LONDON CALLING

Allan Ungar posle filma BANDIT ima jednu novu saradnju sa Joshom Duhamelom.

Ponovo je reč o jednom old school sadržaju i ponovo se malo razlikuje ocena ako ga gledamo kao bioskopski film ili kao ostvarenje za mali ekran.

LONDON CALLING je akciona buddy komedija o londonskom plaćenom ubici koji posle zadatka na kom ubije pogrešnog čoveka jer ne može da se pomiri s tim da mora da nosi naočare, beži u Los Anđeles jer je pogrešna žrtva dalji rod žene londonskog mafijaškog bosa. U Los Anđelesu ima novog gazdu za kog radi istu vrstu zadataka, ali kada ga pošalju da likvidira naizgled bezopasnog starog hitmana koji je poludeo, gazda ga zamoli da na misiju povede i njegovog sina, benevolentnog debelog geeka koji voli da LARPuje i gleda furry porniće.

Nervozni Rick Hoffman kog znamo iz SUITSa je isti onaj kliše koji igra svuda, nadrndani lik u poziciji moći, ali s godinama je uspeo sve više i više da uspešno plasira neku čudnu vrstu ne samo topline i ranjivosti - sa kojom je krenuo već u SUITSu - već i složenije psihološke karakterizacije skrivene iza baraža očekivanih gunđanja. Kada sam ga video u ovoj ulozi osetio sam se umorno ali na kraju nije mi smetao, čak je i doprineo filmu.

Aidan Gillen s druge strane kao londonski gangster, negativac koji se javlja iz senke i sl. prilično je istrošen i za razliku od Hoffmana ovde nije doneo ništa.

Međutim, ključni igrači su Josh Duhamel i Jeremy Ray Taylor. Duhamel je ubica i to je rutinska uloga, hladnokrvnog šmekera, nemilosrdnog egzekutora sa zlatnim srcem, ali ovde iako protagonista daje poseban prosto Jeremy Ray Taylor koji je u više navrata kao dete igrao simpatične debeljuce ali ovo je sad uloga s kojom prelazi u prvi tim. I on je odlčna buddy dopuna Duhamelu.

Njegov lik je zabavan, samim tim što je fish out of water, geek na zadatku sa ubicom ali Taylor od njega ne pravi bespomoćnog debila, iako se povremeno nađe u situaciji u kojoj je bespomoćan. U više navrata ovaj junak ume da iznenadi svojom sposobnošću da bude opasan i više deluje kao geek koji kroz iskustvo koje mu nije svojstveno rutinski dokazuje da nikada nije ni bio debil kakvim ga otac smatra nego što zaista ima transformaciju iz debila u heroja. To je zanimljiv detalj. Naravno, da lik ne odstupa previše od tog from zero to hero narativa, ali ga Jeremy Ray Taylor igra sa specifičnom vrstom ubeđenja.

Ungar je i u prošlom filmu uspeo da napravi neke fine karakterizacije i da podseti na dobru školu kanadskog telefilma. Ovde sa dobrim glavnim likovima uspeva da napravi old school buddy ugođaj.

I što se malog ekrana tiče, ovo je * * *. kao vrata. Ipak, da se film gleda na velikom ekranu - a bilo je prilike, LONDON CALLING bi zaslužio * * 1/2 pre svega zato što je pri početku malo spor. Neko bi rekao sporiji je ali su zato likovi tako dobro profunckionisali kasnije, ali ne bih rekao jer ima nekih scena sa Duhamelom koje su spore bez ikakvog razloga jer je u toj fazi filma on još uvek u domenu lika koji se krajnje brzo izlaže.

Isto tako, ima nekih motiva koji se uvedu, pa se zaborave, poput motiva naočara koje od kraja drugog čina ne igraju ulogu i praktično ih nema u klimaksu, 

No, to su neke stvari koje ne remete mnogo na nivou celine ali pokazuju izvesni manjak pedantnosti koji neumitno iritira.

U svakom slučaju, LONDON CALLING je još jedan Ungarov uspeh. Uprkos tome što se neće nominalno mnogo izdvojiti od onoga što je neki tipičan DTV output Josha Duhamela ovih dana, ovo je jedan dobar film koji će vremenom isplivati kao ipak bitniji naslov u tiom delu njegove karijere.