PLAY DIRTY

Shane Black se sa filmom PLAY DIRTY toliko vratio da je to pomalo neprijatno.

Naravno, Chuck Mondry i Anthony Bagarozzi su već prošle godine u Limanovom ROAD HOUSE pokazali kako Blackov duh živi kroz produkciju Joela Silvera i kako je ovo neuporedivo superiorniji rimejk koji se prema originalu postavlja kao da je kanonski Silver a ne sporedni.

I PLAY DIRTY je Silver zakuvao ali na njemu nije potpisan, no sniman je u Australiji gde je ovaj voleo da šenluči u svoje vreme, slikao je Rousselot koji se pokazao na Ritchiejevom HOLMESu i onda ga je Joel dao Shaneu za NICE GUYS, tu ima jako puno njegovih obeležja i u ostalom njegovih učenika, počev od Downeyeve žene.

Ako PLAY DIRTY ima neku dominantnu slabost, ona je ipak produkciona utoliko što mu fali ona lokacijska vibrantnost koju su imale ranije izvedbe Blackovih scenarija. Australijski Njujork deluje slično kao budimpeštanski, mogao bi biti ali nije to-to. No, to je cena streaminga, kao i CGI koji nije vrhunski ali je u službi vrhunskog ludila, pa ne smeta.

Prvu ekranizaciju Starkovog romana o Parkeru snimio je Godard i kao što znamo ima nekih veoma ikoničnih, postoje i dve francuske, a kao najdraže izdvojio bih one sa Jimom Brownom i Melom Gibsonom, THE SPLIT i PAYBACK.

Jedan od problema zbog kojih se Parker nije zvao Parker uvek u ekranizacijama bio je Westlakeov uslov da se producenti obavežu da snime seriju filmova i to se nikada nije desilo, ni sa glumcima oko kojih se lako gradi franšiza.

Posle prvog Blackovog filma, deluje da bi to moglo da se desi.

Marky Mark kao Parker se odlično snašao. Da, on svakako nije tihi junak koji malo priča i traži ono što je njegovo, jednim velikim delom jer ovo nije tipična Parkerova priča, izuzev po tome što je na početku upucan i ostavljen kao leš i što traži ono što je njegovo, ali se to apsolvira do kraja prvog čina i onda kreće film velike pljačke u kom Wahlberg pokazuje komociju zrelog Sinatre, koja ne treba da čudi jer je napustio LA i otišao u Vegas.

I tu Shane Black zadržava sociopatske elemente Parkerovog lika ali filmu daje jedan vedar ton kojim pravi ozbiljan kontrapunkt zaista intenzivnoj akciji, nihilističkom nasilju od kog znatan deo sprovodi upravo sam Parker.

Ako merimo stepen nihilizma i hladnokrvnosti, ovo je zapravo najsuroviji pa čak i najmorbidniji film o Parkeru. Black ga je uradio u svom duhu, sa humorom koji proističe iz situacije i sa dozom praznične vedrine ali u nekim aspektima ni Brownov ni Duvallov ni Gibsonov ni Stathamov Parker nije išao ovoliko daleko. Namerno ne kažem Flemyngov, Flynnov, Helgelandov ili Hackfordov jer ovde se bavimo zvezdama.

Dakle, Wahlberg u 54 godine je uverljiv fizički kao Parker i ima vajb bostonske bitange. Ako imamo u vidu da je ovu godinu počeo igrajući psihopatu u režiji Mela Gibsona, svakako je došao sa pravim predznanjem na ovaj set.

LaKeith Stanfield kao Grofeld se više razlikuje od literarnog lika kako sam ga ja doživeo. On je mnogo više odigran na komičnoj liniji ali LaKeith u tome uživa i zatomljuje svoju tipičnu uozbiljenost i deadpan humor klasičnijim sredstvima. 

Rosa Salazar je treća bitna glumačka komponenta ovog filma, kao fatalna žena, istovremeno Parkerova protivnica, učenica i romantični izazov i ona je izrazito raspoložena za igru.

U ostatku podele ima zvezda, verovatno sa idejom ekspanzije u budućim nastavcima ali oni su pre svega dati u funkciji priče.

Shane drži nogu na gasu dva sata. Da li kada krene plan velike pljačke, Starkov Parker skreće na teren Westlakeovog Dortmundera?

Definitvno, da. S tim što Dortmunder nije bio toliko nasilan.

S Dortmunderom iz knjiga i iz filmova, Parker ovde deli domišljatost i sklonost spektaklu, ali ono što je posebno jeste koliko je nasilan u svemu tome.

Black čak ni u IRON MAN 3 nije zapravo snimio ovoliko akcije, niti je bila i približno ovako dobra i maštovita. PLAY DIRTY je throwback akcijašima osamdesetih i devedesetih, samo izveden tehnikom koja je danas dostupna (i nažalost nije uvek superiornija). Pa ipak, ima nekih scena koje nikad ne bi bile snimljene da ne postoji CGI, recimo pljačka na hipodromu.

U izvesnom smislu, samo manje agresivno, Black priznaje kako je epoha neophodan deo ekranizacije Starka kao i Helgeland s tim što on u tome nije agresivan i ne ide u totalnu stripovsku stilizaciju već pomalo stripovski arhaizira likove. Oni danas koriste mobilne naravno ali voze i stare Mustange kad imaju priliku i kad nisu saterani u električne SUVjeve.

U jednoj pucnjavi sa Rolls-Royceom, Black verovatno pravi omaž filmu HICKEY AND BOGGS Roberta Culpa ali i jednu old school pucnjavu kakvu nismo imali od kada je Renny Harlin poteran u Bugarsku.

Black u ovom filmu pravi spektakl koji podseća na filmove kakve je pravio devedesetih. Naravno, PLAY DIRTY nećemo pomešati ni sa LETHAL WEAPON ni sa LAST BOY SCOUT ali ovo jesu dimenzije spektakla kakve je gađao u LONG KISS GOODNIGHT, recimo. Sve su to superiorni filmovi jer je vreme radilo za njih.

PLAY DIRTY jeste u tom smislu van koraka s vremenom i to se oseća ali to na kraju krajeva jeste suština filma, borba sa realnošću pa i samim vremenom ako mora.

* * * 1/2 / * * * *