oni ga guraju u romansu sa jednom neudatom ženom ali se stvari komplikuju.

Mann se snalazi u melodramsko-vodviljskom karakteru ove priče i sigurno je privodi kraju i željenom efektu. 

Ovakve filmove su ipak uspešnije pravili Billy Wilder i Charles Brackett za Mitchella Leisena.

* * * / * * * *

SHELTER

SHELTER Rica Romana Waugha je delovao kao potentan novi akcioni vehicle za Jasona Stathama, pre svega zbog no nonsense rediteljskog postupka koji donosi ovaj bivši kaskader.

I, Statham ovde igra tipski lik penzionisanog obaveštajnog operativca koji treba da zaštiti devojčicu koja mu se jednog dana maltene pojavi na kućnom pragu i prene ga iz izolacije koju je izgradio pod lažnim imenom na zabačenom škotskom ostrvu.

Ono što sledi je shvatanje da je devojčica ćerka njegovog prijatelja, da je njegov indentitet provaljen i da je sada na meti korumpiranih činilaca iz obaveštajnog sektora. Sve to je jedna dosta tipična stvar koju Ward Parry dosta pretenciozno pokušava da spakuje u film koji bi trebalo da bude "nešto više" od akcijaša i da se igra nekim greengrassovskim stilizacijama, i nadoveže na BOURNE  SUPREMACY itd.

Ovde čak ima i slične akcije, i slične političke rezervisanosti kao kod Greengrassa, i možda bi sve ovo bilo mnogo upečatljivije u to neko vreme pre dvadeset i kusur godina.

Nažalost, we know the score, we've seen it all before.

I, uprkos tome što je ovo žanr koji trpi polovne delove i podgrevanje bajatih sastojaka, ovde nekako to ne uspeva.

Akcija je solidna, ali nema je puno, i mahom je to nešto već viđeno. Bryan Vigior, inače kaskader preuzima ulogu koju je imao Karl Urban u BOURNE SUPREMACY i prillično je dobar na tom zadatku, ali s druge strane, Naomi Ackie u roli Julie Stiles i Bill Nighy u ulozi Briana Coxa, recimo, nisu na nivou.

Sve ima osećaj nekog B ili čak C nivoa BOURNE SUPREMACYja, uprkos tome što je solidno realizovano, i što je Ric Roman Waugh reditelj sa izgrađenim rukopisom i sposobnošću da stvari čini ubedljivim. Ovde prosto, sve to iako smrtno ozbiljno igrano, nije dovoljno sveže da bi moglo da prođe kao mišićava izvedba klišea, sprovedena s punim ubeđenjem.

Ostavljam mogućnost da nekome ovaj film može biti bolji nego meni, ali čini mi se da ta procena ima veze sa time koliko gledalac ceni SUPREMACY, odnosno koliko je raznih akcijaša sa zvezdama u šerifskim godinama već gledao.

Ovakvu priču je na drugačiji načim ali bolje izveo Boaz Yakin u filmu SAFE recimo, i to isto sa Stathamom. I uprkos različitom mikro-estetskom predznaku, ovi filmovi su itekako uporedivi.

Ovo je slučaj film koji svakako ne možemo olako otpisati, čak naprotiv, ali je neobičan zato što zbog prevelikog oslanjanja na bitno uspešnije uzore ostavlja utisak nečega što je slabije nego što jeste.

* * 1/2 / * * * *

THE GREAT FLAMARION

Jedna od opskurnijih figura klasičnog holivuda je William Wilder, stariji brat Billyja Wildera koji je posle uspeha bratovljevog masterpisa DOUBLE INDEMNITY, iako već uspešan tašner odlučio da napusti Njujork i doseli se u Holivud te da krene da radi noir isprva, a posle i druge žanrove.

Wilder je u početku producirao filmove drugih reditelja među kojima je bio Anthony Mann. Sa njim je uradio dva filma među kojima je poznatiji THE GREAT FLAMARION, melodramatični noir u kome je naslovnu ulogu igrao Erich von Stroheim, tada već odbačen kao reditelj ali relativno uspešan kao glumac u ton-filmu, koji će jednu od svojih najznačajnijih rola napraviti godinama kasnije baš kod Billyja.

Flamarion je vodviljski sharpshooter koji živi asketski i isključivo posvećen svom veoma rizičnom poslu, jednim delom bežeći od traume zbog žene koja ga je izneverila. Sa svojim novim saradnicima takođe ima problema - tačku radi sa asistentom koji se propio i njegovom ženom koja je fatalna žena i serijska zavodnica prevarantkinja koja uskoro rešenje svih svojih problema vidi u tome što će smotati svog poslodavca.

Jasno je čim je Erich von Stroheim tu da do kraja filma neće svima ostati glava na ramenima, kao i da će Mary Beth Hughes uspešno odigrati femme fatale jer je sličnu reputaciju imala i u privatnom životu, udavala se pet puta i u Holivudu je bila izreka da nema ništa lepše od seta na kom je ona.

Anthony Mann je do ovog filma već umnogome pokazao svoj stil ali će tek posle njega započeti svoju kanonsku noir seriju.

Ovaj film se razlikuje od nje jer ima izrazitiju melodramatičnost u odnosima među likovima, i još uvek ima recidiva teatralizma koji je Mann uspešno preneo u film iz svog pozorišnog iskustva. Teatralizam nije isto što i teatralnost i ovde taj pojam pre svega koristim zbog načina na koji se Mann izražava kroz scene u kojima junaci nastupaju u predstavama, priredbama, svesni da su pred publikom itd. odnosno kroz način na koji se koncept šoua koristi u dijegezi.

U izvesnom smislu, film je za nijansu staromodniji u mizanscenu od onoga što je tada Mann već snimao ali to gledano iz današnje vizure ne smeta jer je ovo ipak film star osamdesetak godina, i time čak dobija na jednoj patini klasike.

Ipak, kad stvari krenu, Mann se maksimalno uključuje sa svojim kako pripovedačkim tako i vizuelnim obeležjima.

Arhaičnosti postupka delimično doprinosi i gotovo stripovski stilizovana podela koju čine von Stroheim, Hughesova i Dan Duryea kao muž koga treba ukloniti. Svako od njih je ikoničan na svoj način, u spoju sa von Stroheimovim stilom glume i srednjeevropskom dekadencijom koju donosi, i koju Mann stavlja u funkciju toga da je Flamarion ipak šoumen na sceni i van nje.

Štaviše, kako film odmiče, tako von Stroheim kreće da igra sve realističnije jer sve više izlazi iz lika sujetnog akrobatskog strelca koji ne promašuje u ličnost čoveka koji je napravio veliki životni promašaj, u bukvalnom i figurativnom smislu.

Naravno, ne može on nikada do kraja izaći iz svoje ikoničnosti koja ga je činila tako značajnim glumcem nemog filma, međutim, ovde pokazuje da je imao senzibilitet i za realističniji postupak kakav je zahtevao ton-film.

THE GREAT FLAMARION se može ubrojati ne samo uz najbolje von Stroheimove role već i u najbolje glumačke filmove tonske faze uz dva Wilderova masterpisa - SUNSET BLVD. i FIVE GRAVES TO CAIRO. Ipak, ne možemo se oteti utisku da je von Stroheim bio ipak prototipski personality actor i da je svaka uloga bila obeležena njegovom pojavom koja je svojevrsna konstanta iz filma u film. U tom pogledu on je preteča Herzoga u Holivudu, s tom razlikom što je Herzogu kasnije vraćena i mogućnost da režira.

THE GREAT FLAMARION ima senzibilitet filma izvedenog sa velikom pažnjom i izvesnom ambicijom iako je nastao sa budžetom kakav bi samom von Stroheimu u fazi nemog filma služio za zagrevanje.

U svakom slučaju bogata je karijera reditelja koji može ovakav naslov da ostavi izvan svog noir kanona.

* * * 1/2 / * * * *

NIGHT PATROL

Ryan Prows deluje kao jedan od onih "novih" reditelja koji voli da kombinuje već poznate stvari na nov način.

U ovom konkretnom slučaju, međutim, on kombinuje već poznate stvari na način koji nije nov. I samim tim rezultat deluje da bi mogao izgledati kao rehash već poznatih filmova, da su oni iza sebe ostavili veću zaostavštinu.

Tu bih pre svega istakao dva Netflixova filma - BRIGHT Davida Ayera u kom je Max Landis sa namerom napisao scenario u kom se kombinuje Ayerov policijski geto procedural sa fantasyjem, odnosno THEY CLONED TYRONE u kome se na liniji Jordana Peelea pravi kulturalni komentar na čitav niz mind control filmova - od INVASION OF THE BODY SNATCHERS pa nadalje.

Ryan Prows je belac, međutim, oseća se komotno u nečemu što je danas teritorija na kojoj možda nije pametno ulaziti kao beli reditelj zbog optužbi za kulturnu aproprijaciju.

Ono što on ovde kombinuje je zapravo jedan malo više street level rimejk BRIGHTa.

Dakle ovo je film o policiji koja u maniru ayerovskog filma ratuje sa Bloodsima i Cripsima, u getu u kom same bande i građanstvo imaju vrlo razvijenu svest o tome da postoje neka natprirodna bića. Dakle, ovo nije BRIGHT gde nebom lete zmajevi i čarobnjaci operišu po hoodu ali bande se koriste sujeverjem i računaju sa tim da bi se na terenu mogao pojaviti neki shapeshifter ili vampir.

Prows nije do kraja precizan oko toga koliko je magija prisutna kao deo svakodnevice, i koliko su vampiri i slične pojave česti u getu. No, nema se mnogo vremena za gubljenje jer imamo jedinicu policajaca vampira koji su strah i trepet u hoodu i spremaju se za veliki obračun u kom će iskoristiti isprovocirani sukob bandi kako bi ušli i napravili masakr iz kog će izaći sa napunjenim cisternama krvi. I to one najkvalitetnije, skupljene od uplašenih ljudi.

Dakle, tu film iskoračuje i na Peeleovu teritoriju rase, policijskog terora artikulisanog kroz žanrovsko rešenje, i uvodi ga kao dodatak Ayeru.

Nažalost, i BRIGHT i THEY CLONED TYRONE su superiorni filmovi.

Međutim, uprkos tome što je mogao biti brži, pa i maštovitiji, svakako u nekim aspektima stilski raskošniji, Ryan Prows ima taj neki shaggy šmek policijskih filmova o malim sektama unutar policije kakvi su EXTREME JUSTICE Marka L. Lestera ili vukodlački FULL ECLIPSE Anthonyja Hickoxa.

David Goyer i kompanija XYZ su potpisani među producentima, i sasvim sigurno je da su oni omogućili da se u pojedinim aspektima priče naprave iskoraci u odnosu na nešto što bi VOD trpeo. Evidentno je film pravljen sa većom ambicijom od tipičnog VOD naslova, i u odnosu na njih je superioran. Međutim, na kraju je ipak među njima završio.

Justin Long se polako profiliše kao glumac za horore, i sad je već i u godinama tako da postaje zanimljiv na drugačiji način i ovde pomalo kanališe Tima Blake Nelsona u pojedinim situacijama. Ima tu još i pouzdanih veterana i zanimljivih početnika, tako da je ukupno uzev vrlo zanimljiva glumačka podela.

Prowsov rediteljski postupak je jasan, sa sposobnošću da izvede jasnu stripovsku stilizaciju i da rekonstruiše neke stilove na koje se oslanja, kao što su recimo Ayerovi procedurali, samo na jednom nižem nivou imitacije. Svakako da ovo nije ispoliran rad poput THEY CLONED TYRONE, i zato ostaje van tog elitnijeg terena.

Međutim, meni je sirovost i povremeni disbalans, uspevao da bude simpatičan i zamiriše na neke stare B-filmove koji nisu vrlo često mogli da savršeno kontrolišu svoje ideje.

Na kraju, ovo je film o mnogo toga, ali u suštini jeste nekonvencionalni policijski film o uličnim bandama, sa natprirodnim elementom. U sezoni kad je bilo više trijumfalnih filmova afroameričkog horora, počev od velikog uspeha SINNERSa, preko zaista odličnog HIMa, deluje da se NIGHT PATROL nije našao u toj istoj hype mašini što je nepravda jer iako ga je režirao belac, on ipak pripada tom trendu.

Pošteno govoreći, ovo je film za * * 1/2 ali ipak kao film nastao van velikih studija i strimera zaslužuje više, recimo uslovnih * * *.

PRIMATE

PRIMATE Johannesa Robertsa je bio umereno uspešan film u svetskim bioskopima, i prevagnuo je u bioskopsku stranu rada ovog reditelja koji je još uvek na nesigurnoj zemlji pravog bioskopa i theatrical uplifta za VOD.

Nažalost, gledao sam ga manje od nedelju dana posle gledanja THE BONE TEMPLE što verovatno nije baš fer prema Robertsu jer je DaCosta snimila primer šta bi sve horor mogao da bude, a on je snimio jednu krajnju redukciju toga na jednodimenzionalni produkt - i to samo po sebi ne bi bilo loše da je produkt zapravo uspešno spakovan.

Međutim, ako išta, ovde je produkt dosta sumnjivog kvaliteta.

Posle uvodnog ubistva u kom vidimo da je majmun odlepio od besnila, imamo 40 minuta u kojima se upoznajemo sa porodično-romantičnim okolnostima glavnih junakinja, međutim kada posle tog melodramskog dela krene pokolj sa majmunom, apsolutno nijedan od tih odnosa ne proradi. Dakle, sve to što smo se bavili time ko se kome sviđa i ko koga voli i ne voli, kasnije ne zaigra ni na koji način.

Međutim, iako to implicira da će biti barem 45 minuta neke pegle s šimpanzom, pa ni to nije baš tako. Naime, da, šimpanza ih proganja po lepoj havajskoj vili sa bazenom, i niti u tom procesu ima neke invencije niti imamo neke suptilne detalje, tipa - majmun postaje pametniji, ljudi postaju gluplji i tonu u divljaštvo.

Ništa. Nula razmišljanja.

I to sve ne samo posle naslova kakav je bio LINK Richarda Franklina, pa u krajnjoj liniji MONKEY SHINES, nego posle cele franšize PLANET OF THE APES koja je posle iniciranja Ruperta Wyatta i maserpisova Matta Reevesa zaista digla to pitanje nasilja majmuna protiv ljudi na jedan potpuno drugi nivo.

Nije problem što Roberts snima budalaštinu koja nije baš sjajna, ili što ne nudi nadgradnju na nešto što je aktuelna stvar u žanrovskom filmu. Problem je što ovo posle u današnje vreme nije dovoljno. 

Roberts je u retkim momentima lucidnosti umeo da ponudi osveženje B-formi u B-tehnici, nažalost, PRIMATE nije to.

* * / * * * *

THE BAMBOO BLONDE

Anthony Mann je u svojoj karijeri snimio nekoliko muzičkih filmova. I uprkos tome što se oni ne smatraju njegovom jačom stranom, nekoliko B-ostvarenja sa početka karijere zaslužuje pažnju.

THE BAMBOO BLONDE je veoma duhovita komedija smeštena u vreme Drugog svetskog rata, gde zaručeni pilot bombardera na ispraćaju ne provede veče sa svojom verenicom jer ona ima pametnija posla, već sa jednom barskom pevačicom sa kojom se desi jedna kratka simpatija. Kada tokom dejstava protiv uroka njegovi saborci oslikaju njihov bombarder B-29 s likom fotografije koja mu je ostala za uspomenu na pevačicu, to dospeva u medije i njih dvoje postaju promotivni aduti vojske za sakupljanje ratnog zajma.

Mann veoma vibrantno režira ovu priču, uprkos tome što radi u evidentnim B-uslovima. Humor uspeva, glumačka podela je maksimalno inspirisana a muzičke scene su veoma zanimljivo osmišljene i ima barem jednu koje se ne bi postideo ni neki veliki majstor mjuzikla.

Mann je radio sa bratom Billyja Wildera, Williamom ali ne na ovom filmu. Međutim, THE BAMBOO BLONDE podseća na one B-Wildere koji je po njegovim predlošcima recimo radio Mitchell Leisen.

THE BAMBOO BLONDE je film koji nije izuzetak u Mannovom opusu, on će i kasnije na vrhuncu vestern karijere snimiti par muzičkih filmova među kojima je i biopic o Glennu Milleru. Međutim, jeste film koji zaslužuje da se obnovi pažnja za njega jer u svojih 67 minuta B-izraza nudi dosta A-dometa.

* * * 1/2 / * * * *

STAY SAFE

Carlos V. Gutierrez režirao je film STAY SAFE kao contained pandemic film, kombinujući triler i horor i mudrno investirajući u televizijsku podelu koju predvodi Kate Miner iz SHAMELESSa i koja po završetku te serije ne izbegava da overi i neke Lifetime kad mora.

Ona je dakle već verzirana za te derivate trilera sa ženom u nevolji koja je temelj priče, s tim što Gutierrez dosta pristojno uspeva da proširi stvari i da kroz uvođenje par malih lokacija mimo osnovne kuće, ostvari utisak sveta u dubokoj krizi.

Kate Miner kao nosilac podele i Gutierrez kao reditelj u stvari zaslužuju najveće pohvale što ovaj film deluje kao neki AI cheat iako nije, u smislu da teče mnogo glatkije i razvija se mnogo lakše nego mnogi filmovi tog tipa, iako nema neki fundamentalni kvalitet na osnovu kog bismo mogli da kažemo kako je ovo film koji nas je skroz uvukao i naveo na svoju talasnu dužinu.

Međutim, sve do samog kraja u kom se preokreti prosto nagomilaju do tačke da prestaje da biva važno šta se kome dešava jer gubimo odnos prema tome, sve to ide nekim solidnim tokom.

Jedna od tajni ovakve propulzivnosti je pre svega činjenica da Gutierrez u scenariju koji ne nudi ništa posebno uspeva da postavlja scena u kojima izgleda kao da se odnosi među likovima supstancijalno preispituju, tako da nema onog praznog ekspozicionog hoda koji karakteriše filmove tog tipa gde je ceo film neka vrsta ekspozicije u kojoj se neprekidno postavljaju neke propozicije.

Otud, STAY SAFE nije nešto naročito ali je vrlo interesantno izveden na nekom nivou koji bi mogao biti zanimljiv ljudima kojima je ovo struka.

* * / * * * *

Завербованный

Завербованный Andreja Pantelejeva je ruski B-film o mladom mavericku iz GRUa koji locira neku laboratoriju za proizvodnju biološkog oružja i uklanja je uz pomoć svojih kolega iz službe. Na ovom zadatku, međutim, on ima posebno osetljiv pristup, među protivnicima je i čovek koji mu je ubio oca.

Ovo svakako nije tipičan skupi patriotski akcijaš kakav bi u svoje vreme snimio Nikolaj Lebedjev ili Vadim Šmeljev. Naprotiv, ovo je film snimljen tehnikom klasičnog DTVa, gde je akcija solidno izvedena a mirne scene recimo da "mogu da prođu".

U tom smislu, nije čudno da je ovaj film u ruskim bioskopima bio vrlo kratko i zaradio zanemarljivo malo novca ali je onda otišao na striming i sada tamo pravi neki rezultat.

Film traje 85 minuta, efikasan je. Glumačka ekipa je solidna, u skladu sa žanrovskim konvencijama u pogledu ekspresivnosti. Priča je lapidarna i "mala", što je nesvojstveno ruskom filmu jer oni nemaju takvu tradiciju B-filma na koju smo navikli, ali očigledno, biće da je uspešno razvijaju sada.

* * / * * * *

TWO O'CLOCK COURAGE

TWO O'CLOCK COURAGE je komični krimić koji je kao B-film, Anthiny Mann snimio za RKO:

Tom Conway kog znamo iz serijala o Falconu igra junaka sa amnezijom koji uz pomoć taksistkinje pokušava da se snađe u gradu gde ga traže za ubistvo a on ne zna ne samo da li je ubica nego ni kako se zove.

U pogledu tona, TWO O'CLOCK COURAGE je sličan filmu DR. BRAODWAY, samo je još više okrenut komediji, međutim na sličan način lako izlaže likove i zaplet. Ipak, i u samoj strukturi i u dinamici likova, TWO O'CLOCK COURAGE je usmereniji ka komediji, i ovde ne samo da ima humora koji proističe iz situacije već ima i izgrađenih gegova.

Mannov recept u kom spaja klasičniji krimić i suspense sa komedijom, ovde je veoma validan, i balans koji pravi je sasvim na mestu, naročito ako imamo u vidu da krimi komedija do danas ostaje rizičan hod po žici.

Da kasnije nije napravio prvo noir kanon, pa vestern kanon, pa ponajbolje spektakle svog doba, Mann ne bi ostao beznačajan reditelj, ako mu se gleda samo ovaj uvodni output.

* * * / * * * *

MURDER ON MAPLE DRIVE

U sklopu industrijske špijunaže pogledao sam MURDER ON MAPLE DRIVE koji je režirala Michelle Ouellet.

Ovo je Lifetime produkcija koja se mediokritetski i nekritički drži svih ključnih postulata njihovih filmova, u ovom konkretnom slučaju televizijskih trilera.

Film je podnošljivo sastavljen ali ono gde pada, to je zapravo krajnje ekspozicijski odnos među likovima i sadržaj dijaloga koji se proteže kroz ceo film, uključujući i najdramatičnije situacije. Film je u stanju permanentne ekspozicije, i zato ne može da pruži ono što ciljnoj grupi zapravo treba - one ne traže neki hardkor suspenser koliko zapravo priču o položaju žene koja se sama probija kroz život i dileme sa kojima se nosi.

Ovaj film to prosto nema. On se samo bavi postavljanjem priče i njenim sprovođenjem mahom kroz novo i postavljanje situacija umesto kroz njihov prirodni razvoj.

DR BROADWAY

DR BROADWAY se smatra prvim filmom koji je snimio Anthony Mann. Dobio je priliku da ga snimi za Paramount gde je tri godine pre toga radio kao pomoćnik režije.

Uprkos tome što je reč o prvom filmu koji je režirao, ovo je dinamičan, brz i duhovit krimić o lekaru koji je poznat brodvejski lik, i ne bavi se samo zdravstvenim poslovima već hoće da pomogne i oko drugih stvari.

Kada ga čovek kog je smestio u zatvor zamoli da mu pomogne u lociranju ćerke kojoj želi da preda svoj imetak, lekar upada u nevolje sa bandom opasnog kriminalca kome je pokriće posao krojača.

Film je duhovit, likovi se izlažu lako i efikasno, priča se odvija brzo i Anthony Mann sve to orkestrira jednostavno i elegantno.

Ako imamo u vidu da je ovo B-film od 68 minuta, svakako spada među najbolje izdanke tog formata sa kojim sam se susretao.

* * * / * * * *

28 YEARS LATER: THE BONE TEMPLE

Posle uspešne odbrane postdoktorata Nie DaCoste u filmu THE BONE TEMPLE, zanimljivo je da se opet evocirala jedna uspomena na FEST.

Naime, početkom dvehiljaditih FEST je bio izuzetno ozbiljno praćen ali je imao isto tako i dosta slab i demodiran program. Bilo je tu klasičnog bioskopskog mejnstrima koji bi došao kod nas i ovako i onako, bilo je dosta jednoličnog art housea ali dosta aktuelnih stvari je nedostajalo, pre svega američkog indie filma, novog azijskog i onoga što se tada pomaljalo a to je alter. žanrovski film.

Aleksandar Radivojevic i Starešina su tada bili kritičari i dosta smo kritikovali program FESTa i sve što u njemu nedostaje. Pred FEST 2002. godine smo se toliko smučili upravi FESTa da su nas pozvali da pitaju, "Dobro, evo recite šta 'oćete da prikažemo?" i mi smo im dali spisak sa kog je stigao samo 28 DAYS LATER.

