Pogledao sam ALICIA EN EL PUEBLO DE MARAVILLAS Daniel Diaz Torres. Reč je o jošp jednom primeru ozbiljnosti i autorske slobode kubanskog filma. Daniel Diaz Torres je reditelj sa autorskim kontinuitetom, a ovo je njegov film iz 1991. godine. Radi se o adaptaciji klasika Lewisa Carrolla - koncept Alise u Zemlji čuda apropriran je u priči o savremenoj kubanskoj televizijskoj novinarki koja jednog dana napušta sve i odlazi da bude "kulturni radnik" u varošici "Maravillas" gde ubrzo sve postaje izlet u onostrano.
Ovakva estetika u kojoj se spajaju društvena kritika, satira mentaliteta i državnog aparata sa književnim uzorima kao dramaturškim kosturom, u principu nama je dobro poznata kroz raodve Puriše Đorđevića ili Želimira Žilnika. Ono u čemu je Torres jedinstven jesu uverljivost filmsog prizora i estetizacija koju Puriša nikada nije dostigao a Žilnik nije ni pokušavao da dostigne. U tom pogledu, Torresov film evocira uspomenu na najbolje dane Gorana Markovića.
Moja poređenja sa našim rediteljima su namerna pošto su sličnosti zaista upadljive. Ono što je međutim različito jeste odnos prema sistemu. Naime, Torresov film ne pokazuje da se na bilo koji način obazire na Castrov sistem, ali opet s druge strane svoj izraz ni ne ograničava na reakciju proisteklu iz lokalnih okolnosti. Film se dešava u izokrenutoj carrollovskoj verziji Castrove Kube ali je ne postavlja u uži istorijski kontekst. Dakle, balans lokalnog i univerzalnog je vrlo povoljan kod Torresa, pa ne čudi što je ovaj film prikazan i nagrađen u Berlinu, doduše ne glavnom nagradom.
Kubanska kinematografija je pravi produžetak leve avangarde, i estetike "nesavršenog filma", ali u slučaju ovog filma, ako pogledamo fotografiju, glumce i lokacije, možemo govoriti o vrlo solidnom zanatskom nivou, sasvim na nivou tadašnjeg SFRJ filma. Međutim, rekao bih i da filmovi takvog profila kod nas nikada nisu imali ovaj zanatski nivo, a ni veštinu.
* * 1/2 / * * * *
Ovakva estetika u kojoj se spajaju društvena kritika, satira mentaliteta i državnog aparata sa književnim uzorima kao dramaturškim kosturom, u principu nama je dobro poznata kroz raodve Puriše Đorđevića ili Želimira Žilnika. Ono u čemu je Torres jedinstven jesu uverljivost filmsog prizora i estetizacija koju Puriša nikada nije dostigao a Žilnik nije ni pokušavao da dostigne. U tom pogledu, Torresov film evocira uspomenu na najbolje dane Gorana Markovića.
Moja poređenja sa našim rediteljima su namerna pošto su sličnosti zaista upadljive. Ono što je međutim različito jeste odnos prema sistemu. Naime, Torresov film ne pokazuje da se na bilo koji način obazire na Castrov sistem, ali opet s druge strane svoj izraz ni ne ograničava na reakciju proisteklu iz lokalnih okolnosti. Film se dešava u izokrenutoj carrollovskoj verziji Castrove Kube ali je ne postavlja u uži istorijski kontekst. Dakle, balans lokalnog i univerzalnog je vrlo povoljan kod Torresa, pa ne čudi što je ovaj film prikazan i nagrađen u Berlinu, doduše ne glavnom nagradom.
Kubanska kinematografija je pravi produžetak leve avangarde, i estetike "nesavršenog filma", ali u slučaju ovog filma, ako pogledamo fotografiju, glumce i lokacije, možemo govoriti o vrlo solidnom zanatskom nivou, sasvim na nivou tadašnjeg SFRJ filma. Međutim, rekao bih i da filmovi takvog profila kod nas nikada nisu imali ovaj zanatski nivo, a ni veštinu.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment