BEVERLY HILLS COP - AXEL F

Ne bi Joseph Gordon-Levitt prihvatio da igra u novom BEVERLY HILLS COPu da je to nešto bezveze.

I to je bio najpouzdaniji i jedini znak da se gledanje AXEL Fa neće pretvoriti u neku agoniju i neprijatnost. Pa ipak, film nije mogao izbeći mikroskopsku analizu i razmaštavanje šta je moglo drugačije, ali to je uvek tako sa zakasnelim nastavcima u kojima autori i producenti više nisu oni koji kontrolišu narativ.

Ovakva pitanja se nisu postavljala 1987. ili 1994. kada su izašla prethodna dva nastavka od kojih je jedan bio jednodimenzionalni prevashodno akcioni film Tony Scotta a drugi nevešto izvedena policijska farsa Johna Landisa, gde se u oba gubila supstanca Brestovog remek-dela koje je donelo nešto zaista višeslojno - mladog crnog komičara nesputane energije u ulozi policajca iz najsiromašnijeg radničkog grada koji odlazi da reši u slučaj u najbogatijem američkom naselju.

Taj film je imao duh, kako humor tako i krimić i akciju, sve je proisticalo organski jedno iz drugog ali Brest je bio takav reditelj u to vreme, sposoban da definiše pojmove. Napravljene su nebrojene kopije BEVERLY HILLS COPa i MINDINGHT RUNa pa i GOING IN STYLE, ali nijedna nije imala snagu originala jer nije bila tako lepršava u postupku i bogata u sadržaju. Slično Jonathanu Demmeu nekada i Dougu Limanu sada, Brest je bio reditelj koji je imao sposobnost da miri žanr sa studijom karaktera, da gradi napet film pun scena koje su atipične za dati formalni okvir, a kopije su se paradoksalno najpre vezivale za formu.

Zato je ovogodišnji rimejk ROAD HOUSEa u produkciji Joela Silvera tako genijalan potez. On je uzeo film jednog reditelja suženih žanrovskih pogleda i dao ga Dougu Limanu koji mu je doneo novu dimenziju.

Brestu se dešavalo obrnuto - njegovi izvornici su kasnije eksploatisani kroz guranje u kalup.

Otud, ovaj četvrti film ne samo da dolazi sa svim rizicima zakasnelog nastavka koji ne zna tačno kome se obraća i šta želi da kaže već i sa stigmom drugog i trećeg dela koji nisu realno ponovili suštinu prvog.

Samim tim postavlja se realno pitanje, šta je BEVERLY HILLS COP kao takav, naročito jer je Murphyjeva mladost neponovljiva?

Nastavak se opet ne bavi suštinom. Posle MAVERICKa u kom Tom Cruise ima ozbiljan problem što snima film o tome kako su prošle decenije a on nije ostario, Bruckheimer ima sličan slučaj sa Murphyjem. Prošlo je 40 godina a kao da je možda isteklo tek deset.

Murphy je u formi, ne pokazuje vidne znake starenja na ekranu i da o tome ne govori, to se ne bi čitalo kao tema.

Ono gde producenti uzimaju stvari suvereno pod svoje jeste narativ. Nema mnogo filozofije. Ovo je rutinsky old school buddy cop film i to je to. Ne ulazi se u mudrovanje o klasi, o razlici u godinama, o tome koliko se izmenio Detroit a koliko Beverly Hills.

Prosto, AXEL F je ambiciozna redukcija prvog filma koja uspeva da funkcioniše kao koherentan repertoarski film.

Film se prati od početka do kraja. Ko zna reference, zna, ko ne zna, vidi da tu ima nešto "više" ali ispratiće sve i inače. Preskočena je prva prepreka, ovo nije FURIOSA ili neki sličan razlog za oduzimanje radne i poslovne sposobnosti autorima.

Ono gde se javlja problem jeste ekipa. Bivši policajac Will Beall je potpisan na nekim dobrim filmovima ali daleko je od toga da su zbog njega bili dobri i scenario je naprosto mlak. U pogledu integracije svih fam service elemenata je vešt ali kriminalistički zaplet je rutinski, skoro televizijski, odnosi među likovima su jači u odabiru teme nego u razradi, problemi koje svaki lik ima su jednodimenzionalni, dijalozi nisu posebno lucidni i duhoviti. Sve to stoji i ne raspada se ali baš ni ne očarava.

Mike Molloy potpisuje vrlo sterilnu režiju u svakom pogledu. Njegove inscenacije su korektne ali bajate i sa ozbiljnim problemom jedne uopštenosti vizure usled koji junaci ne dobijaju protagonizam unutar samog organizovanja naracije. Akcione scene su mahom već viđene i svaki put ranije su bile bolje, ponekad su bukvalno fotokopirane - kao ona pucnjava sa grupom sicaria u saobraćajnom špicu preslikana iz serije SOUTHLAND.

Film stoga ima jednu neupečatljivu i tek funkcionalnu fizionomiju.

Joseph Gordon-Levitt je na nivou. Eddie Murphy je začuđujuće sveden u naslovnoj ulozi ali kad se lik ogoli, nažalost ne budi mnogo. Lik ćerke je miscastovan ali i slabo razvijen a Kevin Bacon je sličnu rolu ličnom harizmom doveo do nekog nivoa, mada ne previsokog. Ovo definitivno nije Baconov Jackie Rohr iz CITY ON A HILL, mada mislim da pokušao.

Od stare ekipe, Judge Reinhold jedini uspeva bez tegoba da ponovi ono staro i da nas podseti koliko nam zapravo nedostaje.

AXEL F dakle nije ono što bi u idealnim uslovima mogao da bude ali ono što jeste možemo smatrati solidnim i izabrani put praćen je sa autoritetom.

Pa ipak, uprkos dobro izabranom putu, sama realizacija nije na najvišem nivou. Film je pao  na onome iz čega kod Bruckheimera ne bi smeo ali deluje da stari majstor malo gubi konce u poslednje vreme - pogledajmo Ritchiejev poslednji promašaj.

Ako je ekipa filma AXEL F možda i uspela da nas ubedi da je ovo pravi i održiv put, reditelj i scenaristi su to ostavili na jednom nivou pristojne mehaničke izvedbe i nisu otišli dalje od toga.

Rezultat je nastavak filma o upečatljivom liku koji ima dosta toga, ali nema karakter.

* * / * * * *