COTTON COMES TO HARLEM

Chester Himes mi se vratio u fokus zbog neke teorije koju čitam, pa sam odlučio da obnovim COTTON COMES TO HARLEM. Potvrdio mi se stari utisak da mi je najbolje Himesova ekranizacija i dalje A RAGE IN HARLEM Billa Dukea koji je uspeo da uobliči sve te jivere i razne frikove iz njegove proze i njihove šeme. Uprkos tome što COTTON COMES TO HARLEM ima jednostavnu osnovnu priču o dva kultna detektiva Grave Digger Jonesu i Coffin Edu koji pokušavaju da spakuju lokalnog reverenda kao prevaranta koji želi da uzme narodu pare za povratak u Afriku i pobegne, Ossie Davis ne uspeva da obuhvati sav materijal iz proze u jednu kanalisanu celinu i sve se raspada u čitav niz digresija i haotičnih scena.

Šteta jer Davis uspeva da pogodi ton u kom nekako koegzistiraju akcija i komedija, jive i krimić, ali i masa drugih stvari koje su višak.

* * / * * * *

PHILADELPHIA EXPERIMENT II

Ni prvi PHILADELPHIA EXPERIMENT nije bio bog zna šta a drugi je još slabiji.

Prvi je imao neki polu kultni status na VHSu jer to nije bilo vreme koje nudilo mnogo loopy SFa ili ga bar tako pamtim. U suštini, bilo je sličnih naslova, recimo THE FINAL COUNTDOWN kad se USS Nimitz prenese na Havaje, ako se dobro sećam, na originalu Makedonija Filma. Ali eto, nekako je PHILADELPHIA EXPERIMENT našao svoje mesto.

Elem, nastavak je izašao već u fazi kad su stvari samo simbolično išle u bioskope.

U nastavku, bez Parea, u nekom poluproizvodu na svakom nivou, nacisti zavladaju Amerikom zbog neuspelog eksperimenta sa vremeplovom u kog se umešao potomak čuvenog naciste, uvezenog da bude naučnik posle rata.

Dakle, villain je nepo baby za nauku. Ali reditelj je zapravo najzanimljiviji nepo baby u celoj ovoj konstrukciji.

Iz ove vizure mislim da sam verovatno onomad gledao ovaj film. Ali se do te mere ničega ne sećam da mi je sada sve delovalo kao prvi put. Za to je zaslužan sin Johna le Carrea, Stephen Cornwell, danas ugledni producent i povremeni scenarista koji je kraj osamdesetih i početak devedesetih proveo ozbiljno grajndujući i za to zaslužuje poštovanje.

Međutim, i u toj produkciji se moglo pokazati znanje i talenat a on ga u svoje tri meč lopte nije iskazao.

Istini za volju ovo je i scenaristički i produkciono pobačaj, ali Cornwell je sve to sastavio kroz jednu amorfnu i sasvim bezličnu režiju, bez energije, sa malo života koji u kadar unosi Marjean Holden i ničim više.

KOTEI NO INAI HACHIGATSU

Satsuo Yamamoto, japanski reditelj koji je snimao problemske filmove smeštene u različite miljee i žanrove, pored naravno redovne doze reprtoarske radne obaveze, snimio je film KOTEI NO INAI HACHIGATSU još i kao AUGUST WITHOUT AN EMPEROR. Kyuzo Kobayashi je napisao roman po kom je film snimljen i u njemu je prikazana vizija ekstremno desnog puča i tretiran je kao realna bezbednosna pretnja.

Film nažalost, posle odličnog početka ulazi u jednu vrstu žanrovske konfuzije jer kombinuje triler o državnom udaru, melodramu o razdvojenim ljubavnicima koji se ponovo sreću, napetu storiju o otmici voza ali i prikaz slamanja puča na nacionalnom nivou.

Okosnica ostaju dešavanja u vozu jer se tu iznova sreću novinar i supruga jednog od oficira pučista i evociraju uspomenu na petparačku situaciju u kojoj ju je uniforma uzela silom dok je hitala svom dragom iz sedme sile.

To je sve zajedno jedno solidno izvedeno zamešateljstvo gde se na kraju isključivo može uživati u lepim slikama koje zaslužuje neka mnogo bolje postavljena celina, sa manje različitih tema skupljenih na jednom mestu.

Isto tako i gluma je prilično solidna i svi se dostojanstveno nose sa materijalom koji itekako varira u uverljivosti, pa i smislu.

Satsuo Yamamoto je snimio nekoliko filmova u jednom, i nijedan nije preterano dobar. Ipak, premisa je bila zanimljiva pa je sigurno dosta gledalaca i zadržala da sve ovo isprate do kraja i dokuče kako će se sve to sklopiti u neku celinu.

Da li je Yamamoto bio inspirisan dramaturgijom holivudskog klasika GRAND HOTEL koja se prenela na tada aktuelne filmove katastrofe gde su se preplitale tobože ozbiljne priče sa puno vrhunskih glumaca sa prizorima destrukcije, ne znam. Moguće da je neki od AIRPORTa bio inspiracija. I ovaj film je neuporedivo decentniji. Nažalost, to nije dovoljno.

* 1/2 / * * * *

TRACKDOWN

Richard T. Heffron je bio jedan od onih starih američkih filmsko-televizijskih profesionalaca koji uvek može da prijatno iznenadi i iskoči iznad proseka.

U filmu TRACKDOWN imao je prostora za tako nešto ali počev od Jima Mitchuma u glavnoj ulozi, napravljeni su neki teški faulovi od kojih se nije mogao oporaviti.

Jim Mitchum liči na oca Roberta koliko i Radašin iz Farme na Radoša Bajića - uglavnom u onim najružnijim aspektima, plus ne zna da glumi i nudi jedno prilično pogrešno shvatanje očeve glumačke igre. Tako da je on leading man kog sam Heffron želi da svede na minimum, ali on ipak mora da se pojavi u odlučujućim situacijama i to bitno degradira film.

Svi oko njega, među kojima su Erik Estrada i Anne Archer, dakle solidna imena, su doktori glume i naravno taj prostor on ne može da popuni ni kao zvezda jer to nije, ni kao karakterni interpretator.

A ovo je film koji je baš profilisan da bude star vehicle jer govori o rančeru iz Montane koji dolazi u Los Anđeles da nađe sestru koja je pobegla od kuće, a mi već znamo da je pala u šake bandi koja ju prodala kao belo roblje.

Heffron nudi jednu odličnu akcionu scenu i poneku solidnu, povremeno ima i napetosti, ali kad nema zvezde u ulozi koja treba da bude osnovni nosilac nasilja, onda nema ni akcije jer se protagonista silom krije, tako da je TRACKDOWN začuđujuće lišen uzbuđenja, čak i u pokušaju, a nudi zapravo sasvim dovoljno nekonvencionalnih rešenja da bi se moglo reći kako ovde imamo posla sa prilično potentnim materijalom za nekog Chucka Bronsona, recimo. Ipak, Bronson i bratija nisu tu. Tu je Mitchumov sin, i rezultat nije izostao.

* 1/2 / * * * *

KILL

Nikhil Nagesh Bhat snimio je prilično zakasnelu refleksiju na indonežanske bespoštedne akcijaše za koje su se specijalizovali Timo Tjahjanto i Kimo Stamboel, pošto ih je onomad još inicirao Gareth Evans.

Film pod naslovim KILL dobio je distribuciju u Americi, firma Davida Leitcha je odmah najavila da će praviti rimejk (kao da on već nije overio voz u BULLET TRAINu) i odjednom se stvorio ovde utisak kao da tu ima i šta da se vidi i šta da se nauči.

Nažalost, KILL je prvo za indijske standarde srazmerno kratak film i sa 100 minuta krtine, to je red veličina kao američki film od 50 minuta. Međutim, na IMDB ne vidim alternativno trajanje. No, u samom filmu imamo neku kao melodramu koja je prekraćena a opet je i kao takva sa karakterističnom indijskom persiflažom. Dakle, možda je KILL sniman za izvoz, ali je pamet u njemu mahom lokalna ostala, tako da sve što se tiče odnosa među likovima, motivacija i sl. ima tu bolivudsku naivnost. Ona sama po sebi ne smeta jer ubrzo ovo postaje sat i po jedne manje-više jednolične, premda u proseku pristojne tuče u prilično repetitivnim ambijentima voza, u kojima nema gradacije, nema onog stila koji je u tom pogledu nosio SNOWPIERCER.

Kretanje voza ne utiče na fiziku borbe, svi se kreću i bore kao da se šetaju u parkiranom vagonu i prostor se tek povremeno zatrese što realno čak i u jugoslovenskom filmu nije bio slučaj - stavljali su daske pod vagon i skakali po njima, da bi se bar malo klatio.

Ovde dakle imamo manje-više jednoličnu tuču, nedovoljno brutalnu za Tjahjanove standarde, ne iznad nivoa neke prosečne tuče u produkciji Chada Stahelskog i to je to.

E sad hajp mašina je stvorila utisak kako je ovo najnovija neka moda u svetu akcije, tako da verovatno ljubitelji gore fightinga neće mnogo da se obaziru na moje reči, niti treba. Ali, shvatiće se da su uzaludno verovali u hype kad film krene i vrag odnese šalu.

Vrlo skromno, sve u svemu.

* * / * * * *

DOWNTOWN

DOWNTOWN Richarda Benjamina je jedan buddy cop film iz 1990. koji mi je promakao ali evo sustigao sam ga.

Richard Benjamin je režirao nekoliko filmova u kojima je bilo akcije ali najpre bih rekao da je ovaj izvorno glumac ekspert za melodramu i komediju, a gost u akcionom filmu i trileru.

Otud, ovde nudi nekoliko zanimljivih triler situacija koje su sveže jer su drugačije i odigrane su iz likova, a opet kad se dođe u sfere čiste akcije, film je najslabiji. Isto tako mirne scene su izvedene dosta "otvoreno", bez žanrovskog predznaka, prilično amorfno, tako da imamo dosta stilske neodređenosti koja se na kraju ispostavlja kao ključni hendikep filma.

Otud ovde ima i čisto komičnih scena i vrlo pitomih odnosa među likovima, ali i onih nestašnih, i iznenađujuće brutalnih akcionih prizora. Benjaminov film je u tom smislu prilična salata ali ga solidan cast i priča drže na okupu.

Anthony Edwards igra mladog policajca kog po kazni prebacuju u filadelfijski geto a tamo ga dočekuje Forest Whitaker u ulozi prekaljenog detektiva čija će ga energija i veština zavesti da se ozbiljno bavi rešavanjem zločina, naročito kad naiđe jedan u koji je po više osnova lično investiran.

Edwards i Whitaker su odlični. Joe Pantoliano je jako zanimljiv kao psihotični ubica u službi negativaca. I uprkos stilskim nedoslednostima, film je na kraju ipak prijatan za ljubitelje i poznavaoce žanra kojima ne smeta što nije crossoverovao u sferu dobrog filma.

* * / * * * *

BAD BOYS: RIDE OR DIE

Adil i Bilall se posle odbacivanja celog skoro gotovog DCEU filma u Warneru, sa velikim komercijalnim uspehom vraćaju na scenu sa četvrtim BAD BOYSom, sa podnaslovom RIDE OR DIE.

Od momenta kad je Michael Bay prestao da režira Bad Boyse izgubila se ona ikoničnost grada, junaka i akcije. Prosto, Adil i Bilall ni u trećem delu nisu uspeli da postignu tu fizionomiju blokbastera koja je bila neophodna za ovaj serijal jer je u njoj znatnim delom njen smisao.

Njihov stil prosto nije takav i ono što je njihov fokus to je priča, što je pomalo paradoksalno, ako imamo u vidu da je priča samo jedna od komponenata izraza ovakvog filma, važna ali ne presudna.

Ipak, kako je treći deo bio oživljavanje serijala posle skoro dve decenije pauze onda je deo "poreza na kambek zvezda" morao biti plaćen kroz "priču" u kojoj njihovi likovi sad dobijaju neke životne okolnosti, nove izazove i sl. Četvrti deo nastavlja sa tim, i na neki način, rekao bih da ima fundamentalno bolju ideju nego treći film - dakle Marcus ima infarkt i nađe se s one strane posle čega se vrati kao izmenjen čovek sa komičnom okrenutošću duhovnosti. To je čak možda bilo bolje da se desilo u trećem jer je jači impuls na odnose među likovima.

No, šta je tu je. Kao i u četvrtom DIE HARDu i LETHAL WEAPONu, sad imamo neki dodatni lavirint nebitnih likova, za koje ne mogu reći da se pisci ne trude da uklope, ali svi znamo da su Mike i Marcus osnovna stvar.

I tako na kraju mora biti, i tako na kraju i jeste. Međutim, ovo više nije Michael Bay. Što zbog uslovnosti priče, što zbog Adila i Bilalla, sve je malo gurnuto u smeru televizije, i to ne baš HBOa, ako se razumemo.

No, s druge strane, taman kad se nadviješ nad neki aspekt koji je pogrešno mutiran, vidiš i poštenu izvedbu.

Tako su meni utisci o ovom filmu varirali od * * do * * *, gde je niža scena više usled onoga što nije a trebalo bi da bude a više usled stvarno poštene realizacije.

Akcija u završnici je prilično jaka, ali prosto nema nijedan ikoničan kadar kao kod Baya. I sve pre toga je korektno u akcionom aspektu, ali nije to onaj stari nivo.

Pa ipak, ako imamo u vidu da su BAD BOYSi bili neka avangarda u tada omniprezentnom žanru buddy cop filma, a da su danas maltene ili čak bukvalno jedina validna franšiza tog tipa, onda i naši zahtevi moraju da se prilagode.

Ako sam Riggs ne snimi film o sebi kao što najavljuje, svakako ćemo se udaljavati od dometa LEHAL WEAPONa. Već smo ove godine imali AXEL F na Netflixu koji sa BAD BOYS deli producenta i scenaristu, i pristup.

S druge strane, imali smo i osveženje, izuzetan rimejk ROAD HOUSEa Douga Limana koji zarobljava duh Gibsona i Blacka. Dakle, uvek će negde postojati ono što volimo, samo možda ne tamo gde bismo voleli da to stoji.

FILM DAVNE BUDUĆNOSTI

Dokumentarni film, odnosno preciznije rečeno estetizovani snimak panel diskusije, FILM DAVNE BUDUĆNOSTI Darka Bajića i Siniše Cvetića (koji je pre svega bio zadužen da tehnički administrira dešavanja), podseća na novi roman omiljenog pisca.

Došli ste u knjižaru. Uzeli ste u šake novi roman omiljenog pisca. Na koricama piše sinopsis, na prvo čitanje vidite da podseća na nešto što je ranije već pisao i slutite na koji način to može biti dobro, ali vas pomisao opet malo deprimira. Želite nešto sveže, a ovo nije to.

Međutim, onda dođete kući s knjigom i krenete da je čitate i ubrzo se podsetite zašto je taj čovek vaš omiljeni pisac. On je uzeo ono što ste očekivali i napravio nešto potpuno neočekivano od toga na skroz nov način. I prelepo je.

Tako i ovde, znate da će sat i po filma FILM DAVNE PROŠLOSTI u kom Darko Bajić vodi dijalog sa Mišom Radivojevićem, Đorđem Kadijevićem, Borom Draškovićem i Zdravkom Šotrom biti neki idiotizam. U najmanju ruku zato što su ova trojica ipak filmski umetnici, kakvi-takvi, doneli su nešto značajno našem filmu, kakvom-takvom dočim je Zdravko Šotra sve suprotno od toga, maltene u prvo vreme nije ni bio filmski reditelj nego su mu uspelije TV radove prebacivali na traku, a kada je ZONOM ZAMFIROVOM zaista postao filmaš, to je zaista nešto što je u svakom pogledu daleko od bilo kakve umetnosti i doprinosa bilo čemu.

Šta će Šotra za ovim stolom, neobjašnjivo je. A i drugim sagovornicima stvara nelagodu. Pa ipak, kada posle uvodnog Kadijevićevog monologa kako je današnja civilizacija u totalnom sunovratu, kako nema autora, kako nema novog Bergmana, kulturne politike, identiteta, nema ničega, sjajno je što se Šotra složi jer evidentno i njemu fali novi Bergman.

Jedini sagovornik među ovima koji ima šta da kaže, ako već mora, jeste Miša Radivojević i, hajde da kažemo, Kadijevićeva grmljavina o propasti svega barem ima neku dozu erudicije u sebi. Dakle, cela ideja da se ljudi sa periferije svetskih filmskih dešavanja, u sumrak svojih karijera dovedu da kontempliraju ima li spasa filmu je perverzna. Da je dat neki kontekst i napravljena drugačija selekcija, bilo bi zanimljivo da među njima bude jedan populista i antiesteta Šotra, ali konteksta nema. Samo neko ko zna naše reditelje može pomisliti da ova četiri čoveka nisu ravnopravno tretirani mislioci.

Međutim, kada Darka iscrpe teške teme, poželi da malo priča o pičkama, i onda pita kolege kako su skidali glumice. Ovde ipak ima posla sa četiri gospodina koju mu ne mogu dati ono što on želi, i daju neke vrlo uzdržane odgovore, filozofske, blago šaljive.

I onda Kadijević konstatuje da je pomenuo važno pitanje erotike ali nije najvažnije PITANJE SMRTI.

Zatim sledi Kadijevićev monolog o smrti, na koji se nadovežu kolege skromnim doprinosima vidno razočaravši Darka.

Na kraju, pošto su odlučili da ostave kamere da rade dok su sagovornici odlazili od osvetljenog stola u mračnom studiju čuje se i nekakav peh Đorđa Kadijevića što ima neki Punkd appeal, mora se priznati, neku Jackass dimenziju da se posle ponižavajućeg izgovaranja fraza sa Šotrom, ove časne starine još naprave i potpunim budalama.

Ovo je nešto skaredno i da je u očekivanim okvirima glupo ne bi ni zasluživalo diskusiju. Međutim, ovo je Darko Bajić, sve je sem očekivano.

120 BATTLEMENTS PAR MINUTE

Jacques Audiard je bio jedan od producenata filma 120 BATTLEMENTS PAR MINUTE Robina Campilloa, u kojima je ovaj reditelj ponudio jedno autobiografsko viđenje pariskog ogranka pokreta Act Up koji je osnovan dve godine posle njujorškog i vršio je razne aktivističke operacije sa ciljem da se poveća vidljivost HIV+ osoba, pribave novi lekovi za lečenje, obezbede kondomi za školsku decu i sterilni jednokratni špricevi za narkomane itd.

Act Up se evidentno nadovezivao na razne ranije forme francuskog protestnog radikalizma i povremeno je pravio spektakularne performanse i diverzije.

Film zarobljava deo tih akcija, i prikazuje njihovu energičnost i zavodljivost, uvodi nas u svet političkog organizovanja poput veoma dobra egzistencijalističke drame ali usput gradi jedan narativ i o samim ljudima, a unutar njih o virusu, o AIDSu kao bolesti.

Campillo je maestralan u svim ovim sferama. Ne samo da briljantno i  nesvakidašnje energično i ubedljivo ekranizuje svaki od aspekata priče o borbi protiv side početkom dvehiljaditih već neprimetno prevodi priču iz maltene urbane gerilske storije o kreativnim i neustrašivim aktivistima u raspad njihovih tela i tada još uvek neumitnu smrt od AIDSa.

Otud, Campillo snima nešto što je praktično hronika jednog perioda gde postiže ono što je bio cilj junaka filma, da pokažu ljudima o čemu se zapravo radi.

Campillo je nemilosrdan u prikazu deterioracije i umiranja kao što je neumoljiv i kada ekranizuje seks kom daje jednu estetizovanu dimenziju ali i nekontrolisanu, praktično animalnu energiju koja sugeriše da iz toga svašta može da ispadne.

Tehnički ovo jeste film o istinitim događajima, sa autobiografskim elementima ali i sa fikcionalizovanim likovima. Pa ipak, neću mnogo pogrešiti ako ga dam za uzor kako se može snimiti istinita priča koja istovremeno obuhvata događaje i ulazi u njihovu najdublju suštinu.

* * * 1/2 / * * * *

BOŽJI GNJEV

Nema jugoslovenskog krimića ni na stranici ni na ekranu bez hrvatskog.

A u filmu BOŽJI GNJEV Kristijan Milić snimio je jedan od najboljih primeraka žanra na prostorima zemlje koja više ne postoji, u poslednjih desetak godina.

Ponovo je radio po scenariju i literaturi Josipa Mlakića i vraća se u milje kojim sjajno vlada, to je zona kontakta između HVO i muslimanskih paravojski u Bosni, gde nekadašnji profesor matematike a sada prekaljeni ratnik kreće da istražuje tajnu operaciju u kojoj mu je poginuo brat.

Zadatak na koji su išli enigmatičan jer su momci bili izdašno plaćeni da odu negde gde niko ne zna šta bi moglo da postoji, i da se nađe, a kako istraga odmiče, glavni junak i njegova okolina nailaze ne samo na zid ćutanja već i na likvidatore povezane sa tajnim službama i dubokom državom Matice Hrvatske.

Srce tame, junak će pronaći u Zagrebu ali ne pre nego što ne u istrazi ne iscrpi maltene beketovski univerzum zone kontakta u kom orbitira jedan ograničeni broj ratnika, civila i mufljuza.

Kristijan Milić je snimio tvrd krimić sa uzorima u američkom filmu sedamdesetih. Fotografija Mirka Pivčevića fino estetizuje neprijatni zimski ambijent ratišta iza kog se krije jedan no nonsense odnos prema naraciji u svakom pogledu.

Kod Milića nema suvišnih stvari, nema digesija koje išta remete iako je film bogat karakternim detaljima. Mlakićev scenario pre svega ima odličnu misteriju u centru i njeno razrešenje je moram reći ne samo po mom ukusu nego kad je postavljeno pomislio sam da uzaludno priželjkujem da se baš tako razreši.

Nisam čitao literarni izvornik pa ne znam u kom je smeru išla adaptacija ali čim je književnik i scenarista, pretpostavljam da je sve kako je pisac hteo, a gledaoci zaista nemaju na šta da se žale. Svakako bih se iznenadio ako bi se ispostavilo da u knjizi ima nekih motiva koji su nepravedno izostavljeni.

Tema filma je specifična, ne znam tačno kako će moći da se pogleda kod nas, možda na FESTu, ali kad god to bude, ljubitelji i poznavaoci žanra treba da hodočaste tu projekciju.

* * * / * * * *

THELMA

Pošto postoji podvrsta akcijaša sa geronto junacima, i mimo Clinta Eastwooda, bitno je reći da se THELMA izrazito lažno promoviše. Ovo nije akcioni film sa bakutanerom u glavnoj ulozi. Nije čak ni triler. Ovo je vešto postavljena i manje vešto ali ipak dosta solidno izvedena komična meditacija o starosti koja ima isti zaplet kao BEEKEPER, samo se nikada ne pojavi Statham.

Dakle, šta bi bilo da bakutanera iz BEEKEPERa online prevara nije gurnula u suicid odnosno smrt nego da je odlučila da sama nađe počinioce i obračuna se sa njima.

Film koji proističe iz toga govori o ranjivosti starih ljudi, njihovoj usamljenosti, svojeglavosti ali i vitalnosti i lucidnosti koju stiču baš kroz starost.

Najslabiji likovi u filmu Joela Margolina su zapravo karikaturalni sredovečni ljudi, u ulozi Thelminih ćerke i zeta, i čini se da je ovo film koji razume starije i mlade, ali ne i sredovečne.

Da je bio u stanju da razume sve generacije i da održi konzistentnost, bio bi ovo izuzetan film. Ovako je prilično okej, nošen pre svega šarmom Jane Squibb i Richardom Roundtreejem kao njenim sidekickom koji nimalo ne referiše na SHAFTa u ovoj ovoj roli, a opet nije doveden do paroksizma kao Morgan Freeman i osvežava dešavanja u kadru.

THELMA je bolji film u utisku nego u izvedbi ali to na kraju krajeva i jeste presudno.

* * * / * * * *

MY BULY REKRUTAMY

Ljubomir Levicki režirao je ukrajinski propagandni lažni dokumentarac MY BULY REKRUTAMY.

Sama forma ovog projekta je praktično ključna enigma sa kojom se ovde susrećemo. Naime, ovo je propagandni film, namenjen prevashodno inostranoj publici, snimljen u fomi dokumentarca mada je to iz slike, iz strukture, iz onoga šta i kako ljude govore, evidentno da nije.

Međutim, ovo nije ni mockumentary jer nedovoljno insistira na konvencijama dokumentarca kojima nas ubeđuje da jeste dokumentarni film, niti se dramski razrađuje u bilo kom smeru. Film ostaje ravan sve vreme, ređa glumljene testimonijale ukrajinskih dobrovoljaca i jedne dobrovoljke, filovane evidentno lažnim found footageom iz borbe, i sve to garnirano michaelbayovskim slo-mo fetišizacijama trupa koje su doterane po zapadnoj vojnoj modi i rade u nekim vrlo dizajniranim ambijetima, kao što je MMA vežbaonica zgodno nazvana Ragnarok.

Ne znam da li Levicki nije uspeo bolje da "lažira" dokumentarnost, ili mu je bila namera da napravi mockumentarac ali nije uspeo da u njemu postavi dramski okvir kako treba, ali rezultat je ekstremno neobičan.  Kako o filmu ni inače nema informacija, garantovano će imati veoma zbunjene gledaoce.

LA GRAVITE

LA GRAVITE Cedrica Idoa je zaista grozan derivat banlieu gangsterske melodrame i nekakvog nedokuvanog SFa. Pogledao sam ga pre svega jer ga je snimao izuzetni David Ungaro, ali za fotografiju eventualno možemo reći da je najmanje sporan deo filma.

KISS THE GIRLS AND MAKE THEM DIE

Redak je slučaj da isti reditelj radi i holivudske originale i italijanske knock-offove ali to se upravo desilo Henry Levinu, reditelju dela serijala o Mattu Helmu kada je dobio da snimi KISS THE GIRLS AND MAKE THE DIE, produkciju Dina De Laurentiisa koja je pokušala da se plasira na američkom tržištu kao Bond-spoof.

Međutim, film je nedovoljno smešan da bi bio spoof a zaplet je do te mere sličan Bondu da ćemo ga bukvalno imati koju godinu kasnije u MAJESTY'S SECRET SERVICE gde negatiac planira sterilizacju čovečanstva.

U tom smislu, do te mere je teško shvatiti da je ovo trebalo da bude komedija da se zaista pre može reći da je ovo pre knock-off Bonda. Međutim, tu tek ne funkcioniše jer u filmu bukvalno nema akcionih scena.

Stoga ovo je jedno granično gledalačko iskustvo iz 1966. bitno samo za ljubitelje i poznavaoce Bonda.

CAT PERSON

Kratka priča Kristen Roupenian po kojoj je nastao film CAT PERSON postala je viralna kada se pojavila na stranicama jednog američkog časopisa. Film snimljen po njoj zaslužio je istu sudbinu ali ipak ostao je u okvirima cenjenog indie filma, što je šteta, pošto je Susanna Fogel, sad već prekaljena televizijska rediteljka, u nekoliko navrata već pokazala da spada među najperspektivnije tehnologe američkog filma, na razmeđi indieja i mainstreama.

CAT PERSON se žanrovski može odrediti kao triler, u izvesnom smislu možda i horor, iako se suštinski sklop događaja kreće unutar okvira melodrame. Dao objašnjenja za ovaj raskorak u žanrovskim definicijama možemo naći u tome što Susanna Fogel s jedne strane koristi dosta narativnog i vizuelnog žargona trilera i horora, kreirajuči istinski suspense i stravu, a deo u tome da su odnosi o kojima film govori zapravo užasni i prepuni strave i opisu činjeničnog stanja i emocije ljudi.

CAT PERSON je naizgled jednostavna priča o mladoj studentkinji koja upoznaje starijeg momka i zaljubi se u njega. Posle dejta na kome imaju i seksualni odnos, ona se smori i odluči da raskine. On to ne podnosi lako.

I to je manje-više cela priča.

Međutim, to je samo temelj. I Susanna Fogel uz pomoć Michelle Ashford koja je adaptirala priču sve to pretvara u veoma ekspresivnu celinu u kojoj se subjektivni pogled junakinje koji obuhvata percepciju stvarnosti, strahove, snove, slutnje, disocijativne pojace itd. Strava proističe naravno iz ovog post-#MeToo trenutka u kome su odnosi između muškaraca i žena maksimalno patologizovani i ispunjeni strahom, kod žena od toga će biti silovane, iskorišćene, izmanipulisane a kod muškaraca da će biti optuženi da su učinili nešto nedolično.

Film kreće citatom Margaret Attwood u kom ona kaže da se muškarci plaše da će im se žene smejati a žene da će ih muškarci ubiti, i potom sledi slika društva u kom su oba ova osećaja dovedena do maksimuma a strah dobija fobične razmere.

Film hrabro demistifikuje danas već celu industriju patologizacije muško-ženskih odnosa, pa to može delom objasniti zašto nije dobio neki veći hype mimo kritika, i pokrenuo neko interesovaje u društvu. S druge strane, naravno, kritikuje i razne slabosti oba pola koja ih dovode do toga da emocionalno povređuju jedni druge, tako da film je i društveno kritičan ali i psihološki intrigantan.

Kada tome dodamo da Susanna Fogel generalno svemu, kog god da je žanra, prilazi sa dozom smisla za humor, rezultat je intelgentan i gledalački izuzetno uzbudljiv. Već su u A SPY WHO DUMPED ME videlo sa Susanna Fogel i scenarista David Iserson vole da naizgled winningly stupid stvari na inteligentan način. Ovde se Fogel snašla i sa materijalom koji iziskuje inteligentan pristup i odgovorila je izazovu.

* * * 1/2 / * * * *

THE LIST OF ADRIAN MESSENGER

John Huston nekako nikada nije uspeo da me ubedi u svoj status velikog reditelja, više sam mu verovao kao velikoj holivudskoj faci koja je sticajem okolnosti potpisala neke bez sumnje izuzetne filmove. Međutim, Huston je snimio naprosto previše filmova koji su bili slabi i odavali utisak nezainteresovanosti da bih mogao da ga sagledavam klasika za kog važi.

Kad sam prvi put kao klinac gleda THE LIST OF ADRIAN MESSENGER, ostavio mi je utisak jezivo arhaičnog gimmick filma čak i za svoje vreme. Naprosto, ovaj film iz 1963. izgledao je kao da stiže iz 1943. i to ne zbog toga što je fundamentalno jako dobar pa ne mora da robuje pomodnostima.

Naprotiv, film je zbog toga što nije imao nijedan fundamentalni kvalitet izgrađen na svakoj mogućoj pomodnosti, raznim ironičnim zahvatima koji su jezivo glupi, i sa tim jednim blaziranim osećajem mase poznatih glumaca da zahvaljujući svojoj i rediteljevoj reputaciji snimaju nešto posebno, bez spoznaje da je to što rade potpuno smeće.

Iz današnje reprize, utisak mi je gori nego prvi put. Ako išta film je potpuno reduntantan, i za produkciju, i za samu ekipu, pa i reditelja koji ovde - paradoksalno - ne samo da pokazuje da ga ništa od ovoga preterano ne zanima, nego to sve podvlači sa par pomodnih intervencijama koji najpre signaliziraju pokušaj da se distancira od vlastitog rada i nekako ga udalji od mejnstrima.

MR MAJESTYK

Charles Bronson i Steve McQueen su mi u detinjstvu nametnuti kao velike mačo ikone jer su bili omiljeni glumci moje majke.  Od tada do danas, dakle, skoro četrdeset godina, njihove filmove sam uvek gledao sa velikom pažnjom i uvažavanjem iako moram priznati da mi je Bronson generalno dosta slab i antipatičan glumac na većini nivoa i više ga vezujem za nekoliko filmova (baš iz detinjstva) koje jako volim (takođe, ima tu i uticaja porodice) nego što mi je kontnuirano interesantan ili čak prihvatljiv.

U suštini, Bronson mi je u velikom delu svojih uloga prilično smešan lik čije mogućnosti ne dobaciju ni blizu mačističke i herojske pretenzije.

Međutim, Bronson se u toku svoje karijere minimalno pravio pametan i bar su tilmovi gde možemo očekivati neku vrstu žanrovskog odnosno repertoarskog standarda i on je zaista glumac koji je dosta zavisio od reditelja i produkcije u užem smislu.

MR MAJESTYK sam gledao kao klinac i film mi je bio užasan, ali kad sam ga našao na Apollonu odlučio sam da ga repriziram i vidim da li je moguće da su Richard Fleischer i Elmore Leonard napravili nešto do te mere užasno.

Moram priznati da mi je u detinjstvu ovaj film bio smrtno dosadan i da me je razočarao manjak akcije i uzbuđenja. Kao odraslom, utisak je još drastičniji jer su mirne scene kojih je film prepun, kao i beskrajni dijalozi bez tačke i zapete, zaista abismalni.

Akcija je mediokritetska, a nelogičnosti - sa kojima je poznato da nemam problem, štaviše malo ko voli da je nešto glupo koliko ja - ređaju se i tamo gde treba, recimo da bi krenuo film i tamo gde zaista nema razloga za to.

Film se pritom ne ponosi svojom glupošću. Štaviše, deluje mi da su gi svi zajedno u ovoj ekipi shvatili mnogo ozbiljnije nego što treba.

Chuck je ovde zaista najmanje kriv. On je ukočen i umrtvljen kao inače, ne pada mnogo ispod svojih standarda. Na nekoliko mesta čak uspeva da uspešno plasira neku Leonardovu duhovitost iako on svakako nije profil za ovakvu ulogu. Pa ipak, ne bi ovaj film bio bolji ni sa optimalnijim glumcem.

HIGHER AND HIGHER

Tim Whelan je za RKO snimio izuzetnu muzičku komediju STEP LIVELY sa Frankom Sinatrom u glavnoj ulozi. Pre toga, međutim, Whelan i Sinatra su za RKO radili na jednoj drugoj muzičkoj komediji koja je donela prvu veću Sinatrinu ulogu, doduše na glavnu, u kojoj igra samog sebe, u zapletu o posluzi propalog bogataša koja smišlja način kako da mu povrati bogatstvo i spase svoju egzistenciju. Reč je o filmu HIGHER AND HIGHER. Chairman se u to uklapa kao komšija, pevač u usponu koji dovodi do poremećaja romatičnih energija među ženama koje su tu prisutne.

Whelan se ponovo jako lepo snalazi. Jedan od scenarista filma je poznati reditelj Joshua Logan i priča se stabilno i duhovito kreće kroz sve neophodne zavrzlame, zabune i vodviljske detalje. U odnosu na STEP LIVELY je ovo ipak manje dinamično i manje anarhično, ali kvalitetno je na svoj način.

Frank izvodi par pesama naravno, iako se samo pevanje u dijegezi javlja relativno proizvoljno.

* * * / * * * *

NONE BUT THE BRAVE

Frank Sinatra je režirao svoj jedini film 1965. godine i reč je o veoma atipičnom ratnom filmu u kom je evidentno po mnogo osnovao ispitao granice svog zvezdanog autoriteta.

Naime, reč je o koprodukciji Warner Brosa i Tohoa, pri čemu je dosta bitnih kreativnih odluka prepušteno Japancima, recimo pisanje priče ali i izvedba specijalnih efekata što daje neke zanimljive rezultate. Recimo, efekti sa maketama iako nisu nužno ubedljiviji od onoga što tada snima Holivud, zaista jesu drugačiji.

Sinatra igra bitnu ulogu u filmu ali ne gura sebe u prvi plan. Zanimljivo je da je Clint Walker u stvari najprominentniji junak, u ulozi pilota koji je prinudno spustio transportni avion na ostrvo koje deluje pusto ali na kom je odavno izolovana i izgubljena japanska jedinica koja u očaju pokušava da sagradi brodić i prosto ode odatle.

Ubrzo, Japanci i Amerikanci otkrivaju jedni druge i kreću da se bore, međutim, pošto su u pat-poziciji, podjednako izolovani i zaboravljeni od "svojih", kreću da sarađuju, i da zajedno opstaju na pustom ostrvu, bar dok im se "sreća" ne osmehne i ne budu otkriveni od svojih, kada ipak moraju da se pobiju.

NONE BUT THE BRAVE je vrlo zanimljiva antiratna priča smeštena u sukob koji objektivno (iako je i John Boorman imao sličan film) nije baš bio podesan za ovakve slike o besmislu rata. Ipak, Sinatra uspeva da napravi zanimljivo ostvarenje koje funkcioniše kao combat movie ali i studija ljudskosti a naročito rasizma jer su obe strane zadojene rasizmom, i da tako progovori o tada aktuelnom unutarameričkom problemu oko kog se angažovao.

NONE BUT THE BRAVE svakako nije nekakav eksces nastao zbog glumčeve sujete. Naprotiv, ovo je film vredan pažnje u kom Sinatra pokazuje da je umeo da izabere i formuliše projekat po kom će se razlikovati.

* * * / * * * *

LATENCY

Moram priznati da su neki odnosi započeti na EDERLEZI RISINGu uspeli da opstanu i dalje, tako da vrlo zanimljiv SF horor LATENCY kao jedan od producenata potpisuje naš čovek, inače specijalista za efekte.

Reč je o kamernoj, klaustrofobičnoj priči o profesionalnoj gejmerki koja pati od agorafobije uzrokovane porodičnom traumom. Jedina osoba sa kojom se viđa je njena prijateljica, takođe wannabe influenserka. Kada jednog dana dobije kao preview novi uređaj koji direktno povezuje um sa računarom, kreću da se dešavaju neke kronenbergovske pojave.

Film je slikao Kaos, bećar kog pamtimo kao Tajlanđanina koji je preko nekih veza Elie Samahe imao jedan užasan film svojevremeno za Warner Bros. Bila je to ekranizacija igre ECKS VS SEVER. Ovde je snimatelj i izvršni producent i reditelju Jamesu Crokeu omogućuje da napravi atmosferičan, kamerni rad u koji se dobro uklapaju vrlo ekspresivni specijalni efekti.

Jedini krupan nedostatak LATENCYja je što Croke nije u stanju da sem koncepta ponudi nešto novo ili nešto naročito dobro na nivou priče. Međutim, gluma dve devojke koje su pre svega modeli (jedna od njih je Sasha Luss koja je u filmu ANИА bila Bessonova muza) je prilično kul, izgled filma je dosta dobar i uprkos kamernosti ne može se optužiti da je dosadan.

U tom smislu, LATENCY je film koji je itekako opravdao svoje mesto u svom upmarket DTV prostoru.

* * 1/2 / * * * *

REVEILLE WITH BEVERLY

REVEILLE WITH BEVERLY je muzička komedija snimljena tokom rata, inspirisana istinitom pričom o mladoj sekretarici radio stanice koja je dobila termin u kom je počela da vrti jive i druge tada popularne muzičke žanrove, napravivši program koji su redovno slušali vojnici pa su na kraju kroz pominjanje nepostojećih pesama kroz njega emitovane i šifrovane poruke.

Ovaj film nije istinita priča i ne bavi se svim ovim aspektima te žene. Samo prikazuje kako je uspela da izbori program i pušta ploče da bi se onda ceo film izrodio u jednu muzičku reviju gde gledamo pevače i orkestre kako izvode svoju muziku.

Kao što znamo ova forma muzičkog filma opstala je sve do šezdesetih u Britaniji tako da je reč o dekadentnoj ali i uspeloj promotivnoj formi svog vremena da se kroz bioskopski materijal promovišu muzičari.

Najpoznatije ime među izvođačima koji svi nastupaju pod svojim imenom je Frank Sinatra.

Režiju potpisuje Charles Barton, prekaljeni profesionalac o čijem sam filmu CAR 99 pisao nedavno.

* * / * * * *

STEP LIVELY

STEP LIVELY je RKO mjuzikl iz 1944. u režiji Tima Whelana, snimljen po pozorišnom komadu koji su ekranizovala i Braća Marx.

Naravno, ovo je potpuno drugačije od estetike MGM mjuzikla koji je raskošan, i trudi se da impresionira svojom tehničkom izvedbom i produkcionom raskoši. RKO je mnogo više efikasan, sa akcentom na glumce, priču i pesme, sa skromnijom vrstom virtuoznosti u igračkim numerama, ali svakako ne bez veštine.

Frank Sinatra ovde igra pozorišnog pisca koji dolazi da vidi šta se dešava sa njegovim komadom koji je platio da se postavi i zatiče pozorišnu trupu smeštenu u luksuznom hotelu u kom sprema mjuzikl i čeka investitore kako bi platila za smeštaj. Izbija opšte vodviljsko zamešateljstvo u kom se ispostavi da bi piščev talenat za pevanje mogao spasiti stvar.

Sinatra ovde formira personu momka koji nije skroz svestan svog efekta na žene koji će kasnije upravo najviše koristiti MGMovi mjuzikli gde će on biti beta mužjak u odnosu na alfu Gene Kellyja.

Ovde je on ipak više alfa nego u spojevima sa Geneom a Gloria DeHaven mu je izuzetno sugestivna partnerka. George Murphy je takođe izuzetan u ključnoj ulozi simpatičnog impresarija i producenta koji je motor cele radnje i glavni generator haosa.

Tim Whelan veoma vešto artikluliše sva dešavanja i sa trajanjem od 88 minuta uspeva da održi jako visok tempo a da pritom film i humor u njemu "dišu", kao i da Sinatra i DeHaven uspevaju da postignu potrebni emotivni efekat.

Uprkos tome što iz današnje vizure, MGM mjuzikli stoje kao temeljna stvar koju na tu temu treba ispratiti, ovaj RKO naslov je itekako vredan pažnje.

* * * 1/2 / * * * *

ON THE TOWN

Stanley Donen i Gene Kelly su snimili svoj prvi spektakularni mjuzikl za MGM u filmu ON THE TOWN gde su doneli niz inovativnih tehnika koje i dan-danas kad se gledaju ostavljaju snažan utisak vizionara u akciji.

Naime, ON THE TOWN je sniman znatnim delom na naturalnim, postojećim objektima u Njujorku, što mu daje posebnu vibrantnost i sve to je vešto kombinovano sa raskošnim setovima koje je radio legendarni Cedric Gibbons sa svojom ekipom. Otud film ima energičnost, stilizaciju ali i dozu povišenog realizma koji se jako dobro kombinuju.

Glavne uloge igraju Gene Kelly i Frank Sinatra, ovog puta uspešno sinhronizovani u glumačkom izrazu, uprkos tome što se njihovi stilovi razlikuju. Gene Kelly je naravno nosilac najvećih plesnih izazova, ali celokupna ekipa, i muška i ženska je na visini zadatka.

Naročito je zadovoljstvo gledati plesne scene u kojima izraz izlazi izvan okvira neke pripovedačke konvencije i gradi potpuno novi nivo ekspresije a takve scene film ima i na početku a naročito na kraju gde te sekvence i svojim trajanjem i ritmom iskoračuju iz očekivanih propozicija. Tu su Donen i Kelly pokazali da su spremni da razbiju konvencije i kalupe u kojima se mjuzikl do tada kretao, a kasniji opus će im dati za pravo

* * * 1/2 / * * * *

MAUVAISE GRAINE

Konačno sam na najboljoj mogućoj, i relativno očuvanoj, kopiji pogledao prvi film koji je Billy Wilder režirao, francuski krimić MAUVAISE GRAINE.

Billy Wilder je napravio neizmeran doprinos krimiću - snimio je jedan od najboljih klasičnih noir filmova i jedan od najboljih filmova o Sherlocku Holmesu i to su stvari koje su nesporne. Kao ljubitelj i poznavalac, dodao bih još čitav niz njegovih doprinosa žanru, ali smatram da se ova dva ne mogu dovesti u pitanje.

Wilder je kao reditelj dugometražnih filmova debitovao u Francuskoj, na početku svog izbeglištva i veoma je zanimljivo da je njegov prvi film jedan veoma interesantan krimić koji nema puno veze sa onim što je radio kasnije, i u tom žanru, a i inače,

Nije pogrešno percipirati da je Wilderov debi zapravo THE MAJOR AND THE MINOR jer je već u njemu pokazao da je velemajstor koji je u stanju da nauči Holivud kako se rade neke stvari. I tu kreće njegov kanon. Međutim, ne samo da je MAUVAISE GRAINE njegov tehnički debi, nego je i vredan film, ali se gotovo nikako ne može uklopiti u njegov autorski opus.

Film je potpisao sa francuskim rediteljem Alexander Eswayem. O njemu se ne zna mnogo, u kontekstu ovog filma. Wilder je često naglašavao da je mnogo stvari na ovom filmu radio sam, a tako pamte i glumci. Možemo pretpostaviti da je Esway imao sporednu ulogu u radu i da je verovatno iskorišćen formalno kako bi se olakšalo skupljanje sredstava. Uprkos nekim produkcionim aranžmanima na filmu FEDORA, ovaj film se smatra jedinom čisto evropskom produkcijom koju je Wilder režirao.

Sam film je veoma zanimljiv. Wilder ga je nazivao svojim "novotalasovskim" filmom iako je izašao 1934. godine. Naime, radio ga je sa skromnim budžetom. Kamere su bile vezivane za automobile i snimalo se u pokretu, bez dozvole, a tema je iziskivala mnogo motorizovanih dešavanja jer je reč o jednom od pionirskih prikaza bande kradljivaca automobila.

Film prati pariskog plejboja koji kada izgubi svoj porodični auto odlučuje da ukrade jedan kome je ostao ključ u bravici za paljenje. Pošto je obećao devojci da će je voziti svojim skupim autom, on ispunjava svoje obećanje ali se odjednom nađe u poteri sa grupom nepoznatih ljudi koji ga na kraju sustignu. Ispostavlja se da su oni banda kradljivaca automobila kojima se dopao njegov talenat.

On kreće da sarađuje sa njima ali kada se posvađa sa šefom bande oko podele plena, i kada se volšebno nađe za volanom auta kome je oštećena poluosovina, odlučuje da rasturi bandu i ubedi ih da prestanu sa time što rade.

Tada je već kasno, policija im je za petama.

Wilder nudi dosta duhovitosti u ovom filmu, ali osim muzike koja je žanrovski karakteristična za komediju ovaj film uspeva da izgradi jednu vrlo zanimljivu karakternu priču, sa dosta zanimljive automobilske akcije sa kolima koja nisu imali previše prilike da gledamo snimljena na ovakav način u filmovima iz te epohe.

Nema rir-projekcija i drugih filmskih trikova. Nije ovo naturalizam, daleko od toga, ali u čisto filmskom pogledu inscenacije, Wilder ovde artikuliše jednu sebi inače nesvojstvenu sirovost.

Lik mladog kleptomana koji postaje štićenik plejboja u bandi je veoma zanimljivo postavljen i u njemu se fino prepliću tragički i komični aspekti ove priče.

Nema sumnje da je ovaj produkcija rezultirala B-filmom za tadašnje francuske uslove, i uprkos evidentnom daru za režiju, ovo iskustvo nije prelomilo Wildera da sebe posmatra kao reditelja.

Zato i ne čudi da je klasik o majoru i malenoj čekao još osam godina kao njegov "propisni debi":

Ova priča je iskorišćena za barem dva filma kasnije, što je karakteristično za Wilderov rad i kasnije.

TAKE ME OUT TO THE BALL GAME

Busby Berkeley, jedan od najvećih reditelja i generalno autora mjuzikla klasičnog Holivuda, imao je priliku da sarađuje sa Gene Kellyjem i Stanley Donenom kao kreatorima plesnih tačaka na filmu TAKE ME OUT TO THE BALL GAME.

Frank Sinatra i Gene Kelly igraju dvojicu bejzbol igrača iz vremena kada je ovaj sport bio u povoju 1906. godine. Stoga uporedo sa sportskom karijerom njih dvojica nastupaju i kao zabavljači i od te dve delatnosti žive. Kada krene bejzbol sezona u njihov klub stiže novi vlasnik, za kog se ispostavlja da je u stvari zgodna ženska koja jako dobro poznaje igru i naravno odmah privuče pažnju njih dvojice.

Dok se sezona lagano formira u pobedničku, ljubavni trouglovi, uplitanje mafijaša i razne strasti prete da rasture tim i razdvoje dva prijatelja.

Film je raskošan, ima dosta humora, ima maštovitih i izvrsno izvedenih muzičkih numera, i ima dosta zapleta što je uprkos vodviljskim korenima ipak atipično za mjuzikl sa ovolikom dozom scensko-muzičkog spektakla. U tom pogledu, TAKE ME OUT TO THE BALL GAME zaista drži tonus i ne popušta.

Izvrsno je produkciono dizajniran, opet je za MGM posao uradio njihov velikan Cedric Gibbons.

U izvesnom smislu, Berkeley nije uspeo da reći samo jednu glumačku jednačinu. Naime, Gene Kelly i Frank Sinatra u ovom filmu naprosto nisu na istoj frekvenciji kad je reč o glumačkoj igri. Kelly je prosto mnogo više cartoonish od Sinatre koji je mnogo više dramski utemeljen. Otud je Kellyjev protagonizam u percepciji priče malo ugrožen, barem iz vizure modernog gledaoca kome Sinatrin stil igre mnogo više prija.

Esther Williams kao "kupačica" ovde ima jednu zanemarljivu plivačku scenu ali se jako dobro snalazi "na suvom" sa onim zadacima koje joj nameću priča i plesno-pevačke tačke i pokazuje solidan komičarski dar.

TAKE ME OUT TO THE BALL GAME nije A-spektakl MGMove Technicolor ere mjuzikla ali je jako dobar primer grupe vrhunskih stručnjaka u punom angažmanu.

* * * / * * * *

IT HAPPENED IN BROOKLYN

Isobel Lennart koja je svedočila pred HUACom, imala je nekoliko uspešnih muzičkih komedija sa Chairmanom u njegovoj MGM fazi. IT HAPPENED IN BROOKLYN u režiji Richarda Whorfa koji nije snimio mnogo filmova ali su mu davani teški zadaci, donosi zamršenu priču o američkom vojniku koji se vraća u rodni Bruklin, tu upoznaje simpatičnu nastavnicu muzičkog i naseljava se kod domara škole dok se ne snađe, i dok vaga svoje opcije pojavljuje se Englez kog je upoznao pred povlačenje, i čiji ga je deda zadužio da od njega napravi čoveka.

Dakle, ovo je film u kom se dešava svašta, a ima i dosta zapleta, a na sve to Whorf stavlja veliki akcenat na muzičke numere, zato su u glavnim ulogama Frank Sinatra, Kathryn Grayson i Peter Lawford. Muzika je vrlo uspeo deo ovog filma, iako u pojedinim momentima na nivou tonske montaže deluje naivno, kako tehnički tako i na planu dijegeze, neki aranžmani imaju naprosto više instrumenata u snimku nego u kadru a Whorf ne gradi utisak subjektivnosti usled kog junaci "čuju više":

Ali, to je minorna primedba jer sasvim funkcioniše u konvenciji koju Whorf gradi a glumci uspevaju da nam "prodaju". Na nivou priče, postoji samo jedna primedba, Isobel Lennart ne uspeva da nam skroz "proda" ljubavni trougao između troje glavnih junaka i njime kao gledalac nisam bio do kraja zadovoljan, naprosto jer nije bio karakterno i emocionalno utemeljen.

Međutim, ovo je celina koja zaista ima veliki akcenat na muzičkom aspektu i koliko bi mogao, dramski aspekt zaista vrlo malo trpi.

Whorf veoma vešto estetizuje dešavanja u crno-beloj tehnici a legendarni Cedric Gibbons potpisuje aspekte producionog dizajna i to se vidi. Ovo je film o čijem izgledu se itekako vodilo računa.

Skupljeni su pravi ljudi za zadatak i rezultat nije izostao.

* * * / * * * *

THE KISSING BANDIT

THE KISSING BANDIT koji je režirao Laslo Benedek smatra se jednim od težih MGMovih promašaja svog vremena, važi za film kog se ekipa stidi, Sinatra njime nije bio zadovoljan itd.

Međutim, ovaj komični vestern mjuzikl je pravo uživanje i to ne nužno samo za Sinatrine fanove.

Naprotiv, ovo je pre svega izuzetno duhovit komični vestern sa pevanjem, u kom postoji izuzetna hemija među glumcima i puno dobro pripremljenih situacija u kojima mogu da zablistaju. 

Chairman of the Board ovde igra sina meksičkog bandita kog je otac poslao na studije u Bostonu u uverenju da je lokalna gostionica porodični biznis. Kada se sin vrati sa diplomom iz hotelijerstva, veoma se iznenadi kada ga dočeka posao vođe bande koji je poznat po tome da svaku ženu koju opljačka poljubi i tim poljupcem toliko očara da padne u nesvest.

Sin nevoljno prihvata zadatak ali već u prvoj akciji se zaljubi u mladu damu koju je trebalo da poljubi. Međutim, do poljupca ne dođe a ona je ćerka španskog guvernera, a i ona se takođe zagledala u njega.

Njih dvoje pokušavaju da započnu svoju zabranjenu ljubav dok Španci dovode razne komične likove sa idejom da ulove naslovnog junaka.

Frank Sinatra i Kathryn Grayson su i glumački i pevački sjajni u glavnim ulogama. Laslo Benedek nikada nije bio reditelj A-lige i njegov istorijski najznačajniji film je više izuzetak u filmografiji nego pravilo, ali ovde se snašao kao solidan profesionalac i pre svega je pokazao osećaj za komički tajming. Film je naprosto vrlo duhovit i veoma je solidan tempo ređanja duhovitih situacija i detalja.

Kolor u kom snima Robert Surtees je MGMovski Technicolor kakav uvek volimo da vidimo. Uz duhovite, kičaste kostime daje filmu izgled spektakla iako je ovo daleko od najskupljeg mjuzikla svog vremena što takvu propast na blagajnama čini još čudnijom.

Moguće je da je reč o nostalgiji ili da su nam kriterijuma erodirali ali ovo je film koji zaslužuje da proceni iznova.

* * * 1/2 / * * * *

BEVERLY HILLS COP - AXEL F

Ne bi Joseph Gordon-Levitt prihvatio da igra u novom BEVERLY HILLS COPu da je to nešto bezveze.

I to je bio najpouzdaniji i jedini znak da se gledanje AXEL Fa neće pretvoriti u neku agoniju i neprijatnost. Pa ipak, film nije mogao izbeći mikroskopsku analizu i razmaštavanje šta je moglo drugačije, ali to je uvek tako sa zakasnelim nastavcima u kojima autori i producenti više nisu oni koji kontrolišu narativ.

Ovakva pitanja se nisu postavljala 1987. ili 1994. kada su izašla prethodna dva nastavka od kojih je jedan bio jednodimenzionalni prevashodno akcioni film Tony Scotta a drugi nevešto izvedena policijska farsa Johna Landisa, gde se u oba gubila supstanca Brestovog remek-dela koje je donelo nešto zaista višeslojno - mladog crnog komičara nesputane energije u ulozi policajca iz najsiromašnijeg radničkog grada koji odlazi da reši u slučaj u najbogatijem američkom naselju.

Taj film je imao duh, kako humor tako i krimić i akciju, sve je proisticalo organski jedno iz drugog ali Brest je bio takav reditelj u to vreme, sposoban da definiše pojmove. Napravljene su nebrojene kopije BEVERLY HILLS COPa i MINDINGHT RUNa pa i GOING IN STYLE, ali nijedna nije imala snagu originala jer nije bila tako lepršava u postupku i bogata u sadržaju. Slično Jonathanu Demmeu nekada i Dougu Limanu sada, Brest je bio reditelj koji je imao sposobnost da miri žanr sa studijom karaktera, da gradi napet film pun scena koje su atipične za dati formalni okvir, a kopije su se paradoksalno najpre vezivale za formu.

Zato je ovogodišnji rimejk ROAD HOUSEa u produkciji Joela Silvera tako genijalan potez. On je uzeo film jednog reditelja suženih žanrovskih pogleda i dao ga Dougu Limanu koji mu je doneo novu dimenziju.

Brestu se dešavalo obrnuto - njegovi izvornici su kasnije eksploatisani kroz guranje u kalup.

Otud, ovaj četvrti film ne samo da dolazi sa svim rizicima zakasnelog nastavka koji ne zna tačno kome se obraća i šta želi da kaže već i sa stigmom drugog i trećeg dela koji nisu realno ponovili suštinu prvog.

Samim tim postavlja se realno pitanje, šta je BEVERLY HILLS COP kao takav, naročito jer je Murphyjeva mladost neponovljiva?

Nastavak se opet ne bavi suštinom. Posle MAVERICKa u kom Tom Cruise ima ozbiljan problem što snima film o tome kako su prošle decenije a on nije ostario, Bruckheimer ima sličan slučaj sa Murphyjem. Prošlo je 40 godina a kao da je možda isteklo tek deset.

Murphy je u formi, ne pokazuje vidne znake starenja na ekranu i da o tome ne govori, to se ne bi čitalo kao tema.

Ono gde producenti uzimaju stvari suvereno pod svoje jeste narativ. Nema mnogo filozofije. Ovo je rutinsky old school buddy cop film i to je to. Ne ulazi se u mudrovanje o klasi, o razlici u godinama, o tome koliko se izmenio Detroit a koliko Beverly Hills.

Prosto, AXEL F je ambiciozna redukcija prvog filma koja uspeva da funkcioniše kao koherentan repertoarski film.

Film se prati od početka do kraja. Ko zna reference, zna, ko ne zna, vidi da tu ima nešto "više" ali ispratiće sve i inače. Preskočena je prva prepreka, ovo nije FURIOSA ili neki sličan razlog za oduzimanje radne i poslovne sposobnosti autorima.

Ono gde se javlja problem jeste ekipa. Bivši policajac Will Beall je potpisan na nekim dobrim filmovima ali daleko je od toga da su zbog njega bili dobri i scenario je naprosto mlak. U pogledu integracije svih fam service elemenata je vešt ali kriminalistički zaplet je rutinski, skoro televizijski, odnosi među likovima su jači u odabiru teme nego u razradi, problemi koje svaki lik ima su jednodimenzionalni, dijalozi nisu posebno lucidni i duhoviti. Sve to stoji i ne raspada se ali baš ni ne očarava.

Mike Molloy potpisuje vrlo sterilnu režiju u svakom pogledu. Njegove inscenacije su korektne ali bajate i sa ozbiljnim problemom jedne uopštenosti vizure usled koji junaci ne dobijaju protagonizam unutar samog organizovanja naracije. Akcione scene su mahom već viđene i svaki put ranije su bile bolje, ponekad su bukvalno fotokopirane - kao ona pucnjava sa grupom sicaria u saobraćajnom špicu preslikana iz serije SOUTHLAND.

Film stoga ima jednu neupečatljivu i tek funkcionalnu fizionomiju.

Joseph Gordon-Levitt je na nivou. Eddie Murphy je začuđujuće sveden u naslovnoj ulozi ali kad se lik ogoli, nažalost ne budi mnogo. Lik ćerke je miscastovan ali i slabo razvijen a Kevin Bacon je sličnu rolu ličnom harizmom doveo do nekog nivoa, mada ne previsokog. Ovo definitivno nije Baconov Jackie Rohr iz CITY ON A HILL, mada mislim da pokušao.

Od stare ekipe, Judge Reinhold jedini uspeva bez tegoba da ponovi ono staro i da nas podseti koliko nam zapravo nedostaje.

AXEL F dakle nije ono što bi u idealnim uslovima mogao da bude ali ono što jeste možemo smatrati solidnim i izabrani put praćen je sa autoritetom.

Pa ipak, uprkos dobro izabranom putu, sama realizacija nije na najvišem nivou. Film je pao  na onome iz čega kod Bruckheimera ne bi smeo ali deluje da stari majstor malo gubi konce u poslednje vreme - pogledajmo Ritchiejev poslednji promašaj.

Ako je ekipa filma AXEL F možda i uspela da nas ubedi da je ovo pravi i održiv put, reditelj i scenaristi su to ostavili na jednom nivou pristojne mehaničke izvedbe i nisu otišli dalje od toga.

Rezultat je nastavak filma o upečatljivom liku koji ima dosta toga, ali nema karakter.

* * / * * * *

BONEYARD

BONEYARD Asifa Akbara je u Varietyju zlonamerno upoređivan sa filmom SOUND OF FREEDOM na bazi Melove uklučenosti u projekat, iako je jedino što deli s tim filmom u stvari činjenica da je inspirisan istinitom pričom.

Ipak, BONEYARD je obradio West Mesa serijska ubistva kao jednu mešavinu filma o potrazi za serijskim ubicom, procedurala i slashera. Ako imamo u vidu dosadašnji opus Asifa Akbara koji je bio dosta upadljivo nevešt, ovaj film je malo "upriličeniji" i novomeksičke lokacije ali i lasvegaski milje u kom Asif iz nekog razloga operiše daju svemu malo taj "izgled granice", tu korozivnost života na samim obodima SAD.

Tu je Mel koji u paycheck modeu i u geezer teaser minutaži podiže nivo filma kad god se pojavi i to sad već radi rutinski time što uspeva da izvede ali i očiglednom improvizacijom malo obogati dijalog.

Brian Van Holt je u suštini glavni i uprkos tome što nije baš tipični leading man material nije loš. Najslabije se snašao sada već iskusni 50 Cent opet u geezer teaser formatu role.

Film je dinamičan, geezer teaser elementi su pametno raspoređeni. Raznim flešbekovima koji se slobodno razvijaju u naraciju pokriva neke motivacije ali i otkriva neke tokove događaja, i time izlazi iz tipičnog procedurala. Ipak, ukupno uzev, utisak pabirčenja je dosta vidljiv i svakako da celini nedostaje klasa da se zaokruži.

Kako sam se, na osnovu ranijih radova, nadao od Asifa dobro sam se udao, ali ovo ipak nije vrhunski Melov DTV ali nije ni odlazak na potpuno dno kace.

* * / * * * *

THE FASTEST GUITAR ALIVE

Pokušaj studija MGM da od Roya Orbisona napravi bioskopsku zvezdu neslavno je propao u filmu THE FASTEST GUITAR ALIVE. Razlog za to je sam Roy Orbison koji je od filmskih atributa imao samo dobru volju i ništa više. Pesme iz njegove ortodoksnije country faze koje peva u ovom filmu su sjajne, ubedljiv je kad ih izvodi jer je primarno muzičar, ali nažalost kad god treba da se nešto odglumi, najviše što uspeva da izmami jeste osmeh kojim se nagrađuje dobra volja.

Film je režirao Michael Moore, pre svega značajan kao pomoćnik režije. Film je korektno izveden. Nije Roy Orbison njegova jedina slabost, ali da je bio filmski ubedljiviji, film bi svakako bio bitno bolji, naročito jer vestern komedija sa pevanjem, i to izvanrednih pesama, teško može da pogreši kad se osloni na vodviljsku strukturu špijunske priče iz Građanskog rata.

Ovako ipak THE FASTEST GUITAR ALIVE čak i sa Orbisonom kao second leadom naprosto ne može da prikrije svoje "korporativne" namere zbog kojih je film platio cenu.

* * / * * * *