Mnogi reditelji koje smo želleli tada postali su standard na FESTu poput Chan Wook Parka i Takashi Miikea ali kasnije kad više nisu bili toliko važni.

28 DAYS LATER je proizveo tri nastavka u periodu od 24 godine ali u tom trenutku, Danny Boyle je prolazio kroz najteži period u karijeri.

Snimio je dva holivudska filma, oba neuspela komercijalno, od kojih drugi katastrofalno propao na blagajnama uprkos tome što je u njemu igrala najveća mlada zvezda tog vremena Leo DiCaprio.

U to vreme najavljivan je bio omnibus ALIEN LOVE TRIANGLE u kom je trebalo da bude Boyleova priča pa od toga nije bilo ništa, jedna priča je razvijena u celovečernji film koji je potpisao Gary Fleder a druga u rani rad Guillerma Del Tora. Na internet forumu sam upoznao scenaristu koji je sa Boyleom sarađivao u periodu oko tog omnibusa (iako je kratki film pisao John Hodge) i bio je krajnje rezigniran ishodom ali mi je isto tako ispričao i jednu dosta jaku anegdotu o Michaelu Mannu.

Delovalo je da možda za Boylea više i nema Holivuda, baš na jednom od FESTova mi je pokojni Aleksandar D. Kostić doneo VHS da presnimim njegova dva BBC filma STRUMPET i VACUUMING NUDE, i to je tad delovalo kao njegova mera i sudbina.

Otud, premijeru 28 DAYS LATER smo dočekali dosta napeto jer smo film predložili napamet bez mnogo informacija kako je ispao, i vrlo lako je to mogao biti još jedan promašaj propalog reditelja.

Međutim, film je bio super, mada nije zapravo bio toliko cenjen u prvom trenutku kao što se danas misli.

Drugi 28 LATER film susreo sam par godina kasnije kada me je Srđan Dragojević zamolio da mu pomognem da pičuje svoje viđenje studiju. Scenario Rowana Joffea je bio zanimljiv ali dosta drugačiji od onoga što znamo iz filma, a pitch koji smo spremili je bio toliko dobar da rezultat nije izostao. Režiju je dobio Fresnadillo i toliko objasnio da se od toga ni sam nikada nije oporavio.

Nisam ni tada mislio da je realno da taj pitch prođe ali je ta komunikacija sa studijem bila dosta poučna da se vidi sva fluidnost procesa razvoja jednog holivudskog projekta jer ni Joffeov scenario nije na kraju bio ono od čega je krenuo. Na kraju su na scenariju bila potpisana još dva Španca i reditelj, dakle svašta je tu bilo od intervencija.

Treći film je ponovo režirao Boyle ali koliko je prvi bio za početak jedno inaćenje - jer je ponovo radio sa Alexom Garlandom sa kojim je radio i BEACH a istovremeno i proširenje područja borbe i očajnički kambek, toliko je ovaj bio jedna skupo izvedena vežba moćnig i bogatog reditelja koji je od dve poluideje pomislio da ima ceo film.

Zato je četvrti povratak onome što je bilo dobro u prvom - horor film nekoga ko zna da režira sve ali ne dolazi nužno iz žanra i hoće da ga prevazilazi. BONE TEMPLE je bogat idejama i značenjima kao da ne dolazi iz diptiha (ili triptiha) u kom je ona Boyleova isprazna vežba. Zato i proizvodi onaj redak osećaj da autor iako snima nastavak ne gubi vreme kada to radi i možda čak unapređuje IP koji mu je predat.

Ispostavilo se da je baš Rowan Joffe scenarista sa anegdotom o Mannu.

U četvrtom 28 LATER filmu, Nia DaCosta radi nešto slično seriji CONTINENTAL - čini me zahvalnim za postojanje filma koji ne valja.

Ne samo da u filmu BONE TEMPLE Boyleov film dobija smisao jer je omogućio nastanak ovog naslova, već je sve elemente iz njega uspeo da osmisli i da im neophodni smisao.

BONE TEMPLE može da se gleda i bez Boyleovog trećeg filma, i čovek zaista mora da bude ozbiljan mentalni patuljak ako ovaj film vidi kao nekakav središnji deo priče koji ne stoji sam. Uostalom, veliko je pitanje da li posle njegovog relativnog neuspeha u bioskopima uopšte i može biti trećeg filma, ali to nije ni važno.

BONE TEMPLE je jedno zaokruženo iskustvo, sa elementima priče koji se mogu razvijati dalje, ali i sa razvojem likova i situacija koji su privedeni kraju i zaokruženju.

Banda male deve od pre 28 godina koji su izgradili identitet na bazi Teletubbiesa i satanističkog izopačenja nastalog iz blizine crkve u kojoj je živeo vođa kulta kao sin lokalnog sveštenika, čini ih britanskom postapokaliptičnom porodicom Manson, rečju bandom iz A CLOCKWORK ORANGE. Alex Garland je daleko od bezvrednog pisca iako mu je većina realizovanih dela ostala problematična, ali karakterizacija ove bande mu je možda i najveći scenaristički uspeh. Kada se tome dodaju glumačke izvedbe koje je Nia DaCosta izvukla od podele, imamo jedno sjajno iskustvo.

S druge strane Ralph Fiennes, iako srpski glumac, i iskusni šmirolog, ne samo da biva zadržan u okvirima prihvatljivog u roli koja je jednu polovinu nešto na liniji Hanksa u CAST AWAYu a u drugoj polovini na rizičnoj putanji nečega u čemu bi Jack Nicholson i Al Pacino rado samoupravljali, već možemo reći da ga je Nia savršeno postavila u funkciju filma, koristeći sve njegove potencijalno rizične osobine u korist celine.

Vizuelno, Sean Bobbit, Niin saradnik sa nekoliko prethodnih filmova drži se šireg okvira onoga što je fotografski postavio Boyle sa Dod Mantleom, ali donosi ipak svoju estetizaciju, pre svega u pogledu upotrebe svetla, ali i pokreta kamere, a sve u meri da se film uklopi u identitet serijala.

Nia DaCosta je vrlo rano ušla u ralje franchise filmmakinga, radila je osavremenjenog CANDYMANa i napravila sjajan posao, overila je MCU i sada 28 LATER, ali samo je CANDYMAN od svega toga bio komercijalno uspešan.

U izvesnom smislu možemo reći da je Nia idealan franchise reditelj - ulazi u njih i snima dobre filmove koji propadaju i efektivno ih obustavlja, ili barem to aktivno pokušava.

28 LATER nema dovoljno veliki uzorak da možemo govoriti o "blagoslovu" parnog nastavka kakav recimo postoji u STAR TREKu, ali Nia i Fresnadillo su bili reditelji koji su doneli zaista nešto novo serijalu, s tim što je njen doprinos supstancijalniji.

Nia DaCosta je snimila zombi apokaliptični film koji je kvintesencijalno britanski, ne samo po tome što se dešava u Britaniji već upravo po tome što je njegova tema zapravo kultura koja opstaje uprkos civilizacijskoj nultoj tački, i uprkos tome što se odavno ne proizvodi nova, uspeva da reprodukuje svoje vrednosti, uprkos izopačenju koje proističe iz situacije i duha vremena.

Otud, ovo je mnogo više film o kulturi, i njenoj zaostavštini nego o tome kako će podivljali ljudi nekog juriti, sustići, ujesti i zaraziti.

I, upravo to bavljenje kulturom koje je bilo prisutno u 28 WEEKS LATER, iako ga nije pisao Garland, ovde dostiže svoj vrhunac.

Taj melanž u kom se prepliću dečje emisije, pop satanizam, Stonehedge i Iron Maiden i rukovode ljudima u opusteloj zemlji gde više ni malobrojni preostali podivljali ljudi više nemaju šta da rade nudi pre svega moćnu sliku snage kulture. I načina na koji ona čini ljude.

* * * 1/2 / * * * *