I PREDATORI DI ATLANTIDE

I PREDATORI DI ATLANTIDE Ruggera Deodata je jedan od onih filmova iz žanra "da li su budale oni što su ovo snimili, ili ja što ovo gledam". Eksces svojstven italijanskom exploitationu nažalost obično je zanimljiviji kada se prepričava nego kad se gleda, naročito kad je reč o pokušajima špageti SF akcijaša, iz vremena kada su pokušali da reaguju na filmove poput MAD MAXa, INDIANA JONESa ili ALIENSa. I PREDATORI DI ATLANTIDE je jedan od njih. Reč je o filmu u kome se bude agresivni Atlantiđani ali se onda ispoljavaju kad madmaxoidne psihopate koje gone protagoniste po nekom polunapuštenom ostrvu i nekim lokacijama koje nepogrešivo deluju ili jadno ili potpuno neprimereno.

Deodatova rediteljska veština i raznovrsnost su nesporni, ali čak i on jedva da uspeva da ponudi poneko duhovito ili morbidno rešenje u ovom filmu koji je pokušao da posluži kao grindhouse kopija skupljih filmova a završio je kao nešto što bismo najradije zaboravili, između ostalog i zato što upravo u relaciji sa skupljim filmovima ne može da se opredeli koju publiku tačno pokušava da zavara.