LUURAJA JA LUULETAJA

Toomas Hussar napisao je i režirao film LUURAJA JA LUULETAJA, estonsku špijunsku dramediju koju bi eventualno mogli razumeti ljubitelji tog čudnjikavog skandinavskog filma u kom se ništa naročito ne dešava, ali ja nisam jedan od njih.

Ovde je glavni junak čovek iz estonske tajne službe koji se uplete sa Hrvaticom sa ruskog platnog spiska i onda ne znam tačno, nisam baš uspeo da ispratim. Ali, eto film je o tako nečem.

Toomas Hussar nije bez elementarnog znanja kako bi film trebalo da izgleda, pa mislim da je ovo produkt koji će lako naći svoju ciljnu grupu među onima koji se kunu u Kaurismakija. Problem je što nisam siguran da Kaurismakijevi fanovi gledaju filmove.

* 1/2 / * * * *

AM I RACIST?

Justin Folk je režirao AM I RACIST?, novi film Matta Walsha koji je zbilja neočekivano uspeo da zaradi 10 miliona dolara u američkim bioskopima što ga je uvrstilo u 40 najgledanijih dokumentarnih filmova na tamošnjim blagajnama.

Nažalost, veliki uspeh u bioskopima ispraćen je skromnijim umetničkim ali i ideološkim dometom.

Dok se Justin Folk još pre saradnje sa Walshom nametnuo kao reditelj koji ume da svoje fundamentalno desne narative upakuje u filmove koji afirmišu razum u danima Woke i Black Lives Matter i #MeToo histerije, i ako imamo u vidu da je Walsh u njihovoj prvoj saradnji WHAT IS A WOMAN dosta uspešne razmontirao celu tu bizarnu gender industriju, njihovo bavljenje rasizmom nije dalo ni približne rezultate.

Matt Walsh nije Sacha Baron Cohen, prvo zato što nije glumac, drugo zato što je ipak ovde sa ideološkom misijom i želi da se ismeva isključivo jednoj strani. To ga limitira generalno. Nije ni Michael Moore da više koristi klasične dokumentarne tehnike kojima bi ispratio ono što radi kao "čovek na terenu".

Međutim, on dosta uspešno kombinuje tehnike ove dvojice, i u WHAT IS A WOMAN? je naišao na pacijente koji su se na sve upecali, i čija je agenda zbilja bizarna i groteskna. U tom pogledu, iako nije bio na nivou najboljeg Cohena pa ni Moorea, bio je bolji od njihovih slabijih dela.

U AM I RACIST? nalazi dosta pacijenata, ali sama tema nije groteskna. Ovog puta to što se budale bave nečim na budalast način, nažalost ne znači da je to čime se bave budalaština. I tu naprosto film stvara jednu vrstu nelagode jer prosto Walsh ne razvaja problem od ljudi koji ga eksploatišu.

S druge strane, kada se izgubi opšta bizarnost okolnosti, kad se svede na pojedince, stvari nisu dovoljno smešne, a istovremeno više pada na Walshova pleća i tu već pucaju šavovi jer otkrivamo da on ne može kao Cohen da iznese čitave delove sam.

Otud, ovaj film je delovao kao gromoglasan pokušaj da se ismeje nešto što jeste u izvesnoj meri groteskno ali prosto nije dovoljno smešno jer ozbiljna pitanja itekako ostaju.

U tom pogledu, oni koji se mogu ovim potpuno zabaviti jesu oni koji smatraju da je pitanje rasizma potpuno prevaziđeno i kako on na izdisaju ostaje potpuno rasturen.

Ne mislim tako i samim tim mi je AM I RACIST? bio dosta šupalj.

Nezavisno od stava, čini mi se da je slabost materijala pokazala Walshove izvođačke slabosti i prosto ono što treba se nije desilo.

I to je u redu, ni kod Cohena BRUNO nije uradio svoj posao, pa se - bar što se mene tiče - vratio sa DICTATORom iako većina ne voli ni taj film.

U tom smislu, Walsh je promašio u odnosu na prošli put i to nije problem, dešava se kod ovih ekstremnih formi komedije i političkog filma. Međutim, problem je što je snimio film koji može biti pravi samo pogrešnim ljudima.

GARLAND JEFFREYS: THE KING OF IN BETWEEN

Garland Jeffreys je muzičar čiji sam rad na nivou poneke pesme susretao usput i ništa me nije naročito impresioniralo. Kad sam pogledao film GARLAND JEFFREYS: THE KING OF IN BETWEEN koji potpisuje Claire Jeffreys shvatio sam da ga niz veoma značajnih muzičara doživljava kao uticajnog kolegu kog je eto veliki uspeh nekako izbegao ali opet nije baš ni da je bio skroz neuspešan.

O Garlandu Jeffreysu ovde svedoče Laurie Anderson, Bruce Springsteen i plejada drugih muzičara i rok kritičara. Ono što mi je ipak bio problem jeste to što muzika koja nam je predstavljena - a film je veoma bogat arhivom - meni opet nije bila naročito impresivna. Naravno, muzika je za slušanje, ne može se sagledati kroz film ali naprosto ovo što sam ovde video i čuo nije me mnogo podstaklo da je sistematičnije potražim, i to ću učiniti više jer sam frik nego što me je ovaj uzorak naveo.

Isto važi i za teoriju kako je bio stilski inovativan i kako je uključivao nove žanrove. Ni tu me baš nisu ubedili niti mi je način kako je tretirao reggae bio nešto "nečuven".

Konačno, osim što Jeffreys nikada nije postigao stabilan uspeh, barem četiri major kuće su mu dale priliku da iznova započne karijeru, okusio je i veliki uspeh van SAD, i prosto nema neke posebne drame u tom životnom putu.

Zato bih rekao da je ovo eto dokumentarni film o jednoj korektnoj karijeri, manjoj nego što on i njegovi drugari misle da je trebalo da bude, ali isto tako i o sudbini koja je na kraju ispala okej. Samim tim, takav je film.

* * 1/2 / * * * *

JOKER: FOLIE A DEUX

Todd Phillips je u filmu JOKER: FOLIE A DEUX snimio ono što je odavno neko trebalo da snimi.

Nastavak u kom reditelj koristi sav kulturni kapital i autoritet spram studija da napravi bukvalno šta god hoće, bez obaziranja na njihove poslovne potrebe, na ono šta bi želeli fanovi, čemu se nada javnost...

U industriji koja zarobljava vrhunske kreativce na čitave decenije pravljenja jednog te istog filma u loopu, Todd Phillips je uradio ono što je prirodno - snimio je autorski film proistekao iz slobode koju je stekao snimivši hit od milijardu dolara.

JOKER: : FOLIE A DEUX učinio je Warner Brothers nesumnjivo najznačajnijim studijem u istoriji superherojskog filma. Ako je SUPERMAN prototip koji je začeo superherojski film kakvim ga znamo, onda je JOKER: FOLIE A DEUX uspeo da ga dovede do krajnjeg ishoda - doveo ga je do umetnosti. Isto se doduše moglo reći i za JOKER, ali ovde je stvar radikalnija jer je ono bio uspeo eksperiment a ovo je u najčistijem pogledu superherojski film - nastavak baziran na enormno uspeloj interpretaciji IPa.

Izuzetnost ovog filma ne menja na stvari - i sada verujem da je JOKER morao ostati one and done ostvarenje. U njemu je Phillips uspeo da zarobi jedan trenutak i vrati film kao medij u centar pažnje celog društva, pošto je i u njemu uzeo oslonac u nečemu što je hiperkomercijalni IP - praktično jedini zlatni padobran koji reditelji danas u Holivudu imaju - i u njemu snimio autorski film koji, što je najparadoksalnije, svoj stilski okvir crpi iz najmoćnije ere američkog autorskog filma i epohe Novog Holivuda.

Scorsese je odlično dijagnostikovao problem strip ekranizacija, ali njegova estetika bila je suština Phillipsove vakcine kojom je pokušao da izleči savremenu scenu. DCjev Joker je bio samo vektorski virus kojim je to preneto.

Posle JOKERa uostalom nastupa Covid, a sa njim i brutalni superhero fatigue koji je udario podjednako i na MCU i na DCEU.

JOKER je morao ostati one shot. Ali, možda je bilo neumitno, možda je bilo suđeno, možda je u stvari bilo neophodno da se snimi nastavak jer ipak je serijalnost osnov kako superherojskog stripa pa tako i superherojskog filma.

Otud, JOKER: FOLIE A DEUX je istovremeno najgluplja ideja koja je mogla pasti Warneru na pamet, najpogrešniji potez u karijeri Todda Phillipsa ali istovremeno i nešto krajnje neizbežno.

Todd se sa neizbežnim suočio na jedan besprekoran način. Ponovo je snimio autorski film koji je za standarde festivalske ponude prilično radikalan, a za bioskopsku ponudu koja ište blokbaster praktično nemoguć za distribuciju.

Naime, JOKER: FOLIE A DEUX je ljubavni film i mjuzikl. U njemu praktično nema akcije, nema ničega što bi očekivao neko od filma po DC stripu. Ovaj film je jedna klasična ljubavna melodrama, smeštena u zatvor, sud i grad koji gubi razum, a junaci i sama priča se izlažu kroz scene pevanja.

Kao i mjuzikli klasične ere Holivuda, Todd Phillips ne nudi skroz precizan okvir kako se u njemu pevanje dešava. Ono je deo dijegeze u najširem smislu jer se Arthur i Quinzel upoznaju na terapiji pevanjem u Arkham Asylumu tako da pevaju u svojim kolektivnim psihozama ali i u svakodnevici kad im se zapeva. Muzika izražava stanje junaka na jedan izuzetno ekspresivan način i ono nije isključivo ukras - naprotiv, ono je slika zajediničkih i pojedinačnih kriza, razvoja njihovih odnosa, ono ima funkciju onoga što je inače akcija u superherojskom filmu.

Kada u animiranom Looney Tunes uvodu, Joker dođe na mesto zločina iz prvog filma, na zidu su marquee posteri sa čuvenim mjuziklima kao što je recimo PAL JOEY ili THE BAND WAGON ali i sa klasikom komedije u čijem je centru ikonični komičar - MODERN TIMES. Kroz film su razasuti Easter Eggovi, tako se recimo u bioskopu prikazuje Cormanov BUCKET OF BLOOD, cnohumorna priča o umetniku kome osnov za dela predstavljaju ubijeni ljudi, spoj horora i komedije. 

Na nivou estetike, Phillips je umnogome inspirisan mjuziklom klasičnog Holivuda, ali sa uplivima autora iz Evrope kao što je Demy. Pa ipak, ključ je u klasičnom Holivudu - sa ozbiljnom pričom snažne emocije i jednostavnim zapletom koja se izlaže kroz dramske i pevačke scene. Neuspeh ovog filma na blagajnama pokazuje da ovo više nije forma koja je flagship za studije, i to smo znali, iako su ih studiji i dalje držali u određenoj formi kao prestige pictures. Činjenica da je Todd Phillips poželeo da iskoristi ovu nekada najcenjeniju formu kao osnov za jedan repertoarski film najviših poslovnih ambicija je vrhunac perverzije koju je sebi uspeo da dozvoli.

U vrlo otvorenoj posveti, na sličan način kao što je prvi film bazirao na Scorseseu, Phillips ovde pravi jedan otvoren omaž De Palminom kulturnom kapitalu - ako je JOKER bio njegov SCARFACE, ovo je njegov CARLITO'S WAY, odličan a drugačiji film sa istim glumcem u sličnoj roli. Ovde je doduše isti glumac u istom liku, ali okolnosti su dovoljno drugačije.

Meta-tekstualnost je nužna za samog Jokera, supernegativca koji je zabavljač i oslanja se na stileme iz istorije pre svega američke industrije zabave. On je sam po sebi meta-teksualan lik i zato iziskuje i meta-pristup.

Međutim, kada se konačno dokopamo jezgra, JOKER: FOLIE A DEUX je ubedljiva melodrama o čoveku koga društvo gura u prvi plan iako je jasno reč o marginalcu, duševnom bolesniku i zločincu iz raznih svojih potreba. Među njima je potreba javnosti za odmazdom za zločin koja je jedino moguća ako se neko bolestan proglasi da je zdrav, potreba medija za senzacijom, potreba sveta zabave za kontroverzom. Da nismo u peoteklih godinu i po dana bili svedoci dijaboličnog zločina u kom se naše društvo suočilo sa problemom neosudivnosti počinioca, ovo nam ne bi bilo toliko blisko.

Ali, Joker je priča koja ima odjek jer nam nudi ugao gledanja koji nije u samoj svojoj suštini "njegov", on je previše duševno bolestan da bi bio antiheroj u klasičnom smislu, međutim on jeste žrtva i samim tim čini da se identifikujemo sa njim u njegovoj potrebi da nađe spas u ljubavi sa ženom koja je na višem nivou psihopatologije od njega, situiranom studentkinjom psihijatrije koja ulazi u njegov život kada je postao "poznat", i pratimo njegove razne korake ka sreći koji neumitno vode u propast ili njega ili ljude oko njega ili sve zajedno.

Dakle, kada uklonimo sve što je meta, dobijamo sliku dvoje ljudi u različitim nivoima psihičkog oboljenja i njihovu ljubavnu priču.

Todd ostupa od "kanona" u smislu da Harley Quinn ovde nije onoliko omađijana Jokerom kao u stripovima, i nema kod nje onog veselog ludila po kom je znamo u crtežu, animiranoj seriji i igranom filmu. Joaquin Phoenix uspeva da ode korak dalje u odnosu na ono gde je bio a Lady Gaga ponovo pokazuje da je gluma njen prirodni prostor za dalji nastavak delovanja.

Lawrence Sher u fotografiji nastavlja putem visoke estetizacije, ovde pored epohe imamo i specifične zahteve mjuzikla na koje odgovara sa radošću. U tom pogledu, kao i prvi JOKER, ovo je nova prilika da se Todd Phillips pokaže kao veoma ozbiljan tehnolog filma, pored toga što je izuzetan autor.

Videćemo kako će se dalje razvijati situacija sa Toddom, ali već sada možemo reći da je ostavio dubok trag i umnogome obeležio istoriju filma, ne samo superherojskog već i studio filma u celini. Jedina stvar koju nam je uskratio jeste neki prizor iz televizijskog filma koji je po ovde izloženoj priči snimljen o Arthuru Flecku. Ali, možda treba nešto da ostane i neprikazano.

* * * 1/2 / * * * *

THE LEGACY

Reprizirao sam THE LEGACY Richarda Marquanda, film koji sam slučajno pogledao davnih dana i zapamtio ga da je baš ovakav kako mi je izgledao i sada.

Sam Elliott i Katharine Ross su se upoznali na snimanju ovog filma i šest godina kasnije su se venčali. I to je ono što sasvim sigurno svi danas znaju o ovom filmu.

Mimo toga, on je ostao u senci WICKER MANa i nekih drugih sličnih filmova tih godina, i iz ove vizure, ne znam da li je to opravdano ili ne.

Marquand je kasnije imao veliki uspeh sa STAR WARSom ali mimo toga je ostvario skromnu karijeru. Ipak, on je ostao ime kao deo jedne od najvažnijih franšiza u istoriji filma, pa se onda ovaj film javlja i u tim diskusijama, iz žanra "a ko je taj?"

Sam i Katharine su imali masu bitnijih uloga mimo ovih.

Teško je naći ugao iz kog je THE PROPHECY mogao da zaživi. A reč je o jednom stylish hororu o paru američkih arhitekata koji odlaze na poslovni zadatk u Britaniju, da bi u dvorcu bogatog aristokrate uspeli da se upletu u neku okultnu igru.

Marquand se trudi da ni u jednom trenutku THE PROPHECY ne sklizne u neki tipičan slasher, niti u neki ghost story, i zapravo na kraju ovaj film ne sklizne ni u šta. I iz ove vizure je teško objasniti koja je vrsta pretnje okosnica ovog horora, sem neke opšte atmosfere da ljudi kojima su okruženi junaci imaju neke loše namere.

Marquand pravi scene koje su napete. Ima tu i poneki gore. Ima spooky dešavanja, ima loopy okolnosti koji podjednako zbune i junake i publiku ali na kraju ovaj film deluje kao da je sve vreme u potrazi za vlastitom stravom. U jednom trenutku se učini kao i da se junaci pitaju kad će krenuti stvarno nešto ozbiljno i strašno da im se dešava.

Marquand je očigledno u jednoj solidnoj ali ipak nepretencioznoj budžetskoj situaciji probao da napravi film koji će biti horor ali neće biti idejno na prvu loptu, nije jeftin, junaci brzo shvate da treba da beže itd. Ali, na kraju film nije bio ni na jednu loptu...

* * / * * * *

THE AMOROUS ADVENTURES OF MOLL FLANDERS

Terence Young je snimio bezličnu adaptaciju klasičnog Defoevog romana pod naslovom THE AMOROUS ADVENTURES OF MOLL FLANDERS. Kim Novak u glavnoj ulozi donosi vedrinu, šarm i senzualnost ali Young ne uspeva da uspostavi smislen tok dešavanja i sve deluje kao jedna hrpa zaparloženih i manje-više duhovitih skečeva, bez ikakvog stila i narativnog zamajca.

Epoha je izvedena relativno ambiciozno, pa je samim tim još veća šteta što Young i scenaristi nisu uspeli da slože bolju adaptaciju proze i što je još važnije da je ožive u režiji.

Kim Novak i glumačka podela pokazuju znake života, ali oni su u suštini i jedino što je u ovom filmu živo, iako mahom pogrešno usmereno.

* 1/2 / * * * *

PROPHECY

Dve godine posle masterpisa BLACK SUNDAY, Frankenheimer snimio je horor film PROPHECY koji je ismejan i smatra se najmračnijom tačkom njegove karijere u kojoj je sigurno više puta mogao biti nazvan Frankenhooker, da se neko toga setio.

Međutim, PROPHECY je veoma loš film koji u svom polazu zapravo nije nimalo exploitation. Naprotiv, scenario Davida Seltzera vodi Frankenheimera u smeru snimanja jednog zapravo vrlo "ozbiljnog" i angažovanog eko-trilera u kom zagađenje eto proizvodi monstruma koji ubija ljude.

Dakle, Frankenheimer je želeo da snimi svoj HOST, ali nije. uspeo jer je ovo bilo četiri godine posle JAWSa i verovatno je želja da se napravi tako nešto, samo angažovano, i to posle minucioznog rada ostvarenog na BLACK SUNDAYu dovelo do nekih lutanja, umišljenosti i u realizaciju se ušlo sa nedovoljno razrađenim predloškom, nedovoljno pripremljenim specijalnim efektima, i nedovoljno osmišljenim načinom kako će ovaj žanrovski hibrid funkcionisati.

Rezultat je crna rupa Frankenheimerove karijere koja je verovatno bila zamišljena da bude proširenje područja borbe.

5 AGAINST THE HOUSE

5 AGAINST THE HOUSE Phila Karlsona pisao je čitav komitet scenarista ali predvodio ih je čuveni Stirling Siliphant koji je i producirao film. U tom pogledu, teško je ne pomisliti da je Stirling bitniji autor ovde čak i od samog Karlsona.

Naime, Karlsonov opus, iako ga ne poznajem u potpunosti, uglavnom odlikuje manje ili više osrednja žanrovska egzekucija u različitim podžanrovima što ovde naprosto nije slučaj. 5 AGAINST THE HOUSE donosi intrigantan žanrovski spoj krimića, problemske storije o ratnim veteranima, frat komedije i ljubavnog filma. Što je još zanimljivije ovaj spoj nespojivih elemenata zapravo stoji kao jedna dosta stabilna legura iako naravno pojedini žanrovi dobijaju svoje arije, pa je u nekim deonicama recimo dijalog domišljatiji nego u nekim drugim, i prepoznaju se suptilni disbalansi.

U suštini stabilnost filmu daje to što je osnov melodrama o prijateljstvu četiri ratna veterana koji posle Koreje na vojnom kreditu studiraju i dolaze na ideju da opljačkaju navodno neprobojni i veoma posećeni kazino u Nevadi. Jedan od njih nije zainteresovan za akciju jer se ženi, ali drugi je izgubio razum u ratu  nateraće ih sve zajedno da učestvuju.

No, uprkos ovim detaljima zapleta, osnov svega čine odnosi među likovima i priča o njima, te promene odnosa moći u grupi, i onda se iz tog ugla razvijaju ostali žanrovski elementi i ukrasi.

Ovo jeste film velike pljačke po svim elementima i sama pljačka je izvedena sa izrazitim osobinama trilera, ali taj povratak na međuljudske odnose u svakom ključnom trenutku ipak i dalje drži melodramu kao ključni okvir, mnogo pre nego bilo koji drugi.

Frank Tashlin je bio saradnik na scenariju i to je veoma zanimljiv detalj ako imamo u vidu da se u uvodu i - u duhu dobro postavljene simetrije - u klimaksu, pojavljuje garaža sa liftovima za automobile koja produkcionom dizajnu daje jedan skoro pa grafički element. Zanimljivo je da su garaže bitan deo američkog žanrovskog filma, naročito filma velike pljačke ali da se u njima relativno retko koristi taj vrlo filmičan element dizalica za vozila. Poznat primer koji mi pada na pamet je upravo kod Tashlinovog naslednika Brada Birda u GHOST PROTOCOLu.

Ako imamo u vidu da je Tashlin trebalo prvobitno da režira film, čini se da je u njegovom DNK ostalo štošta od njega i to su upravo te neke žanrovske "neravnine" koje svemu dodaju na atipičnosti, kao recimo jedan od četvorice junaka koji zadužen za maltene cartoonish komična odmorišta.  Ne kažem ni da je njega ili garažu sa liftovima zaista Tashlin ostavio u projektu, literatura o njegovom angažmanu je štura, ali to su rešenja koja bi se od njega očekivala.

Međutim, čak i u tako uzbudljivim lokacionim uslovima, fokus Karlsonovog filma ostaje na licima junaka i njihovim unutrašnjim vrtloženjima. Film traje manje od 90 minuta, u sebi ima barem dve izrazite suspense situacije i uprkos svemu je psihološki usmeren što je veoma atipično i zanimljivo.

* * * / * * * *

THE MAN WITH THE GOLDEN ARM

Reprizirao sam THE MAN WITH THE GOLDEN ARM Otta Premingera, u pogledu autorstva spornu ekranizaciju romana Nelsona Algrena koji se odricao ovog filma. Preminger jeste rukovodio krupnim izmenama zapleta, miljea u kom se priča odvija itd. ali je isto tako činjenica da je on uspeo da snimi Algrenov roman uprkos Production Codeu i razbije mnoge tabue.

Razbijanje tabua oko narkomanije je obeležilo ovaj film i učinilo ga jednim od temeljnih filmova o narkomaniji i korišćenju heroina (iako se kod Algrena trošio morfijum). Međutim, to je redukcija ovog filma na jedan motiv a ovo ipak nije isključivo film o tome.

Frankie Machine je u suštini jedan višeslojan lik zarobljen u veoma složenoj životnoj situaciji. Po izlasku iz zatvora vraća se svojoj ženi koju više ne voli i sa kojom je samo iz sažaljenja jer se smatra odgovornim za njenu paralizu uzrokovanu saobraćajnom nesrećom gde je on bio za volanom. Nekoliko spratova ispod stana u kome živi sa ženom, stanuje žena koju zaista voli ali sa kojom ne može da bude zbog ove situacije kojom je uslovljen. U državnoj klinici za odvikavanje Lexington savladao je da svira bubnjeve u tamošnjem bendu (da li se zvao Lexington Band, ne znam) i sada želi da bude bubnjar. Međutim, nadimak Machine stekao je kao vrhunski krupije na ilegalnim partijama karata. On je "dealer" i zanimljivo je da film koristi taj termin za delioca karata a "pusher" za narkotrafikanta. Da bi premostio, počinje ponovo da radi tajne partije ali i da se čačka na igli, tako da ubrzo ponovo upada u nevolje, nesvestan da je izmanipulisan od svih, počev od žene koja glumi da je paralizovana a zapravo može da hoda...

Heroin je mnogo više simptom problema glavnog junaka nego što je njihov uzročnik, tako da je ovo jedan heroinski noir u kom su ljudi ipak osnovni problem, i to oni koji se ne drogiraju i ne valjaju robu.

Samim tim, tumačenje iz današnje vizure koliko je cela priča o junku odolela zubu vremena zapravo nije bitna. Kada krenu neke arhaične stvari, kontroverzne scene telesne ekspresije skidanja sa heroina i sl. zapravo to i nije bitno jer je film dotle svoje karte podelio i već smo na strani Frankieja i Molly i želimo da oni sve ovo nekako prevaziđu, ako mogu.

Frank Sinatra, Kim Novak i Eleanor Parker su izvanredni u ovom neobičnom trouglu koji spada među živopisnije u istoriji film noira, a zanimljivo je da dilovanje heroina nije akcentovano kao vid kriminaliteta, za razliku od tajnog kockanja.

Preminger naravno pravi izuzetno preciznu inscenaciju, crno-bela fotografija Sama Leavitta je gospodska i estetizovana ali sam za sebe posebno mesto zaslužuje jazzy score Elmera Bernsteina posle kog je zapravo krenuo da radi velike filmove i napravio karijeru jednog od najuticajnijoh kompozitora u istoriji Holivuda.

Kad smo već kod muzike, u sceni audicije se oseti posebna doza autentičnosti i ona nije slučajna, naime Shorty Rogers i njegovi članovi benda igraju sami sebe u filmu. Štaviše, Frankie dolazi da zameni Shelly Mannea, jednog od najznačajnijh jazz bubnjara svoje epohe.

Premingerov film jeste u mnogim aspektima delo svog vremena, međutim, istovremeno jeste i klasik koji današnjem gledaocu može dosta da pruži, prevashodno u svim drugim aspektima osim onog koji se najviše ističe a to je tema narkomanije. Danas je bitniji kao film o junaku nego o junku.

* * * 1/2 / * * * *

DER RICHTER UND SEIN HENKER

DER RICHTER UND SEIN HENKER je ekranizacija Friedricha Duerrenmatta iz 1975. godine u koju je pisac bio uključen i kao scenarista a pomalo i kao glumac. Režirao ju je Maximilian Schell koji je tokom sademdesetih kao već uvažen glumac postao i respektabilan reditelj.

U ovom filmu, Schell je okupio jaku glumačku, da ne kažem holvudsku ekipu jer igraju face kao što su Jon Voight, Jacqueline Bisset i Robert Shaw a važnu rolu ima i reditelj Martin Ritt. Italijansko-nemačka produkcija otvorila je mogućnost da se pojave i dobri saradnici u drugim sektorima, recimo Ennio Morricone ali postupak je nažalost više fassbinderovski.

Schell je film, moram priznati, dosta "ofrlje" napravio. Naprosto, ovde nema onoga što je "površno" i "nedorađeno" kod Fassbindera gde imamo jednu jasnu ideju a ostalo je natrpano da se isprati forma. Rekao bih da ovde neke prave ideje, prave linije koja opravdava postojanje filma u stvari nema.

Ipak, ne čudi me recepcija po kojoj je ovo veoma uspeo i među kritikom cenjen filmom, iako smatram da nema nekog razloga za to. Naprosto, Schell je želeo da neku vrstu metafizičkog krimića prenese u domen zagušljive gotovo pa srednjeevropske melodrame (iako su suštinski ovde sve zapadnoevropski elementi) i ti odnosi kojima je stremio se nisu desili, uprkos veoma posvećenom odnosu holivudskog glumačkog kora koji je ovo shvatio dosta ozbiljno, kao predah od "komercijale".

Na špici ima inače sjajan typo iz žanra "pijanog kuma", potpisan je "John Voight".

A TOWN CALLED BASTARD

U nekim verzijama naslova se A TOWN CALLED BASTARD zove A TOWN CALLED HELL, međutim, nema greške, ovo je britanska produkcija snimljena u Francovoj Španiji kao snažna refleksija špageti vesterna, smeštena u Meksiko, južno od granice.

Na okupu su Robert Shaw, Telly Savalas, Martin Landau i Stella Stevens, a kad treba da se zadrami tu je i Fernando Rey, režira Robert Parrish. Nažalost, uprkos brojnim vrhunskim situacijama i filmskim prizorima, uprkos ogromnom trudu svih sektora španske ekipe - recimo film zaista sjajno izgleda u svakom pogledu - priča je naprosto besmislena iako je situaciono jako dobro postavljena.

Enigmatična žena dolazi u gradić koji je pao od ruke lokalnog revolucionara kada je građane pobio na misi nekoliko godina ranije. Ona dolazi da osveti smrt svog supruga a revolucionar i njegova ekipa su sada građani, da bi povrh svega on lično bio sveštenik.

Kada pročitate premisu, teško je zamisliti da ova premisa, dobra realizacija i vrhunski glumci ne rezultiraju vrhunskim filmom. Ali, eto, desilo se.

Priča je izložena konfuzno, često potpuno nebulozno, uz robovanje povremeno moćnim filmskim prizorima što ja podržavam kao autorski pečat, ali Parrish ne može da nas ubedi da ima dovoljan autoritet kao autor da to prosto odigra do kraja.

I to je šteta, A TOWN CALLED BASTARD je film koji uprkos svemu zaslužuje pažnju kao jedan od vesterna koji su na putu da postani najbolji zaboravili da za početak treba da budu dobri.

* * / * * * *

YEAR OF THE GUN

YEAR OF THE GUN se bavi veoma potentnom temom Crvenih brigada i posredno otmicom Alda Mora. U tom smislu je očekivanje od velemajstora političkog filma, a naročito onog koji se bavi temom terorizma - Johna Frankenheimera - prilično veliko.

Ipak, ekranizacija romana Michaela Mewshawa ima tak poneku scenu vrednu pažnje. Frankenheimer uspeva da napravi par energičnih akcionih prizora, i film iako iz 1991. ima taj neki siv 80s kolorit koji mu daje retro štimung pošto se dešava 1978. no ono čega nema ni u tragovima su uverljivi junaci i dramske situacije. 

Glavni junak je američki novinar, nekadašnji aktivista i sam sklon tome da se podmetne bomba kako bi se ispunio cilj ako treba, koji dolazi u Rim da piše knjigu o Crvenim brigadama. Tu ga čeka njegova ljubav, Italijanska s detetom u procesu razlaza s mužem, što u katoličkoj Italiji nije lako, a preko američke novine za expate u kojoj piše upoznaje i fotoreporterku vrlo dinamičnog pristupa poslu i senzualnosti. Kada zamisli da bi knjiga mogla biti triler o otmici Alda Mora, privlači pažnju Crvenih brigada jer je one upravo planiraju...

Mewshaw u zapletu ozbiljno koketira sa trešom, a ovo ipak nije TENEBRAE, tako da je zaplet s piscem kog vlastiti zaplet uvodi u nevolje sa onima koji bi da to izvedu u stvarnosti, deluje dosta naivno.

Sharon Stone igra fotoreporterku i klasa je evidentna. Ona je tada godinu ili dve statusa globalne zvezde i to se oseća, premda se čini da je Frankenheimer tako ne tretira. Andrew McCarthy radi u skladu sa mogućnostima. Tu je i Valeria Golino da zapapri, međutim, ni solidna podela ne rešava fundamentalnu dramsku prazninu.

YEAR OF THE GUN ne zna tačno šta bi da bude, da li priča o Amerikancu kroz čiju se zgodu pred nama izlaže priča o terorizmu, ili pak jedna fina romansa u Rimu, u senci političkog nasilja, ili napeti triler o čoveku koji nije navikao da bude deo žanrovskog zapleta a ovaj mu se eto nametnuo.

YEAR OF THE GUN došao je posle DEAD BANG i na kraju ovaj policijski film, samim tim što zna šta hoće da bude verodostojnije prikazuje i problem koji je stavio u fokus utoliko da bi definisao negativce. Ovde se pak desilo suprotno - bilo je mnogo više prostora za problemski pristup a stvari su ispale neuverljivije.

* * / * * * *

LOVETRUE

LOVETRUE Alme Har'el je - barem što se mene tiče - briljantan dokumentarni film koji se na jedan vizuelno ekspresivan, nepretenciozan ali i emotivno i intelektualno aktivan način bavi pitanjem ljubavi u tri nekonvencionalne životne situacije.

Alma Har'el snima dokumentarne filmove po Godardovoj paradigmi, kao igrane, i kombinuje postupke. Ovde ima i opscervacije i fikcionalizacije, estetizacija je sveprisutna, ni od čega se ne preza, ništa se ne izbegava i zato je film zanimljiv, energičan, ljudi su interesantni i naprosto snimljeni su dobro, i film je gotovo fetišistički za gledanje.

Za razliku od BOMBAY BEACH u kom su primenjeni mnogi od ovih postupaka ali je on ukupno uzev po utisku bio opservacioni čak i onda kada je ulazio u neke "igrane" sfere, ovaj film je ipak veoma narativan jer su situacije koje prikazuje veoma žive i razvijaju se, kao što se i ljudi u njima transformišu.

Dakle, LOVETRUE ima sav estetski kapacitet BOMBAY BEACHa ali sa potentnim narativnim tokom.

Nisam neki merodavan gledalac modernog dokumentarnog filma iako se trudim da vidim ono što je važno. No, za ovaj film čisto sumnjam da je irelevantan u tim okvirima.

* * * * / * * * *

THE SAME STORM

THE SAME STORM Petera Hedgesa je jedna od onih radikalnijih Covid produkcija u kojima se glumci okupljaju na Zoomu i glume neke priče.

U tom pogledu, THE SAME STORM je u izvesnom smislu critic proof jer je to pre svega delo koje ispunjava potrebu grupe umetnika da stvaraju i izraze svoje stanje u jednom nepovoljnom trenutku. Međutim, ovde ima zanimljivih uloga, ima i zanimljivo odigranih i napisanih situacija, tako da film može da se pogleda i danas. Ipak, ne bih se složio sa kritičarima koji smatraju da je ovo vrhunac Covid kinematografije. Ne samo da je bilo boljih filmova snimljenih u to vreme i s tom temom, nego i onih koji će "trajati" duže.

U tom smislu, THE SAME STORM je domišljato postavljen, slično BURETU BARUTA. To je dramaturgija skeča u kojoj se po jedan lik iz dramske scene/ situacije prenosi u sledeću sa novim likovima i tako se gradi lanac koji povezuje sve u celinu.

No, ovde osim Covida i izolacije unutar društvenih okolnosti koje pritiskaju ljude spolja dok ih iznutra razara usamljenost i skučenost, nema neke preovlađujuće teme. Međutim, film uspeva da ima uspele segmente o porodičnim odnosima, o problemima starih ljudi, o ideološkim nerazumevanjima, i što je najvažnije - idejno najpotentniji i najangažovaniji segmenti su umetnički najuspeliji.

* * / * * * *

Редакція

Редакція Romana Bondarčuka je ukrajinski film smešten u period pred eskalaciju rata sa Rusijom, i govori o ukrajinskom društvenom kolapsu u formi jedne širokopojasne apsurdne društvene hronike.

Najpre bih ovaj film mogao porediti sa nekim čudnim spojem istočnoevropskog stagnantnog art housea sa pogrešno shvaćenim Duškom Kovačevićem. 

Na kraju, morao sam da u kritici nađem objašnjenje šta sam zapravo gledao u onim standardnim prepričavanjima koja kritičari moraju da napišu kako bih povezao konce.

To dosta govori o utisku koji je film ostavio na mene. Međutim, u tim kritikama vidim i mnogo bolje utiske od mog što samo govori o tome da je bolji onima koji su shvatili o čemu se radi.

* 1/2 / * * * *

DEAD BANG

John Frankenheimer se nasnimao svega i svačega u životu ali je u nekim žanrovima ostavio posebno dubok trag, među njima su i politički trileri o terorizmu.

U tom smislu DEAD BANG je zanimljiv slučaj jer je ovo akcioni triler o američkoj neonacističkoj sceni, s tim što kao osnov ipak ima hardboiled junaka.

Glavnu ulogu igra Don Johnson. On se u MIAMI VICE, a i posle njega, naigrao opasnih policajaca, međutim, na filmu takve uloge mahom nije igrao sve donedavno kada je počeo da biva iznova otkriven od nove arty grindhouse ekipe i autora poput Zahlera.

Ovo je u stvari jedna od retkih filmskih rola policajca koju je Don Johnson snimio na vrhuncu slave, a van televizije. I uprkos tome što je ovo Lorimarova produkcija, i u izvesnim segmentima, vajbuje i ovde malo TVa (ne znam koje su tačno bile produkcione ambicije), Don nudi jednu maksimalno posvećenu rolu bez imalo manirizma.

Neonacisti su negativci i oni su u drugom planu, jednim velikim delom što su sami likovi napisani kao dosta beta-mužjaci, relativno bezlični i intencionalno prazni. U određenom smislu, ulogu antagoniste ima FBI agent iz Oklahome (nekoliko godina kasnije veoma bitnog čvorišta desnog terorizma) kog igra Willaim Forsythe, lik koji zaista jako teško može biti pozitivac. Kasnije će u seriji MAN IN THE HIGH CASTLE, Forsythe zaigrati i Hoovera, ali ovde on igra jednog ambivalentnog antagonistu gde ne znamo sasvim sigurno da li ometa istragu jer ima simpatije prema neonacistima ili zato što je nesposoban. Frankenheimer se, čini se, namerno poigrava ovom ambivalencijom.

Sami neonacisti prikazani su prilično uverljivo za okolnosti akcionog filma. Njihov modus operandi zbunjujućih lone wolf napada, njihov život i rad na rančevima koje štite time što opstruiraju pretrese bez naloga, povezanost sa pastorima nekih opskurnih denominacija, to sve postoji u ovom filmu.

Otud, ovde nema nekog velikog neonacističkog plana kao u THREE THE HARD WAY, zapravo neonacisti zainteresuju ovog detektiva zbog dva lone wolf ubistva koja krenu da se razvijaju u smeru hate crimea.

U tom smislu, DEAD BANG je bez ikakve sumnje pandurski film osamdesetih - izašao je 1989. - ali je u nekom pogledu sagledavanja kriminaliteta zapravo verodostojan jer lone wolf ubistva, naizgled bez motiva itd. jesu okosnica neonacističkog nasilja osamdesetih i ideje leaderless resistance koju su postmoderno preuzeli.

Nije ovo naravno udžbenik o ekstremno desnom terorizmu, nije ni najbolji pandurski film svoje epohe, ali je u svemu što je započeo dosta solidan i zapravo nepretenciozan.

* * * / * * * *

BABY

Marcelo Caetano u filmu BABY ponudio je jednu zanimljivu sliku brazilskih rentbojeva koji se uprkos ekspanziji aplikacija još drže starinskog kruzinga, a prihode dopune sitnim dilovanjem droge.

Priču otkrivamo kroz sudbinu naslovnog junaka koji posle izlaska iz kazneno-popravnog doma postaje štićenik starijeg žigola i polako ulazi u "posao" ali i upada u razne klopke.

Caetanov film je estetizovan ali i vrlo konkretan u prikazu miljea, seksa koji se traži i naplaćuje, i cele stratifikacije u svetu gradskih homoseksualaca koji variraju i klasno i po preferencijama.

Ipak, Caetanov film ima definivni crossover potencijal, nije isključivo queer cinema, naprotiv, a iza sebe ima i veoma uspešan festivalski život.

* * * / * * * *

BOMBAY BEACH

BOMBAY BEACH Alme Har'el je visokoestetizovani dokumentarni film o ljudima naseljenim oko Salton Sea jezera.

Reč je o trailer trash sirotinji i veoma je zanimljivo kako Alma Har'el zarobljava njihove idiosinkratičnosti i njihovu situaciju a da pritom nijednom ne zađe u domen sentimentalnosti, sažaljevanja njihove bede i sl. već sve vreme čuva njihovo dostojanstvo i ne lišava ih protagonizma.

U tom smislu, ovo je opservacioni dokumentarac u kom ima nekoliko narativnih linija sa aktuelnim životnim pitanjima ljudi koje prikazuje ali sve ukupno ovo je ipak najpre jedna veoma uzbudljiva slika marginalne zajednice o kojoj se mnogo ne razmišlja.

Alma Har'el ima filmadžijski nerv i njena potreba za estetizacijom se uvek kreće oštricom gde stvari mogu skliznuti u inscenaciju. Neko bi sasvim sigurno ovo mogao nazvati i hibridnim filmom pre nego čistim dokumentarcem, i ne bi pogrešio, ali njegov ukupni utisak ipak prevashodno stoji u dokumentarnom registru.

* * * 1/2 / * * * *

SUPERGRID

Lowell Dean snimio je 2018. godine film SUPERGRID koji se dešava u kanadskoj postapokaliptičnoj pustari koju je do tog stanja dovela prodaja rudarskih koncesija.

Dakle, film je vrlo aktuelan za nas, međutim, u suštini reč je o vrlo površnom postapokaliptičnom exploitationu, sa ofrlje izvedenom akcijom, i ponekom dobrom scenom u ekspoziciji.

Ni kao neki nižerazredni derivat MAD MAXa, SUPERGRID ne uspeva da pruži mnogo, ovo je prolazni DTV koji za razliku od onog lernerovskog pokazuje dozu kreativnosti, ali to je ipak samo bljesak.

* 1/2 / * * * *

AVANT-DRAG!

Pogledao sam AVANT-DRAG! Fila Ieropoulosa jer me je privukla premisa - da je reč o dokumentarnom filmu o atinskoj drag sceni.

I to ovaj film jeste, međutim, u suštini to nije neka istorijska priča o atinskoj drag sceni i o njihovom odnosu sa okolinom, naročito u osvit Zlatne zore i sličnih dešavanja. Ovo je predstavljanje nekoliko drag performera koji doduše zaista referišu na grčku realnost, bilo da je reč o Libidu koja se bavi sablažnjivim parafrazama verskih običaja i slika ili Aurori Paoli Morado, koja se bavi problemom albanske dijaspore čija je pripadnica.

U tom smislu, ima jakih prijava i zanimljivo je da su čak dva performera zapravo migranti koji su u Grčku došli kao deca. Ali, isto tako ovo je film od kog će svakom poštenom srpskom domaćinu u više navrata pripasti muka, ali to valjda i jeste cilj, zar ne?

* * 1/2 / * * * *

STRANGE DARLING

Moram priznati da se nisam nakačio na hype koji se izgradio oko filma STRANGE DARLING i nažalost utisak o ovom filmu mi je čudno dodatno evociran logom Miramaxa na špici.

Naime, u izvesnom smislu STRANGE DARLING me je jako podsetio na neo noir poplavu koju je je u post-tarantinovskim danima pospešivao upravo sam Miramax. Kada sam video na početku natpis da je film sniman na 35mm, ponadao sam se da je neko doneo i mašinu za kucanje i eventualno papirus, ali od izlišnih retro nevažnosti kao što je filmska traka izgleda da je ponestalno snage da neko malo pretrese priču.

Ovo je jedna od onih prozaičnih storija koje reditelj pokušava da izleči tako što ih neće izloćiti po redu pa onda valjda treba da se zainteresujemo jer ne znamo ni kako će da se završi ni kako će da počne. Ipak, ovaj film poslagan po redu ne bi bio manje glup, od ovoga kako je sada usiljen u ovom pobrkanom nizu.

Film ni ne beži od toga da kada apsolvira svoju banalnu "suštinu" i postavi svoje moronske odnose među likovima sve treba da pređe u rediteljevu tehniku pravljenja suspensea. Međutim, osim tog retro štimunga filmske trake gde film ne izgleda estetizovano hemijskim procesom već čudno staro, nema apsolutno nikakve upečatljive veštnije.

JT Mollner naravno ne mora da se obazire na moje misli jer ovaj film je ostvario ne samo nesvakidašnji uspeh već mogu reći da sam imao utisak kao da nisam gledao isti film kao ostatak kritičara.

Moguće je doduše da oni imaju neku noviju verziju Woodokua od mene, jer teško da ga nisu slagali tokom ovog zbitija.

* 1/2 / * * * *

DIE ALONE

Dovoljno sam old school da mi natpis Telefilm Canada još uvek obećava neki kvalitet. Ovog puta me srećom stara navika nije izneverila.

DIE ALONE je pre neki dan osvojio nagradu u jednoj od selekcija Sitgesa i u njemu Lowell Dean proširuje područje borbe iskoračujući u pravcu žanrovskog filma sa indie senzibilitetom, što se dosta razlikuje od njegovih najpoznatijih ranijih radova koji su bili više oslonjeni na estetiku treša, pre svega serijal WOLFCOP.

Lowell Dean je ovog puta snimio "ozbiljan" film u kom je od treš nasleđa ostalo samo to da se nije uzdržao od pozajmljivanja rešenja iz nekih jako ozbiljnih i jako poznatih filmova. U tom smislu, jako je zanimljivo da je pozajmio rešenja iz filmova gde ne samo da je original bio uspešan nego su snimani i neki rimejkovi, pa u tom pogledu se ne može reći ni da je "iskopao nešto opskurno".

Kome to smeta, ko robuje romantističkom idealu originalnosti, ne mora da izbegava ovaj film ali njime može biti manje zadovoljan a možda čak i iritiran.

Meni te poznajmice nisu toliko smetale, štaviše, mislim da je ta rešenja odlično iskoristio, tako da je prava šteta što su tuđa. Međutim, ako uzmemo u obzir da ih je primenio na jedan logičan i životan način, sa punom uverljivošću i ubeđenjem, nema sumnje da ona organski pripadaju i ovom filmu.

DIE ALONE donosi glavnu uloge Douglasa Smitha, kanadskog glumca koji se još uvek nije jasno pozicionirao i čini se da mu je Jack Quaid preuzeo "hleb" u prestižnijim projektima. No, Douglas može mnogo da pruži, i to upravo i čini u ovom filmu. Carrie-Anne Moss je pak izvanredna kao svojevrsna Grindhouse Julianne Moore i ovde pravi jedno od svojih najupečatljivijih rola, računajući celu karijeru. Smith i Carrie-Anne su razlog zašto Dean uspeva da nam tako dobro proda tuđa rešenja jer unose emociju u dešavanje.

Inače, reč je o postapokaliptičnom survival trileru, o svetu u kome je proradila Gaia Theory i biljke su krenule da svojim virusima napadaju i zombifikuju ljude, na način koji je maštovitiji od LAST OF US, iako Dean naravno radi na bitno manjem budžetu. Međutim, ovo jeste baš onako kako treba, Dean vraća žanr onima kojima pripada - snalažljivim autorima bez puno sredstava.

U tom pogledu DIE ALONE je B-film koji vraća veru i u tu formu i u značenje natpisa Telefilm.

* * * / * * * *

VLNY

Jiri Madl, češki glumac i redielj snimio je hagiografski film VLNY o ekipi češkog radija koja je pod vođstvom neustrašivog urednika Milana Weinera gradila jedan opozicioni pogled na stvari a potom u osvit invazije SSSR i Varšavskog pakta ostala na strani Dubčekove vlade.

Film je korektno ali muzejski izveden, bez nekih inovacija, sa odavno savladanim obaveznim figurama.

Priča je data kroz lik mladog saradnika kog šalju u Weinerovu redakciju po zadatku ali on ubrzo izneverava ekipu iz tajne službe i postaje odan član internacionalne redakcije čehoslovačkog radija koja je delom i pod uticajem svojih kretanja po svetu pokušavala da bude slobodniji medij.

Film ima jasnu populističku dimenziju i uz solidnu ali staromodnu realizaciju nema nekog naročitog bioskopskog smisla sem na lokalnom nivou. Van Češke, ovaj film itekako ima budućnost - isključivo na televiziji.

* * 1/2 / * * * *

QUIET LIFE

QUIET LIFE Alexandrosa Avranasa je retko loš film.

Jedan dosta čest problem u igranim filmovima jeste svest glumaca i autora o celini koja se nekada probije, i junaci izgube svoju životnost i integritet pa zaliče na ljude koji su na određeni način svesni da su u filmu. To može da se desi iz raznih razloga pa čak i kod veoma veštih reditelja.

Međutim, sad je po prvi put pogledao film u kom deluje kao da su junaci svesni ne samo da su likovi u filmu, već da su deo koprodukcije Eurimaža. Sad to je već jedan poseban nivo koji se retko sreće. Junaci naime veoma smireno sve vreme reaguju na neke potpuno neverovatne stvari uslovljene koprodukcijom, na situacije koje su toliko lažne da to ne bi trebalo da vidi samo gledalac već i junak, a mora tako da bi se sklopio film. 

Da se razumemo glupa ili neuverljiva situacija je ponekad neophodna da bi film funkcionisao. Međutim, ona se može prevazići na razne načine među kojima je najjednostavnija da junaci sami konstatuju kako nešto nije u redu i time pokažu publici da dobro shvata dešavanje. Ovde se junaci susreću sa svim što koprodukcija postavlja pred njih letargično i rutinski, kao porno glumci koji su tog dana već igrali vodoinstalatera, pastorka i očuha i žele da odigraju još direktora škole i idu kući.

U jednom trenutku dete oboli od neke veoma neobične i retke bolesti koja bukvalno izgleda kao nešto što je reditelj pročitao u novinama i rekao sebi, "Od ovoga može koprodukcija!" i niko ne postavi pitanje lekaru kako je moguće da postoji tako bizarno oboljenje - naprotiv, lekar im objasni kako je do oboljenja došlo kao metaforu za ono što je zaplet filma, i onda roditelji teraju dalje svoje jer ih čeka susret sa nekim iz treće zemlje koproducenta i neko zamašnije reagovanje na veoma redak neurološki poremećaj bi to otežao.

Film je prošao relativno nezapaženo u nekom širem evropskom kontekstu ali opet dosta respektabilno gledano iz srpskih kriterijuma dokle dobacuju naši filmovi, koji su svi od reda za ovo nedostižni domet. Dakle, kada je film dobro postavljen u Excelu, nije mnogo bitno kako izgleda u VLCu.

FRKA

FRKA Svebora Mihaela Jelića je hrvatksa parafraza MUNJA ali u suštini oni ga pre vide kao neki svoj GO Douga Limana.

Kako god bilo, film je dosta rutinski za naše uslove jer smo mi ovako nešto videli XY puta ali nije baš ni da Hrvati nisu radili ovako nešto, pada mi na pamet TA DIVNA SPLITSKA NOĆ.

Ovde je ipak dosta veći akcenat na komediji. Film je smešten u Osijek i nažalost Osijek u njemu deluje dosta bezlično. E sad, ne znam taj grad, možda on i jeste takav, ali izgleda dosta uopšteno, kao neka ex-jugoslovenska urbana celina van Beograda a možda i u Zemunu. Za film koji je toliko vezan za neki Grad kao svojevrsnog protagonistu, očekivao sam da će biti bolje iskorišćen i prikazan.

Glavnu ulogu igra Ksenija Jovanović koja se več ispraksirala za te uloge devojaka mangupa i to maltene u snu može da igra. Ovde se mora da trudi da prikrije da je Beograđanka, i to se pomalo oseća u izgovoru, ali šta sad, ako ne smeta autorima koji su odande, zašto bi meni.

U filmu ima jedna briljantna scena zbog koje ga vredi videti, a to je opet rip-off situacije iz BOOGIE NIGHTSa, kada protagonisti banu da uzmu dug od drogiranog, simpatičnog ali volatilnog WoW admina, ustaše i man childa. U suštini, ta scena je imala energiju, šarm, i uprkos tome što nije odstupala od stilske i pripovedačke naivnosti filma, donela je zapravo uspelu lokalizaciju poznatog uzora i dala neki slavonski šmek svemu. U ostatku filma, toga nema.

FRKA je nekako skroman u postavci, mogao je biti brži, iako se i on već sam trudi da bude efikasan. Ipak, sem narečene scene sa adminom ovde ipak ozbiljno fali majstorstvo, i svi dometi filma staju na dobroj volji koja je uvek dobrodošla ali nije dovoljna.

* * / * * * *

CODE OF THE SECRET SERVICE

Ronald Reagan je smatrao da mu je CODE OF THE SECRET SERVICE najgori film u karijeri. Ipak, taj film mu je spasao život jer je posle gledanja baš tog ostvarenja, Jerry Parr odlučio da se pridruži ovoj Službi i spasao mu život prilikom atentata kad ga je upucao obožavalac Jodie Forster.

Gipper je pogrešio u proceni. CODE OF THE SECRET SERVICE je iznenađujuće dobar film iz 1939. godine, surova Warnerova B-produkcija koja traje malo manje od jednog sata i ne preza da iskoristi materijal iz drugih filmova.

Gledao sam kompjuterski obojenu verziju koja čini mi se daje filmu na kvalitetu jer mi fotografija ne deluje mnogo kontrastirano i ekspresivno u tom pogledu pa ga boja na određeni način "otvara" i čini ubedljivijima. Naravno, ta "boja" mu istovremeno daje i dozu artificijelnosti jer film evidentno nije "bojen" sa onom pažnjom koja je davana procesiranju klasika.

CODE OF THE SECRET SERVICE nije klasik, ali ne samo da je film koji ima istorijski značaj u samoviđenju i životnoj priči Ronalda Reagana nego ima jeste jedna efikasna, zanimljiva priča o agentima Službe koji ganjaju falsifikatore (jedan od malobrojnih zadataka pored zaštite predsednika koji su im u delokrugu rada). Film ima visok tempo, a Ronald Reagan se pokazuje kao dinamičan B-leading man, ubedljiv u scenama fizičkih napora i akcije.

Na špici ima jedno ime koje puno znači, iako nije previše poznato. Jedan od scenarista bio je i Dean Riesner, veoma pouzdan saradnik Dona Siegela i Clinta Eastwooda u kasnijoj fazi karijere. Skriven je iza pseudonima Dean Franklin. I kad je on tu, potpuno je jasno da se propulzija priče u znatnoj meri crpi iz predloška.

Ne znam zašto je Reagan smatrao ovaj film svojim naslabijim ostvarenjem, izuzev što očigledno reditelj Noel Smith i on nisu imali prijatno iskustvo u radu. Svakako da ima nekih Reaganovih filmova koji su mi bolji, i nekih koji su čuveniji ali ovaj svakako zaslužuje pažnju.

* * * / * * * * 

JUPITER

Debitantski film Benjamina Pfohla je nažalost jedna prilično konfuzna ali pre svega neodlučna priča o devojčici čiji su roditelji, usled privatnih problema postali podložni sekti koja im obećava preseljenje na Jupiter.

Ona upoznaje svet kao srednjoškolka i umnogome shvata da su namere roditelja nerealne ali opet ne može ni da se oslobodi iz njihovih stega.

I tako, ona malo posmatra svet, kreće se kroz njega, ima poneki važan razgovor s ovim s onim, desi se poneka važna scena ali sve ukupno svi su najpametniji kad ćute i kad Pfohl sa svojom ekipom ređa neke aseptične poetične kadrove solidnog nivoa realizacije.

Pfohl je sigurno imao velike ambicije, hteo je da progovori o detetu koje otkriva traumu roditelja usled koje su oni naivno poverovali guruu ali u tome nije uspeo, tako da ambivalentan kraj dodatno doprinosi utisku da on ipak na kraju nije znao šta snima.

No, dobro, najbolje je snimati dobre filmove, ali ako možeš da biraš nije loše ni imati putanju iz koje nadalje možeš samo da napreduješ.

* * / * * * *

MALDOROR

Fabrice du Welz verovatno nije bio tipičan kandidat za režiranje filma MALDOROR, dvoipočasovne hronike bazirane na istinitoj priči o lovu na otimače devojčica i pedofilski lanac čiji su po svemu sudeći bili deo.

Fabrice du Welz je reditelj koji je stasao u evropskoj žanrovsko-festivalskoj školi i uprkos tome što je maturirao Netflixovim serioznim trilerom MESSAGE FROM THE KING koji je doneo dosta duha u već razgažene GET CARTER obrasce, umeo je i propisno da se obruka kad se hvatao pitomijeg žanrovskog sadržaja.

MALDOROR je dvoipočasovna policijska epopeja na tragu naslova kao što je SERPICO, sa punim pokušajem du Welza da se uozbilji i prikaže jedan ubedljiv realistički milje u kom vri užas i u tome delimično uspeva sve dok ne mora da se dođe do neke izazovnije "dramske" scene gde prevlada njegova naivnost koja se zbog prirode priče ne može pokriti groteskom.

Uprkos tome što film traje dva i po sata i dužina mu stoji, nedopustivo je da neki elementi priče odnosno slučaja ostanu neprikazani u punoj meri, odnosno nejasni a isto tako onda druga deonica filma, kada policajac suspendovan i osramoćen, pogađate, kreće kao kamikaza da juri počinioce usput gubeći razum i porodicu ali nalazeći mir, tu se sve umnogome raspadne i ode u najdublju naivnost gde se zapravo do kraja otkrije koliki su zaista majstori ozbiljni autori policijskog trilera i kakve sve zaplete i odluke junaka oni uspevaju da nam "prodaju" u svojim filmovima.

Fabrice du Welz nije taj majstor i neverovatno je kako pada u nekim rutinskim policier situacijama.

Ipak, u ovom filmu ima sasvim dovoljno toga uspelog da se nekome, pa možda i meni samom, kasnije može dopasti više.

Razvoj priče u završnici odlazi u domen u kome bi samo Charles Bronson bio komotan, verovatno bi i Clint osetio nelagodu, pa je samim tim pitanje za same Belgijance u kojoj meri je ova kompilacija istinitih događaja u jednom trenutku otišla u fikciju ili pak nije.

Rekonstrukcija epohe je uspela i nenametljiva, atmosfera je izvanredna i samo je du Welz koji je izveo to dobro prepreka da celina bude u tom duhu.

Ali, du Welz je prosto takav. Nije pravi izbor za ovakvu priču ali eto - zamalo da mu uspe.

* * 1/2 / * * * *

WHENEVER I'M ALONE WITH YOU

Francuski epizodista Guillaume Campanacci i Vesper Egon koja je regionalne gore list, snimili su francusku verziju indie filma - dakle nouvelle vague pokušaj - WHENEVER I'M ALONE WITH YOU.

Na početku filma Campanacci probija četvrti zid i obraća se publici naglašavajući da ovaj film nije za svakoga, naročito ne za one koji očekuju da im film servira sve odgovore, one koji vole američki film i uopšte dakle nije za one koji nisu edukovani sladokusci.

Ova vrsta pokazivanja testisa od čelika, naravno, samo podstiče gledaoca kao što sam ja da ih ispipa, i tamo gde je trebalo da bude čelik ne nalazimo ništa.

Ovo je sve na nivou jednog manje ili ponekad više darovitog pokušaja da se imitira francuski Novi talas. Odgovora nema jer nema ni priče, ni pitanja, sve je jasno i što je najsmešnije od svega, sve je dosta dinamično jer se čini da autori imaju veći neizdrž od prosečnog gledaoca bioskopskog blokbastera koga svako malo treba prenuti nečim.

Ovo je jedna benevolentna muzejska budalaština, izvedena relativno pristojno, na malom budžetu, ali apsolutno neopterećena smislom ili bilo čime vrednim pažnje sem glavnog glumca koji je dovoljno prijatna faca da bih mogao da ga pogledam i u nekom drugom filmu.

Međutim, baš kad gledamo Campanaccija na ekranu shvatimo šta je problem kod takvih glumaca - publika ne bi imala problem da ih gleda ponovo, ali ne oseća potrebu da gleda jedino i isključivo njih. A takvih kao on, relativno darovitih, sa upečatljivim izgledom ima jako puno. Onih sa tzv. X-faktorom je malo.

Ipak, za publiku na prostoru bivše SFRJ je zanimljivo da je film domišljato nafilovan pesmama našeg rokenrola, pre svega new wavea, pre svega Idola i da one - nezavisno od toga što su nama dobro poznate i što nas raduje da ih vidimo u stranom filmu - zapravo dosta dobro zvuče kao deo jednog novotalasovskog pokušaja. Otud WHENEVER I'M ALONE WITH YOU i deluje kao nešto što bi možda pre 40 godina sa istim ovim pesmama snimio Milutin Petrović sa Sonjom Savić ili tako neki pajkićevac s nekom tako glumicom.

* * / * *.* *

ISHTAR

Kolaps novog JOKERa na blagajnama i Toddov ulazak u svet maverick autora odlučio sam da obeležim reprizom filma ISHTAR čuvene Elaine May. Gledao sam ga ranije, bio mi je bezveze. Sad sam ga pogledao opet i bio mi je još gori.

THE SUBSTANCE

THE SUBSTANCE Coralie Fargeat ima u sebi svojstva rata sa Putinom i seksa sa Dodikom, odvija se intenzitetom i u trajanju koje nekome drugom odgovaral.

U maniru Kena Russella, Coralie Fargeat snimila je snažan autorski film koji gradi koherentnu autorsku viziju i ona svojom snagom prosto zapljuskuje gledaoca talasima kvaliteta.

Odavno nisam video film koji bukvalno u talasima ima izuzetne izlive kvaliteta, dakle vrhunskog dometa u nekim izvedbenim ali i idejnim i značenjskim aspektima.

THE SUBSTANCE je film koji se u pogledu onoga što se u njemu dešava relativno lako može opisati, on polazi iz jedne premise koju je obradio Robert Zemeckis u DEATH BECOMES HER, u prvom delu je tretira kao Cronenberg a u završnom kao Yuzna, Henenlotter ili De Palma. Dakle, to su neki graničnici koji se postavljaju u pogledu onoga što vas čeka. I jedan od talasa vrhunskog dometa jeste nesumnjivo i taj okvir referenci u kom se Coralie Fargeat kreće. Za razliku od svog prvog filma REVENGE u kom je delovala zainteresovano ali suštinski nepismeno u žanrovskom pogledu, ovde nastupa kao jedan vrhunski autoritet koji može da prijatno zagolica i žanrovskog sladokusca.

Ali ovo nije neka tarantinovska ili deltorovska igrarija i neki dvoipočasovni kviz prepoznavanja referenci, ovo je apsolutno samostalno delo koje uprkos svemu što preuzima izgleda kao nešto što niko od narečenih ljudi zapravo nikada nije snimio na način na koji to radi ona.

Film je visceralan za popizdeti. REVENGE je želeo to isto ali ga je sputavalo mnogo šta, između ostalog i ta sorrentinovska estetizacija. Ovde nema nijedne prepreke, film je visceralan na način koji se retko viđa. Audiovizuelna energija ovog filma možda kreće iz sinestezije ali završava u čistoj kinetičnosti. Ovaj film udara tako da otpada malter u igri svetla i zvuka. Zanimljivo je da je relativno nedavno jedna mlada redteljka pošla sličnim putem propulzivnog izraza - Zoe Kravitz je u pitanju u filmu BLINK TWICE, ali Coralie Fargeat puca većim kalibrom i ovaj film je povratak hororu kao jednom fizički izazovnom iskustvu, jednom filmskom prizoru koji budi fiziološku reakciju, kao pornić ili komedija. To je naravno postignuće ne samo rediteljke već i cele tehničke ekipe, međutim, njena spremnost da to sve orkestrira je impresivna.

Film je glumački izuzetan. Coralie Fargeat pravi ono što filmofilski opredeljen evropski reditelj treba da radi u Holivudu, da ne sputava svoj instikt za poučavanjem Amerikanaca kako se pravi film jer samo tako se donosi nešto novo, ali isto tako i sa poštovanjem svega onoga što Holivud već ima, a to su zvezde. Za razliku od Refna kom se realno posrećilo sa Goslingom u DRIVE, ono što Fargeat pravi sa Demi Moore i Margaret Qualley je nešto vrlo svesno, i njih dve sebe istovremeno poništavaju u rukama evropske reditelje ali joj i prave film svojim star wattageom.

Tema večne lepote i privlačnosti je večna i ne čudi da ovaj film ima elemente bajke. Ima tu i Snežane i Pepeljuge, s tim što priču pokeće i glavna je protagonistkinja veštica/ maćeha, s tim što ovde veštica/ maćeha nije ona koja uništava i konzumira već ona koja stvara a onda biva uništena i konzumirana.

Osnovna tema lepote kao dela sujete, moći žene nad muškarcima ali na kraju dana i osnovnog preduslova za ostvarivanje egzistencije je večna i opšta, i u određenom smislu vekovna, pa je samim tim to i najmanje ekskluzivan deo ovog filma.

Međutim, način na koji Coralie Fargeat obrađuje sve to je ključan - supstanca je tu ali ključ je u formi. A forma je ovog puta zapravo data na nivou celine - i tu se kao ključni opis može nametnutu Ken Russell kao idiosinkratični i ikonoklastični velemajstor kome takođe visceralosnot, energičnost i žanrovski spojevi neočekivanog predznaka i sklonost ka sjedinjavanju nespojivog zrače kroz ovaj film.

THE SUBSTANCE je dobio nagradu za scenario u Kanu a kada se pogleda film ima tu segmenata koji naizgled više zaslužuju nagradu. Sam scenario je zanimljiv, film nema puno dijaloga ali bravura nije u samoj formi teksta koliko zapravo u ideji. Striktno scenaristički gledano, na nivou teksta, ovo nije složenije od neke epizode TWILIGHT ZONE, ali televizija vam neće pasti na pamet dok gledate sam film koji je nešto najfilmskije što možete sresti u bioskopima.

THE SUBSTANCE je film koji će polarizovati gledaoce. U njemu ima nedostataka na koji ni njegovi poštovaoci neće ostati nemi, ali prosto ovo je autorski izraz koji je punokrvan i ovo je jedan od filmova za koje gledalac povučen njegovom silovitošću kaže "to nam je što nam je:"

Naslov na koji me je - bez nekog objektivnog razloga - asocirao ovaj film je Spasojevićev SRPSKI FILM. Međutim, subjektivnih razloga ima puno. Naime, ovo je prilika da vidimo jedan svetski film koji se bavi nekom opštom temom kroz autorski pristup u kome nema obuzdavanja. Slično su uradili autori SRPSKOG FILMA, premda je njihov film bio tematski partikularniji, i drugačije formatiran.

Ipak, u oba slučaja imamo primer filmova velikog dometa. Problem je što filmova kao što je SRPSKI FILM nemamo dovoljno, i to ne na nivou brutalnosti nego u pogledu nesputanosti autora prožete sa vrhunskom egzekucijom, i zato mi kao kinematgrafija nemamo šta da tražimo na nivou takmičenja na kom postoji THE SUBSTANCE.

Prosto, to su neke različite klase i to se vidi, voleli vi ovaj film ili ne, cenili ga ili ne, bilo da mislite da je masterpis ili potpuno đubre. Teško je zamisliti da jedno veče na nekom festivalu ide ovaj film a onda sledeće nešto naše a da ljudi ne pomisle da je neko hakovao projektor.

Ova mala digresija na temu srpskog filma (i SRPSKOG FILMA) je realno lokalno, interno pitanje, i ne tiče se suštinski THE SUBSTANCEa, međutim slikovito objašnjava o kojoj ligi filmmakinga mi ovde razgovaramo.

Za razliku od Julie Ducournau, Fargeat je imala slab prvi film a u drugom našla pravi balans i sazrela. Julia je očigledno posle solidnog prvog filma prestala da pije lekove i dobili smo TITANE.

Ove Francuskinje treba pratiti nadalje i dobro im dozirati terapiju.

* * * 1/2 / * * * *

BRULE LE SANG

BRULE LE SANG Akakija Popkhadzea je film oko kog mi nije lako da se odlučim.

Sasvim sigurno je reditelj gruzijskog porekla Akaki Popkhadze u potpunosti adaptiran na francuski žanrovski film i ovo je iznad svega derivat tamošnjeg stila, sa minimumom gruzijskog upliva koji je mahom ornamentalistički i ne donosi inherentnu promenu u odnosu na postojeće obrasce što je šteta jer kod tih etno-krimića volim da vidim različite kulture pristupa kriminalitetu.

U tom pogledu, gruzijski začin je mogao biti relativno osveženje ali ono što dobijamo su neke subskorsezeovske posete crkvi i paljenja sveća, i poneku scenu na gruzijskom.

S druge strane, sam francuski gangsterski film koji snima je uhodan, prepoznatljiv i bez razloga obremenjen loše shvaćenim rešenjima don Rodriga Sorogoyena, pa Pophadze pravi neke pokrete kamerom sa širokougaonim objektivima i kad treba i kad ne treba, a vrlo retko s njima pravi razliku a gotovo nikad ne gradi napetost kao majstor od kog ih je maznuo.

Međutim, ta gangsterska priča uspeva da ima dozu ubeđenja pa i svežine, a napadna rola Odlfielda Finnegana na kraju dobije neku vrstu čudne osećajnosti u jednom kokainskom delirijumu.

Akaki Popklhadze nije pokazao sigurnost koja je neophodna da bi ostvario zaista zaokružen gangsterski film. Upravo je bio klimav u ornamentalističkom elementu koji je uvodio i u rediteljskom osvežavanju forme koje joj nije bilo potrebno. Otud je film ostao možda i predug a jasno je šta bi se moglo reducirati.

Mogu da zamislim ljude koji su manje obavešteni o francuskom gangsterskom filmu kako imaju utisak da je ovo film za * * * ali kod mene je to ipak * * 1/2.

TAKE COVER

Nick McKinless uspeo je da snimi užasan film sa Scotto Adkinsom što je ozbiljan podvig ali ništa nije teško kad je podvižnik iza kamere.

Već premisa po kojoj je Scott SNAJPERISTA pokazuje da čovek nije preterano inteligentan jer snajperisti ubijaju iz daljine a Scott je poznat po tome da se dobro bije. U filmu ima tuče, ali glavne su ipak balističke pretnje, no akcije nema mnogo.

Uglavnom je to loš banter između Scotta i raznih ljudi među kojima su i dve ex-jugoslovenske seksualne radnice koje dosta pričaju na srpskom iako ih igraju Rumunka i neka Latina.

Sve u svemu film TAKE COVER treba zaobići. Pomalo je paradoksalno reći da je neki film Scotta Adkinsa cash in i phoning in, jer nekako svi oni polaze iz tog korena, ali ovaj te osnove ne uspeva da prevaziđe.

SLOCUM ET MOI

SLOCUM ET MOI napravio je Jean-Francois Laguinoie. Reč je o pretencioznom animiranom filmu koji deo svoje estetike crpi iz slikarstva, a dozvoljava sebi da bude dosta manjkavo animiran jer se ne obraća deci i prodaje se kao umetnost. Nemam ništa protiv da animirani film koji pretenduje na art ne mora da se povinuje nekim Disney, Pixar, Aardman ili kojim već standardima.

Ali, isto tako prepoznajem kada je nešto postupak a kada je nešto bezveze. SLOCUM ET MOI je na svakom nivou bezveze, gde je od animacije još gori scenario koji jednu i po ideju koju ima jedva uspeva da razvuče na 70 minuta efektivnog trajanja.

Film je verovatno iz nekog pijeteta i nacionalnog ponosa prikazan u Kanu i Anesiju ali ne dajte da vas to zavara.

* 1/2 / * * * * 

THE SILENT HOUR

Brad Anderson je režirao jedan od meni najdražih filmova HAPPY ACCIDENTS, ali spada među retke reditelje koji su režirali nešto što u toj meri volim a da njihov opus nadalje nisam pratio sa punom pažnjom.

Naravno, kad se pojavi novi Brad Anderson ne izbegavam, i ne izbegavam da ga izvedem Cripplu na istinu, ali dosta naslova mi je promaklo. Nekako, tranzicija iz indieja u surov žanr, prvo u nekom indie maniru a posle i klasičnom mejnstrim, u njegovom slučaju nije skroz uspela tako da je vremenom od reditelja važnih postao potpisnik nevažnih filmova i okrenuo se dosta televiziji.

THE SILENT HOUR je njegov novi film koji nažalost spada u taj domen "nevažnih naslova", pustio ga je na striminge i DTV Republic, legacy etiketa koju je kupio Paramount, i ne znam šta bi sa tim filmom bilo kod nekog drugog, ali je barem ta simbolika Republica upečatljiva.

Elem, THE SILENT HOUR je odličan mali akcijaš sa Joelom Kinnamanom u glavnoj ulozi i scenarijem Dana Halla koji nije naročito maštovit ali je pošteno napisan. Sve što sam želeo da vidim i da se desi, iz domena "e sad bi bilo dobro da", dobio sam, a Anderson režira vrlo sigurno a u pojedinim sekvencama nadahnuto.

Uvodna potera koja pokreće ceo film predstavlja Andersonov tour-de-force u kom pokazuje da je shooter koji zna posao. Ni kasnije on ne pada ispod nekog nivoa i inspirisan je baš koliko treba.

Za film koji je u suštini derivat DIE HARDa, THE SILENT HOUR je mogao imati za nijansu zanimljiviji objekat/ scenografiju/ produkcioni dizajn, ali i ovo je okej.

Glavni junak je policajac koji posle povrede mozga na jednoj akciji počinje da gubi sluh. Kolega ga vodi da mu pomogne kao "prevodilac" oko jedne svedokinje koja je gluvonema, i kada se on vrati po nešto što je zaboravio shvata da je došla ekipa da je eliminiše, a zgrada u kojoj ova živi je pusta jer je pred evikcijom.

Stvari su se zgodno postavile za fini DIE HARD derivat, a već iz kratkog prepričavanja osećate malo i aromu 16 BLOCKSa. Dakle, sve je tu i uživanje je zagarantovana.

Andersonov rad kamerom je izoštren radom na televiziji. Uspeva da snimi dovoljno zanimljivog materijala da stvari deluju dinamično i propulzivno. Kod njega ono što je savladao na televiziji ima pozitivan efekat, i to je dobra razmena znanja, nije iskvario stil nego se dodatno osposobio.

Ipak, činjenica je da ovde Anderson možda pre radi nešto što bi se očekivalo od Carnahana, i iako film ima svoju posebnost i nije je lišen, svakako da deluje ipak kao nešto što ne asocira na Andersona. Međutim, ovo je postao deficitaran žanr i maltene više nemamo reditelja za kog možemo reći da od njega ovo uopšte i očekujemo. Tako da, sve što treba urađeno je kako valja.

* * * / * * * * 

LA SYSTEME VICTORIA

Sylvain Desclous režirao je ekranizaciju veoma uspešnog romana Erica Reinhardta LA SYSTEME VICTORIA ali uprkos tome što film nije bez kvaliteta, rekao bih da nije ni blizu onog značaja, reputacije i dometa kakvu bi od ekranizacije zahtevao roman takvog ugleda.

Naime, Reinhardt - čiju knjigu nisam čitao - bio je finalista praktično svih francuskih literarnih nagrada među kojima je i Goncourt a film po njemu nije otišao ni na jedan bitan festival. Za francuski film već da ne bude prikazan u Kanu je ozbiljan minus i neuspeh. 

Sylvain Desclous snimio je film dosta konvencionalno ali pristojno, međutim, nije uspeo da stvori neophodnu energiju a naročito ne sirovost i hipnotičnost odnosa glavnog junaka, razvedenog arhitekte koji gradi svojevrsni "Skadar na Bojani" u formi nebodera za Kuvajćane, i starije enigmatične gospođe iz visokih ešelona finansijskog biznisa odnosno stihiju promena u njegovom životu i poslu koje to donosi.

Prosto, Desclous nije uspeo da nam prenese tu posebnost i snagu odnosa, samo je postavio osnovne stvari i na tome se zaustavio. Glumačka podela je solidna ali nije naročito harizmatična da iznese nešto sama. Reditelj je preuzeo sve na svoja pleća i ispostavila su se kao nejaka.

Šta možemo...

* * / * * * *

FARIO

Lucie Prost je sa filmom FARIO uspela da dođe do konkurencije festivala u Lokarnu ali ja bih voleo da ga vidim u Srbiji, i to što pre, ako je moguće danas, jer reč je o priči koja je baš goruća kod nas.

Glavni junak je depresivni mladi francuski inženjer na privremenom radu u Berlinu koji se vraća u zavičaj sa idejom da proda porodično zemljište lokalnom rudarskom preduzeću koje ispituje mogućnosti iskopavanja nekih dragocenih metala na tom području.

Po dolasku kući, junak počinje da zapaža znake zagađenja na obližnoj reci i ulazi u jedan specifičan psihodelični odnos sa intervencijama koje rudarska kompanije vrši u njegovom zavičaju.

Počinje da sakuplja uzorke i da ih analizira ali ono što mu najviše privlači pažnju nikako ne uspeva da prikupi i počinje da se pita da li je zapravo osećaj zagađenosti proistekao iz njega samog.

Lucie Prost pravi kombinaciju psihološke studije o krizi modernog muškarca ali istovremeno i psihodelični eko triler, kao sekundarnu temu. U određenom smislu, eko triler je sporedna tema jer prosto ta tema je rešena u francuskom društvu i to rudarsko delovanje je u startu percipirano kao štetno.

U tom smislu, zanimljivo je kako se FARIO bavi sličnom temom kao AS BESTAS gde takođe imamo prodaju zemljišta, doduše ne rudarskim zagađivačima već drugim eksponentima "zelene agende", norveškom vetroparku. Ni u tom filmu tema onoga koji kupuje zemlju i šta planira da radi na njoj nije ključna već je narativni okvir primarno vezan za triler o međuljudskim odnosima.

Tako da na kraju ove priče, zaključak zapravo i nije u temi zagađenja i rudarstva već lične katarze i pronalaženja sebe.

* * * / * * * *

MARIA

Jessica Palud je u filmu REVENIR sarađivala sa Adele Exarchopoulos, najmlađom nagrađenom glumicom u Kanu, za film posle kog se žalila da se osećala objektifikovano u režiji Abdellatifa Kechiceha. Na filmu DREAMERS Bernarda Bertoluccia je bila u ekipi asistenata.

U filmu MARIA , Jessica snima priču o Mariji Schneider koja je igrala kod Bertoluccija u filmu LAST TANGO IN PARIS i kao što znamo posle njega se osećala zloupotrebljeno, objektifikovano, odala se porocima i samo deset godina kasnije svela se na to da glumi s Draganom Nikolićem, što verovatno dosta govori o stepenu sunovrata.

Adele Exarchopoulos je s druge strane Kechicheov film iskoristila da napravi sjajnu karijeru, i ovo o preteranosti scene seksa u filmu LA VIE D'ADELE ostalo je samo fusnota.

Maria Schneider ostala je kultna figura evropskog art filma. Odigrala je važne role u kapitalnim filmovima Bernarda Bertoluccija i Michelangela Antonionija, i to je dovoljno za karijeru. Sve dalje bilo je bonus. Njen nihilizam na setu i van njega ostao je predmet legende, njen angažman bio je pionirski, njene izjave bile su hrabre i šokantne.

U filmu MARIA nažalost ne vidimo ništa od toga. Vidimo Bertoluccija i Branda koji deluju dosta iskreno posvećeni svojoj umetnosti (iako u određenom smislu deluje da se Jessica Palud malo podsmeva njihovoj pretencioznosti, što joj ako imamo u vidu iskustvo iz prve ruke sa Bernardom možda i daje za pravo) i tu dolazi do Marijine traume. I posle toga sledi u filmu njeno lutanje, dato konfuzno, naivno, sa motivacijama koje su više deklarativne nego što istinski možemo da prodremo do njih.

I onda se sve završava njenim povratničkim press roundima koje je radila da promoviše film MERRY-GO-ROUND koji je Jacques Rivette snimio u tesnoj saradnji sa njom gde su Joe Dalessandro i ona zajedno sa rediteljem smišljali kao će ići priča. Film je snimljen 1977. a postprodukcija je trajala sve do 1981. kada je konačno izašao i doživeo brodolom.

Film se ne bavi toliko konkretnim filmovima koje je Maria snimala kasnije, pa ni ironijom da je ono na šta je bila "primorana" ispalo najznačajniji klasik, a snimanja sa Antonionijem kao bitnog i u osnovi dobrog iskustva za nju, praktično nema.

Film je paušalan ali pre svega nije naročito dobar niti vešto izveden, uprkos dobroj volji koju je pokazala Anamaria Vartolomei.

* 1/2 / * * * *

REAGAN

Ronald Reagan je bio prvi američki predsednik kog pamtim i samim tim mi je on ostao i prva asocijacija na tu funkciju iako smo kasnije imali neke koji su supstancijalnije uticali na naš život od njega. No, sam Reagan je bio sticajem okolnosti i značajna istorijska ličnost i ovako koloritan lik pa mogu reći da mi asocijacija na američkog predsednika u suštini jeste neko ko objedinjuje puno svojstava koja će se kasnije pojavljivati kod pojedinih, ali retko kada sva kod svih. Otud me,posle Reagana malo šta iznenađuje.

Jedna od stvari koja mi je kao detetu bila fascinantna jeste bio film u kom je Reagan glumio i koji sam gledao na televiziji dok je on bio na vlasti. Ipak je to još uvek bila SFRJ i s jedne strane bilo je čudno kako je to neko ko se bavio snimanjem filmova predsednik ali mi je još čudnije bilo kako taj čovek ne igra glavnu ulogu u tom crno-belom ostvarenju puštenom na našoj televiziji.

Vremenom naravno moje sazrevanje, istorijska saznanja itd. stvorila su jednu drugačiju sliku od Reaganu. Uprkos tome što nikada nisam stekao neko preterano negativno mišljenje o njemu, zanimljivo je šta vreme i nove informacije učine od nekoga koga pamtite kao najmoćnijeg čoveka na svetu.

Ako imamo na umu bogatu filmografiju recimo o Kennedyju, Reagan je bio ekranizovan više po obodima svoje delatnosti i REAGAN Seana McNamare je tek drugi ambiciozniji pokušaj da se snimi nešto biografski baš o njemu, a ne o događajima u koje je bio umešan.

Ono što je u tom smislu zanimljivo jeste da REAGAN dolazi iz jedne kuhinje desničarskog filmmakinga, od ekipe koja se bavi faith-based produkcijom, ali da ima nesumnjive mejnstrim ambicije koje u izvesnom smislu i ispunjava.

Dakle, REAGAN u kom Dennis Quaid igra Gippera (ranije je igrao i Clintona u - za nas posebno značajnom - naslovu SPECIAL RELATIONSHIP) jeste u suštini ne B-produkcija već jedna fringe produkcija koja ulazi kao neki poluunderground produkt na američko bioskopsko tržište.

Mejnstrim zvezde kao što su Dennis Quaid i Penelope Ann Miller, pa i Jon Voight su u prvom planu, ali tu su i ikone desničarskog filma kao cenjeni epizodista Nick Searcy koji uprkos desnim skretanjima nije izgubio posao u Holivudu ali i Kevin Sorbo koji je jedna baš karakteristična preduzetnička figura te desne filmske scene.

Dakle, nekada najmoćniji čovek na svetu i glumac pod ugovorom u Warner Brothersu, predsednik američkog Screen Actors Guilda i jedna ličnost od formata, dobio je biopic u nekim ipak poluopskurnim produkcionim okolnostima.

Naravno, ovaj film tako treba i gledati. Ovo svakako nije nešto što bi na temu snimio Oliver Stone, pa ni Ron Howard, ovo je hagiografija ali čini mi se da bi pokojni Gipper voleo ovaj film.

Pre svega, Sean McNamara je jedna jako zanimljiva figura koju nije lako definisati. On je upravo nekakav Ron Howard američkog DTV, straight to cable, Hallmark i sličnog filma. Žanrovski adaptibilan profesionalac koji ume da napravi film koji veoma liči i kao da jeste studio-produkt ali naravno nije. Sean McNamara jeste hack ali uspeo je da napravi karijeru u kojoj je snimio sve i svašta, mnogo toga sa vrhunskim zvezdama. 

U tom smislu, McNamara je kapital ovog filma jer uspeva da od REAGANa napravi jednu pitku hagiografiju, sa obiljem stvari koje će nervirati svakoga ko ovde traži istoriju, dekonstrukciju mita, prodiranje u najtananije nijanse ličnosti i sl. Isto tako, napravio je od Reaganove biografije jednu pitku fikciju, pošten produkt u kom imamo ceo asortiman njegovih sabranih (ne)dela, od detinjstva do smrti, sve u duhu holivudkse glorifikacije. Ako imamo u vidu Reaganov odnos prema homoseksualcima koji je bio predmet kntroverze jer kao što znamo na AIDS nije reagovao adekvatno itd. mada opet se smatra da je imao dosta prijatelja kojima tu oprijentaciju nije zamerao, zanimljivo je da se na špici čuje pesma Colea Portera DON'T FENCE ME IN a znamo ko je i šta je bio on. S druge strane, film podseća na biografiju Portera sa Cary Grantom snimljenu u vreme studio sistema u kojoj mu je životna priča bila potpuno sterilisana. U tom pogledu, McNamarin film ima u sebi nešto od tog staroholivudskog print the legend biopica u kakvokm bi verovatno i sam Reagan u svoje vreme igrao.

Ako imamo u vidu da je ova vrsta filma danas premeštena u prestige picture domen i da bi ovako nešto u savremenom Holivudu koštalo 100 miliona i imalo skupe glumce i još skupljeg reditelja, McNamara u Oklahomi, uz pomoć savremene tehnike, uspeva da snimi jedan vrlo pristojan film u produkciono-tehničkom pogledu. Ovo je film za koji nije nerazumno platiti bioskopsku kartu, i box office od tridesetak miliona u Americi to pokazuje (na budžetu od 20-25 miliona) ali krajnji cilj ovog filma biće mali ekran, striming a naročitop televizija i tu će imati kapitalni značaj. Kao što mi je teško da zamislim big tech strimera ili mejnstrim televiziju u Americi kako pušta ovaj film, isto tako mi je teško da zamislim televiziju van Amerike koja ga neće kupiti i puštati u prigodnim priikama.

Heroj ove produkcije uz McNamaru je i Christian Sebaldt, direktor fotografije koji je zaista uspeo da svemu ovome da jedan gloss u maniru MAD MENa i sličnih nostalgičnih rekonstrukcija epohe. U tom smislu, ko god da je vo finansirao i proizveo, mudro je birao ljude iza kamere.

Kad je reč o scenariju, potpisuje ga Howard Klausner, čovek najpoznatiji po skriptu za SPACE COWBOYS i orbitiranju oko Clinta Eastwooda, inače jedan od boljih skriptaša u touj faith-based produkciji. On smešta film u fikcionalni okvir - kao ispovest kompozitnog ali u suštini nepostojećeg lika KGBovog psihologa koji je od najranije pojave na političkoj sceni izučavao Reagana i upozoravao na njega. Ispoveda se mladom političaru kog ruska duboka država sprema da nasledi Putina, i to je onako malo naivnije, znajući one s kojima se tu ima posla, ali taj anahroni LITTLE BIG MAN okvir ima u sebi ne samo mogućnost narativnog poštapanja već i sudskog alibija - ceo film je biografija a ako se neko žali onda je ispovest izmišljenog lika. Ako imamo u vidu da je osnov za scenario knjiga Paula Kengora, priličnog politikološkog jastreba, ne čudi da je komunizam kao bitna Reaganova opsesija ovde u prvom planu kao jedna reaktuelizovana briga. Prikaz Sovjeta je dat u nekom stereotipnom okviru respektabilnog oponenta, naglašava se razlika između Rusije i SSSR, lik Jona Voighta, tog psihologa, to i naglašava, tako da film govori o pobedi u Hladnom ratu a opet nije hladnoratovski danas - premda mladi političar dolazi kod psihologa da mu ovaj objasni kako su "izgubili", dakle duboka ruska država je i sada i ubuduće fascinirana SSSRom.

Taj fikcionalni okvir, kao što vidite otvara mnoga pitanja, delom jer je i formalno arhaičan, a značenjiski, istorijski i ideološki je sumnjiv. Međutim, Klausner uspeva da dosta dobro posloži obilje materijala i događaja u dva sata trajanja a da ni u jednom trenutku to ne zaliči na neku montažnu sekvencu i nepovezano nabrajanje. Scena kada tokom jednog close call incidenta, Reagan ima strašnu viziju nuklearne razmene, svakako da njegovim protivnicima može delovati kao invokacija Kingovog i Cronenbergovog DEAD ZONE ali je svakako nameravana kao dosta uspela kratka blic-ilustracija Reaganovih unutrašnjih vrtloženja i dilema.

Rečju, neopterećen ili naprosto pomiren glealac može da se dobro zabavi gledajući ovaj film.  

Dennis Quaid je što se nas tiče odigrao dve kapiralne uloge - američkog legionara koji se bori na strani Srba protiv islamskog faktora u Bosni, u filmu Gage Antonijevića SAVIOR i Billa Clintona u SPECIAL RELATIONSHIPu, iz trilogije Petera Morgana o Blairu gde ima dijalog u kom objašnjava da je u Dejtonu Srbiji obećano da će Kosovo ostati njeno unutrašnje pitanje, dok mažnjavaju neke poslastice iz frižidera u rezidenciji.

Ipak, mnogo više nego Clinton meni je ovde referenca Quaidov možda i ponajbolji film - DREAMSCAPE Josepha Rubena u kom on ulazi u Predsednikove noćne more ne bi li sprečio da ga likvidiraju u snu. I ovde je Reagan u suštini neprekidno u jednom dramatičnom rešavanju problema u kom sam um počinje da ga izdaje. Quaid dosta dobro prikazuje suptilne uvodne tačke Alzheimera koji se javljao već pred kraj prvog mandata, zapravo. Isto tako i kasnije kada to postaje bitniji element.

Quaid je zvezda ali je i izuzetan glumac, tako da Reagana igra mnogo bolji i uspešniji glumac nego što je bio on sam. I jasno je da je u ovu ulogu uložio veliki trud i da se ispostavio kao vrlo kompatibilan sa likom. Uostalom, i on sam je krenuo putem slave baš u Reaganovoj eri.

Postarivanje i podmlađivanje glumaca je uglavnom pristojno izvedeno osim u slučaju Jona Voighta gde su se spojili faktori subjektivne činjenice da ga već dugo gledamo kao starca i tehnički neuspele intervencije.

Američki talent pool je očigledno dovoljno veliki da čak i jedna produkcija u kojoj ljudi nerado žele da budu viđeni može da skupi izvanrednu ekipu, i ispred i iza kamere. Otud je ovaj film vrlo zanimljiv statement te desne scene da mogu da se nadmeću sa Holivudom i u onom domenu visokog prestige mejnstrima.

REAGAN nije naravno prestige picture ni po jednom dometu. Možda su Quaidova uloga i snalaženje Penelope Ann Miller u ulozi Nancy, koju ne prikazuje kao karikaturu ali hvata njenu idiosinkratičnost, jedini zapravo u tom nekom okviru. Međutim, McNamara i ekipa su napravili da to sve "liči" i da je to gledaocu koji ne prepoznaje finese (a to je većina gledalaca), manje-više to.

Aaron Sorkin je u WEST WINGu napravio tu sliku liberalne političke idile, REAGAN radi to isto formalno iz konzervativnog ugla. Međutim, ličnost Ronalda Reagana transcendira ideologiju, on je prosto lik koji je imao nešto živopisno i svoje, tako da čak ni ideologizovani naručioci filma o njemu ne mogu da ga porterovski rečeno "fence inuju". Reagan kao lik jeste ovde dobio sorkinovski tretman - onakav kao što je pružio u Reinerovom THE AMERICAN PRESIDENT, romantičnoj komediji.

Zato mi se čini da je REAGAN film koji bi Gipper voleo jer je on bio B-glumac, underdog, a ovo je B-film, uprkos svečanoj temi takođe underdog, sahranjen od kritike u mejnstrim medijima i voljen od publike.

* * 1/2 / * * * *

AS NEVES

Sonia Mendez snimila je film AS NEVES, zanimljivo postavljenu ali do kraja ipak krajnje uzaludnu storiju o grupi mladih ljudi zavejanih u zavičaju, na planini, i njihovoj školskoj drugarici koja je nestala tokom žurke na kojoj su pili i radili pečurke pa se baš i ne sećaju svega.

Film lepo izgleda ali nažalost izgleda da se u tome iscrpila autorkina ambicija i posle početka koji je mogao da podnese tu nepodnošljivu lakoću nadalje više nije bilo snage.

* 1/2 / * * * *

HELLBOY: THE CROOKED MAN

Brian Taylor je do sada ako ne najbolji, a ono svakako meni najdraži, reditelj koji se pozabavio HELLBOYem. Dok za Del Torove dve ekranizacije možemo da kažemo da su uradile "sve što su mogle" da od Mignolinog stupidnog stripa naprave A-film, da je Marshall snimio jednu obrnutu, nesputanu B-ekranizaciju, onda bi se za Taylorov film moglo reći da je radio u maltene C-uslovima ali je najbolje od svih njih razumeo kako da od toga snimi film.

THE CROOKED MAN je snimao Ivan Vacov i fotografija u filmu, u pogledu osvetljenja je ispod nivoa nečega što se snima u Srbiji. Naravno, Brian Taylor bira planove, tako da u skladu sa veoma skromnim budžetom kadrira vrlo efektno, međutim film prilično skaredno izgleda kad je reč o koloritu, pa samim tim i atmosferi. Sniman je po bugarskim šumama i vetrometinama, a one nisu baš filmične, boja tog neba, tog lišća, prosto nisu baš optimalni. Ipak je Holivud pravljen tamo gde je klima dobra za snimanje i daje filmične slike.

To je istovremeno i najveći hendikep filma. I svakako nije mali.

Taylor je međutim prvo bio jedan od scenarista i složio je scenario koji je u suštini jedan relativno mali, lokalizovan horor, smešten u Apalači predele, u kom Hellboy sa samo jednom saigračicom, mladom naučnicom, ulazi u okultnu zaveru u malom mestu i tom prilikom susreće negativca Crooked Mana koji se pojavljuje u stripu u toj jednoj priči.

Dakle, ovde nema onih budalastih animiranih likova, nema pokušaja da se napravi neka velika zavera u nekim Indiana Jones razmerama. Ovo je mali film walterhillovskih dimenzija.

U njemu je najveća glupost što je jedan takav lik kao Hellboy protagonista. Nema nekog razloga za to. Ali, Taylor to opet rešava na zanimljiv način. Ljudi koje sreće znaju za Hellboya, videli su ga u štampi kao heroja, a glumac koji ga igra nije predimenzioniran kao Perlman ili Harbour. Jack Kesy je u odnosu na ostale junake vrlo sličnih dimenzija, samo malo je krupniji od njih.

Složiću se sa puristima koji će reći da je Taylor umnogome isključio strip elemente iz ove ekranizacije, da je prišao stripu kao prema "švedskom stolu" i uzeo samo ono što mu odgovara. Tako je. Ali, napravio je do sada nešto najbliže filmu od svih svojih kolega, iako verovatno to isto je i najdalje od HELLBOYa do sada.

Međutim, ovo je film koji prosto funkcioniše kao jedna mala horor priča, i bez Hellboyevih moći u suštini, i bez predznanja o stripu. Zar nije to u stvari najvažnije za jedan film? Ja mislim da jeste.

Taylor je trećepotpisani na scenariju ali se i u tekstu i u izvedbi dramskih elemenata prepoznaje njegov pečat. Film je u celom tom svom raspadu i blatištu vrcav, dinamičan, ima odnose među likovima, a ne među karikaturama i sve u svemu našao sam puno toga u čemu sam uživao.

E sad, da li je Taylor snimio ono što se traži? Sva je prilika da nije, i HELLBOY je nešto vrlo limitirano pušten daleko od Amerike, i vrlo brzo se našao na strimingu. HELLBOY je u prve tri ekranizacije bio profilisan kao stripovski tentpole, A ili B dometa, ovaj film svakako nije to, čak nije ni akciona fantastika već pre svega horor.

Međutim, posle DEADPOOL & WOLVERINE i sličnih stvari, odličan je antidot, i što je najvažnije pokazuje da ima reditelja kojima je ipak film prioritet kad rade strip ekranizaciju.

Ne zaboravimo da je Taylor u sličnim, doduše ne bugarskim ali rumunskim uslovima snimio nastavak GHOST RIDERa. Ni to nije bilo uspešno, ali bilo je i slabije od ovoga jer je bilo opterećenije stripom.

Nadam se da će se Brian Taylor uskoro vratiti nekim redovni(ji)m aktivnostima.

* * 1/2 / * * * *

ZOMBIES ON BROADWAY

ZOMBIES ON BROADWAY je minorna komedija Gordona Douglasa iz 1945. godine, duboko u jednom B-statusu i u njoj se parodira horor žanr nominalno ali u suštini vrlo malo.

Da, Bela Lugosi se pojavljuje u ulozi zlog ludog naučnika, ali inače zgode dvojice brodvejskih impresarija koji odlaze u Južnu Ameriku da pronađu zombija za potrebe tačke na sceni, prilično su mlake i bez karakterističnijih konvencija horor filma koje bi se dekonstruisale.

Ovde zombiji imaju onaj svoj izvorni format, dakle to su zombifikovani ljudi kojima se upravlja i ništa ne osećaju, ovo nisu živi mrtvaci koji prenose infekciju.

* * / * * * *

RED SCORPION 2

Michael Kennedy je režirao nastavak RED SCORPIONa Josepha Zitoa, smešten u Ameriku, sa američkim glavnim likom, bez Dolpha Lundgrena.

Ponovo su republikanski lobisti Abramoffi producenti, što je zanimljivo ako imamo u vidu šta je ovaj film prikazao, naročito u odnosu na današnji GOP. 

Naime, prvi RED SCORPION je bio kontroverzan jer je nastao sa finansijama aparthejdske Južne Afrike, producirali su ga Abramoffi i bio je akcioni exploitation o ruskoj mašini za ubijanje koja prelazi na stranu afričkih pobunjenika. Sve su to jasne aluzije na Angolu i tadašnje Bush Wars koji su se odvijali, a Dolph Lundgren je već bio Ivan Drago, odnosno holivudski zvanični nemesis Stallonea tako da je on u ulozi Nikolaja imao posebnu znakovitost. Elem, Abramoffi su producirali i drugi deo, nastao posle kraja Hladnog rata.

Kada sam prvi put kao klinac gledao RED SCORPION 2 bio mi je bezveze u svakom smislu, naročito jer se dešavao u Americi, bavio Amerikancima a jedina spona sa prvim delom je bio neki stari Rus koji je obučavao Nikolaja i pomene ga u jednoj sceni - pritom na način koji negira lore prvog filma.

No, Abramoffi su producirali film u kom neonacistički vođa kog igra John Savage pravi nered po Americi raznim terorističkim akcijama a onda se javlja kao političar-spasitelj i drži populističke govore koji su u ono vreme delovali neprihvatljivo a danas je to svakodnevna Trumpova retorika, čak možda je i malo blaži od Trumpa. Naravno, iza populističkog lica sa kampanje, krije se dosta klasičan neonacista, to jeste krupna razlika, ali činjenica da lobisti GOP produciraju ovakav film pokazuje šta je tada za njih bila neprihvatljiva retorika.

To što se kasnije desila Trumpova retorika naravno ne može se smatrati nekim inherentnim kvalitetom filma. Ipak, daje mu određeni razlog da ga danas gledaju i oni koji nisu hardkor fanovi.

Reč je o surovoj B-produkciji u kojoj je heroj Matt McColm, u to vreme akcioni heroj u pokušaju, danas mahom kaskader i epizodista, i on dobro izgleda, ima neku energiju ali ga redovno zasene John Savage kao neonacista, Michael Ironside kao komandant pa čak i Jennifer Rubin kao vođa jedinice.

Kennedy pravi pristojnu ali nedovoljno upečatljivu akciju sa veoma skromnim sredstvima, ali izvesni trud mu se mora priznati.

U stvari, kao što je prvi film imao neku dosta izrazitu energiju u pokušaju da napravi nekakav negativ Ramba sa sovjetskim vojnikom pokajnikom, i ovde ima neke energije ali nema zvezde Dolphovog kalibra, nema zanimljivih južnoafričkih lokacija, sve je prosto skromnije.

Naročito je zanimljiv problem što je ovo film o timu koji se formira da reši tog neonacistu i mi sad imamo tu glavnog junaka kog igra Matt McColm ali ipak nemamo ono što je osnovna stvar za ovakav film a to je punokrvna, jedinstvena akciona zvezda što je McColm možda mogao da postane, ali znamo da Dolph jeste bio.

Otud RED SCORPION 2 jeste s razlogom danas zaboravljen.

* * / * * * *

AZRAEL

Samara Weaving ne samo da je snimila neke jako drage horore već je uspela da izgradi jednu veoma jasnu poetiku dinamičnog, fizički zahtevnog, propulzivnog, kinetički jakog filma strave u kom voli da se odmeri.

Brian Duffield je pisao njenu star making rolu u filmu THE BABYSITTER i nedavno je snimio horor bez reči, ali i bez Samare. Samara je sada u Estoniji, sa velikim uplivom lokalnog znanja, snimila nešto slično, doduše sa američkim rediteljem koji je nekada bio fanboy E. L Katzom.

Hvala estonskom narodu što nam je pokazao da sjajna zvezda ispred kamere kao Samarinska, i ljudi iz kamere koji evidentno nisu moroni, mogu da daju rezultate. AZRAEL je efikasan, jednostavan i elegantan, krvav i uzbudljiv film potere u kome junakinju grupa ljudi u postapokaliptičnom (u stvari u post-Rapture) svetu šume želi da žrtvuje a onda im ona pobegne i odluči da se osveti usput otkrivajući tajnu njihove muke i obožavanja.

E.L. Katz nije Mel Gibson i ovo nije APOCALYPTO, ali je jedna mala džepna verzija sličnog senzibiliteta. Ne poredim, niti je to moguće, ali teško je pomisliti da Katz nije duboko u sebi pred spavanja pomišljao da pravi nešto slično.

Mahom evropska ekipa pokazala je kompetenciju i žar u izvedbi žanrovskih figura, omogućivši da ovaj film koji nema velike pretenzije ispuni svaku od njih, bez većh teškoća.

Rečju, zavidim svima onima koje gledanje AZRAELa tek čeka jer ovako malo ali pročišćeno gledalačko iskustvo ne srećemo često.

* * * 1/2 / * * * *

ELSE

Thibault Emin nastupio je u selekciji Midnight Madness u Torontu sa filmom ELSE u kom je nažalost pokazao kako gledanje Cronenberga ne mora nužno dati dobre rezultate.

Ovo je film o čudnoj bolesti koja dovodi do toga da ljudi stupaju u simbiozu sa neživim predmetima, reicimo nameštajem ili zidovima. I eto, manje-više to je to. Junaci jedno vreme žive u izolaciji. čuvaju se, ali onda ipak krenu da se razboljevaju.

Moram priznati da je priča možda imala nekog potencijala, ne znam tačno kog, ali u Eminovoj izvedbi ispala je nebulozna baš onoliko koliko zvuči kad se ispriča "na suvo".

* 1/2 / * * * *

THE KILLER'S GAME

Roman Jaya Bonansinge THE KILLER'S GAME je početkom dvehiljaditih cirkulisao kao projekat studija New Line i za njega su se vezivala imena poput scenariste Randa Ravicha i reditelja Renny Harlina.

Dvadesetak godina kasnije je snimljen, režirao ga je J.J. Perry, među potpisnicima skripta i dalje Rand Ravich sa Jamesom Coyneom, a u glavnoj ulozi je Dave Bautista.

Nažalost, za razliku od filma DAY SHIFT koji je snimio za Netflix, Perry je ovde imao glumačku podelu koja je naprosto navikla da tezgari i tačno fali taj doprinos koji daju Jamie Foxx i Dave Franco koji su ili direktno zapravo već postali autori ili su tolike zvezde da se tako mogu profilisati.

U ovom filmu ima jako dobrih faca ali sve su to grinderi koji su navikli da se ne pitaju mnogo. THE KILLER'S GAME u tom smislu, uspeva da se malo izdigne iznad nekog brawlfesta Avija Lernera ali na kraju nije dovoljno kul da bude bitno iznad toga i ponekad čak deluje da bi bilo bolje da je manje ambiciozan.

Ovako je film ostao na sredini, nije ni jedno ni drugo - niti je duhovito prevazilaženje žanra kao DAY SHIFT a nije opet ni ozbiljno šljakersko praćenje konvencije kao neki drugi film DTV formata a o nekim naskovima koji se izdvajaju poput TOURNAMENTa Scotta Manna da i ne govorim.

Ovo je prosto tako eto jedan simpatičan pokušaj u kom se nisu desili ni upečatljivi karakteri ni humor ali ni neka akcija kakvu do sada nismo videli, što bi bio neki minimalni zahtev od J.J. Perryja.

Dobili smo prosto jedan umoran film sa zvezdom koja je raspoložena da napravi nešto zanimljivo i epizodistima koji mogu da naprave čudo ali nisu dobili priliku pa su se zadovoljili rutinom, pa i manjim od toga.

* * / * * * *

SILKWOOD

Ne želim da istorija zatekne našu kinematografiju nespremnom pa sam u tom ime reprizirao SILKWOOD, jedan od filmova kakvi će uskoro morati da se snimaju kod nas.

CHINA SYNDROME je svakako jedan od predaka konspiracijski trilera o ekološkim nepočinstvima i Karen Silkwood je bila inspiracija za njega. Međutim, Bridgesov film je više važan nego što je uspeo da se održi kao gledalačko iskustvo do danas, iako i danas kad se pusti nema greške - i dalje je to bitan predak.

SILKWOOD je s druge strane zaista predstavnik tog žanra u punoj zrelosti u kom je Mike Nichols uspeo da napravi jedan diskretan konspiracijski triler sakriven u zanimljivu priču o ljudima iz radničke klase, gde upravo kroz prikaz njihove svakodnevice iznosi istinu o temi kojom se bavi.

Pre svega, kod Nicholsa na ekranu žive ljudi. U CHINA SYNDROMEu imamo Novinarku i imamo Uzbunjivača. U SILKWOODu imamo ljude. To je velika razlika i u suštini, SILKWOOD bi se žanrovski možda najpre mogao definisati kao jedna melodrama iz radničkog života i kao problemski film o pravima radnika.

Međutim, on jeste istovremeno i triler o ekološkom zagađenju potencijalno apokaliptičnih razmera i tu dimenziju izražava upravo kroz radničku melodramu.

Naime, dok su u CHINA SYNDROME protagonisti ipak stereotipni uzori svoje profesije, samopregorna novinarka i etični naučnik, ovde su protagonisti šljakeri, priprosta radna snaga koja gleda da obavi šta ima i da ide kući gde će da se opija, jebe i sluša narodnu muziku, s tim što eto posao im je da prave kapsule plutonijumskog nuklearnog goriva.

Isti su im i šefovi, nema u filmu nijednog sofisticiranog naučnika, lekar koji radi u pogonu je bivši veterinar koji ne zna svoj posao. Od velikog naučnog pronalaska, nuklearna energija je u ovoj fazi pre pedeset godina već bila svedena na običan posao kojim se bavi radna snaga sumnjivog znanja i sumnjive posvećenosti i rukovodioci koji su skloni da podvale i zbrzaju ne bi li zaradili novac.

To bismo teško drugačije upoznali izuzev kroz format melodrame u kome pratimo razne aktivnosti junaka koje kumulativno dovode do onoga što postaje triler.

U tom pogledu, Nicholsov film je mnogo više od onoga što ljudi misle da jeste, a to je ekspoze o slučaju Karen Silkwood koji svi znamo napamet. On jeste i to, ali kada se gleda, osim što svi znamo kako se film završava, u njemu itekako ima šta da se vidi.

Ovo je ozbiljan elitni filmmejking, apsolutno prepoznat u svoje vreme ali opet svež i danas jer je malo ko uspeo da ponovi ovu mešavinu socijalne melodrame gde su karakteri na prvom mestu a da ne podlegne konvenciji trilera ili pravničke drame.

* * * 1/2 / * * * *

JAM

Čauš Bong Joon Hoa, Jason Yu postigao je priličan uspeh za kamernim psihološkim trilerom, koji iskoračuje povremeno u domen horora, ali nažalost JAM nije onoliko dobar koliko deluje da jeste.

U određenom smislu, ovaj film možemo definisati kao jednu priču o kolektivnoj psihozi bračnog para neposredno pre i neposredno posle rođenja deteta.

Generator tenzije je suprug koji kreće da na jedan neobičan način mesečari i kao takvog ga supruga prepoznaje kao potencijalnu opasnost, isprva po sebe samog ali kasnije za dete.

Kako vreme odmiče, svako od njih na svoj način gubi razum zbog svega što se zbiva.

Jason Yu ima dobru postavku i stvari koje se dešavaju u filmu nisu nezanimljive ali realizacija je nekako mlaka, i nikada ne dostiže intrigantnost i intenzitet sa početka. Povremeno scene vrate film na pravi kolosek, ali ukupni utisak ostaje bliže mlakom TV dometu nego nečemu što je bioskop vredan naše pažnje.

Naravno, JAM je film koji treba da se pogleda. Ima u njemu šta da se pogleda ali malo šta ima da se vidi.

* * 1/2 / * * * *

DEADPOOL & WOLVERINE

Jedna od prvih reakcija. koju sami imao kad sam pogledao DEADPOOL & WOLVERINE bila je da repriziram THE FLASH u kom je DCEU uradio prethodnu, ali ne nužno i prvu multiverzumsku elaboraciju jednog lika.

Razlog za to je što su u tom filmu naprosto uspeli da urade celu tu multiverzumsku pizdariju i da snime naprosto nešto dobro, u tom pogledu bolje od raznih MCU derivata koji su se na tu temu vrzmali u post-ENDGAME svetu.

Naprosto, THE FLASH sebi nije smeo da dozvoli da ne bude izvanredan film, pa opet rezultat na blagajnama mu je izmakao i ispao je jedan od težih promašaja koji su signalizirali izmorenost publike superherojskim ekranizacijama.

DEADPOOL & WOLVERINE je prešao posle kupovine Foxa, u Disneyeve MCU ruke i uprkos tome što je Disney dvsotruko penetriran propašću nekoliko Pixar naslova i krizom MCU, mogao je sebi da dozvoli swagger filma koji nije preterano dobar.

DEADPOOL & WOLVERINE je problematičan film na sličan način kao i prvi Millerov DEADPOOL. Za razliku od drugog filma u kom je Reynolds otpustio Millera i kontrolisao stvari preko Davida Leitcha, i koji je bio vrlo dobar film, treći je opet zašao u domen "critic-proof" stripadžijske ali i filmofilske ezoterije, i to je zanimljivo jer je Shawn Levy ipak malo više od nekadašnjeg Van Dammeovog dublera. Međutim, izgleda da je Levy sada Ryanov omiljeni sluga, i ovo je film gde je on potpisan i kao prvi scenarista i potpuno je jasno da vodi glavnu reč.

Zanimljivo je da se dosta svesno odlučuje da model za treći deo u suštini THUNDERDOME. Ne samo da na par mesta evocira uspomenu na MAD MAX, namecheckuje i taj film i Furiosu kao junakinju već ga i strukturira kao priču o dva zalutala junaka koja bivaju zarobljena u svetu kojim vlada dijabolična i supermoćna vladarka (odabrana je Cassandra Nova, sestra Profesora X) i onda beže od nje okupljajući nove sledbenike, od kojih su neki čak i bukvalno deca.

Dakle, threequel formulisan po THUNDERDOMEu jeste intervencija za sladokusce. Isto tako, superherojski tim koji čine Jennifer Garner iz propale ekranizacije ELEKTRE Roba Bowmana, Wesley Snipes i BLADEa kao serijala koji bio uspešan pa se potrošio, Gambit u interpretaciji Channing Tatuma koji nikad nije ni snimljen a u opticaju su bili i Doug Liman i Rupert Wyatt kao reditelji, odnosno mala Dafne Keen kao X-23 iz LOGANa.

Ono što je problem jeste što ogromna količina aluzija na Fox kog više nema i raznih vidova fan servicea nije data u dobroj priči. I nije data u efikasnoj formi. Akcije ima u skromnom obimu, uprkos tome što ima recimo jedna i po scena dostojna najboljih momenata iz serijala. Mnogo se priča, mnogo je info dumpa, mnogo je ekspozicije i film je čudno sveden i statičan. Ovo jeste pokušaj da se napravi buddy film između Deadpoola i Wolverinea i na nivou likova to ne uspeva sasvim. Međutim, Reynolds i Jackman su harizmatični i to onda funkcioniše i uspeva kroz njih. Dakle, sve ono što ne pruži priča, nadoknađuju oni. Međutim, imaju puno scena sami, i teško ih popunjavaju.

Dakle, film je sav sačinjen od "critic proof" sadržaja, ali nije baš neki film, pomalo je dosadan, previše raspričan, i prosto ima praznog hoda, a osnov koji bi ga činio dobrim je tu, pa sve to onda još više frustira.

Ovaj film ima u sebi s druge strane nešto od duha samih stripova. Ima u OLD MAN LOGAN stripovima ovakve razvučenosti i da nije sve opšta deadpoolovska sprdačina, na to zapravo najviše i podseća.

Nisam od onih kojima "E kad sam video ___________ više nijednu manu nisam primetio jer je to genijalno!" ali ne mogu da osporim da je u ovom filmu i za mene bilo momenata u kojima sam takve neke stvari "video", međutim, to ipak nije dovoljno za film, i to od 128 minuta, barem što se mene tiče.

Ipak, verujem da će biti dosta ljudi koji nisu nužno potpuni moroni sa utiskom da je sve ovo zlato i vrhunska genijalnost što govori o sposobnosti malog fan servicea da pruži veliko zadovljstvo.

Zanimljivo je da je THE FLASH spojio neke DCEU kadrove sa ljudima koji su radili Marvel za Sony i napravio nešto što je uz takođe obilan fan service i veoma uspeo film. Ovde se to nije desilo, što opet ne znači da nema šta da se vidi. 

U tom smislu, ovde MCU zaista dostiže onu paradigmu filma kao cirkusa, u kom separatne tačke drže predstavu na okupu. Ovo je kolekcija skečeva, manje ili više uspešnih, nekih zaista briljantnih, ali sve to je ovog puta negde na granici onoga što po integritetu izraza i priče smatramo filmom. Barem ne onim vrednim pažnje.

Film je nesporno u nekim rešenjima hrabar, verujem da je u suštini mogao biti i bolji da je adekvatno skraćen, ali pošto nije onda je takav-kakav je.

No, kao što umetničkom filmu ne možemo oduzeti pravo da egzistira zbog jedne dobre ideje ili dobre scene, ni blokbasteru to ne smemo uskratiti. Ja lično mislim da skupi blokbasteri ne smeju da se na taj način snimaju, ali nisam ipak u stanju da to zabranim. Stoga je i ovo par vrlo zanimljivih ideja i dosta uspelih gegova u potrazi za celinom.

Da se razumem, Levy čak i uspeva da je nađe, pa na kraju ovo uspeva da se nekako privede kraju uz dozu zadovoljstva. Međutim, FREE GUY istog ovog dvojca bukvalno deluje kao Bergman u odnosu na ovo. I to moramo da priznamo.