I GIVE IT A YEAR

Pogledao sam I GIVE IT A YEAR Dana Mazera, još jedan pokušaj kompanije Working Title da podmladi kreativni tim predvođen Richardom Curtisom koji ih je učinio vladarima na polju sofisticirane a rado gledane romantične komedije. Pokušaja je bilo nekoliko, što sa američkom posadom, kao u slučaju filma DEFINITELY MAYBE što sa Britancima, ali Curtis se pokazao kao nezamenjiv. No, osim DEFINITELY MAYBE nije ni bilo pokušaja da se snimi romcom većeg kalibra bez njega.

Ipak, Dan Mazer koji dolazi sa sjajnom reputacijom najbližeg saradnika Sache Barona Cohena, jeste svojevrsni Curtisov naslednik, barem utoliko što je počeo rqadeći televizijsku komediju a potom "sazreo" u filmskog scenaristu. Ipak, ni sam Curtis nije tako brzo dobio priliku da režira, njegov rad je prvo pokorio svet u režijama iskusnih profija, tako da je Mazer bio izuzetno privilegovan a I GIVE IT A YEAR je doživljen kao pokušaj da se u osvit BRIDESMAIDSa, Working title uvede u novi milenijum.

Nažalost, Mazerov film nema snagu ni Curtisovih scenarija, niti njegovih režija. Zaplet je postavljen mehanički, glumačka podela je dobra ali bez nekoga ko bi se izdvojio kao što se nekada izdvajau Hugh Grantm premda sasvim sigurno ni Grant se nije izdvojio slučajno i tome su mnogo pomogli talentovani saradnici.

Rafe Spall je zanimljiv izbor za leading mana, Rose Byrne takođe može da bude leading lady ali bez jačeg materijala njih dvoje naprosto nisu dovoljni. Anna Faris je simpatična ali u osnovi uzalud potrošena kao romantic interest glavnog junaka a Jason Flemyng i Simon Baker daju filmuneobičan B-šmek.

Dan Mazer polazi od premise da želi da snimi anti-romcom, kreće od kraja tipičnog romcoma, od venčanja. Ovaj zaključak da je kraj romcoma venčanje je opšte mesto kao i da ova vrsta filmova ne završava hepiendom već tragedijom, ali potom sve dalje se razvija krajnje šematizovano i bez razbijanja bilo koje konvencije.

Ubeđen da je okrenuo romcom naglavačke, Mazer ne samo da tone sve dublje u konvencije već i kad pokušava da ih ismeje ne shvata da im se samo potčinio, i to više nego što može da pretpostavi.

I GIVE IT A YEAR jako pokušava da bude smešan i u tom smislu povremeno uspeva mada je što se mene tiče mogao biti i efikasniji, no svakako pokušaja ima, i kad su neuspeli barem nisu previše sramotni. No, gledaoci kojima je legao humor ovog filma svakako imaju i bolje mišljenje o njemu u celini.

Srećom, Working Title još iuvek ima Curtisa na rasolaganju tako da potraga za njegovim naslednikom ne mora da žuri. Možda je to zaista Dan Mazer ali ovaj film to ne pokazuje...

* * 1/2 / * * * *

THE GRANDMASTER

Pogledao sam THE GRANDMASTER Wong Kar Waija, veliki promašaj velikog reditelja. Ovo je jedan od onih slučajeva kada veliki reditelj doživi potpuno neočekivan fijasko. Posle čitave serije okretanja kineskih art house reditelja kung fu filmovima, Wong kar Wai čini taj zaokret, ali čitavih deset godina od kada je to bilo aktuelno i svojim filmom nema da ponudi apsolutno ništa nagriženom hongkonškom filmu. THE GRANDMASTER je monoton, konfuzan, epizodičan i repetitivan, sa neshvatljivo neveštim pripovedanjem i strašno loše koreografisanim i snimljenim borbama koje spadaju u kič kung fu kakav se ponekad ranije sretao u južnokorejskim produkcijama.

Ostavljam mogućnost da je dvočasovna verzija koja se prikazuje u srpskim bioskopima na neki način hendikpirana, da nedostaje nekog materijala, međutim ono što je snimljeno i stil ne sugerišu da bi u bilo kom cutu ovaj film mogao biti znatno bolji, osim što bi verovatno mogao biti jasniji.

HAUTE TENSION

Mora se priznati da je Alexandre Aja reditelj koji je upropastio svoju karijeru na krajnje nesvakidašnji način. Debitovao je premlad, kao deo moćne porodice Arcady, potom postigao svetski uspeh sa filmom HAUTE TENSION i otišao u Holivud. Od te tačke počeo je da režira samo rimejkove, prvo kultnog, zatim azijskog i na kraju kormanovskog filma. Ako se izuzme minorni debi, svaki sledeći film mu je bio sve besmisleniji i gori i to ne samo u kreativnom pogledu već i na nivou puke veštine.

MANIAC Francka Khalfouna je Ajina produkcija i scenaristički rad i reč je o rimejku kultnog filma Williama Lustiga sa Joe Spinellom. Pišući o rimejku Danteovog hita PIRANHA već sam govorio o toj apsurdnoj dimenziji bogate dece koja rimejkuju sirotinjski film, s tim što je PIRANHA koliko-toliko validan koncept za komercijalni monster movie. Ideja da se rimejkuje MANIAC, film koji jedino ima smisla kao slucaj u kome su se prepleli underground, sirotinja i exploitatiom spojivši filmadžije sa margine sa likovima sa margine i rezultirajući delom neobičnog integriteta, deluje kao interno iživljavanje grupe razmaženih bogataša koji svoju oskudicu u pogledu ideja nadoknađuju podilaženjem geekovima sa scene.

MANIAC je bio film koji je jedino imao smisla u onoj formi i produkcionim okolnostima i sada rimejkovan, u visokoestetizovanoj realizaciji deluje besmisleno jer sugeriše znanje i budžet koji ne zaslužuju da se troše na nešto toliko besmisleno. S druge strane, ima filmova vrhunskih reditelja koji bi se možda i mogli izvući sa takvim disbalansom talenta i materijala, recimo De Palma, ali Khalfoun svakako nije taj.

Ideja da se film posmatra iz subjektivne vizure naslovnog junaka je iz domena muzejskih rešenja. To rešenje se pokazalo kao neuspelo pre sedamdesetak godina i Khalfoun svakako nije uspeo da ga poboljša i kroz njega proizvede identifikaciju sa junakom. Istovremeno, tim rešenjem on gubi pseudo-naturalizam koji je davao poseban šarm Lustigovom izvorniku.

Elijah Wood pokušava da premosti krizu u svojoj karijeri saradnjama sa geek favoritima, u vrememu koje je usledilo posle Petera Jacksona, radio je sa Alex De La Iglesiom, Khalfounom i Vigalondom, dodajući ih bogatom rezimeu u kom su Ruben, George Miller i Rodriguez. Nadam se, pre svega zbog Vigalonda da će sa njim imati više sreće.

Lustigov Blue Underground je bio među producentima ovog filma zajedno sa raznim kućama, uključujući i firmu Thomasa Langmanna osvajača oskara za ARTISTa i jednog od najbogatijih evropskih producenata. Nadam se da je ovaj neobičan spoj sirotinje i bogataša barem doneo neku korist Lustigu.

* 1/2 / * * * *

TRANCE

Pogledao sam TRANCE Danny Boylea, krimić sa kojim se on vraća onome što je činilo njegov debi. John Hodge koji je pisao prve Boyleove filmove piše ovaj senario sa Joe Ahearneom, nažalost TRANCE nije onoliko dobar, svež i ubitačan kao što je bio SHALLOW GRAVE. Doduše, SHALLOW GRAVE je bio jednosatan, kamerni neo noir, ali snažan i zanimljiv, i uspeo je da se nametne u periodu velike renesanse, rekao bih čak i hiperprodukcije neo noira. TRANCE izlazi u vreme posle INCEPTIONa i bavi se grupom lopova kojima hipnoza i sugestija igraju veliku ulogu u izvršenju posla.

Ne samo da je TRANCE inferioran i po svom dometu i po svojim ambicijama u odnosu na INCEPTION već bih rekao da je reč o jednom konfuznom, slabom krimiću koji karakteriše Boyleov para-fasbinedorvski lapidaran odnos prema formi. Posle maestralnog SLUMDOG MILLIONAIRE, Boyle je ušao u fazu "sporednih" projekata u kojim pokazuje da može & ume da radi šta hoće. Međutim, jedini reditelj na planeti koji može tako da se ponaša je Martin Scorsese a činjenica sa Boyle jeste nekakav Scorsese novog doba, ne znači da je on na nivou starog majstora.

TRANCE mnogo više po svojoj neubedljivosti, površnosti i utisku usputne zabave za reditelja ponajviše liči na angloameričkog Takashi Miikea. Nažalost, one ideje po kojima Boyle želi da se istakne, ili zašto ne reći, one ideje zbog kojih je Boyle snimio ovaj film naprosto su nedovoljno da bi nadoknadile osnovni nedostatak autorovog ubeđenja koji devalvira ovaj film.

James McAvoy i Vincent Cassell su glavni glumci ali jedini glumac prekoma kome Boyle ima ikakav odnos u ovom filmu jeste Rosario Dawson koju naizmenično fetišizuje i objektifikuje učinivši TRANCE svojevrsnim spomenikom svolje ljubavne veze sa njom koja je usledila posle filma. Svi likovi osim nje su potpuno ispušteni i gledalac ne samo da nema odnos prema priči, ne samo da namerna konfuzija iz scenarija ne daje dobre rezultate, nego ne postoji odnos ni prema likovima. U tom pogledu, Soderbergh snima mnogo bolje "usputne" filmove od Boylea, premda čini mi se da ovaj više stremi ka Scorseseu nego ka Soderberghu.

Upotreba muzike je neukusna. U filmu sve vreme svira neka vrsta bajatog big beata koji je bio aktuelan u vreme kada je Boyle počinjao, a njegova karakteristično vešta upotreba pop muzike ovde ne pruža vrhunske rezultate. U sporadičnim situacijama, Boyle uspeva da napravi poneki efekatn set-piece. Nažalost, u najboljim fazama, TRANCE ne postiže ništa više od utiska solidne tehničke kompetencije.

Bez ikakve sumnje, fascinancija intimnim delovima Rosario Dawson jeste nešto što se ne viđa svaki dan u glavnotokovskom filmu, i tu se otprilike iscrpljuje ono što je Boyle autorski izborio u ovom projektu. No, to je premalo.

* * / * * * *

STEPENICE HRABROSTI

Dokumentarista Oto Deneš snimio je 1961. film STEPENICE HRABROSTI po istinitoj priči o splitskim ilegalcima koji su na 1. maj 1942. raširili svoju zastavu sa zvonika u sred okupiranog grada.

Film je nadomak da bude jako zanimljiv, rekao bih čak i ekscentričan i vrsno realizovan. Direktor fotografije bio je Nenad Jovičić, "intelektualac među snimateljima", i ponudio je film izuzetno snažne vizuelnosti, sa izvanredno snimljenim prostranim splitskim lokacijama, maksimalno iskorišćenim lokalnim arhitektonskim obeležjima, bez mnogo reči ili sa dijalozima koji nisu presudni za razvoj priče. To svemu daje specifičan utisak prikaza "radnog procesa" i po tom odsustvu klaične dramaturgije se ovaj film izdvaja od tipičnih partizanskih filmova. Praćen Jovičićevog fotografijem, STEPENICE HRABROSTI odaju utisak da se zaista izdvajaju.

Ipak, kada se film u prelomnom trenutku razreši kroz prilično banalan obračun i dijalošku scenu, jasno je da Deneš verovatno ili ni sam nije shvatao kakav je postupak primenjivao ili u tome nije istrajao do kraja.

Film ne insistira na spektaklu, i u tom pogledu liči na verodostojan prikaz istinitih događaja, ali taj utisak takođe remeti klišetiziranim razrešenjem. Na špici su kao konsultanti pomenuti učesnici prave akcije, nadam se da da su barem oni zadovoljni time što je snimljeno.

Glumačku ekipu čine Aleksandar Gavrić, Dušica Žegarac i Zoran Milosavljević, a u jednoj uloga se tada pojavljuje glumac i reditelj Tori Janković koji je bio specijalizovan za pesimistične partizanske filmove i spada u red paradigmatičnih ali slabije talentovanih autora u tom podžanru.

* * 1/2 / * * * *

OBLIVION

Pogledao sam OBLIVION Josepha Kosinskog i moram priznati da sam neobično mnogo uživao, ako zapravo imamo u vidu kakvi su pojedini temeljni aspekti ovog filma. Naime, Kosinski je snimio film za koji je malo reći da je pastiš raznih SF filmova. Scenario za ovaj film je kao muzej većine kanonskih zapleta iz SF filmova sedamdesetih i devedesetih, pa ponešto ima i iz dvehiljaditih, no ipak čak i tako modularno sklopljen film zahvaljujući vešto povezanim mehanizmima zapleta i akcentu na vizuelno koji stavlja Kosinski rezultira vrlo solidnim filmom. U određenom smislu čak OBLIVION ima određeni integritet kakav bi pre bio svojsten nekom filmu iz sedamdesetih sa Charltonom Hestonom recimo, kada su žanrovski filmovi više prodavani kao "priče" nego skupovi konvencija. Otud OBLIVION je skup ne samo konvencija već i konkretnih rešenja iz niza filmova, ali je tretiran sa punim ubeđenjem, kao da nam Kosinski sada priča neku potpuno autonomnu, svežu, priču i to se meni izuzetno dopalo.

Uostalom sam scenario ovog filma je gotovo revolucionaran po tome da u sebi nema maltene ni zrno originalnosti, svako rešenje je negde viđeno i to u vrlo popularnom izadnju, masovno prepoznatljivom. Pa ipak, scenario je izuzetno vešto sklopljen i to zaista ne smeta. Sasvim sigurno je da pored veštine pisaca da isplasiraju klišee i da ih učine "neophodnim" sateravši priču u tačku u kojoj je to jedino rešenje, odnosno dobro zaokruživši celinu kroz primenu raznih viđenih rešenja. OBLIVION u tom smislu ima sličan problem kao JOHN CARTER koji je doduše mogao da se brani time što je nastao po literarnom izvorniku iz kog u svi preuzimali ideje.

Film ima mali broj likova, Kosinski insistira na atmosferi, i film u najboljem smislu reflektuje rediteljev background u svetu arhitekture, a Claudio Miranda se nameće kao novi DP za snimanje vizuelnog spektakla sa dosta specijalnih efekata koji su u slučaju OBLIVIONa i u domenu "vidljivih" i u domenu "nevidljivih". Kosinski i Miranda stvaraju dosta solidan i uverljiv ambijent spržene zemlje i "veštačkog raja" u kome žive i rade glavni junaci.

U ideološkom smislu, OBLIVION može biti vrlo zanimljiv Srbima jer govori o situaciji koja je vrlo slična aktuelnim kosovskim tenzijama. Ne želim da spoilujem film ulazeći u prepoznavanje paralela između sadašnjih tenzija i onoga što je tema ovog filma, ali rečju ako je AVATAR film koji govori statusno o Kosovu, OBLIVION ulazi u domen tehničkih pregovora.

Tom Cruise nosi ceo film. Svi ostali su mu potčinjeni, ali Andrea Riseborough je uspela da ostvari vrlo upečatljivu ulogu. Zanimljiv je Cruiseov zaokret prema tvrđem SFu koji pravi poslednjih godina i interesantno je da on to čini kao glumac iako su obično reditelji i studiji skloniji tom sadržaju i u odnosu na snagu koncepta često upravo žrtvuju frontmena. Uostalom, sam Kosinski je snimio vrlo skupi TRON LEGACY koji je bio karakterističan po odosustvu "frontmena". No, sada se pokazao i kao dobar reditelj za star vehicle.

* * * / * * * *

THE GREATEST

Pogledao sam THE GREATEST Toma Griesa i Monte Hellmana. Gries je tokom rada na filmu iznenada preminuo i Monte je onda preuzeo zadatak da završi film. To Monteu nije prvi put, par godina kasnije završio je AVALANCHE EXPRESS Marka Robsona kada je ovaj preminuo tokom snimanja.

THE GREATEST je film koji se bavi životnom pričom Muhammada Alija na jedan krajnje paradigmatičan način. Naime, Ali igra samoga sebe umzrelijim godinama. Ova odluka u sebi nosi niz konotacija, ali najvažnija je ona ključna - film ima jako puno problema ali nijedan ne proističe iz Alijeve glume. Naime, Ali je bio izuzetno profilisana javna persona koja je bila spremna na razne intervencije u javnosti u vezi sa svojim imidžom i sl. tako da je već njegov javni nastup po mnogo čemu bio gluma. Otud, Ali se vrlo relaksirano snalazi pre kamerama. U određenom smislu čak, Ali je u svojevrsnom underplayu što onemogućuje da se na nekom umetničkom planu dublje istraži ta verite postavka. Međutim, potpuno je logično da Ali koji je za svaki javni nastup navlačio masku to uradi i za potrebe filma. S druge strane, Ali je vodio računa o tome da ga belci ne eksploatišu pa mu je samim tim to što će on igrati samoga sebe bilo u određenom smislu i poslovna odluka. Zašto bi iko drugi profitirao glumeći lik koji on sam najbolje glumi.

Isto tako, sa Alijem koji igra samog sebe, borbe nisu morale da se rekonstruišu već su korišćeni dokumentarni snimci.

Ono što bi film moglo učiniti žilnikovskim klasikom ali nije jeste adaptacija Alijeve autobiografije koja u sebi sadrži dosta konflikta ali dijaloške scene svodi na objašnjavanja prirode sukoba i razgovore u parolama. Otud, ovaj film više ima diskurs nego scenario, ali Gries nije bio dovoljno zreo reditelj jer je dolazio iz exploitationa da prepozna sve ono što mu je bilo ponuđeno i što bi neko poput Michaela Ritchieja sigurno sjajno iskoristio.

Gries je pokušao da o Aliju snimi hagiografski biopic, sa mentalitetom bokserskog B-filma i u tome je na neki način uspeo s tim što je Alijeva angažovanost i retorika onemogućila da THE GREATEST bude trijumfalna reinterpretacija formule kao ROCKY.

Međutim, nije problem filma THE GREATEST u tome što kada se izuzme bogatstvo raznih elemenata za analizu sve svodi na osrednji B-film. Niti je tema Alijeve borbe ovim putem devalvirana, kasnije je Mann snimio izvanredan film na ovu temu, Frears ove godine ima film o suđenju za HBO. Problem je samo u tome što je propuštena prilika da se sa samim Alijem snimi nešto autentičnije jer je on bio izuzetan materijal za tako nešto.

* * 1/2 / * * * *

THE SPEED OF THOUGHT

Pogledao sam THE SPEED OF THOUGHT Evana Oppenheimera, niskobudžetni rip-off radova kao što su DREAMSCAPE i INCEPTION u kome glavnu ulogu igra Nick Stahl, glumac na kog se jako računalo pre desetak godina pre nego što su ga poroci uzeli pod svoje. Sada Stahl tavori između rehaba i DTVa sa pomalo indie senzibilitetom jer nikada zapravo nije postao žanrovski profilisana zvezda ili dovoljno poznata ličnost da bi prošao kao ortodoksni DTV. Otud ni SPEED nije ortodoksni DTV već pokušava da bude malo više indie, malo više noir u premisi koju bi Holivud radije tretirao kao INCEPTION ili PUSH.

Da nismo nedavno imali tako dobre filmove na tu temu, SPEED bi svakako imao i jednu nostalgičnu dimenziju zbog svoje arhaičnosti. Pošto jesmo, rekao bih da u ovom trenutku nema šta da traži sem na programu neke skromnije televizijske stanice.

* 1/2 / * * * *

THE COMPANY YOU KEEP

Pogledao sam THE COMPANY YOU KEEP Roberta Redforda. Reč je o trileru u kome Redford pokušava da napravi jednu malu fresku Weathermena i njihovog starenja u ilegali. Sidney Lumet je snimio značajniji film na tu temu pod naslovom RUNNING ON EMPTY u kome je tematizovao odnos između nekadašnjih radikalizovanih studenata koji su doveli kulturu mladih i pobunu do ekstrema i njihove dece koju je konstantno bekstvo nateralo na život u vrlo zatvorenoj zajednici koja je potpuno suprotna od roditeljskih ideala.

THE COMPANY YOU KEEP spada u red bookend filmova koji se pomeraju na sam kraj životnih priča kanonskih junaka iz raznih razvoja u istoriji Holivuda i pokušava da prikaže savremenu intrigu o autiranju grupe Weathermena.

Nažalost, Lem Dobbs i Robert Redford dosta mlako adaptiraju roman Neila Gordona, svodeći ga na klasičnu, gotovo pa šund-melodramu u kojoj brojna glumačka imena koja su skupljena od samog Redforda preko ridikulozno izoperisane Julie Christie, do dostojantsvenih Susan Sarandon i Nicka Noltea, a potpuno je apsurdno videti Brit marling koja isključivo igra u cutting-edge stvarima kako ovde valjda vraća uslugu Redfordu kao njegova Sundance mezimica i ima ulogu koja kao da je prepisana iz neke lokalne sapunice.

Shia u tom smislu čak nije ni uspeo da bude problematičan jer je njegov lik nekakva bizarna parafraza Woodwarda koja pokrene priču u prilično apsurdnim okvirima lokalnog štampanog medija koje Redford tretira sa istovremenom svešću da je reč o izumirućoj vrsti i neumornim reprodukovanjem istioh kliše-situacije iz filmova nekih davnih vremena.

Rediteljska egzekucija je podnošljiva ali mlada i ovo je vrsta rutinskog repertoarskog filma u kome se ne snalazi Redford ali se ne snalazi ni Dobbs. Njegovi najuspešniji scenariji kao KAFKA, LIMEY ili HAYWIRE i DARK CITY su uvek bili bazirani na izuzetno zanimljivom rediteljskom konceptu i pečatu a toga u ovom filmu, uprkos tome što je Redford izvanredan reditelj, zapravo nema.

Redford nikada nije otišao toliko duboko u radikalizam kao Weathermeni ali svakako jeste čovek koji je uostalom kroz svoje razne uloge ovaplotio tu eru i tu misao. Ipak, čini se da posle igranja u ALL THE PRESIDENT'S MEN i THE THREE DAYS OF THE CONDOR nije uspeo da sumira te radove u ovom filmu.

* * 1/2 / * * * *

THE NUMBERS STATION

 Pogledao sam THE NUMBERS STATION Kaspera Barfoeda, jedan dosta skroman holivudski debi talentovanog danskog reditelja. Barfoed je snimio vrlo solidan film KANDIDATEN i posle njega se našao u prilici da radi u Americi a Sam Worthington je trebalo da igra u rimejku njegovog filma. Barfoed je povezivan sa ovim i onim projektima, međutim na kraju je snimio THE NUMBERS STATION koji je po svom dometu na nivou pristojnog produženog TV pilota. Međutim, nije samo profil ovog filma jedini antiklimaks Barfoedovog debija. Naime, danski đak Daniel Espinosa, inače Šveđanin je prošle godine debitovao sa odličnim akcijašem SAFE HOUSE i godinu dana kasnije Barfoed snima nešto što je u suštini znatno jeftiniji, gotovo mikrobudžetni rip-off tog filma. Dakle, ako već sam zaplet nije dovoljno sličan da ljudi poistovete ova dva filma, onda će skandinavsko poreklo reditelja da dokrajči to poređenje.

Barfoed je tako suočen sa reputacijom reditelja koji ne samo da je snimio skroman holivudski debi što se često dešava Evropljanima već i da je snimio skromniju verziju nečaga što je ipak dostupno njegovim zemljacima.

John Cusack i Malin Akerman u glavnim ulogama svakako obećavaju da će THE NUMBERS STATION biti intrigantniji nego što jeste, a sa SAFE HOUSEom ovaj film deli i Liama Cunninghama u ulozi iskusnog obaveštajca. Cusack očigledno odustaje od svog tipičnog političkog angažmana i uprkos tome što ovde igra plaćenog ubicu iz tajne službe koji ima "krizu savesti" to nije kriza koja je komplikovanija od bilo koje krize u nekom od Seagalovih filmova. Dakle, u ovom filmu Cusak odustaje od političkih i umetničkih pretenzija i svesno iskoračuje u nešto što je upscale DTV, čak i u slučaju da ovaj film izađe u bioskope. Dakle, THE NUMBERS STATION sigurno nema bitnijih veza sa filmovima kao što su GROSSE POINT BLANK ili WAR INC.

Kaspar Barfoed pokušava da unapredi ovaj materijal preciznom i visokoestetizovanom režijom, ali scenario F. Scott Fraziera naprosto ne nudi dovoljno sadržaja. No, ne može se reći da se Cusack i Malin Akerman nisu potrudili zajedno sa rediteljem, no na kraju ovde nema ni spektakla ni nekog naročitog smisla.

* * / * * * *

MAD MAX BEYOND THUNDERDOME

Reprizirao sam MAD MAX BEYOND THUNDERDOME George Millera i George Ogilvieja. Ovaj deo mi je najmanje drag i najmanje puta sam ga gledao. Kao i svaki od filmova razlikovao se po rediteljskom pristupu i tematskim preokupacijama. Prvi je govorio o raspadu društva. Drugi je govorio o dostizanju civilizacijske nulte tačke posle apokalipse. Treći deo govori o društvu koji su manje-više napravili negativci iz drugog delu i koloniji izgubljene dece.

Treći deo nema onaj intenzitet napetog akcijaša kao drugi film i nalazi se negde na pola puta između Spielberga i Kusturice. U njemu Miller sasvim neprikriveno pokušava da se adaptira titula australijskog Spielberga, uostalom Spielberg mu je i ponudio ulaz u Holivud, ali svemu tome prilazi i sa jednom arty dimenzijom, dosta bizarnog humora, grotesknih rešenja, sklonosti slepstiku i u tom pogledu se odmiče od kanona koji je sam upostavio u Ozploitationu ali i od onog humora koji je ovaj praktikovao u INDIANA JONESu. U tom pogledu, Miller se opušta u trećem delu i nudi neka arty rešenja, očigledno zainteresovan da prikaže sledeći korak u dezintegraciji društva čak i u odnosu na drugi deo.

Uprkos raznim idiosinkrazijama vezanim za epohu, i postapokalipsi iz vizure osamdesetih, Millerov univertum ostaje autohton i ne čudi što je njegova vizija u nekim filmovima čak i direktno nastavljena, recimo Peoplesov SALUTE OF THE JUGGER je mogao da bude nezvanični nastavak MAD MAXa, a postoji čak i niz savremenih filmova sa ovakvim senzibilitetom. Otud, Millerov svet ostaje koherentan u sva tri filma, naročito u druga dva, ali opet rediteljski pristup se u svakom od njih razlikuje.

Međutim, jedna velika sličnost između prviog i trećeg dela je to što u njemu Mel Gibson nije onoliko zastupljen kao u drugom. I naravno, u trećem delu samo je u finalu Mel Gibson za volanom, a zapravo do trećeg čina, motorna vozila ni ne igraju značajnu ulogu.

Otud se za THUNDERDOME može reći da je mekši, veseliji, ali i manje formalno disciplinovan za razliku od zaokruženosti svedenog i ubitačnog ROAD WARRIORa.

* * * / * * * *

BROKEN CITY

BROKEN CITY Allena Hughesa je nažalost prvi istinski slab film u karijeri Braće Hughes kojima očigledno ne prija razdvajanje. Ne mogu tačno da kažem da li je u razdvajanju zapravo problem ovog filma, čini mi se da nije, ali sasvim sigurno je da će to što ne režiraju zajedno biti često pominjano kao hipoteza u kritikama. U svakom slučaju, videćemo da li će Albert bolje proći pošto i on svoj sledeći film možda treba da radi sa istim producentima među kojima ja ipak vidim glavne krivce.

Naime, Mark Wahlberg je ušao u seriju prilično osrednjih krimića koji su se ispostavili kao prilično mediokritetski vehicle projekti čak i kada su dobro rpolazili, kao što je recimo CONTRABAND. BROKEN CITY je u izvesnom smislu bolji od CONTRABANDa jer scenario Briana Tuckera nije poptuno isprazan, ali je opet to što je snimljeno neoprostivo bajato a Allen Hughes ne uspeva da iz te priče izvuče niti išta zanimljivo niti da stilom nadomesti ozbiljne probleme na nivou supstance. Gotovo je nejasno kako je ovakav film uopšte uspeo da zainteresuje Wahlberga kao glumca i producenta kome su dostupni mnogo zanimljiviji materijali od ovoga. Međutim, svakako da je odsustvo ozbiljnijih producenata na nivou studija odnosno svođenje producenata na finansijere Wahlbergovih vizija dovelo do toga da bude snimljen ovaj film koji bi, da je iole dobar, bio hvaljen kao primer staromodnog krimića kakav Holivud više ne pravi.

Jedino iznenađenje koje donosi ovaj film su dobar reditelj i odlični glumci koji su se upecali (ili spali na to) da ovo rade. Sve ostalo je moguće predvideti maltene nivou koja će biti sledeća replika i gre će biti sledeći rez. Hughesov fuilm uzima "udopbnost razgaženih cipela" i dovodi ih do paroksizma, do tačke kada one spadnu kao sa mrtvaca.

Za BROKEN CITY se ne može reći da je potpuno mrtav film, ali svakako je takav po svežini.

* 1/2 / * * * *

THE VERDICT

Pogledao sam THE VERDICT Dona Siegela, Warnerov B-film iz 1946. godine u kome je Siegel iskoračio iz sveta montaže u režiju. Ovo je njegov prvi celovečernji igrani film sa kojim je postigao veliki uspeh i taj naslov se danas smatra klasikom. Ipak ovaj Warnerov B-rad iz epohe u kojoj su njihove glumačke podele pravljene od ljudi pod ugovorom gde bi zvezde poput Humphrey Bogarta i Jamesa Cagneye bile okružene glumcima pod ugovorom kao što su Peter Lorre ili Sydney Greenstreet. Ovo je međutim film u kome glavne uloge igraju "epizodisti" Sydney Greenstreet i Peter Lorre, nema zvezda u ovom zanimljivom derivatu gothic horora i film noira, u kome međutim lokacije ne prestaju da bivaju artificijelne a nijedan od glumaca sem Lorrea nema naročitu snagu u interpretaciji. A kad se film svede na to da mu epizodista poput Lorrea bude najupečatljivija njuška, rezultati ne mogu biti vrhunski.

Otud je THE VERDICT važan film svog doba i bitna karika u evoluciji filmskog krimića, naročito jer je reč o ekranizaciji vrlo značajnog Israela Zangwilla, međutim nema puno da pruži savremenom gledaocu kog ova vrsta istorije ne zanima.

* * * / * * * *

YOUR SISTER'S SISTER

Pogledao sam YOUR SISTER'S SISTER Lynn Shelton, jedan od zrelih mumblecore radova u kome nmastupa trio asova Mark Duplass, Emily Blunt i Rosemarie DeWitt. I zbilja ovaj film se oslanja na njih u ogromnoj meri. Reč je o dosta svedenoj i simpatičnoj romantičnoj komediji u kojoj glumci kroz dosta improvizacije pričaju prilično jednostavnu ali zanimljivu priču, ostavljajući urtisak da je film zapravo dosta artikulisaniji nego što bi se očekivalo od tipičnog mumblecorea. Koliko mi mumblecore po sebi nije blizak, toliko mi je ova podela izuzetno draga iz drugih filmova, tako da je taj balans sigurno doprineo povoljnom utisku ovog filma.

Čitava mumblecore estetika, sa svojim najboljim naslovima samo je još jedan primer kako najbogatija svetska kinematografija ima najsnažniji sistem pravljenj kvalitetnih "jeftinih" filmova.

* * * / * * * *

PHIL SPECTOR

Pogledao sam PHIL SPECTOR Mametov TV film u HBO produkciji koji dosta lapidarno prilazi slučaju ubistvu Lane Clarkson u Spectovorom domu i fokusira se na muke koje je imala Spectorova advokatica u pokušaju da ga nekako dovede u red za svedočenje. Al Pacino igra Spectora, Helen Mirren igra advokaticu i priča dosta podseća na sličnu HBO produkciju o doktoru Kevorkianu koju je režirao Barry Levinson, u SPECTORu zadužen samo za produkciju. Međutim, u slučaju Kevorkiana, Levinson je našao potentniji materijal jer eutanazija odnosno pomaganje u samoubistvu kojim se doktor bavio nudi mnogo više zanimljivih činjenica i etičkih nedoumica, u spoju sa istinitim događajima koji su jako neobični, dok je Spectorov slučaj misteriozan, Mamet ga do kraja ne razjašnjava i jedino što se iz ovog isečka te pravne epopeje može zajključiti jeste da Spectoru možda nije trebalo suditi kao zdravom čoveku već kao psihijatrijskom bolesniku.

U jednom trenutku advokatica poveruje da je Spector nevin i teško je oteti se utisku da i Mamet želi da prenese taj utisak na publiku.

S druge strane, Pacinova interpretacija ili bolj rečeno imitacija Spectora dosta živopisno pokazuje da je on prilično erodirana ličnost sa kojom je teško izaći na kraj, ali takav utisak onda počinje da ostavlja i film i u toj hrpi konfuzije svodi se na priču o advokatici koja je uprkos svemu poverovala da on ipak nije kriv. Možda tu ima zanimljivih ideja, ali svakako gledanje nije onoliko prijatno koliko bi trebalo da bude.

Mamet je velemajstor sudske drame, setimo se Lumetovog THE VERDICTa tako da to već stavlja SPECTORa na značajno mesto za gledanje među ljubiteljima ovog žanra. Ipak, rekao bih da mimo onih koje zanimaju Spector ili sudske istinite priče, ovaj HBO film nema šta da ponudi.

DARK SKIES

Pogledao sam DARK SKIES Scotta Stewarta. Ovo je daleko najbolji film u Stewartovom rediteljskom opusu a nažalost doživeo je najslabiju distribuciju i Braća Weinstein su ga ako ne baš neobjašnjivo a onda sasvim nepravedno bacila u nekakvu marginalnu distribuciju.

Reč je o vrlo solidnom B-trileru o paranormalnim aktivnostima vanzemaljaca usmerenim protiv jedne porodice. Za razliku od svojih dosadašnjih baroknih eskapada sa infantilnim prilazom svemu, Stewart ovde u saradnji sa DPjem Davidom Boydom uspeva da napravi solidan mali film o porodici koja mora da se ponovo ujedini pred napadom vanzemaljaca, poigravajući se strahovima roditelja i dece u vezi sa seksualnom inicijacijom potomaka i sl. U tom idejnom pogledu, DARK SKIES je vrlo šematizovan, ali to upravo i podseća na one najčistije i najefksnije B-filmove rađene sa punim ubeđenjem na osnovu kojih su ideološke sprege i konotacije te vrste filmova i prepoznavane.

Josh Hamilton nije idealno rešenje kao glava porodice, ali je zato Keri Russell sjajna u ulozi majke i rekao bih da sada uz seriju THE AMERICANS prolazi kroz veliki preporod svoje karijere. Otkrovenje filma je Dakota Goyo koji je u izvanrednom REAL STEELu bio izuzetno simpatčan kao sin glavnog junaka a u ovom filmu je antipatičan upravo u onom pogledu u kom to trianestogodišnjaci mogu da budu u toj fazi puberteta i konflikta sa okolinom.

DARK SKIES ne nudi ništa novo, i moglo bi se čak reći da pati od istog problema kao CLOSE ENCOUNTERS (sa kojim ima niz sličnosti) u tom pogledu da je publici predugo jasno šta se zbiva u odnosu na saznanja likova. Pa ipak, ovo je old school film koji sve nadoknađuje punim ubeđenjem.

* * * / * * * *

THE SECRET WAR OF HARRY FRIGG

Pogledao sam THE SECRET WAR OF HARRY FRIGG Jacka Smighta, zanimljivu ratnu komediju koja se smatra minotnim filmom u karijeri Paula Newmana, čak i svojevrsnim promašajem. Međutim, gledan iz današnje vizure FRIGG je daleko od promašaja, premda naravno postoji niz filmova iz tog vremena na sličnu temu koji su bolji.

FRIGG je atipičan po tome što prikazuje rat iz vizure borbe Saveznika i ležernih Italijana i ima jasnu anti-establišment notu. U tom pogledu FRIGG tek u svojoj završnici dobija onu "isključivost" ratnog filma koja je činila radove u kojima se ratuje sa Nemcima, i ona se naravno javi kada se u film uključe sami Nemci.

FRIGG govori o petorici savezničkih generala koji padaju u ruke Italijanima. Ovi ih smeštaju u luksuzni dvorac i tretirau kao VIP goste tako da generali kako zbog udobnosti tako i zbog nemogućnosti da se dogovore čiji će se plan usvojiti ne pokušavaju bekstvo. Osramoćeni, Saveznici unapređuju redova u generala i šalju ga da primeni svoju ekspertizu koju je stekao bežeći iz vojnih zatvora u koje je dospevao zbog neposlušnosti.

Međutim, kada stigne u dvorac, redov Harry Frigg vrlo brzo nađe način kako da organizuje bekstvo ali se i zaljubljuje u Groficu na čijem imanju je napravljen "zatvor" i sada on kreće da opstruira bekstvo.

Ako imamo u vidu "isključivost" u pogledu na sukob, HARRY FRIGG donosi dosta relaksiran odnos prema ratu i daje svim junacima, sem Nemaca "humanu" dimenziju, mada ismeva i njih. FRIGG nije subverzivan kao AMERICANIZATION OF EMILY.

U određenom smislu, FRIGG u pojedinim aspektima pada ispod nivoa onog intenziteta koji donosi Newman kao glumac, rekao bih da on glumi "modernije" i "ambicioznije" u odnosu na sam film i ono što je preduzeo Smight oslanjajući se na tipske likove. Isto tako, mnoge stvari su prilično površno tretirane i nudio je prostor za produbljivanje na nivou scenarija koji je inače pisao Peter Stone, autor sjajnih SKIN GAME i vrlo poznatog TAKING OF PELHAM 123. Ovo je ispod SKIN GAMEa, nažalost, ali film ima dosta aduta i vredi ga videti, naročito za fanove Newmana i žanra.

* * 1/2 / * * * *

STOKER

Pogledao sam STOKER Chan Wook Parka, njegov holivudski debi u sezoni kada tri najpopularnija južnokorejska reditelja overavaju engleski jezik. Kim Ji Woon se nije baš snašao sa LAST STANDom pošto se ispostavilo da nema ono poznavanje američkog filma koje je potrebno da bi se nekako rekonstektualizovao Arnie, da nema dovoljan budžet da snimi spektakl niti da ima dovoljno pristojan scenario da bi naprosto snimio solidan film.

Chan Wook Park je snimio strateški znatno mudriji film. Naime, njegov holivudski debi je bez ikakve sumnje čvrsto utemeljen u onome što se očekuje od Chan Wook Parka posle globalnog uspeha sa VENGEANCE trilogijom. Dakle, ovo je left-field ekscentrična priča o čudnoj porodici, mračnim, ubilačkim i incestuoznim odnosima, u kojoj se spajaju ispoliranost mejnstrima, isfoliranost indieja, razne afektacije bliske francuskom filmu i Parkova obeležja iz kanonskih korejskih dana.

U tom pogledu, kao osnovno pitanje možemo postaviti Parkov odabir ciljne grupe. Meni se čini da je STOKER ono što je TWILIGHT trebalo da bude, svojevrsni entry film za mlade u kome će se inicirati za mračniji, pomalo arty pogled na žanr i to ne samo zbog toga što je mlada devojka glavna u filmu već i zato što ono što Park nudi najveću snagu može imati upravo kod mlađue publike, koja je uostalom možda i njegov core audience u Americi.

Naime, ako izuzmemo filmofile, Parkov rad sigurno nije ostavio trajniji utisak na starije gledaoce, uostalom i sam Park je stremio ka obraćanju mlađoj publici, dočim mladi gledaoci koji žele da se izdvioje od vršnjaka sigurno i danas otkrivaju njegove filmove.

A Park im ovom prilikom nudi mali muzej arty rediteljskih rešenja, svih mogućih nadmudrivanja na planu kadriranja i mizanscena, stilema u rasponu od lažnih rakorda, usporavanja i ubrzavanja slike, poigravanja akcentovanjem detalja i svim onim karakterističnim spoljnim obeležjima arty filma koji insistira na svojoj rediteljskoj upečatljivosti. Konačno, scenario Wentwortha Millera imao je samo koristi oda ovako agresivnog rediteljskog koncepta popšto sasvim sigurno ne bi ostavio utisak nešto jači od ukrštanja ADDAMS FAMILY i mnogih home invasion trilera sa početka devedesetih.

Ovako mu je Park dao glazuru vrhunskog mejnstrima sa primesama umetničke pretenzije i pružio jednu potpuno neočekivanu dimenziju Millerovoj karijeri

Scenario je očigledno imponovao svojom jednostavnošću, ali i vrlo šematizovanim dijalozima koje je Park (koji inače slabo vlada engleskim) tretirao vrlo teatralno, insistirajući na blaziranoj isporuci svake replike, i prilično jednostavnom jeziku kojim se junaci izražavaju,. često oslojenom na citate, poslovice, igre rečima, ali bez insistiranja na naturalističkoj ubedljivosti. u tom pogledu, Park je vrlo vešto prevazišao svoj problem u snimanju dijaloga na engleskom.

Ono gde je rezultat već ambivalentiji jeste Parkovo snalaženje sa imaginarijumom američkog filma. Naime, koliko su američki ambijenti s jedne strane zaista vremenom postali "film za sebe" toliko su sa druge strane postali potrošeni i Park ovog puta Ameriku tretira kao prilično sterilno mesto koje ili liči na neko apstraktno arhitektovsko rešenje ili ima neke prenaglašene američke atribute (recimo bajkeri koji se okupljaju kraj neke gostionice). Park dakle ne uspeva da ponudi "svoju Ameriku" pa makar i hiperestetizovanu, kao što to uspeva Refnu u filmu DRIVE.

Zatim, ako se izuzmu Mia Wasikovska i Nicole Kidman u glavnim ženskim ulogama, muški likovi su vrlo neubedljivo podeljeni, počev od glavnog kog igra Matthew Goode, glumac koji nema potencijala da parira ovim dvema divama, ali sličan problem muške podele Park ima i sa drugim likovima što neposredno što konotativno, recimo Britanac Ralph Brown, izrazito poznata britanska njuška, igra klišetiziranog američkog šerifa.

No, u krajnoj liniji Kidman i Wasikovska nose film, pa je šteta više izražena u tome što bi bolja muška podela možda donela neke zanimljive role nego što su oni naročito narušili film.

No, kad se podvuče crta, ostaje pitanje da li je STOKER film koji je svesno pravljen sa idejom da raspameti emo srednjoškolce ili je Park imao veće ambicije a onda se ispostavilo da samo njima može da prodaje svoje stare viceve. No, to nije ni važno, Park zaslužuje dobru volju barem u formi pretpostavke da je imao tačno onakve ambicije kakve je i postigao. Ako je želeo nešto više, onda to svakako nije postigao.

* * * / * * * *

THE PRIZE

Pogledao sam THE PRIZE Marka Robsona, izvanrednu adaptaciju romana Irvinga Wallacea koju je napisao Hitchcockov scenarista Ernest Lehman, svakako jedna od interesantnijih figura u istoriji ove profesije. Robson je snimio neke solidne filmove u svojoj karijeri ali nikada nije uspeo da prevaziđe status pouzdanog plaćenika, međutim THE PRIZE je jedan od onih filmova u kojima je pokazao izvanrednu veštinu i sposobnost da napravi izvanredan film kada ima dobar materijal u scenariju i ispred kamere. To nažalost nije uvek bio slučaj, a prerana smrt negde u vreme kada je bio na pragu veteranskog statusa čini da se njegov opus i može i ne može lako sagledati.

No, THE PRIZE je vrhunac njegovog rada i zbilja inspirisan komični triler koji je izašao ispod Hitchcockovog šinjela s tim što nije toliko fokusiran na hladnokrvno stvaranje suspensea koliko na šarm Paula Newmana koji u jednu carygrantovsku ulogu donosi virilnost Method Actinga. Dok je Cary Grant bio poznat po prividnoj lakoći svoje glumačke izvedbe, Newman tom tipu uloge dodaje nervozu Method Actinga i u određenom smislu je modernizuje.

Isto tako, okolnosti u kojima se priča dešava nisu onoliko rigidno suprotstavljene junaku kao što bi se desilo kod Hitchcocka a Robson za razliku od njega dosta koristi i povoljan efekat proistekao iz snimanja na lokaciji.

Švedska nudi vrlo dobar ambijent za dešavanje hladnoratovskog trilera kao neutralno čvorište koje je geografski podesno za razne mahinacje, ali pored toga Robson i Lehman maksimalno koriste i neke od tipičnih "predrasuda" onog vremena koje su činile imidž Švedske kao što je recimo mit o seksualnim slobodama. Tako Šveđanka koju igra Elke Sommer kaže Newmanovom liku koji dolazi sa reputacijom ženskaroša, "Compared to an average Scandinavian, you are a mere amateur." Zatim, postoji prilično duhovita sekvenca junakovog skrivanja na skupu nudista.

Uvod u kome se predstavlaju brojni protagonisti priče koji će zaigrati svoju ulogu u toku komplikovanog zapleta realizovan je na vrlo duhovit i vešt način koji je svojstven scenaristima koji su sarađivali sa Hitchcockom i može da posluži kao školski primer za tu vrstu poetike.

U tom smislu, Hitchcoskova senka se nadvija nad THE PRIZE ali je zanimljivo da je ovo bolji film od TORN CURTAINa koji je sam Hitchcock (na relativno sličnu temu) snimio sa Paul Newmanom.

Newman u ovom filmu ima posla sa nekoliko žena a najviše sa glamuroznom Nemicom Elke Sommer. Zanimljivo je da je ona iste godine igralča u jugoslovenskoj koprodukciji OSTRVA Jovana Živanovića sa Peter Van Eyckom, dakle snimala je jugoslovenski film na vrhuncu svoje internacionalne slave. Živanović je imao lepa sećanja na nju, govorio je da je bila mnogo kooperativnija od Van Eycka i pomogla da se film uspešno realizuje.

Prošlo je pedeset godina od filma THE PRIZE i sada srećom postoji i vrlo dobro remasterovano izdanje Warner Archivesa. Svojevremeno je na TCMu ovaj film bio često prikazivan.

* * * * / * * * *

FINAL DESTINATION 5

Pogledao sam FINAL DESTINATION 5 Stevena Qualea. Posle trećeg dela, dogodila mi se pauza, i nisam se vraćao ovom serijalu čija sam prva dva nastavka izuzetno voleo. Prvi mi je bio zanimljiv kao dosta hip varijacija unutar žanra omladinskog horora koji je tada pokazivao znake stagnacije uprkos uspehu na blagajnama a drugi je bio maestralno režiran. Treći deo nije bio na nivou prva dva ali jeste uspeo da očuva dignitet franšize. No, posle petog dela postalo je verovatno da FINAL DESTINATION ipak neće uspeti da uđe u jedan beskrajni kontinuitet. Šteta jer čak i u najslabijim izdanjima, a to je za sada meni peti deo jer četvrti još nisam pogledao, FINAL DESTINATION je ipak znatno zanimljiviji od SAW franšize.

S jedne strane, FINAL DESTINATION ima perfektnog negativca, Sudbinu, a ona se ne troši, ne strada i nema potrebe da se izmišljaju načini kako da se ona porazi a potom perpetuira. S druge stram,e stalno ista postavka, gruope junaka koji su "prevarili Smrt" stvara određenu vrstu ritualnosti u serijalu i mogućnost ponavljanja formule čini da ovaj zaplet postane svojevsrni običaj a ne bajata priča.

Nažalost, posle trećeg dela, serijal je ušao u repeticiju umesto reboota i nije se modernizovao već se samo ponavljao pre svega u domenu dizajna i postavke miljea kroz koji se kreću likovi. U tom pogledu peti deo naprosto tera gledaoca da se fokusira na scene smrti, ali ne samo zato jer smo se zbog topga svi okupili nego naprosto jer su svi detalji među tim likovima, njihovi odnosi, i svi detalji vezani za njih, od osobina do odeće već više puta viđeni.

Quale dolazi iz domena 3D fotografije i njegov akcenat je na tome da otkinuti udovi, krv i ošđtrice iskaču pre gledaoca, a ripper sekvence su maštovite, no percipirane su cinično jer nema odnosa prema likovima. Pa ipak, i u tako razvodnjenoj percepciji serijala FINAL DESTINATION deluje bolje od SAWa.

* * / * * * *

VEHICLE 19

DTV ponovo uzvraća udarac u vrlo finom high concept trileru VEHICLE 19 Mukunde Michaela Dewila, sa Paul Walkerom u glavnoj ulozi. Smatram da je Paul Walker jedan od najpotcenjenijih glumaca u savremenom akcionom filmu koji se nikada nije ogrešio, uvek je držao jasnu liniju u svom izboru uloga, a u slučaju filma RUNNING SCARED čak je uspeo da odigra i jedan od onih genre bender filmova. Walker nastupa u bioskopskim projektima ali ponekad radi i DTV i kad ga radi to je na priličnom visokom nivou, sa ambicijama koje su nadomak bioskopskih.

VEHICLE 19 je mininmalistički high concept rriler na liniji COLLATERAL, CELLULAR, PHONE BOOTH i govori o Amerikancu koji doputuje i na parkingu rent-a-kar kompanije uzima auto sa kojim su korumpirani policajci imali neke namere. Priča se potom razvija u potpuno očekivanom pravcu a Paul Walker svojim underplayom, da ne kažem "neglumljenjem" čini poznatu opriču nepretencioznom i efikasnom a izlaganje tipskog lika laganim.

Mukunda Michael Dewil međutim nudi rediteljski koncept koji je zanimljiv. Kamera se nikada ne pomera izvan vozila koje je uzeo Walkerov lik i eventualno snima okolinu iz vizure koja bi se mogla postići unutar vozila. Otud film ima zanimljiv koncept na kom Mukunda insistira i pridržava se dajući svemu auru blage neobičnosti. To ne samo da olakšava snimanje akcionih sekvenci na malom budžetu, već im daje i jedan zanimljiv "ugao gledanja" koji film ne bi mogao da ima da je konvencionalno sniman.

Otud ovaj DTV pokušava da bude svež u odnosu na žanr a ne samo da simulira filmove koji su prisutni u bioskopu i služi kao jeftina zamena za njih. Paradoksalno, VEHICLE 19 je čak i zanimljiviji od Walkerovog najkomercijalnijeg serijala FAST AND FURIOUS koji ga je učinio poznatim i od kog primarno crpi svoju popularnost.

Walkerove mogućnosti kao glumca nisu prevelike ali on mudro bira materijal koji savršeno odgovara onome što on može da pruži. Glumci koji su vezani za franšize koje ih daleko prevazilaze po svom konceptu i koje ne proističu iz njihove glume vrlo često čak i bez izričitih promašaja bivaju odstranjeni iz studija. Nadam se da će Walker i u tom slučaju održati ovaj visok nivo koji je sada uspostavio u poštenom izboru projekata.

* * * / * * * *

WELCOME TO THE PUNCH

 Pogledao sam WELCOME TO THE PUNCH Erana Creevyja, film koji je po imenima glumaca a naročito producenta Ridleya Scotta obećavao da se izdvaja od ostatka dosta depresivne ponude aktuelnog britanskog krimića. Međutim, WELCOME TO THE PUNCH je jedan konfuzan pastiš situacija, zapleta i rešenja iz boljih policijskih filmova koji je pritom nemoguće razumeti ukoliko čovek prethodno nije pogledao sve te filmove i u potpunosti usvojio njihove konvencije. Bez sposobnosti gledaoca da popuni "nelogičnosti" i "rupe" u zapletu i "razume" junake na bazi ranijeg iskustva, čini mi se da bi WELCOME TO THE PUNCH bio potpuno negledljiv.

Naravno, ne treba naglašavati da Creevy mimo "priče" nema šta da pruži, da ovo nije akcioni spektakl u kome se slaba priča nadoknađuje spektaklom i da služi samo kao opravdanje za senzacionalne borbe i prizore.

Publicitet koji je dobio WELCOME TO THE PUNCH proistekao je iz angažmana Jamesa McAvoya, Marka Stronga i mnogih drugih poznatih glumaca. U protivnom bi verovatno bio potpuno zaboravljen, možda čak završio pravo na DVDu.

* 1/2 / * * * *

GI JOE: RETALIATION

Pogledao sam GI JOE: RETALIATION Jona Chua, reditelja koji se do sada bavio plesnim filmovima ali se pokazao i u 3D formatu što je verovatno bilo presudno da dobije posao na ovoj "koreografisanoj" akciji za mlade gde je verovatno trebalo da prenese svoju kompetenciju iz serijala STEP UP. Nažalost, rezultat je prilično slab, i to ne samo u domenu onoga gde je Chz trebalo da se snađe a to je koreografija i ritam brojnih akcionih sekvenci, već i na nivou mašte u najširem smislu te reči. Za razliku od Sommersovog filma u kome su Hasbrove igračke dobile taman onakav tretman kakav zaslužuju, Chu je pogrešio u bazičnom ključu stilizacije tako da su onda preostale samo "slabe tačke" ove ionako vrlo riskantne premise za svakoga ko želi da snimi smislen film.

Jedan od osnovnih problema svih autora koji se bave preradanma materijala koji potiče oz drugih narativnih ili pseudo-narativnih formi kao što su stripovi, kompjuterske igre i kolekcije igračaka jeste rekonstrukcija "društvene realnosti" koju zarobljavaju ti artefakti, prizori, zapleti...

Sommers je to pravilno razumeo i napravio je film prepun infantilne maštovitosti, u kome se sukobljavaju dve grupacije high-tech ratnika u uverljivo koncipiranoj stilizaciji. Chuov film je, koliko god to moronski zvučalo, utemeljen u ne previše glamuroznoj realnosti u kojoj se Gi Joe junaci kao futuriostička vojska u nekoliko navrata čak obračunavaju sa slabo naoružanom i neuvežbanom nejači (Severnokorejanci, Pakistanci) što dovodi do prilično apsurdnog utiska.

Kada krene obračun sa organozacijom Cobra, Chu je već uspostavio svet u kome GI Joes deluju antipatično a Cobre krajje apsurdno.

Akcija je mlaka i mahom nemaštovita. Bruce Willis ne uspeva da oživi dešavanja jer se pojavljuje u apatičnom proširenom kameu, Adrienne Palicki je sada već odlutala jako daleko od serije FRIDAY NIGHT LIGHTS i od teksaškog sweethearta iz te serije pretvorila se u ofucanu plastičnu lepoticu koja asocira na stari vic o vanbračnoj vezi Barbieke i GI Joea.

