BAD MAN

BAD MAN Michaela Dilibertija je izuzetno prijatno iznenađenje koje moram priznati nisam očekivao od scenariste filma 30 MINUTES OR LESS od pre petnaestak godina.

Taj film je režirao Ruben Fleischer koji je kao što znamo potom postao neka vrsta A ili bar A- reditelja skupih holivudskih produkcija, uprkos usponima i padovima, ali u njemu konkretno, osim A podele, ništa nije bilo na nivou ovog veoma značajnog prvog slova azbuke.

U tom pogledu, BAD MAN dolazi od čoveka kod kog su očekivanja snižena ali ne sasvim nepostojeća jer je posle dugog perioda bavljenja drugim stvarima nastupio sa indie filmom koji je sam pisao i režirao.

I proizveo je jedan od onih off filmova koji plene na nekoliko nivoa.

Pre svega, BAD MAN je film snimljen u jednom deficitarnom žanru. Obrni-okreni ovo je buddy cop komedija, napravljena u indie okrilju, i sa komedijom koja odnosi prevagu, pa rekao bih i sa malo jačim indie senzibilitetom. Ali, na kraju dana ovo je buddy cop filma, u kom ima misterije, ima odlične dinamike moći među momčadijom, ima prijavljivanja, ima akcije, ima duhovitih i snalažljivih načina kako da se ona postavi u kontekst - ima u suštini jako puno onoga što smo nekada uzimali zdravo za gotovo a sada nam fali, a Diliberti to pakuje toliko samouvereno da smo opet u riziku da krenemo da uzimamo zdravo za gotovo.

Seann William Scott i Billy Bob Thornton su izvanredno sparingovali u potcenjenom filmu danas veoma hajpovanog Rubenovog kolege Craiga Gillespieja MR WOODCOCK. I u izvesnom smislu, ovaj film ima u sebi nešto tog Dixie, duboko zaprženog južnjačkog gasa u kom se Thornton sjajno snalazi, i rekao bih da ne moram da pamtim WOODCOCKa a da me ovaj film ne podseti na jedan potcenjeni krimić s ovim glumcem - THE BADGE koji je režirao Robby Henson. Iako manje ironičan od BAD MANa, taj film je bio Thorntonov glumački tour de force u jednoj uspeloj a nepretencioznoj južnjačkoj misteriji. Sličan karijerni zaokret, u relaksiranom maniru, i naravno u skladu sa svojom glumačkom personom pravi Seann William Scott u ovom filmu.

Međutim, on nije jedini glumački adut ovde. Formalni, ali i suštinski protagonista je lik bivšeg lokalnog heroja iz srednjoškolskog sporta koji je u međuvremenu postao sporedni pandur u stanici i igra ga Johnny Simmons. Simmons je proveo mladost kao jedan izuzetno harizmatičan sporednjak koji je stalno imao potencijala za nešto više ali se to nije desilo. Sada on više nije baš dečkić kakav je pre 16 godina bio u SCOTT PILGRIMu ali je i dalje dovoljno mladolik da može da odigra elegičnog mladog čoveka na pragu srednjeg doba koji oseća da je mladost prošla i da mu se snovi nisu ispunili.

Simmons kao lokalni policajac željan dokazivanja ali i pesimističan oko sposobnosti da dosegne nešto važno kao što je bio koš koji je dao kao đak, i Scott kao enigmatični supercop iz velikog (odnosno većeg) grade solidan mismatched buddy par, sa izuzetno uspešno integrisanim ballbuster šefom (koji to zapravo nije po ponašanju) i other guysima koji ovde imaju organsku ulogu, čak i bolju nego u tipičnim naslovima žanra.

Ovo je film u kom negativci nisu previše bitni jer je osnovna drama u sazrevanju glavnih junaka i Diliberti to shvata ali ne ide radikalnim kinbergovskim putem iz MR AND MRS SMITH gde zapravo negativaca kao karaktera nema. Ovde ih ima ali su reducirani na pravu meru i pojavljuju se u pravoj dozi i tačno kada treba.

BAD MAN bi se mogao definisati kao relaksiranija američka, južnjačka verzija HOT FUZZa i to ne bi bilo sasvim netačno. Štaviše, neki elementi zapleta se prilično poklapaju u ova dva filma. Međutim, Diliberti je bio u wrightovskom miljeu onomad ali ovo ipak nije sasvim to. BAD MAN se dešava u svetu u kom postoje pandurski filmovi i policajci se lože na njih, pre svega na BAD BOYS kao u HOT FUZZu, ali nema i direktnih parafraza scena u kojima se prepliću film i život i podvlači ta razlika između filma i života.

Film je atmosferičan, veoma je dobro osmišljen u domenu spoja akcije, krimića i komedije, ima neku sirovost gde kroz sitnorealistične ishode situacija uspeva da gradi komiku, i to je zapravo ključ. Film postaje smešan tako što unutar povišenog realizma najednom postaje stvaran. Dilibertijeva montaža je esetizovana što ide u prilog edgarwrightovskog tumačenja, ali suštinski je estetizacija potpuno drugačija.

Ono što je najveći trijumf ovog filma jeste Dilibertijev rad s glumcima iz kojih je izvukao mnogo, iako u ekipi ima jakih šmiriloga i jakih komičara koji primarno idu na efekat, odnosno geg i smeh. Ali, recimo čak i takav počinilac kao Rob Riggle je sveden na pravu meru, a da nije gurnut van zone komfora i onoga što se od njega očekuje, međutim, to je reducirano na pravu meru.

Gledajući 30 MINUTES OR LESS prisustvovao sam jednom ćorsokaku američke akcione komedije i jednom od onih filmova gde na smenu ne znam šta gledam i ne mogu da verujem da neki sjajni glumci učestvuju u tako nečemu. Ovde sam imao potpuno suprotan utisak - gledao sam ljude na koje više niko ne računa mnogo ozbiljno kako se uzdižu kao Feniks iz pepela i usput ispisuju jedno lepo ljubavno pismo žanru koji me je formirao.

* * * 1/2 / * * * *

DOLLY

DOLLY Roda Blackhursta je nažalost jedan nebulozni grindhouse omaž, snimljen verovatno na mikrobudžetu, kao neki film koji nastaje između par ozbiljnijih, i u njemu nema ni traga onome što me je zainteresovalo za ovog autora, bilo kao reditelja BLOOD FOR DUST, bilo kao scenaristu NIGHT SWIMa.

Ovde imamo krajnje jednostavnu priču o bračnom paru koji tokom izleta u šumi napadne deformisana backwoods luda, koja nosi masku lutke na licu, uklanja muža a ženu odvodi kući i tretira kao svoju bebu. I onda sledi mukotrpan torture porn oslobađanja i bekstva.

DOLLY nažalost osim određene atmosfere koju pre svega gradi kroz dobru fotografiju Blackhurstovog redovnog saradnika Justina Berryja ali osim toga i određene predanosti glumačke ekipe da učestvuju s punim ubeđenjem u ovom haosu, nema tu ničeg drugog.

* 1/2 / * * * *

THE DOMESTICS

THE DOMESTICS Mikea P. Nelsona bio je njegova svojevrsna vizit karta.

B-film koji kombinuje MAD MAXa i THE WARRIORS, priča o bračnom paru koji se u trenutku apokalipse našao u fazi razvoda i njihovom putovanju kroz SAD kojom vladaju razne koloritne postapokaliptične bande.

Ovaj opis je dosta sugestivan, i obećava puno ponekome, kao što verovatno nekima nudi utisak da su sve to već videli.

Međutim, ovaj film zapravo jeste nešto treće. Naime, on nije nešto što smo već videli, i u pozitivnom ali još više u negativnom smislu. Naime, on referiše na MAD MAX ali u njemu nema ni slike psihotične apokalipse niti ima visokooktanske akcije (no pun intended) već se dešava u jednoj opusteloj Americi vrlo slično današnjoj i to je pozitivno - ta apokalipsa kao opustošenje, napuštanje itd. je evokativna, međutim onda u svemu tome ima neke proizvoljne socijalne patologije koja se javlja onda kad reditelju odgovara i čini ovaj film potpuno lišenim tenzije.

Istovremeno, Amerikom lutaju bande koje imaju neke naglašene identitete što evocira Waltera Hilla, nesumnjivo, ali one deluje potpuno artificijelno, pa čak i bezopasno usled toga što svet nije dobro i ubedljivo postavljen i one ne funkcionišu kao njegov organski deo.

Otud, sve ono što smo želeli ili čega smo se pribojavali, što nas izbuđuje ili nam je već dosadno, u ovom filmu ne postoji.

Postoji neka mlaka polu home invasion estetika u nekim generic suburbijama i flyover state ambijentima koja ne može da zadrži pažnju.

