Sad sa boljim prevodom, stvar se nije promenila jer zapravo problem nije u dijalogu već baš u pristupu gde Adilkan prosto uzima jednu svoju crnohumornu priču iz Karatasa i izvodi je previše u smeru nekakve arty komedije koja pretenduje da bude znakovita i apsurdna, ali meni je to više vuklo na neki već prevaziđeni pokušaj avangardne formalne drskosti.
Ako smo išta dotle već znali jeste da Adilkan zna da režira, da postavi stvari i da ih napravi ubedljivim i konzistentnim a u ovom svom - relativno ranijem filmu - kao da sebe namerno na svodi na onu usiljenu jednostavnost na ivici diletantizma koju bi neko očekivao od kazahtanskog filma.
Tako da te neke euro arty plesne scene deluju kao parodija na festivalski film, i naivnost postupka možda želi da nam stvori utisak kako neuki likovi režiraju priču o sebi, ali Adilkan ipak ispod svega toga ne može da sakrije da on itekako zna kako se snima film.
Međutim, sve to na jednu stranu, a na drugu to da je ovaj film bio u Kanu i da mu stoga mi svi možemo pljunuti pod prozor. Možda je bezveze da se gleda ali Adilkan je obavio posao i dosegao nešto što nije baš lako u karijeri.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment