EUGENE THE MARINE

Hank Bedford je snimio film EUGENE THE MARINE sa Scottom Glennom. u glavnoj ulozi.

Ako imamo u vidu da je Scott Glenn danas osamdesetpetogodišnjak, ali istovremeno i čovek koji je pored neviđenog grinda u B-produkciji pa i DTVu, napravio ozbiljan niz izvanrednih filmova koji su stekli opšte priznanje, delovalo je da bi ovo mogao biti njegov GRAN TORINO.

I na neki način, EUGENE THE MARINE jeste Glennov GRAN TORINO, priča o nekadašnjem marincu koji je svoj GI Bill iskoristio da završi medicinu i danas je obudoveli penzionisani hirurg koji neće da pristane na starački dom itd. Međutim, pored ove osnovne priče o starcu koji se bori sa neumitnim, i na tom putu sreće grupu mladih ljudi sa kojima započinje jedno neobično i simpatično prijateljstvo, ovaj film je uporedo, isprva u kratkim burstovima i Giallo o serijskom ubici.

U trećem činu se te dve tendencije filma konačno ukrštaju, na način koji nije sasvim zadovoljavajući, i uprkos maloj dozi dramske ironije i veoma maloj dozi smisla u toj završnici, postaje jasno šta je dovelo do ovoga.

Nažalost, snimiti GRAN TORINO sa Scottom Glennom, koliko kog ga mi voleli, očigledno nije izvodljivo, ako se tome ne doda neka exploitation dimenzija, u ovom slučaju silom nametnuti Giallo momenat. I onda je očigledno Bedford pokušao da to iskombinuje tako da ne kompromituje osnovni tok priče koja ga primarno zanima, a to je Glennova priča o starenju, i na kraju je nastala ova papazjanija od filma.

Glennov GRAN TORINO kako je izveden ovde nije sjajan (doduše meni ni Clintov nije bio čudesan. kako su ga aklamativno svi slavili tada) ali ima neki puls, ima nešto svežine i ima Glenna. Jasno mi je što Bedford to nije hteo da opterećuje nekim tropey uplivom trilera. Međutim, na kraju je snimio film u kom je Glenn, upravo zbog godina u kojima se nalazi, i sjajne forme u kojoj je, zapravo protraćen na nešto što je u najboljem slučaju jedva releasable curio.

* * / * * * *