Sinoć sam, da bih se malo smirio posle nekih frustrirajućih sastanaka ponovo gledao ARMOUR OF GOD Jackie Chana.
Ovaj film sam zaiasta gledao puno puta, iako možda i nije najbolji Chanov film zbog posebnog kinka prema činjenici da je sniman u Zagrebu, da je u njemu Chan slomio lobanju i konačno zato što je Remy Julien radio automobilske stuntove.
Odnos prema Zagrebu kao mestu dešavanja je predivan. ne samo da je jedini hravtski junak koga vidimo u filmu gay konobr već je u okolini Zagreba baza zlog samostana punog violentnih katoličkih fratara-sektaša koji diluju drogu.
ARMOUR OF GOD je do te mere rewatchable film, da se na osnovu njega kao i većine filmova iz Chanove kanonske faze može ustvrditi da je on sigurno među savremenim filmmakerima najbliži Charlie Chaplinu ili Buster Keatonu. Tu prosto čak i nije više pitanje teorijske fondacije njegovog rada, niti uzora, već naprosto zaista jednog vanvremenskog elementa fizičke akcije i vrlo specifičnog vladanja fundamentalnim zanatskim rešenjima na planu kadriranja i montaže, koja ove filmove čine zaista besmrtnim.
Da podsetim, u ARMOUR OF GOD, Chan je jamesbondovsko-indianajonesovskom duhu, bivši pevač koji je postao arheolog-avanturista. I to je sasvim dovoljno da bi se prepričao film, dovoljno je samo smestiti Jackiea u filmofilski koncept na koji se referiše.
Film će ostati zapamćen po zaista neverovatnoj poteri motorciklima i Pajerima za Chanovim custom-made Mitsubishijem na zagrebačkim ulicama. To je onako prava old school akrobatska predstava. Od tuča izdvaja se dvadesetominutno finale, koje uključuje i momenat kada Jackie skoči sa planine visoke nekoliko hiljada metara i sleti na vrh balona. Doduše, tu se vidi da su lagali pad na balon, ali ostalo nisu! :D
Povremeno je lepo osvežiti se filmovima koji pokazuju da je moguće srušiti američku hegemoniju u sferama repertoarskog filma.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment