THE HAND THAT ROCKS THE CRADLE

Krajem osamdesetih i početkom devedesetih nastao je talas izuzetno napetih i često nasilnih trilera koji su se graničili sa hororom, čija je okosnica bila vezana za junake iz više srednje klase čija je mirna građanska svakodnevica bila duboko poremećana intervencijama različitih psihopata spremnih na sve, nekih koji stižu spolja, proisteklih iz transgresije samih junaka ali i onih odgajenih u samom domaćinstvu.

Možemo reći da je Joseph Ruben bio najznačajniji reditelj tog talasa ali da je možda i najuspešniji, pa i ponajbolji film u njemu režirao Curtis Hanson koji će nekoliko godina potom snimiti i jedan od najboljih filmova svih vremena, ali ne pre nego što je još jednom raubovao tu formu, i to u naslovi koji je takođe nedavno rimejkovan.

THE HAND THAT ROCKS THE CRADLE je bio film koji je pokazao da je Curtis izuzetan znalac i po prvi put ga je izdigao na nivo vrhunskog reditelja koji je nešto više od raznih zaljubljenika u Hitchcocka kakve je iznedrio Novi Holivud. Rebecca De Mornay, tada već kultna glumica i seks simbol ostvarila je funkciju Hitchcockove plavuše tu, ženske zvezde koja nosi film, igrajući ludu dadilju a Hanson je pravio dinamičan, propulzivan suspenser koji je mogao da pomeri čak i publiku koja se dotle nagledala svega i svačega.

Rimejk koji je snimila Michelle Garza Cervera je veoma labavo oslonjen na Hansonov film, pa je Micah Bloomberg s punim pravom potpisan kao scenarista a Amanda Silver samo kao inspiracija.

Iako je priča ista, mnoge stvari u ovom filmu su različite, počev od toga da ovo nije unrelenting suspenser, već da je mnogo pre reč o jednom elevated trileru, što je savremena šifra za žanrovsko ostvarenje koje je na putu da postane nešto više zaboravilo na svoju osnovnu funkciju.

U toj epohi trilera koji nisu mnogo uzbudljivi i horora koji nisu mnogo strašni, THE HAND THAT ROCKS THE CRADLE rimejk svoj žanrovski zadatak obavlja korektno, ali na takav način da zaista ostavlja Hansonov film da stoji kao "nešto drugačije":

Hansonov film je snimljen u vreme kad su ljudi bili na filmu jasno podeljeni na normalne i lude, dočim Garza radi u periodu kad su junaci ipak više u nekoj sivoj zoni, gde niko nije sasvim normalan, niko nije sasvim lud, niko nije skroz kriv i niko nije skroz nevin.

U toj ambivalenciji, naravno, imamo određenu gradaciju, ali Micah Bloomberg zaslužuje čestitke što vrlo promišljeno i inteligentno postavlja odnose, ne samo da bi priči dao jedan psihološki sloj već da bi joj na neki način opravdao ono što je u njoj, kad smo relativno duboko u periodu bez anonimnosti, naivno u današnja vremena.

Sve postaje moguće kada imamo priču u kojoj je glavna junakinja obeležena krivicom. I u kojoj ona jedino funkcioniše kada se postavlja kao paternalistička pomoć drugima, mučena svojom traumom i svojim grehom koji je oprošten jer su ljudi oko nje osećali krivicu.

U tom pogledu, Garza postavlja jednu dosta provokativnu sliku sveta koju naseljavaju slabići opterećeni krivicom, zbog onoga što su uradili, zbog toga što su beli, zbog toga što imaju novac, i onda naravno, za razliku od onih ranije koji su bili zaslepljeni uređenošću svog života, ovi ne vide šta im se sprema zbog krivice.

Za razliku od njenog prvog filma koji se više kretao sferom horora, za ovaj možemo da kažemo da je slow burn triler sa elementima kritičke melodrame.

Za razliku od Hansonovog filma gde je Rebecca De Mornay bila nosilac priče sa svojom ludačkom harizmom, ovde je to Mary Elizabeth Winstead u ulozi majke koja nije baš tako stabilna i tako strejt kako se predstavlja i čiji je život naizgled vrlo liberalan, a na kraju će se ispostaviti uslovljen serijom raznih krivica, koje dosežu do nekih perverznih razmera - recimo, da li je Meksikanac bio jedini muškarac sa kojim je mogla da bude u fazi kada se viđala sa ženama jer je samo on zbog svog položaja ugroženosti mogao da joj probudi tu paternalističku zaštitničku dimenziju?

Mary Elizabeth Winstead naravno iz ove uloge izvlači maksimum i ona je lice ovog filma kao što je Rebecca De Mornay ključni nezaboravni element u Hansonovom. Iz njenog lika i toga kako je postavljen mnogo prirodnije proističe bazični contrivance ovog zapleta a to je da glavnoj junakinji niko ne veruje, i da intenziviranje sukoba u kući vodi ka njenoj sve većoj eroziji.

Maika Monroe je prilagodila svoju igru dadilje sa dijaboličnim namerama savremenom senzibilitetu. Najveće iskazivanje duševne bolesti čuva za sebe, za potpuno izolovane momente u privatnosti, dočim je u socijalnom okruženju u skladu sa duhom vremena gde je u redu biti malo "slobodniji" i "lud".

U tom svetu krivice koja zamagljuje stvarnost, ova priča postaje savršeno moguća, uz poneku neuverljivost tipa nekorišćenje kamera za nadzor, ili barem neobjašnjavanje zašto ih junaci ne koriste jer brinu za privatnost, što se uklapa u karakter.

Na tom elementu neuverljivosti insistiram baš zbog toga što su danas mnogi podaci o ljudima dostupni svakom građaninu, bez mnogo muke, i to je ovakve zaplete učinilo praktično i nemogućim. Međutim, kad su junaci dobro postavljeni, onda i zaplet može da zaživi bez mnogo problema jer iz karaktera proističu greške koje čine.

Michelle Garza je u svom prvom filmu pokazala jedan klasičniji horor senzibilitet a ovde imamo triler koji je po psihološkoj razrađenosti i načinu kako je insceniran na neki način blizak evropskim uzorima. Ovo nije film klasične suspense konstrukcije, sa paralelnim montažama, negativcima koji nešto rade i junacima koji to ne znaju u nekim akutnim situacijama. Zabadanja nož u leđa su hroničnog karaktera i nepoverenje je opipljivo.

U tom smislu, rimejk ne samo da nije onako snažan suspenser kao original nego nije ni blokbaster.

Ali, jeste jedan vrlo ozbiljan savremeni triler sa snažnom socijalnom i psihološkom dimenzijom koji je ovom brendu dao jednu drugačiju dimenziju.

Od nečega što je bio Disneyev film, THE THE HAND THAT ROCKS THE CRADLE je postao Foxov film za streaming na servisu Hulu. Ne znam da li je to bila namera od početka, ali takvi servisi jesu mesto gde old school filmovi danas žive. Ovaj film sam po sebi nije old school, ali je dobar. Samim tim je logično da nije u bioskopima.

* * * / * * * *