MAHLER

Tri klasična kompozitora su prominentna u pesmama Bajage i Instruktora. Pominje Čajkovskog, Betovena i Malera u pesmi PROTIV SVIH MALERA.

Gustav Mahler je bio predmet biopica koji je snimio Ken Russell u svojoj kanonskoj fazi sedamdesetih i reč je o njegovom cenjenom filmu.

Iako bi trebalo da sam gledao MAHLERa ranije, kada sam ga iznova pustio, već se ničega nisam sećao i moram priznati ostavio mi je skromniji utisak od LIZSTOMANIAe koja mi je bila baš posebno iskustvo kada sam je gledao kao klinac.

MAHLER je manje edgy mada i on ima tih nekih iskliznuća u istorijske paradokse, netačnosti i anticipacije, kao i stilizovane deonice prepune vizuelne simbolike, oniričkog i grotesknog, Međutim, dramska okosnica filma je krajnje statična, iscrpljuje se u dijalozima koji nemaju nikakvu dinamiku i mahom ne vode nigde, previše prepričavaju i ne kažu nam mnogo uprkos tolikoj silnoj priči.

U tim dramskim scenama, Ken Russell se snašao krajnje elementarno, ali izmaknut iz svog tipičnog manira, ispostavilo se da u konvencionalnim formama i tipičnim postavkama filma u epohi, nema šta da pokaže i da mu to nije jača strana.

Nije tako bilo u svim filmovima ali u ovom nažalost baš jeste tako. Kad se stvar fokusira na dijaloške razmene, film se previše osloni na verbalno a tu ni tekst ni glumci ni reditelj nisu pružili nadogradnju.

Sa puno takvih scena koje zaustavljaju film, one koje su russellovskije, energičnije, maštovitije, nisu dovoljne da iznesu svih 109 minuta ovog filma.

* 1/2 / * * * *