VEZANI

VEZANI Aleksandra Teokarevića je prvi scenario koji je pobedio na novouspostavljenom konkursu Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji, i dobio je priliku da bude proizveden u produkciji Apollona.

Manje su bitni detalji da je snimanje filma počelo nešto pre objavljivanja rezultata konkursa, suština je u tome da je sa ovim filmom krenulo ozvaničenje postepene privatizacije ovog festivala nimalo zanemarljive tradicije.

Shodno tome, VEZANI su imali i tu čast da otvore 49. izdanje festivala.

Ako imamo u vidu da je šest od devet filmova u konkurenciji ove godine nastalo u Apollonovoj produkciji, u uslovima limitirane produkcije, a bogami i estetike, VEZANI svakako zaslužuju ovaj prestižni slot.

Film kreće pomalo drugačije od nekih Apollona. Od samog početka ne nudi lažnu nadu da će biti naročito dobar film. Pokazuje znake zanimljivih ideja ali skoro svaku realizuje manje ili više kretenski. Međutim, u nekom trenutku počinje da stvara osećaj snažne prijatnosti, koju je isprva teško objasniti ali onda shvatamo da je ona proistekla iz toga što se pretvori u jedan klasično loš srpski film, kakvih odavno zapravo nema jer su takvi filmovi ponestali u našoj produkciji.

Kada govorimo o lošem filmu osamdesetih, mnogi pogrešno smatraju da je on zaostavština Darka Bajića. Međutim, to je zabluda, on posle odlične serije SIVI DOM nije snimio filmove koje je iko zapamtio, izuzev CRNOG BOMBARDERA koji je važio za "beogradski film za ljude van Beograda". Ta fizionomija lošeg srpskog, beogradskog, filma tog doba je zapravo vezana za opus Dragana Kresoje, inače vrlo sposobnog pomoćnika režije koji je ambiciozno krenuo da se bavi režijom ali prosto nije imao dovoljno ukusa i stila da ostavi iza sebe vredna dela, usput trošeći podosta jakog materijala.

VEZANI su u tom smislu jak throwback na Dragana Kresoju. U njemu ima tog nečeg što je potentno, ima čak i nekih stvari u kojima se prevazilaze klišei ili plasiraju ubedljivo, ali onda imamo ispade totalne šmirologije.

Recimo, glavni lik antagoniste, kriminalca odigrao je Jakov Jevtović sa izuzetnom energijom i svežinom. Na papiru ovo je put u potpunu propast, ali u izvedbi Jakov Jevtović iuspeva da napravi jednog jako zanimljivog negativca sa jakim traumatskim jezgrom.

Ali onda imamo lik ocvale kurve koju igra Vesna Paštrović gde je od kostima, do onoga što se izgovara, to zaista jedna neverovatno nemaštovita gotovo parodija na lik prostitutke iz starog jugoslovenskog filma, gde u izvesnoj meri čak loš dizajn zagušuje glumu.

Zatim, protagonista, naš heroj, mladi harmonikaš koji se zaljubi u pevačicu primoranu da peva u javnoj kući, i njegov život sa konzervativnom majkom, deluje takođe kao loše shvaćen heartland horor američke produkcije, i scene u domaćinstvu između Stojana Đorđevića i Danice Ristovski su kao iz nekog drugog filma.

Isti glumac u ostatku filma inače dosta solidno uspeva da iznese svoju funkciju unutar klišetiziranog zapleta o naizgled nesposobnom momku, potpunom životnom autsajderu koji uspeva da postane heroj i spase damu u nevolji.

Miloš Radunović ne uspeva sasvim da proda samu okolnost trafikinga jer recimo uopšte ne možemo da shvatimo šta postiže time što zadržava pasoš srpske žene u Srbiji, i kako je na taj način sprečava da pobegne. Prosto, mogla bi da ode u najbližu policijsku stanicu i kaže da joj je neko uzeo pasoš, ili da ga je izgubila, ili da ga ni ne prijavi jer joj za normalno funkcionisanje pasoš nije ni potreban.

U tom pogledu, okolnosti da je glavna junakinja zatočena tako nekim rutinskim delovanjem filmskog trgovca ljudima deluje dosta moronski i nepromišljeno, ali unutar celokupne dijegeze tranzicionog kresojizma gotovo da možemo prihvatiti i takav nonsens.

Radunovićeva tehničko-stilska realizacija filma, ako imamo u vidu skromnu produkciju generalno stoji solidno. Međutim, ambijent javne kuće je neubedljiv krajnje, kostimi prostitutki su prenaglašeni, no ima zanimljivih rešenja u podeli, recimo pozorišni poslednik i sudski veštak Spasoje Ž. Milovanović ima zanimljivu epizodu kao jedan od henchmena glavnog kriminalca.

U pojedinim detaljima, Radunović postiže zanimljiv efekat sirovosti. Isto tako, Cecine pesme u kafanskim aranžmanima, imaju svoju pomalo prenaglašenu ali ipak promišljenu ulogu u celokupnoj atmosferi ali i u naraciji, pa to ipak zaslužuje pohvale.

Šteta je što zanimljiv motiv trgovine ljudima u miljeu narodne muzike i "radnih pevačica" nije kreativnije i ubedljivije obrađen. No, taj milje u kom se desi zabranjena ljubav harmonikaša i pevačice sa margine ima u sebi jak organski potencijal u odnosu na našu filmsku ali i popularnu kulturu.

S jedne strane, VEZANI su dosta problematičan film. Međutim, ako ste proveli 36 sati gledajući neprekidno Superstar 3, možeta da ukapirate odakle ovaj film dolazi. U tom smislu, može se reći da ovde Apollon radi istu stvar koju rade i američki strimeri a to je pravljenje filmova koji su nekada išli u bioskope ali su se danas preselili na mali ekran.

U tom smislu, VEZANI su film koji ima svoj potencijal, i ima publiku koja će mu se obradovati bilo da ga gleda smrtno ozbiljno ili sa jakom dozom ironije.

* * 1/2 / * * * *