Najveći zločin je ipak počinjen prema Rocku koji je zaista i dalje jedan od najfilmičnijih akcionih heroja, njegovo telo je samo po sebi kinematografija, ali u ovom filmu on nema šta da pruži jer se ni Chu njjime ne bavi dovoljno.

RETALIATION je potpuno promašen nastavak jednog jako simpatičnog filma koji je na kratko dao legitimitet filmovima baziranim na igrama.

THE WARRIOR'S WAY

Pogledao sam THE WARRIOR'S WAY Sngmoo Leeja, film koji deluje kao nešto što bi snimio srspki reditelj kada bi dobio priliku u Holivudu i pokušao "da uči" Amerikance kako se pravi film. Spoj istočnjačkih borilačkih veština i vesterna je bio prisutan još ranije u rasponu od komedija do exploitationa kao što je TAKE A HARD RIDE Antonio Margherittija. U ovom slučaju korejski reditelj je došao da uči Amerikance pameti i snimio je simpatičan film koji pokušava da spoji vrlo specifičan korejski pristup visokoestetizovanoj nindža akciji sa poznim, pre svega špageti vesternom i uopšte grotesknijim "kontinentalnim" polazištima u prikazivanju Divljeg Zapada.

Nažalost, THE WARRIOR'S WAYne uspeva da bude išta više od simpatičnog pokušaja. Uprkos Leejevoj nespornoj vepštini, film deluje tehnički nezaokruženo a odnosi među likovima su više skicirani nego što su ubedljivo prikazani. Dong-Gun Jang takođe u glavnoj ulozi ne uspeva da se snađe i više deluje kao strano telo u filmu nego kao mistični Azijata koji se izdvaja od okoline.

No, svi problemi na stranu THE WARRIOR'S WAY je prilično maštovit i energičan uprkos tome što nikada ne uspeva da zaživi kao ubedljiv film i po svom rezultatu ostaje jedan ipak neuspeo eksperiment.

* * 1/2 / * * * *

ONE DAY LIKE RAIN

Pogledao sam skoro pa izgubljeni indie filma ONE DAY LIKE RAIN koga je kritika svojevremeno opisala kao svojevrsni nasledni DONNIE DARKOa, međutim, ono sa čim sa suočio je konfzan film u kome se mnogo više razgovara o metafizici, a i to krajnje paušalno, nego što se ona istinski integriše u radnju. ONE DAY LIKE RAIN doduše jeste prilično nerazumljiv, ali to više proističe iz toga gledaocu opada pažnja nego zato što su sama priča i likovi složeni i nejasni. Jesse Eisenberg se pojavljuje u jednoj od uloga, film je na podnošljivom tehničkom nivou, pa ipak uspeo je da postigne raritetnu sudbinu savremenog filma koji je maltene nedostupan. S jedne strane je takva sudbina potpuno očekivana kada sumiramo utiske o filmu, s druge, ima i filmova koji su mnogo više zaslužili opskurnost od ovog.

* 1/2 / * * * *

SIGHTSEERS

Pogledao sam SIGHTSEERS Bena Wheatleya. Ovo je jedan od onih obeshrabrujućih slučajeva kada se pojavi reditelj koji iz filma u film dobija sve veće priznanje a da meni kako vreme odmiče postaje sve manje jasno u čemu je njegov talenat. Ben Wheatley je u tom pogledu prilična enigma. Njegovi filmovi deluju kao plod hiperprodukcije i najbolje što se za njih može reći jeste da izgledaju kao nešto što bi Đorđe Milosavljević želeo da snimi a ne ume. Međutim, Wheatley je sa engleskim TOČKOVIMA i MEHANIZMOM uspeo da napravi internacionalnu karijeru, do tačke da mu se novi, srednje žalosni SIGHTSEERS, koji mu je daleko najpodnošljiviji rad, proglašava za "minorno ostvarenje velikog reditelja".

SIGHTSEERS je banalan film u Wheatleyevom stilu o dvoje otpadnika koji kreću na izlet i usput ubijaju ljude iz najrazličitijih razloga, sa najrazličitijim motivima, od kojih je prevashodan onaj da su oni inače serijske ubice.

I film se otprilike svodi na to, a u toj svedenoj i pojednostavlhjenoj postavci je tek psoradično efektan a gotovo ni u jednoj situaciji nije naročito svež ili intrigantan.

Edgar Wright je potpisan kao izvršni producent ovog filma, slično kao na ATTACK THE BLOCK, i oba ova dela su ispod nivoa koji bi se očekivao od njegovog potpisa, pa makar i producentskog. Uostalom, Spielberg je postao mogul tako što ječesto producirao filmove bolje od vlastitih. Wright je nesporno vrhunski talenat ali su mu štićenici nekoliko klasa ispod.

* * / * * * *

POUISSERE D'ANGE

Pogledao sam POUISSERE D'ANGE Edouarda Niermansa, ekscentrični krimić koji su napisali Jacques Audiard i Alain Le Henry. U ovom filmu se mogu prepoznati neka rešenja koja će se kasnije, na nivou scena javljati u Audiardovim filmovima, mada teško je reći da li je situacije poneo u sebi iz ovog projekta ili je samo neka pitanja u kasnijim scenarijima rešavao na sličan način. Međutim, postoje neke scene koje asociraju na situacije iz RUST AND BONE ili UN PROPHETE na mikroplanu. S druge strane, na nivou celine takođe ima nekih obeležja koja su karakteristična za Audiarda u ranoj scenarističkoj fazi, pre svega upotreba naratora kao u filmovima BAXTER ili BARJO. Međutim, Niermansov ekscentrični krimić nema puno veze sa projektima koje je Audiard režirao na nivou pristupa i postupka i u rediteljskom smislu jedino može da se postavi u relaciju sa Claude Millerovim MORTELLE RANDONNEE. No, karakteristika Audiardovih scenarističkih angažmana jeste to da mahom uopšte nisu režirani na tragu onoga što će on kasnije raditi.

Kao ključni argument po kome se, spolja gledano, ovaj scenario uklapa u Audiadrov kanon jeste uvođenje sidekicka glavnog junaka koji je homoseksualac, i tom temom će se ovaj reditelj dosta baviti, najeksplicitnije i najsličnije ovome u filmu REGARDE LES HOMMES TOMBER. U ovom filmu je zanimljivo to što homoseksualnost sidekicka nema nikakav uticaj na priču i nije previše akcentovana, prikazana je u prolazu. Ovo bi se u vreme izlaska tog filma svakako moglo posmatrati kao greška, ali danas deluje kao rešenje koje je ispred svog vremena.

Osnovni problem ovog zanimljivog krimića je u tome što svoju osnovnu premisu o dve naizgled nepovezane istrage koje se kasnije uklope u jedan jedinstven slučaj bazira na slučajnosti koja je prilično neuverljiva, mada ne i sasvim za odbacivanje. Ta rupa u osnovnoj logici zapleta ne pomaže da se opravdaju brojne idiosinkrazije junaka koje često dovode do digresija. Međutim, ovaj quirky krimić karakteriše prilična kreativnost i na nivou zapleta i na nivou rešenja u scenama iako u početku deluje da će ovo drugo odneti prevagu i da će se humor i inspiriacija potrošiti u površnim efektima.

Niermansova realizacija je pristojna, u skladu sa francuskim filmom osamdesetih. Ambijenti u kojima se dešava priča su često arhaizirani kao i glavni junak koji više podseća na chandlerovske propale detektive nego na francuski "polar". Sa premijerom 1987. godine kada su francuskim filmom zavladali reditelji neo-baroka Besson, Beineix i Carax, ovaj film se našao na ničijoj zemlji između kanonske polar faze i preporoda francuskog krimića koji će uslediti kasnije.

* * * / * * * *

WHERE THE WILD THINGS ARE

Pogledao sam WHERE THE WILD THINGS ARE Spike Jonzea. Mislim da je Vern iscrpio sve mogućnosti igranja rečima iz ovog naslova kada je upozoro čitaoce da ovaj film nije epilog serijala WILD THINGS. Međutim, ova ekranizacija Maurice Sendaka mnogo šta nije ali teško je definisati šta tačno jeste.

Naime, reč je o dečjkem filmu koji ne mogu baš da zamislim kao nešto u čemu deca istinski mogu da uživaju. S druge stranme, reč je o filmu koji ima toliko tipičan indie senzibilitet da ga jedino mogu pročitati odrasli, ali su opet sama priča i likovi mnogo prilagođeniji dečjem filmu. Otud, rekao bih da je osnovni problem film na nivou priče koju je Sendak napisao a Jonze i Eggers nisu uspeli da adaptiraju u nešto što će moći da zadovolji i/ili decu i odrasle.

Međutim, sam film je na nivou atmosfere, rediteljskog postupka, vizuelnih rešenja i opšteg utisak izuzetno zanimljiv. Jonze pravi grungy bajku u kojoj se bajkoviti likovi ponašaju kao neurotični protagonisti indie filma a histerično maštovito dete kao racionalni centar priče. Otud WHERE THE WILD THINGS ARE jeste zanimljiv primer kako art house reditelj može da odluta unutar jedne striknte forme, a sličan sluaj smo, samo sa mnogo slabiim rezultatima imali i u našoj kinematografiji sa filmom AGI I EMA Milutina Petrovića po nagrađenom romanu Igora Kolarova.

WHERE THE WILD THINGS ARE ipak jeste film koji je u pojedinim aspektima rediteljski hrabar i tehnički impozantan. Šteta je što izvorni materijal i scenaristička adaptacija nisu malo intenzivirali događaje i pomerili ga u pravcu dinamičnijeg pripovedanja.

* * * / * * * *

OLYMPUS HAS FALLEN

U pustom Tuckwoodu pogledao sam OLYMPUS HAS FALLEN Antoine Fuque. Old school ugođaju filma svakako je doprinela atipično prazna sala, čija opustelost ima veze kako sa tim da su gradski bioskopi postali sve prazniji od pojave multipleksa u tržnim centrima gde je lakše parkirati se itd. ali i sam profil ove produkcije koja izlazi u Srbiji day and date praktično bez ikakvih najava ili reputacije filma. U Americi, OLYMPUS HAS FALLEN nailazi na čudnu mešavinu prećutkivanja i samilosti kod kritičara koja verovatno proističe iz toga što je ovaj film verovatno poslednji pokušaj da se Gerard Butler očuva kao zvezda.

Nažalost, OLYMPUS HAS FALLEN nema kapacitet da ga očuva kao zvezdu i svi pokušalji spinovanja da je reč o pristojnom derivatu DIE HARDa ne stoje, čak uzevši u obzir i to da je poslednji DIE HARD apsoultno jeziv, ali rekao bih da je i takav ipak bolji od OLYMPUS HAS FALLEN. Ono što mi se čini u ovom filmu jeste da je sama premisa toliko ziheraška da zapravo nikome nije jasno kako je film uspeo da bude ovoliko slab. Čini mi se da WHITE HOUSE DOWN Rolanda Emmericha mora biti bolji od OLYMPUSa, ali s druge strane, pitanje je da li će OLYMPUS obezvrediti ideju napada na Belu Kuću na blagajnama.

I uopšte, vrlo zanimljivo je pitanje kako će OLYMPUS proći. S proleća zatupasti akcioni filmovi ponekad uspevaju da naprave dobar posao i OLYMPUS HAS FALLEN izlazi u pravom trenutku međutim čini mi se da je ovaj film preslab da bi zadovoljio tu ciljnu grupu koja danas iz raznih izvora dobija inventivnije stvari od ovoga. Fuqua je počeo kao reditelj jedne od boljih John Woo-produkcija THE REPLACEMENT KILLERS u kojoj je uspeo da snimi jedan od boljih Woo-filmova koje on sam nije potpisao i po mnogo čemu taj film je bio bolji od velikog dela stvari koje je sam Woo režirao u Holivudu nakon FACE/OFFa. Dakle, Fuqua zna kako se radi old school, međutim OLYMPUS je više anahron nego što je old school i pritom krajnje je nemaštovit i statičan.

Jedna od najbizarnijih uobrazilja koju kritičari iznose jeste teza da je Mel Gibson očigledna referenca za ono što u ovom filmu prikazuje Gerard Butler. Pre svega, Mel Gibson je dobar glumac i njegovi akcioni likovi su višeslojni i obogaćeni specifičnom neurotičnošću i narcističkim mačizmom. Butler je sirovina na granici parodije, a u OLYMPUSu nema ni traga liku kao što je bio Leonida koji bi to na bilo koji način učinio upotebljivim. U nekoliko scena, Butlerov lik deluje potpuno deplasirano, a uprkos tome što film traje 130 minuta, ali nije dosadan, jedina stvar koju slabo pamtim iz gledanja jeste upravo šta je Butlerov lik radio ta dva sata preda mnom.

Rick Yune igra manje-više sličan lik kao u DIE ANOTHER DAY samo bez ikakve ekscentričnosti. No, Holivud u ovom filmu produbljuje svoju hipokriziju u ovom filmu. Naime, već sam pisao o izboru Severne Koreje kao "nove države-negativca" u američkim filmovima i motivacijama za koje pretpostavljam da stoje iza toga. E sad, u OLYMPUSu, to već postaje dekadentno. Belu Kuću, naime, napada odmetnička frakcija iz Severne Koreje. Dakle, ne napadaju je zvanične snage već ekstremisti. Ali, ti ekstremisti u suštini rade u interesu Severne Koreje, dakle nije baš najjasnije od koga su se oni odmetnuli, da li su oni neki tamošnji LDPovci koji misle da "Sever ne može da čeka" i žele da pospeše integrativne procese između dve Koreje, kako to da Severna Koreja ne pomogne američkoj Vladi da se obračuna sa tim odmetnicima i sl.

Ono što se već uzima zdravo za gotovo, to je da će film biti glup i to mi još ponajmanje smeta. Međutim, ovde je scenario toliko lenjo napisan da mnoge gluposti nisu dovoljno iskorišćene da se razvije priča. Štaviše, uprkos tome što je scenario glup, ta lenjost se prostire i na razne klišee koji se javljaju. Naime, OLYMPUS čini kliše do klišea, a opet ima ih nekoliko koji uopšte nisu iskorišćeni. Štaviše, čak i nema nekih obaveznih scena. Recimo, nemamo situaciju u kojoj glavnog junaka uhvate ili na ozbiljan način onemoguće, iako znaju ko mu je žena i gde radi nemamo pokušaj da se nasrne na nju i sl.

U vreme kada ove vrste besomučne akcije nema u bioskopu, kada je akcioni film počeo da se transformiše u nešto drugačije, s jedne strane jeste prijatno pomisliti da se još uvek neko seća old school konvencija. Međutim, kada se one realizuju na ovako trom i neubedljiv način, i kada se to još dodatno falsifikuje u kritikama ne bi li se sprečio Butlerov sunovrat, onda OLYMPUS postaje jedan krajnje antipatičan film.

* 1/2 / * * * *

DANIKA

Pogledao sam relativno zanimljiv triler DANIKA Ariela Vromena koji nažalost ne uspeva da nadgradi potencijalno zanimljivu premisu o ženi koja počinje da razvija patološku brigu za svoju decu i okolinu, progonjena uznemirujućim vizijama događaja koji ih mogu zadesiti. Marisa Tomei igra naslovnu junakinju, tako da tu ima i dobro glume i lepih kadrova, međutim, Vromen u prvom delu filma beži do toga da se prikloni žanru i film na osnovu toga i postane zanimljiv jer nije jasno kuda će se kretati, da bi potom u završnoj trećini otišao u pravcu trilera i "racionalnog" objašnjenja događaja koje je krajnje očekivano i gledalac eventualno može da ga ne anticipira ako ne očekuje da film bude toliko glup. Vromen nažalost zaključuje film prilično razočaravajuće i ne ispunjava taj potencijal koji je nagoveštavao. Ulazak u racionalno razjašnjavanje straha glavne junakinje remeti glavni šmek filma i pomera ga iz priče o generalnohj traumi roditeljstva u pravcu partikularnog slučaja koji sam po sebi nije svež niti partikularno zanimljiv.

Vromenov film je definitivno interesantan zbog solidne atmosfere i laid back pristupa koji ne nameće žanrosveka ograničenja priči, ali na kraju ta sloboda se ispostavlja kao suvišna. DANIKA je film koji ima veći domet na malom ekranu i mislim da može naći mesto u televizijskom programu.

* * 1/2 / * * * *

CHRYSALIS

JUlien Leclercq je posle debitantskog celovečernjeg filma CHRYSALIS bio smatram svojevrsnom uzdanicom francuskog repertioarskog filma. CHRYSALIS je bio umereno zanimljiv film i pokazivao je Leclercqovu sklonost da se iskaže u žanru u kome i dalje dominiraju Amerikanci i da se sa njima takmiči njihovim sredstvima. Nažalost, njegov sledeći film L'ASSAUT, istinita priča o krvavoj intervenciji francuske specijalne jedinice GIGN protuiv alžirskih islamista na marsejskom aerodromu 1994. godine, dobacuje ispod nivoa televizijskog filma. Sa bednom karakterizacijom, niskom vizuelnom kulturom, i najgorim mogućem spojem ograničenja istinite priče i slabe fikcije, Leclercq pravi opasan korak unazad.

UN PROPHETE

Reprizirao sam UN PROPHETE Jacquesa Audiarda i taj film i dalje ostavlja snažan utisak na mene. Uprkos tome što smatram da mu neprolazno prisustvo prve žrtve glavnog junaka ne pomaže, i koliko god mi s druge strane delovao u pozitivnom smislu kriptično segment u kome se Maliju priviđa jelen, osnovna snaga ovog filma ostaje izuzetan realistički postupak dopunjen vrlo maštovitim reditelsjkim rešenjima koja osvežavaju naizgled spontan i skoro dokumentarni pristup događajima.

Audiarda očigledno uzbuđuje spoj ritualnosti sveta podzemlja sa apsolutnim socijalnim dnom kome ti junaci pripadaju, taj veliki broj procedura koje su opraćene potpunom etičkom ispražnjenošću čime on na jedan nov način raslojava svet gangstera. U odnosu na Scorsesea koji je uspeo da prikaže uspon i pad raznih mafijaša vodeći ih kroz situacije koje ih zavode i potom skupo koštaju, Audiard prikazuje svet u kome praktično nema ništa privlačno, ništa što bi zavelo junaka ali isto tako njegov ulazak u svet kriminala prikazuje neizbežnim.

Otud ovaj film nastavlja sa profilisanjem Audiardove poetike negde između Stuarta Kaminskog i njegove teorije homoerotskog u gangsterskim filmovima i Jean Geneta koji je prikazao svet homoseksualne ljubavi među marginalcima, otpadnicima, robijašima.

Scorseseove Italijane i Irce ovde peuzimaju Korzikanci i Arapi, dve marginalizovane grupe koje se naizmenično glože međusobno ali isto tako prikazuju i vertikalnu mobilnost u kojoj su ujedinjeni u odnosu na sve ostale. Zatvor je svojevrsna Viša škola za zločin u kojoj se niko ne rahabilituje već se pod patronatom iskusnih kriminalaca i korpumpiranih čuvara samo specijalizuje.

Vremenom Audiardov zatvor postaje prirodno stanište za junake, mesto sa koga oni vode posao iako ti poslovi ne mogu da im pruže ono što je najvažnije a to je sloboda. U tom pogledu, zatvor služi kao jasna metafora društva u kome se poslovni tokovi, uspesi i neuspesi ne reflektuju na slobodu pojedinca.

Audiard je našao sjajnog protagonistu u tada još sasvim nepotrošenom Taharu Rahimu koji je posle ovog filma postao internacionalna zvezda a ponovio je dobitnu kobinaciju sa Nielsom Arestrupom koji je igrao slične figure od autoriteta u njegovim ranijim filmovima.

UN PROPHETE je svakako jedan od najzanimljivijih francuskih filmova poslednjih nekoliko godina i kapitalan doprinos žanru i to ne samo gangsterskom već i repertoarskom filmu uopšte. UN PROPHTE je ušavši i globalni glavni tok sasvim sigurno otvorio vrata nastanku filmova kao što su ZERO DARK THIRTY sa kojim deli niz članova ekipe.

* * * 1/2 / * * * *

COMEDOWN

Pogledao sam COMEDOWN Menjaha Hude, pa imam dužnost da upozorim na taj film. COMEDOWN je primer jednog od onih ogrešenja koja su reditelji potekli izvan žanra počinili prema hororu. Reč je o negledljivom derivatu socijalnih drama o propalitetima u kojima se Huda bio pionir i to mu se mora priznati i slashera/torture porna, u kome grupa mladih ljudi ode da se provodi u napuštenom soliteru... Čak je i osrednji TOWER BLOCK vrhunsko ostvarenje u odnosu na ovaj nesrećni negledljivi film u kome se prilično nezanimljivi i antipatićni likovi ponašaju prilično glupo ne bi li nas doveli do situacije u kojoj će se razotkriti nešto što je potpuna budalaština. Recepcija ovog filma kod kritike je neuporedivo povoljnija od onoga što se dobija na ekranu, a umešanost BBCja i Hudino vladanje pojedinim stilemama čine da ovaj film pokazuje tragove neuporedivo većih ambicija. Nažalost, ništa od toga nije ostvareno. Film za izbegavanje.

JAVA HEAT

Pogledao sam JAVA HEAT Conora Alyna. Alyn je američki reditelj čiji je oitac posle političke i medijske karijere odlučio da se stacionira u Australiji i posveti radu na dalekoističnom tržištu. Alyn je tako kao reditelj u produkciji svoga oca radio indonežanske ratne spektakle koji su naišli na simpatije u regionu. JAVA HEAT je njegov pokušaj crossovera sa američkim filmom i uprkos određenim najavama da će ovo biti theatrical film, sve mi se čini da je primarno tržuište za ovaj rad DTV.

Međutim, JAVA HEAT spada u onaj dobar, zdrav DTV. Ne znam tačno kolika je težina Kellana Lutza u domenu popularnosti pošto nisam previše upućen u TWILIGHT kao serijal i njegove konsekvence ali u JAVA HEATu se pokazao kao fizički impresivan i glumački sasvim solidan akcioni heroj koji ima dobru hemiju sa lokalnim kadrom Ario Bayuom.

Alynova priča je rutinska buddy cop prostavka o poteri za teroristom kog igra Mickey Riurke u jednoj od svojih manje zahtevnih tezgaroških izvedbi, ali pošteno govoreći ne mnogo lošijoj od onoga što je pružio u IRON MANu 2.

Kellan Lutz i Mickey Rourke su obojica overili IMMORTALS, i naravno JAVA HEAT ni po budžetu ni po egzekuciji i tom neverovatno Tarsemovopm postupku nije blizak ovom naslovu. Ali, nemoguće je ne podsetiti se na taj film upravo zbog ove dinamike glumačke podele, iako Lutz nije glavni lik kod Tarsema.

Alynova režija je prilično ozbiljna, i u knogim aspektima iskoračuje iz standarda DTVa i po onome što se dešava u kadru i po onome kako se dešava. Alyn nije azijski gospodar bioskopske akcije ali je definitivno kompetentan reditelj na svim nivoima i ovu prilično jednostavnu i potrošenu priču vodi sa solidnim ubeđenjem i čini je pitkom.

U tom spoju Azije i američkih formi, JAVA HEAT deluje kao autohtoni film sa svojim integritetom, nije pokušaj da se "azijski reditelj" proda Americi ili da se nametne nekakvom ekstremnošću. Azijski reditelji su i ranije ulazili u DTV ali su samo u ranim radovima uspevali da se snađu (Ringo Lam i Ching Siu Tung) a mnogi su se i obrukali (Po Chih Leong ili Prachya Pinkaew). Alyn u tom smislu radi "pravi film" a vrlo dobro hendluje i spoj američkog junaka i indonežanskog miljea.

JAVA HEAT je solidan film kome nedostaju neki ukrasi po kojima su se azijski reditelji izdvajali poslednjih godina, ali za razliku od njegovog filma, njihova ostvarenja su se i svodila na ukrase. Ovo je ipak jedan punokrvni B-rad koji ima solidan domet u DTV okvirima.

* * * / * * * *

RUBY SPARKS

Pogledao sam RUBY SPARKS Jonathana Daytona i Valerie Faris, film u kome pokušavaju da nastave putem uspeha posle LITTLE MISS SUNSHINE. Čini mi se da je LITTLE MISS SUNSHINE uprkos tome što je doveo karakteristike indie filma do paroksizma bio ipak uspešniji, naročito je RUBY SPARKS počinje kao metafikcija i to baš na temu indie estetike, a onda se potom pretvara u priču o "istinama" o međuljudskim odnosima, prirodi romantike, ljubavi, želja i mogućnosti, kontingentnih događaja u odnosima i sl.

Jedan od osnovnih problema je u tome što film počinje sa pričom o piscu koji ulazi u kreativnu krizu i rešava je tako što počinje da piše o devojci iz snova koja se potpom materijalizuje gurajući RUBY SPARKS u pravcu svojevrsnog hipsterskog UVODA U DRUGI ŽIVOT. Oba su pretenciozna s tim što Dayton, Farisova i glumacia/pisac Zoe Kazan ne misle da se kroz njihovo delo dopunski prelama kob čitavog naroda i države, ali i oni misle da imaju nešto važno da kažu.

Međutim, na kraju poenta celog filma je u tome da niti imaju šta važno da kažu, niti u tome ima dovoljno štofa se film ne preoptereti suvišnim digresijama, kao što je recimo ceo pasaž o junakovoj disfunkcionalnoj porodici koja nimalo ne doprinosi osnovnom toku priče.

RUBY SPARKS je sporadično zanimljiv indie film koji nažalost nije dovoljno interesantan da bi opravdao svoja odstupanja od glavnotokovskih postulata.

* * 1/2 / * * * *

GUILTY BY SUSPICION

Pogledao sam GUILTY BY SUSPICION Irwina Winklera. Winkler je čuveni holivudski producent koji je u jednom trenutku počeo da režira i ostvario je opus od nekih desetak filmva od kojih su neki bili čak i komercijalno uspešni a neki su snimani "za svoju dušu". Ipak, najbolji film u njegovom rediteljskom opusu je upravo GUILTY BY SUSPICION koji je snimljen "za svoju dupšu" i predstavlja jedan od krupnih naslova u seriji onih koji su se bavili preispitivanjem HUACa i Crnih Lista u Holivudu.

U tom pogledu, Winkler nije pionir, bilo je već od šezdesetih i sedamdsetih filmova koji su se dozicali ove teme ali GUILTY BY SUSPICION je pokušaj da se napravi freska ovog perioda u scorseseovskom maniru. Ne samo da Robert De Niro igra glavnog junaka, kompozitnu sudbinu perspektivnog reditelja koga HUAC uništava, da je DP Michael Ballhaus, Scorseseov nemački "spasitelj" već se i sam Marty pojavljuje u ulozi reditelja čija sudbina ponajviše liči na Josepha Loseya i Julesa Dassina.

GUILTY BY SUSPICION je malo šematizovan u prikazivanju procesa koji dovodi junaka do kolapsa ali zaslužuje pažnju jer vrlo precizno pokazuje na koji je način vrlo brzo u potpunosti slomljena kičma niz uticajnih i imućnih ljudi koji su naizgled delovali bezbrižno i nepobedivo.

Sistem koji ih je uništio je znatno moćniji od onog od kog su jugoslovenski autori napravili egzistenciju žaleći se na represiju u Crnom Talasu. Osnovna razlika nije bila samo u tome što u SAD tog vremena postoji nulta tolerancija prema nepokajanim disidentima već i zbog topga što je tamo kapitalizam koji sudbinu čini tradicionalno surovijom od socijalizma.

