LEVOTON TUHKIMO

LEVOTON TUHKIMO je nažalost u potpunosti promašen finski film o fenomenu grupe Dingo.

Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, Finska je proizvela jedan istinski fenomen - to je bend Hanoi Rocks koji je bio kratkog veka ali je praktično ispisao veoma bitne stranice mainstream hard rocka, hair metala i svega što je toga proizašlo tokom osamdesetih. Za bend koji se raspao 1985. godine, sa samo jednim albumom za američku major kuću, Hanoi Rocks su ostavili neverovatno dubok trag i nezapamćenu odanost figura kao što su Axl Rose, pre i iznad svih, ali i Dave Grohl i mnogi drugi.

Mari Rantasila je snimila film o grupi Dingo, takođe finskoj grupi koja je svirala drugačiju muziku, moglo bi se reći da su bili nekakav finski Plavi orkestar ali su izgradili imidž po uzoru na Hanoi Rocks.

Dok je tokom svog kratkotrajnog sjaja, Hanoi Rocks ispisivao svetsku istoriju rokenrola, Dingo je napravio ogromnu euforiju u finskoj i postao je fenomen ravan bitlmaniji.

Mari Rantasila u centar priče stavlja Pettrija Nieminena koji je bio frontmen i glavni inspirator benda, i iz cele njegove storije ne uspeva da izvuče ništa.

On je krenuo kao autsajder, skupio bend od ljudi o kojih nije bilo ništa, onda su oni promenili imidž, našli izdavača, ispostavilo se da su pogodili žicu među tinejdž publikom. Pravili su tiraže, onda je Nieminen hteo da se uozbilji, to nije prošlo dobro, propio se, krenula su trvenja u bendu, raspao se, njega su svi napustili i eto tako.

U centru svega toga je njegov nategnut odnos sa ocem, kao iz toga su proistekli problemi, i to je manje više to.

Niti je film uspeo da pronikne u to kako je Dingo zaveo publiku (sertimo se kako je to Luhrmann maestralno izveo u ELVISu), niti se unutar benda razvijaju likovi, pa samim tim i odnosi, pa samim tim i sukobi, niti je nama skroz jasno da li su oni dobar ili loš bend, zaslužuju li uspeh ili su prevara.

Imamo samo manje od 90 minuta ređanja scena koje su tipične za jukebox biopic o nečemu gde na kraju nisam uspeo da izgradim nikakvu sliku ili stav.

Dingo nije meni sasvim nepoznat fenomen ali nisam skroz upućen u to, osim što nisam nikada shvatao da su se među njima dešavale tako dramatične stvari. Imao sam utisak da su oni prosto bili atrakcija koja se potrošila, nije uspela da odraste na pravi način sa svojim fanovima i prestala da je funkcioniše relativno brzo posle zenita.

U tom smislu, ne znam da li je LEVOTON TUHKIMO verodostojan u svom dramatičnom prikazu tih događaja, naročito jer od starta deluje da je momke zanimalo da žive od svirke i da se nisu nešto mnogo opterećivali umetnošću.

Možda prilika da svoje heroje vide u dramskom sadržaju, Fincima znači više, ali za mene je ovo propuštena prilika, uprkos jednom dobrom rešenju a to je degradirana slika koja deluje kao da nam je film prenet iz osamdesetih.

* 1/2 / * * * *