Pogledao sam THE BOX Andrijane Stojković i reč je o jednom od neobičnijih gledalačkih iskustava. NAime, ovaj film je neobična mešavina visokoestetizovanog igranog filma i lažnog dokumentarca o grupi mladih Beograđana koji su se 1992. godine bavili pakovanjem i preseljenjem stranih diplomata i službenika. Iako svaki od junaka ima neke svoje ambicije i htenja i svako od njih ima neko ishodište - igrani deo je fokusiran na jedan slučaj selidbe odnosno rad jednog od junaka sa svojim bendom.
Iako na početku filma imamo dokumentarne snimke u kojima se "kvalitet Beograda" esencijalizuje kroz to koji su sve bendovi svirali, ostatak to igranog dela deluje krajnje neautentično na svim nivoima, od kostima i govora do samog rokenrola. U tom trenutku, paradoksalno, rok scena nikada nije bila jača - recimo, RTS je ceo svoj novogodišnji pšrogram na Drugom kanalu posvetio Brzim bendovima Srbije šro je zbilja nezamislivo na bilo kojoj svetskoj televiziji u to vree. Verovatno ni MTV ne bi stavio Alternative Nation u takav termin.
iako bi sama priča o pakerima možda i mogla da bude osnov za nešto, ona ostaje samo puka ilustracija, gotovo pa dopunska igrana rekonstrukcija nekih, ne samo fiktivnih, već i potpuno proizvoljnih "lažnih uspomena" stranih diplomata.
U tom smislu, za THE BOX je prvo nejasno jel ovo lažni dokumentarac sa igranim rekonstrukcijama ili je igrani film kome je trajanje napabirčeno tim lažnim dokumentarcem.
Međutim, ako je bilo koja od ove dve strukture, kako to da i u "dokumentarcu" i u igranom delu isti ljudi igraju pojedine ličnosti? Možda bi bilo zabavnije da se "rekonstrukcija" i "dokument"oštrije razdvoje upravo time što bi "likove" i "ličnosti" igrali različiti glumci.
Otud, THE BOX ne može da brani ni na jednom nivou i jako me zanima da li je ovaj film od starta ovako zamišljen. Rekao bih da verovatno nije.
Naročit blam je potpisivanje Srđana Koljevića i Borisa Miljkovića kao konsultanata na scenariju. Čak i u kontekstu njihovih opusa, THE BOX ne stoji kao delo kojim bi se iko podičio.
THE BOX donosi jednu pervertiranu, advertajzersku varijaciju na poetiku Srđana Karanovića koja svojom malograđanskom ispeglanošću ubija najvredniji Karanovićev deo a to je sirovost.
Iako na početku filma imamo dokumentarne snimke u kojima se "kvalitet Beograda" esencijalizuje kroz to koji su sve bendovi svirali, ostatak to igranog dela deluje krajnje neautentično na svim nivoima, od kostima i govora do samog rokenrola. U tom trenutku, paradoksalno, rok scena nikada nije bila jača - recimo, RTS je ceo svoj novogodišnji pšrogram na Drugom kanalu posvetio Brzim bendovima Srbije šro je zbilja nezamislivo na bilo kojoj svetskoj televiziji u to vree. Verovatno ni MTV ne bi stavio Alternative Nation u takav termin.
iako bi sama priča o pakerima možda i mogla da bude osnov za nešto, ona ostaje samo puka ilustracija, gotovo pa dopunska igrana rekonstrukcija nekih, ne samo fiktivnih, već i potpuno proizvoljnih "lažnih uspomena" stranih diplomata.
U tom smislu, za THE BOX je prvo nejasno jel ovo lažni dokumentarac sa igranim rekonstrukcijama ili je igrani film kome je trajanje napabirčeno tim lažnim dokumentarcem.
Međutim, ako je bilo koja od ove dve strukture, kako to da i u "dokumentarcu" i u igranom delu isti ljudi igraju pojedine ličnosti? Možda bi bilo zabavnije da se "rekonstrukcija" i "dokument"oštrije razdvoje upravo time što bi "likove" i "ličnosti" igrali različiti glumci.
Otud, THE BOX ne može da brani ni na jednom nivou i jako me zanima da li je ovaj film od starta ovako zamišljen. Rekao bih da verovatno nije.
Naročit blam je potpisivanje Srđana Koljevića i Borisa Miljkovića kao konsultanata na scenariju. Čak i u kontekstu njihovih opusa, THE BOX ne stoji kao delo kojim bi se iko podičio.
THE BOX donosi jednu pervertiranu, advertajzersku varijaciju na poetiku Srđana Karanovića koja svojom malograđanskom ispeglanošću ubija najvredniji Karanovićev deo a to je sirovost.
No comments:
Post a Comment