* 1/2 / * * * *

APOCALIPSIS Z - NUEVO MUNDO

U svom drugom filmu APOCALIPSIS Z serijala, sa podnaslovom NUEVO MUNDO, Carles Torrens ne ponavlja ništa od onoga što je njegovom prvom filmu dalo osnovni kvalitet a to je postavka po kojoj iako franchise starter ipak može da stoji kao samostalno delo.

NUEVO MUNDO nažalost ne odaje taj utisak. Ovaj film naprosto izgleda kao jedna solidno realizovana među-epizoda neke vrhunski urađene serije, u kojoj se početak desio u nekom ranijem segmentu i kraj će doći u nekom sledećem.

Samim tim nema prave dramarugije koja nudi ekspoziciju i eskalaciju i klimaks već prosto imamo pomalo tupo uvođenje situacije, i onda niz nekih obračuna i kao velikih otkrića za junaka kojima se slaže nekakav razvoj uber-priče. Završnica je takođe upadljivo antiklimaktična jer se računa da će se to desiti nekom drugom prilikom.

Otud, NUEVO MUNDO iako mu ne manjka tehničke kompetencije u izvedbi, i ima nekih efektnih prizora i scena, uspeva da bude sve ono što s predrasudama vidimo u franchise filmmakingu i u streaming filmmakingu.

* 1/2 / * * * *

BEWARE BOIUNA

Alan B. McElroy je poznati američki žanrovski scenarista koji je aktivan u protekle četiri decenije. Iako je redovan saradnik veoma zanimljivog žanrovskog specijaliste Dwight H. Littlea na njegovim brojnim filmovima - ipak nije pisao film ANACONDAS: THE HUNT FOR BLOOD ORCHID sa kojim je ovaj nastavio Llosin izvornik. BEWARE BOIUNA je međutim upravo McElroyeva verzija tog serijala.

ANACONDA je u međuvremenu dobila i campy meta reboot, i bila je deo raznih DTV nastavaka. A McElroy svoju varijaciju radi sa Mike P. Nelsonom, aktivnim indie horor pregaocem poznatom po tome da prevazilazi ograničenja produkcija u kojima deluje.

BEWARE BOIUNA je sve samo nije meta. Reć je o dosta jasnom indie creature featureu koji želi da bude pravi repertoarski film, i major ako može, iako to tehnički nije.

Nelson se ne bavi izmišljanjem tople vode. Vrlo je konkretan. Dve ekspedicije na Amazonu su se našle u istom selu, grupa eko-aktivista humanitaraca i grupa građevinaca koji bi da krče šumu i prave put. Kada jedan od građevinaca proba da napastvuje eko-aktivistkinju uhvaćenu u diverziji protiv građevinarskog broda, ona ga ubija u samoodbrani.

Eko-aktivisti beže i građevinci kreću za njima, željni da se rasprave i možda osvete. Međutim, uskoro, kada ih napadne rečni "bog", ogromna zmija iz naslova filma, stvari postaju takvi da se preživeli moraju ili dogovoriti ili im nema spasa.

Nelson dovodi iskusnog karakternog glumca Logana Marshalla Greena za kolovođu građevinaca, brutalnog ali u osnovi pravednog a Jessica Rothe igra lekarku stažistkinju iz eko ekipe. Dakle, ima tu materijala u podeli, i malo neophodne zvezdane prašine da ostatak mahom latino podele prodiše, a vremenom preuzme i puni protagonizam.

Nelsonova režija je jasna, mišićava, materijal je generic ali ga on radi s punim ubeđenjem i Rothe sa Marshall Greenom deluje katalizator u glumačkom pogledu i pokreće stvari.

Efekti su korektni, nema ovde neke revolucionarne tehnike, niti visokog campa iz Llosinog filma. Ovo su već savladane tehnike, nema tu sad nekih inovacija ali Nelson pakuje jednu visceralnu celinu i sve na kraju dobija prilično low key, u dobrom smislu rutinsku atmosferu blue collar priče o izazovima i preživljavanju u prirodi gde se profesionalci raznih fela suoče sa izazovom.

U tom pogledu film je no nonsense. Ali, isto tako ima limitiran efekat na publiku koja očekuje nešto elevated. Ovo nije elevated ni u kom smislu ali je dobrodošlo old school. Kada junakinja sedne za komande bagera da se obračuna sa džinovskom zmijom, dešava se test u kome utvrđujemo ko je zalutao u bioskop ako se ne obraduje tome. To je ta vrsta filma. Do te mere je za svakoga da baš zbog toga nije za svakoga.

Ali, ko želi pošteno izveden creature feature koji je dobro naučio lekcije iz JAWSa, evo ga.

* * * / * * * *

BLOOD FOR DUST

Kada je Big Daddy Batina komentarišući seriju FURIOUS izneo teoriju da Scoot McNairy u njoj kanališe Bruna, to mi je bila zanimljiva opservacija jer ako bih ga sa bilo kim poredio pre toga, to bi najpre bio Casey Affleck.

Međutim, da, ima nešto od Bruna u Scootu, onog karakternog aspekta njegovog rada naravno, bez ostale zvezdane prašine, koja uostalom ne proističe samo iz glumačke snage nego i iz ambijenta u kome se igra i ostalih autora. I u filmu BLOOD FOR DUST, Scoot kanališe onog poznijeg, oronulijeg, mračnijeg Bruna, na ničijoj zemlji između blokbasterske i geezerteaserske ere.

BLOOD FOR DUST Roda Blackhursta, kog prevashodno znam kao scenaristu potcenjenog Blumovog horora NIGHT SWIM je vrhunski neo noir, smešten u snežne predele Ajdaha i Montane, sa jakim osećajem za dramsku ironiju koja donekle evocira Braću Coen, ali bez glumljenog debiliteta koji ume da optereti njihove slabije filmove tog tipa.

Otud, na kraju, BLOOD FOR DUST možda od Coenovih najviše evocira BLOOD SIMPLE, onu fazu kada su postajali velikani po kratkom postupku. Međutim, ovde ima dosta raznih elemenata road movieja, neo noira po mustri botched joba, a pored igranja sa vatrom koenizma, ima tu i igranja vatrom socijalno motivisanog krimića koji je kroz naslove poput HELL OR HIGH WATER ozbiljno upropastio novije američke filmove, ali se i tu Blackhurst uspešno izborio, jer njegov lik nema samo finansijski problem, već i emotivni, i porodični, i skloniji je transgresiji nego što bi se od nekog lika loših savremenih krimića očekivalo.

Otud, na kraju Blackhurst uspeva da zaobiđe niz opasnih "crnih tačaka" kao što su glumljeni debilitet ili premotivisanje junaka do tačke da krimić postane ispražnjen od transgresije, i dolazi do zdravog tkiva neo noira s kraja osamdesetih i početka devedesetih koje smo pomalo zaboravili i čiji autori mahom više i nisu aktivni u kanonskom smislu.

Kroz smrtnu ozbiljnost junaka, štaviše, Blackhurst uspeva da izgradi nešto svoje i da u tom svetu ponudi ne samo jednu od najboljih Scootovih rola, već da umnogome anticipira ono što će Kit Harrington raditi u seriji INDUSTRY, u ulozi erodiralnog kolenovića, ovde u liku neočekivano beskrupuloznog bivšeg trgovačkog putnika koji je ušao u svet sitnog ali i malo krupnijeg kriminala.

Blackhurst otud jeste odabrao formu koja je već dosta korišćena, i koja je postala slalom između raznih rauboanih tropa, ali je u njoj uspeo da izgradi nešto svoje i uz pomoć direktora fotografije Justina Derryja napravi atmosferičan i mišićav film, snažnog kumulativnog efekta.

BLOOD FOR DUST je ono po čemu smo u staro vreme prepoznavali američki film, to su ti ambijenti flyover država u kojima je noir uvek na ivici da iskorači u vestern, dobri poslovi se dogovaraju u oronulim striptiz klubovima, a ljudi su dovoljno autonomni da na svojim imanjima rade ko zna šta mutno i nezakonito. Odluka da smesti film u 1992. možda čini ovaj film jednim od onih koji kroz odluku da se povuku u epohu crpe i kvalitete filmova tog doba, ali Blackhurstov film je ako išta moderan, odnosno inkorporira isksutva savremenog filma, isto onoliko kao i onog mnogo starijeg, od pre pedeset i više godina.

* * * 1/2 / * * * *

APRIL X

Michel K. Parandi snimio je film APRIL X u kom pokušava da se bavi onom vrstom euroamerikane za kojom svi stremimo, da se negde u lokalu, uz pomoć angloameričkog glumačkog talenta snimi globalni produkt.

Ovde imamo rumunski ambijent, imamo Connora Storrieja iz serije HEATED RIVALRY u glavnoj ulozi, i priču o trgovcima organima u nekakvom antiutopijskom ambijentu nekakve Istočne Evrope bliske budućnosti.

Naizgled, ništa ne bi moglo poći naopako.

Međutim, uprkos nekim veoma lepo slikanim prizorima, nekim čak dobro postavljenim scenama, Parandi naprosto ne uspeva da vodi priču, i veći deo vremena sam imao teškoće da ispratim šta gledam. To je bliska budućnost ali tu ima i klonova, i trgovine organima i junaka koji su upitani oko svog identiteta i ne znaju baš tačno ko su. Dakle, ima svega i svačega i nije lako sa svim tim izaći na kraj.

Samim tim, i krajnji proizvod je atraktivan u trejleru jer objektivno u filmu ima šta da se vidi, ali je i razočaranje kada se film pogleda poveliko. U vreme striminga kazna za to nije stroga ali ipak postoji.

Parandi je mogao mnogo bolje da iskoristi činjenicu da mu je glumac iskočio u prvi plan, verovatno neočekivano, međutim, Storrie danas prevashodno privlači publiku da se masovnije razočara.

S druge strane, Parandi je pokazao da mnoge tehničke dimenzije pristojnog B-filma za njega nisu tajna, i da je mogao postići više. Međutim, isto tako čini se da se Parandijeva ambicija nije trošila baš na nivou pukog DTVa i da je želeo da napravi nešto više.

Na kraju nije napravio ni jedno ni drugo. Ali jeste nas ostavio sa filmom koji zaslužuje određenu pažnju profesionalaca van Amerike.

* * / * * * *

BONE LAKE

BONE LAKE je psihološki triler koji je režirala Mercedes Bryce Morgan koji se bavi jednom tipičnom postavkom u kojoj jedan par odlazi na odmor, ispostavlja se da je kuća bukirana greškom za još jedan par, pa oni pomisle da kuća neće biti tesna za sve njih. Međutim, ispostavlja se da drugi par jesu besna čeljad i da zapravo sve ovo koriste kao klopku za svoje izopačene igre u kojima iskušavaju parove i onda ih kažnjavaju smrću ako pokleknu. Ali, vole da ih ubiju i ako ne pokleknu.

U podeli ima dovoljno seksepila da se iznese očigledna namera rediteljke da film ima erotski naboj, međutim, kako likovi nisu naročito zanimljivi i kako taj trilerski aspekt nije sjajan, onda naravno ni ta erotska dimenzija ne funkcioniše naročito.

Moguće je da je mene film "izgubio" relativno rano i da nekome ko se bolje "uključi" u priču i bolje se veže za likove, sve ovo može delovati unekoliko efektnije. Međutim, meni prosto ništa od ovoga nije bilo ubedljivo od samog otvaranja, u kom je bilo duha i energije ali nije bilo dovoljno veštine i nije bilo dovoljno magnetizma da bih se do kraja pridružio. Ipak, čini mi se da čak i neko ko je više on board sa ovom pričom, neće moći na kraju svega da ovo smatra naročito dobrim filmom.

* * / * * * *

PIZZA MOVIE

Brian McElhaney i Nick Kochner su zadužili narod svojim doprinosom na skriptu filma OVER YOUR DEAD BODY Jorme Tacconea, ali on je ipak u osnovi već postojao za potrebe Wirkolinog filma.

Ova dvojica komediografa i komičara su međutim negde u isto vreme, pustila i svoj autorski, scenaristički i rediteljski, debi PIZZA MOVIE, kao striming naslov za Hulu.

Snimljen za kuću American High Jeremyja Garelicka koja lansira nove talente američke filmske komedije, ovaj film nudi dosta toga svežeg i dobrog ali McElhaney i Kochner kao reditelji u ovim uslovima tek delimično dobacuju do nivoa svoje zamisli.

Prosto, čini mi se da su svoj debi osmislili dosta ambiciozno i da je rediteljsku invenciju možda ipak morao da donese neko ko je sigurniji, ne samo u pukoj incenaciji već i vođenju priče.

Naime, PIZZA MOVIE je stonerski film o dva luzera sa koledža koji uzmu neku eksperimentalnu drogu od čijeg se najpogubnijeg efekta mogu spasiti samo ako uspeju da pojedu picu, ali kada je naruče ispostavlja se da u studenjaku moraju da siđu do prijavnice, a to je jako komplikovano jer su jako drogirani.

I PIZZA MOVIE ima prvo vrlo jak underground gas sa dosta groteske i gorea ali i sa nekih mnogo SCOTT PILGRIM elemenata, a kao što znamo Wrightov film je bio veoma skup. Ovaj film nije, i uspeva unutar tog malog budžeta da pruži zapravo dosta toga ali i da se pruži dalje od gubera, za dva ovakva reditelja koji su na samom početku.

Otud film je pre svega u nekim deonicama neujednačen, i da je bioskopski, to bih mu više zamerio. Ono što bih mu takođe u tim okolnostima više zamerio su sporedni zapleti koji su korektni, i podsećaju recimo na ANIMAL HOUSE ali su prosto za jedan broj manje šašavi od osnove estetske postavke.

Međutim, ovaj film je otišao na striming, i u tim okolnostima, nekih * * 1/2 za bioskopski postaju uredno čak i * * * jer prosto to jeste prostor u kom eksperiment, čak i kad nije sasvim uspeo jeste dobrodrošao i zaslužuje podršku.

Gaten Matarazzo iz STRANGER THINGS i Sean Gambrone su dinamičan duet u glavnim ulogama, ali za moj ukus ipak nisu glavnjaci, ili su možda McElhaney i Kochner imali teškoće da ih u tom pogledu definišu. Ostatak podele je izvanredan, naročito Jack Martin kao vođa inkvizitorske antidrogaške grupe sa kampusa.

Scenario je pun maštovitih rešenja, recimo bend devojke koja se dopada glavnom junaku je sjajan scottpilgrimovski detalj sa sve folk death metal svirkom na kom je BDSM gimp jedan od instrumenata na kojima se muzicira  tako što mu se mašinski izaziva bol (ne znam da li je neko zapravo koristio čoveka na taj način kao instrument?), i pojedini stonerski detalji koji se tiču raznih efekata droge su veoma efektno rešeni.

U tom pogledu PIZZA MOVIE pravi iskorake i automatski se nameće kao naslov koji treba da se pogleda kao karika koja ima značaj u istoriji žanra.

Uz dozu optimizma prema sledećim koracima ovih momaka, i ocena koja je tu da ih podrži.

* * * / * * * *

RESIDENT EVIL

U svom prethodnom filmu, i najvećem uspehu, WEAPONS, Zach Cregger je koketirao sa estetikom Paula Thomasa Andersona, i snimio je film koji je delovao kao neki čudan spoj recimo MAGNOLIAe i MARTYRSa. U novom filmu polemiše sa drugim Paulom Andersonom, onim boljim, Paulom WS Andersonom, i snima reboot ekranizacija serije igara RESIDENT EVIL.

Ako ne računamo animirani serijal, ovo treća igrana varijacija na temu.

Dok je Andersonov RESIDENT EVIL bio na neki način sa svojom estetikom prvo tehno trilera spojenog sa hororom a posle postapokaliptičnog tehnotrilera (u kom je Anderson pustio prva dva nastavka drugim rediteljima a zatim sve uzeo u svoje ruke) mnogo više nešto što bi gejmeri i ljubitelji blokbastera voleli da gledaju nego ono što sama igra zapravo jeste, ali je isto tako uspeo da tu "legendu" o igri učini dovoljno ubedljivom da zaliči na istinu, Johannes Roberts je probao da se vrati pomalo estetici igre a Cregger to radi u potpunosti.

Naravno, ja nisam preterano merodavan da diskutujem u igri jer sam prvu davno igrao i posle nje sam igrao samo jedan nastavak (npr. četvrti) koji mi je dao Mehmet ili Milan za PS, i ta igra je važila za možda najbolji RESIDENT EVIL do tada. Ali, Craggerov film jako podseća na iskustvo gameplaya, gde junak koji je igračev alter ego ide kroz jedan načelno miran prostor u kom vrebaju opasnosti na koje treba blagovremeno reagovati i koje nije lako uništiti, zatim nailazi se na prepreke koje treba savladati i povremeno na neke strašne prizora, pa i iz domena body horrora.

Creggerov film u tom pogledu mnogo više liči na igru nego Andersonov koji je bio sklon da sve okrene na veselje, da se zombiji rokaju vatrenim oružjem, hladnim i teškom mašinerijom na sve strane, a igra zapravo nikada nije bila to, počev od toga što je ona primarno horor igra, sa dosta atmosfere i puno "praznog hoda".

U WEAPONS je Cregger pokazao da mu "prazan hod" ide od ruke i ovde ga on koristi efikasno. Uspeva da izgradi dobar spoj intervala i akcenata, smenjivanje običnih i neobičnih prizora, bezopasnih i izrazito opasnih situacija i to daje filmu dinamiku koja je bliska igri ali funkcioniše i u filmu.

U izvesnom smislu, Cregger dosta diskretno ubacuje nekoliko gameplay nivoa koje junak treba da prevaziđe poput vožnje nestabilnim zaleđenim putem u kome je fizika vožnje poremećena, zatim suočavanje sa misterijom gde mi treba da vidimo kako je ovo svet poput našeg gde ovakvi događaji nisu svakodnevica ali i u kome RESIDENT EVIL ne postoji kao igra i treba malo vremena da shvatiš da treba pucati u glavu.

Junak filma, kao alter ego igrača je uvek osetljiva tema i Cregger ga ovde postavlja kao jasnu paraftazu Johna McClanea iz DIE HARDa, s tim što je tamo on policajac koji se suočava sa teroristima tri broja većim od sebe, a ovde je to kurir iz dostavljačke službe za medicinske potrebe koji nosi organe ali nije ratnik u kog će morati da se nekako pretvori do kraja filma.

Za moj ukus glavni junak previše gunđa sebi u bradu a nije baš Bruce Willis ali to što je hteo Cregger, Austin Abrams mu je pružio. On je jedan od tih mladih glumaca iz žanra Nata Wolffa, Alexa Wolffa ali i nekih izvan bratstva Wolff koji imaju tu energiju everymana a opet i neku harizmu, iz koje se recimo oteo Noah Centineo, nabildovao i postao Rambo a ovi su ostali u tome. Ako je Zach Gilligan mogao da nosi GREMLINSe, može i ovaj dečko ovaj film. Ali, Milla Jovovich, heroina gejmerskog i geekovskog sveta on nije. Ovo je ipak mnogo manosferičniji, da ne kažemo incelski tejk na priču, iako junak tokom svog formativnog doživljaja ima token traumu iznenadne trudnoće svoje partnerke.

Iako, u jednom izrazito ALIENS momentu, Cregger pokušava da prožme njegovu traumu sa kultnom lokacijom porodilišta, nije to-to. Njegova partnerka i njena trudnoća iako maksimalno funkcionalni na nivou celine nikada zapravo nisu postali skroz uverljivi, za moj ukus.

U svakom slučaju, dakle, junak gunđa kao Bruno-wannabe u nekom DIE HARD derivatu, film obiluje crnim humorom, duhovit je, ali ume da bude i jako crn, i da proistekne humor iz situacije, sve to ima svoju efeknosti i Cregger se pokazuje kao reditelj koji na nivou ideja može da napravi i blokbaster.

Međutim, ovaj film traje 90ak minuta, a manje od 90 minuta je krtine, a u njemu se i svašta desi, a opet ima i tih intervala kad se vajbuje, kad je sve tiho a nemirno, i postavlja se pitanje, kako je to moguće. U izvesnom smislu, Cregger ima set-pieceove kao što znamo, i u BARBARIANu i u WEAPONSu, bar po jedan izvanredan. Ovde on malo "protrčava" kroz situacije. Dakle, nema tu onog starog "mašćenja" i ceđenja napetosti, iako ima napetosti, i ima situacija obilje. Prosto, onoliko koliko je Fede Alvarez u ROMULUSu, idući suprotnim puten od Creggera uspeo da skroz izuči i rekonstruiše cameronovsku mehaniku akcije iz ALIENSa u izvesnoj meri, mada je ona po definiciji neponovljiva, ovde imamo jedan nu school pristup koji je oličen u tome da je film tropey i samim tim ono što smo načelno ranije videli, dajemo u mnogo kračim izvedbama.

Da ne znam Creggerove ranije filmove, mislio bih da ne zna da napravi, ali ovde je očigledno koncept da se obrati publici koja je videla sve i kojoj sad produženi nagaženi set-piece nema neki vitalni estetski doprinos. To će malo smetati old school publici koja bi volela da sve ovo gleda nekih dva sata. I film ima malo fizionomiju fusnote a ne lansiranja megaambiciozne franšize, ali na kraju dana uradio je posao.

Iako Anderson ima veoma kredibilnu horor fazu, on je ipak više čovek tehnotrilera i akcije nego horora, a Cregger je suprotan tome. Tako da, jeste njegov junak throwback na McClanea i po stavu i po tome što nekada mora ostati bos i po tome što mu se zaglavi hekler i koristi ga kao polugu ali ukupno uzev, njega jako zanima body horror, zanima ga groteska transformacije, zanima ga odlazak na teritoriju Franka Henenlottera, što je zanimljivo jer posle SUBSTANCE evo opet ga pominjemo kao evidentan uticaj na neki jako važan film u sezoni. I u tom pogledu, Creggerov reboot svoje horor akcente, i svoje prizore strave postavlja neštedimice. Koliko nije raspoložen da ulazi u elaboracije set-piecea, toliko ne štedi ne samo na prikazu mutacija nego ih na kraju postavlja i u funkciju karaktera, i vodi sve ka imagunariju tragike klasičnog Universal horora.

U izvesnom smislu, ako je WEAPONS bio spoj nespojivog u kome je bilo dosta novog i dosta dobrog ali ono što je novo nije bilo dobro, pa je opet dalo solidan ishod, RESIDENT EVIL deluje kao posao na kome je Cregger mogao samo da nazaduje, i u izvesnom pogledu, to se i dešava. I dalje mislim da trebalo da sačeka rezultat WEAPONSa pre nego što je prihvatio film po igri jer verujem da bi se studiji otimali za neki njegov original, ali na kraju u ovome što je snimio, pokazao je dosta žanrovske erudicije.

Još jedan paradoks je to što je u RESIDENT EVIL pokazao možda suštinski i više žanrovske erudicije nego u WEAPONSu i da je ponovo otišao u ekstrem. Naime, u WEAPONSu je ekstrem bio u tome što je sve bilo dato velikim slovom i vajb jako bitnog filma je bio priustan u svakom kadru. U RESIDENT EVIL ide se u drugi ekstrem. Film možda i previše insistira na tome kako je ovo jedan mali programmer od sat i po igri, zaista ništa posebno, jedna laka razbibriga. I on to svakako i jeste, nije sebe potcenio, ali svakako da nije potpuno lišen razloga za pažljivo gledanje.

Cregger uspeva nenametljivo da unese utisak gameplaya u film. Njegovo igranje sa temom katanaca koji su poznata frustracija igrača RESIDENT EVILa je naravno vrlo direktna aluzija na to, ali zapravo smena ambijenata, i način uvođenja NPCjeva, različitih ravni fizike u kojima se junak snalazi itd. veoma su efektno dati kroz radnju, rekao bih organski ali to bi u filmu sa ovoliko body horrora bilo pun. U tom smislu, gejmeri treba da daju svoj sud, ali ja ovako sa strane, imam utisak da bi ovim ostvarenjem trebalo da budu prezadovoljni.

Kao što mislim da je Cregger ovde završio svoj posao i da franšiza treba da živi s drugim rediteljima a da on radi nešto svoje.

* * * / * * * *

REPORTAJE EN EL INFIERNO

REPORTAJE EN EL INFIERNO režirao je Roman Vinoly Barreto.

Film ima veoma sličan zaplet kao SHOCK CORRIDORE Samuela Fullera i ako imamo u vidu da je snimljen početkom pedesetih a onda zbog problema sa produkcijom neko vreme čekao na premijeru, snimljen je bitno pre ovog klasika. Međutim, kada je konačno izašao 1959. izazvao je nezadovoljstvo autora samog predloška Abela Matea, po čijem je romanu i scenarističkoj adaptaciji sniman.

U svakom slučaju, film jeste pomalo nejasan u vođenju priče, i za razliku od VAMPIRO NEGRO nije ni približno vizuelno ekspresivan.

Sličnost sa SHOCK CORRIDORE proističe iz premise o novinaru koji se ubacuje u psihijatrijsku kliniku ne bi li istražio zloupotrebu, u ovom konkretnom slučaju ubistvo koje seže sve do vrhova bankarskog sistema.

Nažalost, narativ je mlak, film nema jasno definisan protagonizam likova, kao što je i psihijatrijski sanatorijum dat kao jedna komforna kuća a ne kao prostor koji je na bilo koji način zlokoban i represivan. U tom pogledu, čini mi se da ovaj film ostaje ipak delo koje ne zaslužuje da se ozbiljnije upoređuje sa Fullerom, izuzev naravno po sličnosti osnovne premise.

* * / * * * *