MAUVAISE GRAINE

Konačno sam na najboljoj mogućoj, i relativno očuvanoj, kopiji pogledao prvi film koji je Billy Wilder režirao, francuski krimić MAUVAISE GRAINE.

Billy Wilder je napravio neizmeran doprinos krimiću - snimio je jedan od najboljih klasičnih noir filmova i jedan od najboljih filmova o Sherlocku Holmesu i to su stvari koje su nesporne. Kao ljubitelj i poznavalac, dodao bih još čitav niz njegovih doprinosa žanru, ali smatram da se ova dva ne mogu dovesti u pitanje.

Wilder je kao reditelj dugometražnih filmova debitovao u Francuskoj, na početku svog izbeglištva i veoma je zanimljivo da je njegov prvi film jedan veoma interesantan krimić koji nema puno veze sa onim što je radio kasnije, i u tom žanru, a i inače,

Nije pogrešno percipirati da je Wilderov debi zapravo THE MAJOR AND THE MINOR jer je već u njemu pokazao da je velemajstor koji je u stanju da nauči Holivud kako se rade neke stvari. I tu kreće njegov kanon. Međutim, ne samo da je MAUVAISE GRAINE njegov tehnički debi, nego je i vredan film, ali se gotovo nikako ne može uklopiti u njegov autorski opus.

Film je potpisao sa francuskim rediteljem Alexander Eswayem. O njemu se ne zna mnogo, u kontekstu ovog filma. Wilder je često naglašavao da je mnogo stvari na ovom filmu radio sam, a tako pamte i glumci. Možemo pretpostaviti da je Esway imao sporednu ulogu u radu i da je verovatno iskorišćen formalno kako bi se olakšalo skupljanje sredstava. Uprkos nekim produkcionim aranžmanima na filmu FEDORA, ovaj film se smatra jedinom čisto evropskom produkcijom koju je Wilder režirao.

Sam film je veoma zanimljiv. Wilder ga je nazivao svojim "novotalasovskim" filmom iako je izašao 1934. godine. Naime, radio ga je sa skromnim budžetom. Kamere su bile vezivane za automobile i snimalo se u pokretu, bez dozvole, a tema je iziskivala mnogo motorizovanih dešavanja jer je reč o jednom od pionirskih prikaza bande kradljivaca automobila.

Film prati pariskog plejboja koji kada izgubi svoj porodični auto odlučuje da ukrade jedan kome je ostao ključ u bravici za paljenje. Pošto je obećao devojci da će je voziti svojim skupim autom, on ispunjava svoje obećanje ali se odjednom nađe u poteri sa grupom nepoznatih ljudi koji ga na kraju sustignu. Ispostavlja se da su oni banda kradljivaca automobila kojima se dopao njegov talenat.

On kreće da sarađuje sa njima ali kada se posvađa sa šefom bande oko podele plena, i kada se volšebno nađe za volanom auta kome je oštećena poluosovina, odlučuje da rasturi bandu i ubedi ih da prestanu sa time što rade.

Tada je već kasno, policija im je za petama.

Wilder nudi dosta duhovitosti u ovom filmu, ali osim muzike koja je žanrovski karakteristična za komediju ovaj film uspeva da izgradi jednu vrlo zanimljivu karakternu priču, sa dosta zanimljive automobilske akcije sa kolima koja nisu imali previše prilike da gledamo snimljena na ovakav način u filmovima iz te epohe.

Nema rir-projekcija i drugih filmskih trikova. Nije ovo naturalizam, daleko od toga, ali u čisto filmskom pogledu inscenacije, Wilder ovde artikuliše jednu sebi inače nesvojstvenu sirovost.

Lik mladog kleptomana koji postaje štićenik plejboja u bandi je veoma zanimljivo postavljen i u njemu se fino prepliću tragički i komični aspekti ove priče.

Nema sumnje da je ovaj produkcija rezultirala B-filmom za tadašnje francuske uslove, i uprkos evidentnom daru za režiju, ovo iskustvo nije prelomilo Wildera da sebe posmatra kao reditelja.

Zato i ne čudi da je klasik o majoru i malenoj čekao još osam godina kao njegov "propisni debi":

Ova priča je iskorišćena za barem dva filma kasnije, što je karakteristično za Wilderov rad i kasnije.