Pored velikog broja ljudi koji su bili poniženi ali su ostali u poslu kao Elia Kazan kome svedočenje nije bilo oprošteno, onih koji su emigrirali kao Losey ili Dassin, onih koji su radili pod pseudonimom kao Trumbo, ogroman broj ljudi je praktično propao i čitave dve decenije bio izbačen iz posla što je pogubno u toj industriji.

U tom pogledu GUILTY BY SUSPICION uspeva da prikaže taj proces kroz pristojnu dramatizaciju i prepoznatljive a opet zamaskirane parafraze poznatih sudbina žrtava HUACa.

* * * / * * * *

JAGUAROV SKOK

Reprizirao sam JAGUAROV SKOK Aleksandra Đorđevića, jedan od filmova koji spadaju red naslova koje ljudi vole da mrze. Reč je o nepretencioznom repertoarskom filmu koji je nastao u vreme posle Titove smrti kada sa jedne strane filmski autori dobijaju slobodu sa kojom na određeni način ne znaju šta da rade, a drugi gube gube omiljenu temu za rad, dočim žanbrovska kritika u Berogradu i Zagrebu prilazi domaćoj repertoarskoj/žanrovskoj produciji krajnje kritično i sa negativnom predrasudom.

JAGUAROV SKOK su radili Aca Đorđević i DP Đorđe Nikolić, ekipa koja je realizovala OTPISANE, dakle to su već prekaljeni veterani jugoslovenske žanrovske produkcije koji jako dobro vladaju inscenacijama krimića i akcije, a Nikolić je bio DP na vrlo zaniljivo režiranom filmu Gordona Hesslera THE MISFIT BRIGADE (a dobacio je i do major reditelja snimajući TWELVE CHAIRS Mela Brooksa). JAGUAROV SKOK je međutim nastao po scenariju Gordana Mihića, tada još uvek izuzetno relevantnog pisca koji njihovu žanrovsku osnovu obogaćuje nekim izuzetno zanimljivim rešenjima.

U prvoj polovini filma, Mihić i Đorđević dosta lenjo postavljaju zanimljivu priču o beogradskom luzeru Bogiju koji radi kao šofer u organizaciji za kulturnu razmenu a deo prihoda ostvaruje i kao polužigolo ne bi li uspeo da zbrine svoju kćerkicu koja je ostala sa njim kada ju je napustila majka narkomanka.

Prikaz narkomana je prilično tvrd, tretirani su kao globtroteri koji boluju od smrtonosne bolesti, sasvim na liniji naše tadašnje kinematografije u senci Jovanovićevih PEJZAŽA U MAGLI.

Kada jednog dana, majka sa prijateljima otme dete i odvede ga u Njujork, Bogi odlazi da je nađe. Međutim, naći dete u Njujorku je traženje igle u plastu sena i da bi to ostvario on uporedo mora da počne da se snalazi i radi povezujući se sa mutnom srpskom dijasporom koju predvodi njegov prijatelj iz detinjstva Čarli.

Od momenta kada junaci odu u Ameriku, film ulazi u višu brzinu i tada stvari postaju mnogo zanimljivije, kombinuju se arhetipske situacije snalaženja u Americi sa elementima crnog talasa i krimića i tek tu film dobija puni integrirtet.

Ljubiša Samardžić je osvežavajuće lišen goofy detalja i pokušaja humora kao Bogi. Voja Brajović je odličan kao ljigavi Mačaj, i u sličnom je štimu kao u HALO TAXI i NACIONALNOJ KLASI. Miki Krstović je kao i uvek odlična faca u ulozi Čavketa, Čarlijevog brata a Jelisaveta Seka Sablić je sjajna u lucindoj novotalasovskoj minijaturi.

Šteta je što Bogijevog sidekicka Čarlija ne igra harizmatičniji glumac od Mladena Nedeljkovića koji je ipak poprilično opskuran epizodista, ali s druge strane, Vera Čukić nije onoliko iritantna kao inače.

JAGUAROV SKOK spada u onaj red filmova koji su se jednim delom "olupali" time što su u jugoslovenskim uslovima pokušali da budu američki film. Ali u ovom konkretnom slučaju, baš zahvaljujući Mihićevom scenariju koji je kvintesencijalno na liniji srpskog Novog talasa i sa finom dozom apsurda na kome je stasavao uspeva da očuva mnogo više integriteta, ne samo u odnosu na slične filmove iz naše kinematografije već i u odnosu na pokušaje drugih kinematografija da se late Amerike kombinujući svoju vizuru i tamošnje filmske tradicije.

JAGUAROV SKOK nije film internacionalnog kalibra ali jeste jako zanimljiv deo tradicije jugslovenskog filma, između ostalog i kao neka vrsta žanrovskog eksperimenta jer nije reč o čistom krimiću već upravo o prožimanju lokalnih rešenja sa uspostavljenim stilemama.

U domenu same strukture krimića Mihić nije najveštiji, pre svega na nivou rasporede događaja i akcenata ali je u pojedinim aspektima vrlo inventivan.

Đorđević i Nikolić su snimili film koji je bliži sedamdesetim nego osamdesetim, ali je vrlo efikasan i uspeva da dosta efektno iskoristi njujorške lokacije. Film je inače bio koprodukcija sa jednim jugoslovenskim emigrantom čija je kasnija sudbina bila misteriozna, pominjalo se čak i da je kasnije uhapšen, doduše zbog stvari koje nemaju veze sa kinematografijom.

U odnosu na prvi utisak, JAGUAROV SKOK mi deluje mnogo više left-field nego ranije i svakako da zaslužuje veću pažnju.

* * * / * * * *

TRETO POLUVREME

Pogledao sam TRETO POLUVREME Darka Mitrevskog i moram priznati da je ovo jedan od onih slučajeva kada se potpuno razotkriva gotovo autošovinističko snižavanje kriterijuma kada je reč o filmovima iz regiona. Tako i TRETO POLUVREME, pošto je film na elementarnom nivou gledljiv, relativno kompetentno realizovan, a to se retko sreće u regionalnoj kinematografiji ne može biti potpuno otpisan, i može biti smatran za ostvarenje sa dobrom ocenom.

Međutim, kada se TRETO POLUVREME stavi u kontekst dešavanja u regionalnoj kinematografiji, a to sve prelomi kroz potencijal reditelja, onda je reč o velikom promašaju. Naime, TRETO POLUVREME je film koji je izašao neposredno posle MONTEVIDEA, a na sve to MONTEVIDEO je ipak više recutovana serija nego film u pravom smislu, i Bjelogrlićev debi neuporedivo bolji na svim poljima od POLUVREMENA, iako je ovo treći film Darku Mitrevskom, jednom od reditelja od kojih se mnogo očekivalo. U tom pogledu, ovo je ozbiljna regresija u jednom perspektivnom opusu. Slično GEORGIJU koji je ipak rediteljski zanimljiviji i zreliji od POLUVREMENA, ovde se čini da je Mitrevski unovčio sve kredite u službi jedne isprazne i ideološki pretenciozne priče, jednog "državnog" projekta koji se na svakom nivou ispiostavio kao suvišan.

U prvoj polovini POLUVREME je kao MONTEVIDEO sa antipatičnim glumcima, skučenijim prikazom epohe, sa nekim čak potpuno identičnim subplotovima (tipa odnos fudbalera sa kćerkom jevrejskog bankara, što je identično odnosu Milutina Ivkovića i Eli Pops) i prilično šotrijanski trapavom melodramom koja vrhuni jednom dosta mlakom aproprijacijom Kusturičine Ederlezi sekvence iz DOMA ZA VEŠANJE.

Druga polovina gura POLUVREME u pravcu VIŠE OD IGRE, ponovo sa antipatičnijim glumcima, bez one vibrantnosti koju je imala Šotrina maestralna serija u kojoj su do maksimuma iskorišćeni ubedljivi personality aspekti naših popularnih glumaca i dat benevolentan pogled na surove događaje.

Međutim, u toj "nacističkoj" polovini koja se dešava tokom okupacije, Mitrevski pokušava da bude ideološki pretenciozan, ali opet ne onoliko bskompromisno i oštro kao Vukotić u sjajnom filmu AKCIJA STADION, već ostaje negde na pola puta.

Otud, TRETO POLUVREME ima framing device kojim sugeriše da je film o Holokaustu u Makedoniji i evidentno želi da eksploatiše tu tragičnu temu, ali zapravo ovaj film je samo usputno o Holokaustu jer glavni junak kroz koga mahom sagledavamo priču nije Jevrejin i samo je njegova okolina dotaknuta tim događajima.

Film je predug i prepun digresija koje su potpuno nevažne i mogli su lagano da se izbace čitavi komadi, a o skraćivanju ostalih scena da i ne govorimo. Čini mi se da je to "produžavanje" filma nastalo u cilju davanje jedne pretenciozne minutaže filmu, kako bi delovao kao impozantnije istorijsko delo.

No, s druge strane, čak i sa svim tim problemima i inferiornošću ne samo u odnosu na ono što je cutting edge regionalni film, za koji sam mislio da će biti cilj darka Mitrevskog, već i u odnosu na konzervativni mejnstrim, TRETO POLUVREME je pristojno sastavljen, i na tom nivou elementarne pismenosi koja se ne nagrađuje kod stranaca dobija te bonuse koji se čuvaju za region.

Appendix: Antisrpski ton filma nije uticao na moju procenu njegovih dometa ali taj aspekt je jedna nova tema.

* * 1/2 / * * * *

NEW ORDER

Pogledao sam NEW ORDER Marca Rossona. I dalje se pitam zašto sam se tome podvrgao i istrajao do kraja. Pomislio sam da bi ovo možda mogao biti neki zanimljiv found footage film o apokalipsi proistekloj iz nekekva epidemije, za koju se ispostavi da je nešto drugo, u kome su mladi autori angažovali Franca Nera ne bi li malo podigli profil svog projekta. Ne samo da su delovi sa Nerom najgori deo ovog prilično groznog filma već mu na određeni način onemogućavaju da barem bude konzistentan u svojim greškama. U svakom slučaju, NEW ORDER je za izbegavanje.

CHINA VENTURE

 Pogledao sam minorni rad Dona Siegela CHINA VENTURE, B-film studija Columbia koji je vremenom čak istisnut iz iz literature, pa recimo nije zastupljen u novim izdanjima Maltinovog vodiča iako je reč o filmu velikog reditelja. Međutim, upravo to "istiskivanje" filmova iz Maltinovog vodiča predstavlja znak da su potonuli u duboku opskurnost i da niko ne računa da će privući pažnju ili postati dostupni u bilo kojoj formi. No, CHINA VENTURE sam pogledao na nekom solidnom TV ripu gde se našao u sklopu nekog ciklusa "istinitih priča o WW2".

I zbilja, CHINA VENTURE je baziran na istinitim događajima iz Drugog svetskog rata kada je grupa američkih vojnika poslata da od kineskih pobunjenika otkupi zarobljenog japanskog admirala sa čela imperijalne tajne službe. Na tom putu, pored Japanaca probleme predstavljaju i kineski hajduci koje više zanima novac nego borba protiv okupatora.

Način na koji se odvijaju događaji naravno sugeriše da je reč o žestokoj fikcionalizaciji. Ovo je ipak film iz 1953., mnogo pre Coste Gavrasa i ZERO DARK THIRTYja.

Ovo nije značajan Siegelov film, i nije jedan od onih filmova u kojima on donosi svoje bravure. Ipak, i u minornom filmu oseća se sigurnost u vođenju priče, lakoća u izlaganju karaktera i događaja, i fino snalaženje u evidentno teškim produkcionim uslovima.

* * 1/2 / * * * *

STREETS OF GOLD

1986. godine izašao je film STREETS OF GOLD Joe Rotha. Roth će ubrzo postati jedan od najpoznatijih i najplaćenijih čelnika studija u istoriji Holivuda i ovaj film će, kao i ostatak njegove rediteljske karijere biti fusnota u biografiji jednog mogula. Međutim, te 1986. godine STREETS OPF GOLD je delovao kao realistički, hladnoratovski rip-off ROCKYja. Sliku o ovom filmu dodatno je pokvarilo to što je i sam Rocky Balboa uzeo učešće u Gladnom ratu godina dana ranije kada se potukao sa Ivanom Dragom u četvrtom delu.

Baziran na romanu koji je napisao jedan od producenata filma Deszo Magyar film govori o bivšem sovjetskom bokserskom šampionu koji zato što je Jevrejin nije dbio priliku da se takmiči na Olimpijadi, izazvao incident i dobio doživotnu zabranu bavljenja boksom i sada dolazi kao emigrant u Njujork gde radi najbednije poslove. Njega ira Klaus Maria Brandauer, u to vreme već oskarovac.

Na ulici sreće par mladih i perspektivnih momaka koje počinje da trenira prvo kako bi zaradio novac a zatim kako bi ih izveo na "grudge match" protiv sovjetske reprezentacija. Njih igraju mladi Adrian Pasdar i Wesley Snipes.

Nažalost, ovaj film ne fokusira previše odnos između Brandauera i Snipesa pa zato ni nema kultni status i čini se kao priličan cop out što se kao mladi šampion koji preuzima funkciju osvetničke pesnice izdvaja belac Adrian Pasdar.

Deo kritike smatra kako publika nije bila spremna za crnog šampiona koji će se osvetiti Rusima u ime ovog disidenta, ali ja ne bih išao toliko daleko. Pre bih rekao da je Wesleyevo ispadanje iz igre suviše nevešto ostvareno pa zato deluje toliko artificijelno.

Drugopotpisani scenarista na ovom filmu inače bio je Richard Price, ali ovo niti je njegov autorski scenario niti spada među njegove ubedljivije rane radove.

Roth je imao pravo bogatstvo u glumačkoj podeli. Brandauer je sjajan glumac i doneo je finu dozu slovenske razbraušenosti liku Rusa a nije ga pretvorio u karikaturu. Pasdar je tokom osamdesetih bio pripreman za zvezdu ali nešto se desilo pa taj potencijal nije ispunio a Wesley Snipes je u određenoj meri hendikepiran pozicijom svog lika d apokaže više u karakternom pogledu.

Otud, osim Brandauera u određenoj meri ostatak glumačkih kapaciteta nije iskorišćen, a i Brandauer igra junaka koji po svojoj iznijansiranosti nadilazi film u kome se zatekao.

Rothova rediteljska egzekucija u vizuelnom pogledu je uredna ali ponegde nesigurna i na kraju ono što je najviše devalviralo film u startu a to je oslanjanje na formulu čini da na kraju baš to i spase film. ROCKY je naprosto previše potentna formula da bi izneverila.

* * 1/2 / * * * *

WALL-E

Reprizirao sam WALL-E Andrewa Stantona i ponovo se uverio da je reč o jednom od najznačajnijih filmova prošle decenije. Praktično bez reči, sa animiranim junacima koji su mašine i uspevaju da iskomuniciraju emociju, reč je o jednom od možda najizazovnijih filmova koji su pokušali da se plasiraju u glavni tok i usput postigli izuzetan komercijalni uspeh. Međutim, WALL-E je na isti način mogao biti i arty animacija koja zadovoljava vrhunske standarde.

Odluka da se ispred ovog filma stavi "populistički" predznak stoji kao redak primer hrabrosti u savremenom Holivudu i potez zahvaljujući kom je Pixar uspeo da preraste Disney. Naravno, ono što je unutar filma ugrađeno učinilo je da ta hrabra odluka bude sasvim opravdana, dakle talenat koji je prikazan je ohrabrio strukture da u potpunosti afimiršu ovaj pogled na stvari.

WALL-E je animirani film u kom mašine preuzimaju osobine ljudi, ali istovremeno u ovom svetu postoje i ljudi, dakle nije reč o antropomorfnom prikazu drugih bića koja preuzimaju funkciju ljudi i drugim sredstvima pričaju priče o čovečanstvu već o robotima koji bolje pamte odgovornosti i potrebe ljudi od samih ljudi i pokušavaju da ih spasu iz osećaja dužnosti, programa, paradigmi koje su ljudi ugradili u njih i zaboravili.

U tom pogledu WALL-E je istovremeno osuda sveta u kome je tehnologija potpuno pasivizirala ljude ali i apologija tehnološkog napretka kao takvog jer zapravo tehnika dovodi ljude u fazu dekadencije ali ih i spase.

Otud, iako je WALL-E po miljeu u koji je smešten, a to je uništena Zemlja pokrivena đubretom, "message movie" o zaštiti sveta koji već imamo, zapravo pre svega priča o tehnologiji prema kojoj ima zanimljiv i ambivalentan odnos. I po tom pogledu na tehniku je mnogo intrigantniji.

Sama realizacija je briljantna, kreativna i na nivou celine i u detaljima, formalno dovodeći neka rešenja do dobrodošlih ekstrema, kao npr. u slučaju uvoda u kome 40 minuta ne biva izgovorena nijedna u potpunosti artikulisana reč a u tom periodu se zapravo definišu osnovni odnosi među protagonistima.

Ako je ikoga čudio carte blanche koji je bio dat Andrewu stantonu un realizaciji JOHN CARTERa onda je upravo ovo film koji objašnjava sve.

* * * * / * * * *

MASTER AND COMMANDER: THE FAR SIDE OF THE WORLD

Nisam ranije gledao MASTER AND COMMANDER: THE FAR SIDE OF THE WORLD Petera Weira, i svakako, šteta je što sam ga propustio u bioskopu pošto je ovo jedan od filmova u kojima su aduti više vezani za atmosferu i uzbudljive prizore na velikom ekranu, nego za priču, i ta vrsta grandiozne fizičke produkcije podrazumeva bioskop i kolektivno iskustvo.

U tom pogledu, Weir je vrlo bezobrazno ekranizovao roman Patricka O'Briana i akcenat je upravo stavio na atmosferu i situaciju u kojoj su se junaci našli, suočeni sa opasnostima, trvenjima i uzbudljivim ambijentima. Na nivou zapleta ovaj dvočasovni film je kriajnje rudimentaran i svodi se na poteru između dva broda i iskušenja sa kojima se suočava posada HMS Invincible.

Za razliku od GALLIPOLIja u kome ispod naslaga nacionalističkog žara i preispitivanja pozicije učesnika u ratu iz vizure muškosti i iskušenja pred koja se stavlja, ali na kraju sve ipak rezultira snažnom antiratnom porukom, MASTER AND COMMANDER je čista "dečačka pustolovina", prikazuje užase rata ali pre svega konstatujući da je to tako bilo i uspeva da izgradi čitav niz herojskih figura unutar miljea koji je u međuvremenu kroz niz priča osuđen zbog svoje klasne stratifikacije, aristokratske okoštalosti i sl. Weir u svom filmu ne zanemaruje nijednu od tih kontradikcija, surovosti, imanentne naivnosti i primitivizma ali sve to čini prihvatljivim. Ta specifična sposobnost da se spoji gotovo pa realistički prikaz neprihvatljivih okolnosti, a da se ništa od toga ne osudi je vrlo specifičan rediteljski postupak. Mnogi filmovi koji su smešteni u takve periode u istoriji pokušavaju da prikažu herojstvo junaka kroz umekšavanje i fetišizaciju društvenih okolnosti.

Naravno, to je dokaz i superiorne glume Russella Crowea, paule Bettanyja i jamesa D'Arcyja koji su su uspeli da odbrane svoje likove oficira iako im Weirova želja da prikaže atmosferu unutar cele posade sa dosta digresija od glavnih likova sigurno nije mnogo pomogla u tome.

DP Russell Boyd i Peter Weir potvrđuju da su Australijanci velemajstori u snimanju priča koje su smeštene u spektakularne prirodne ambijente, i u širem smislu, ove Weir nastavlja sa svojom linijom holivudskog klasicizma koju je zapravo najviše razvio radeći na filmovima THE YEAR OF LIVING DANGEROUSLY i GALLIPOLI, praktično izvan Holivuda, lagano se profilišući kao suptilni reditelj holivudskog mejnstrima, s tim što ovde nema nikakvog ideološkog angažmana. No, ako je sama forma u izvesnom smislu sugestija ideologije, onda je MASTER AND COMMANDER dosta subverzivan primerak jer ta vrsta klasicizma 2003. godine nije mogla da se sretne u američkom filmu.

* * * / * * * *

WARNING SIGN

Pogledao sam WARNING SIGN Hala Barwooda, još jedan rad sa Matthew Robbinsom, disaster film sa elementima zobi filma o nesreći u tajnoj laboratoriji sa izučavanje biološkog oružja koja se krije iza paravana poljoprivrednog inženjeringa. U određenom smilu, ovaj film je kao nukleus kasnije igre RESIDENT EVIL, što je zanimljivo jer je Barwood tokom devedesetih otišao iz filma da se bavi igrama, ali na RE nikada nije radio.

WARNING SIGN je kao realistični RESIDENT EVIL sa dosta zanimljivom atmosferom i rediteljskim koncpetom koji sigurno proističu iz prilično ozbiljne produkcije za ovu vrstu filma. Naime, Barwood je ovaj film snimio za Fox iako je premisa o tome da dođe do curenja biološkog oružja koje budi agresiju kod inficiranih više dublja B-premisa. Međutim, u većem delu filma Barwood ovo mnogo više tretira kao produžetak CHINA SYNDROMEa nego NIGHT OF THE LIVING DEADa i to je glavni adut filma.

Problem nastupa u tome što do pravog velikog konflikta zapravo nikada ne dođe iako ima dosta akcije i ripper sekvenci. Međutim, film je u startu "umiren" svojom realističkom postavkom i odsustvom pravog antagoniste tako da se kasnije ne dobija onaj "movie" naboj koji bi bio potreban.

Međutim, studioznost i lagano tretiranje B-premise sa sjajnim facama kao što su Sam Waterston, Kathleen Quinlan i Yaphet Kotto, čini ovaj film vrednim gledanja. Barwood i Ribbins nikada u priči ne postaju dovoljno "konkretni" ali film koji su sklopili je vrlo zanimljiv i uglavnom odoleva zubu vremena.

* * * / * * * *

DRAGONSLAYER

 Pogledao sam DRAGONSLAYER Matthew Robbinsa, jedan od prvobitno neprihvaćenih a zatim rehabilitovanih fantasy filmova osamdesetih. Robbins je reditelj i scenarista sa vrlo zanimljivom biografijom. Bio je blizak Spielbergu za kog je pisao SUGARLAND EXPRESS, nepotpisan radio na CLOSE ENCOUNTERD OF THE THIRD KIND, zatim i na seriji AMAZING STORIES, potom je postao sidekick Guillerma Del Tora. Dakle, Robbins je svojevrsni "neznani junak" i najmanje afirmisani od Spielbergovih ljudi, a u sklopu tih aktivnosti je sarađivao i sa danas čuvenim animatorom Brad Birdom na filmu BATTERIES NOT INCLUDED.

DRAGON SLAYER je film na kome su se angažovali Dinsey i Paramount ali rezultat je tek simpatičan fantasy o kraljevstvu koje mladi čarobnjakov šegrt treba da izbavi od Zmaja čija se blagonaklonost kupuje žrtvovanjem devica.

Robbins i njegov saigrač Hal Barwood imaju dar za duhovita i neočekivana rešenje i ceo srednjevekovni štimnug je vrlo fino dočarak kroz škripavu, retro egzekuciju. Nažalost, Robbins ne uspeva da jasno izvede priču o mladom pomoćniku i zmaju, Peter MacNicol nije naročito dobar u glavnoj ulozi, i njegova neubedljivost čini da Robbins ne uspeva da prikrije to što zmaja "nema dovoljno" na ekranu.

Robbins u tom smislu pravi grešku ne ponavljajući rešenje svog mentora Stevena Spielberga iz JAWS u kome je ovaj sakrivao ajkulu kako je ne bi pojeftinio. Robbins Zmaja pokazuje prilično rano, i tu nažalost ni nema mnogo šta da pokažer jer efekat zmaja nije naročito kreativan a zatim slede jako duge faze u kojima se maltene i zaboravi da je Zmaj osnovna tema filma.

Iako je film zove DRAGONSLAYER, dakle jasno je definisano o čemu je, ni mladi junak koji mora da odmeni svog učitelja ne zauzima pravu centralnu poziciju, niti njegova putanja ima adekvatan razvoj.

Sve u svemu, DRAGONSLAYER je na krau samo jedan simpatičan film koji je u oskudici fantasy naslova naišao na adekvatno priznanje, i na blagajnama gde je propao, i među fanovima koji su ga rehabilitovali.

* * / * * * *

CARNAL KNOWLEDGE

Reprizirao sam CARNAL KNOWLEDGE Mike Nicholsa. Reč je o filmu koji je nastao po pozorišnoj drami Julesa Feiffera i deo kritike kaže da se "to vidi". I u određenom smislu svakako da se oseća da film ima literarne korene, uglavnom je baziran na dijalogu, na odnosu dva junaka, na njihovim opservacijama događaja koji su se desili off-screen, što jesu karakteristike pozorišnog komada. Međutim, Nichols, koji opet ima pozorišne korene, toliko vešto režira ovu priču, toliko unutar samih scena maestralno koristi off-screen da je ovaj film u određenom smislu, na nivou puke vizuelnosti, na nivou čisto tehničkog pristupa i odabira postupaka prototip onoga što danas gledamo na filmu i televiziji.

Nichols je u ovom filmu upravo do savršenstva doveo upotrebu događaja van ekrana koji se dešavaju istovremeno sa prikazanom radnjom, i ponudio je stvarno jedan od filmova koji spadaju u red onih ostvarenje u kojima su se velika rediteljska imena nadmetala dok su definisali Novi Holivud.

Nichols je reditelj sa fascinantnim opusom i vrhunskim ostvarenjima u mnogim žanrovima, često je u određenom smislu bio i potcenjen, no kada se njegov rad rekapitulira, čine ga ne samo mnogi dobri filmovi već i neka u određenom smislu prevratnička ostvarenja.

CARNAL KNOWLEDGE prati tri decenije u razvoju dva američka muškraca koje igraju Jack Nicholson i Art Garfunkel i tumači promene u dinamici muško-ženskih odnosa kako kroz prizmu sazrevanja i starenja junaka tako i kroz prizmu društveno-političkih promena.

CARNAL KNOWLEDGE deluje kao prilično uverljiv dokument o temi koju su autori odabrali i uspeva da "zarobi" trenutke i konvencije kojima se bavi. Naravno, sama tema je u vreme izlaska filma bila mnogo provokativnija nego što je danas, i to je stvar koju bi trebalo ukalkulisati u tom istorijskom pogledu na film.

No, naravno muško-ženski odnosi pored epohe u kojoj se sve odvija i konvencija sa kojima se junaci suočavaju, nose u sebi i niz univerzalnih gledišta. Međutim, čak iako kažemo da film transcendira precizne istorijske okvire u koje je smešten ipak ne uspeva sasvim da prevaziđe kulturu o kojoj govori. Dakle, ovo je pre svega film o američkim muškarcima, i u tom, uslovno rečeno "lokalnom" aspektu ima jednu od osnovnih osobina tamošnjeg "nezavisnog" filma čak i pre nego što će taj termin dobiti svoje aktuelno značenje.

Jack Nicholson nije previše uverljiv u fizičkom pogledu kao student ali svakako drži film na svojim plećima, pomažući i Garfunkelu da ostvari snažnu ulogu. Candice Bergen i Ann-Margaret igraju dve najbitnije žene u razvoju ove dvojice junaka i ostvaruju dosta, a Ann-Margaret posle ovog filma uspeva i da stekne kredibilitet "ozbiljne" glumice.

Stavovi koje pisac zastupa su jasni i ovo jeste film sa jasno plasiranom tezom, međutim kroz vešto vladanje formom i atmosferom, Nichols uspeva da sve to pretvori u uverljivu melodramu.

* * * * / * * * *