LA VENUS D'ARGENT

Helene Klotz je u filmu LA VENUS D'ARGENT snimila priču o hipnotičkoj snazi kapitalizma, a pre svega fetišizaciji novca, u kom se prepliću tradicionalni elementi klasika žanra kao što je WALL STREET, sa elementima novih doprinosa poput serije INDUSTRY i što je najvažnije potpuno autentičnim doprinosom francuskog socijalnog filma.

Ove reference koje sam naveo ne koristim kao neku operativnu definiciju, uostalom recimo ni ne znam koliko je serija INDUSTRY mogla zbilja uticati, ako imamo u vidu raspored dešavanja, rada na ovom projektu i njene premijere, međutim taj senzibilitet je prisutan. On možda nije direktna referenca na delo ali svakako jeste generacijska stvar.

Film počinje furiozno, jednom od onih scena koje je teško dostići i kasnije na svu sreću sve vreme ostaje u trci za tom scenom i u borbi da joj doraste. Helene Klotz film režira sigurno, veoma estetizovano, scenario je precizan, jednostavan u postavci i ubitačan u dijalozima, ovo je pravi prototip "malog" filma koji positže sve što treba sa puno stila.

Glavna junakinja je devojka koja skraćuje kosu i povija grudi da bi izgledala androginije, ne zato što je queer već zato što želi da iskoreni seksualnost iz sebe kako bi se svi oko nje posvetili pravljenju para. Ona dolazi iz sveta žandarma i vojnih lica, živi u "vojnim zgradama" u krugu kasarne i posle napušlanja vojne akademije Saint Cyr pokušava da nađe posao na finansijskom tržištu.

Svojom energijom uspeva da zainteresuje jednog fund raidera i sa njim učestvuje u velikoj akciji gde odigrava pivotalnu ulogu. Međutim, odanost novcu je varljiva i cifre nisu tako apsolutne kako se isprva čine...

Jasno je da Helene Klotz dolazi iz leve misli, i da želi da napravi jednu priču o mladoj ženi koja iz užeglosti javnog sektora odlazi u najradikalnije sfere privatnog. Međutim, čini se da je u francuskoj kulturi leva misao toliko podrazumevana da film zapravo nema nekakvu agendu, i ostaje zaista primarno fokusiran na njen karakter.

Film je izvanredno izveden, savršeno glumljen, sa muzičarkom Pomme (potpisana je kao Claire Pommet) u glavnoj ulozi. Prikazan je u Kanu da bi potom nekako nestao. Proveo sam godinu i kusur dana tražeći ga, i vredelo je.

* * * 1/2 / * * * *

GENERAL SPANKY

GENERAL SPANKY režirali su Fred Newmeyer i Gordon Douglas. U njemu se junaci iz Our Gang serijala komedija pojavljuju u jednoj storiji iz Građanskog rata i film je zaista delo svog vremena, vrlo sentimentalan, pomalo komičan, ali ukupno uzev bez snažne priče i likova.

* * / * * * *

SANJALICE

SANJALICE Vladimira Petrovića je old school dokumentarni film koji daje jednu merodavnu sliku, i veoma kompletan uvid u život i rad grupe Sanjalice, devojačkog rokenrol benda iz vremena "reproduktivnog" perioda naše popularne muzike.

Sanjalice se smatraju pionirskim bendom ne samo u jugoslovenskim okvirima već i šire. Istorija zaista poznaje ženske bendove tog vremena koji su uspevali da izdaju ploče, ali su one sa izdanjem već 1968. godine zbilja pionirski sastav čak i u odnosu na SAD i Veliku Britaniju.

E sad, naravno, tu je pitanje autorstva predmet za dalju diskusiju, premda ni veliki rok muzičari tog vremena, počev od Elvisa Presleya nisu izbegavali da urade obradu neke poznate pesme, naročito sa drugog podneblja.

U tom smislu, Sanjalice, objektivno jesu globalno relevantne pionerke devojačkog rokenrol udruživanja. Film to samo napominje en passant, i ne razrađuje tu temu dalje, pre svega ne u smislu pokušaja da se definiše okvir njihovog uspeha koji je bio znatan i po čemu se takođe razlikuju od savremenica čak i na najrazvijenijim scenama.

Zatim, uprkos tome što su uspele da naprave relevantnu karijeru u reproduktivnoj fazi, interesantno je da su sa 19 godina svoju karijeru svojom voljom završile što je par ekselans rokenrol gest. Shvatile su da je bolje sagoreti nego izbledeti i iz razgovora sa njima je vrlo zanimljivo kako su dosta zrelo u pionirskim danima rokenrola sagledavale pitanje imidža i karijere.

Njihove imitacije su se pojavile u SFRJ, pre svih zagrebačke Lutke, ali nisu bile ni blizu njihovog značaja.

Film je urađen u jednom konzervativnom maniru. Dakle, razgovor s protagonistkinjama, solidna arhiva, sve je to na mestu. Možda je deo o pripremi benda za karijeru malo predug i tu se stvar malo vrti u krug, ali sve ostalo je sasvim kako treba. Sanjalice se danas u svojim izjavama ponašaju decentno. Nema gotovo nimalo "prljavih" rokenrol detalja, nema seksa, nema droge. Čini se da bi tako nešto moglo malo da začini film barem da se otvori kao tema iako na kraju toga nije bilo.

U svakom slučaju, SANJALICE su bitan doprinos istoriografiji našeg rokenrola.

* * * / * * * *

KILLER HEAT

KILLER HEAT snimljen je po kratkoj priči Jo Nesboea i možemo reći da nastavlja niz slabih ekranizacija ovog pisca. Naravno, Nesboe je veoma popularan pa samim tim i često ekranizovan pisac, i ima jako uspelih dela poput Tyldumovog HODEJEGERNE ili serije OKKUPERT, međutim, ozbiljna holivudska adaptacija mu nekako izmiče.

Dok je SNOWMAN Tomasa Alfredsona još i zbog veličine produkcije morao biti prikazan svetu, a umesto da pokrene franšizu samo je okončao A-karijeru svog reditelja, KILLER HEAT je podvaljen na striming, sudeći po obradi zvuka odavno pušten niz vodu, ubrzo posle snimanja.

Philippe Lacote je reditelj koji je delovao zrelo za holivudski debi posle svojih ranih filmova koji su pre svega bili poznati po neobičnim ambijentima i miljeima dešavanja, pre svih LA NUIT DE ROIS. U KILLER HEAT on snima nekakav sunshine noir koji ne izgleda bitno bolje od serije TROPICAL HEAT, dodatno opterećen činjenicom da je sniman u Grčkoj, zemlji koja generalno ima loš mojo kao lokacija.

U Grčkoj su čak i John David Washington i Alicia Vikander uspeli da izgledaju kao junaci filma Dragana Kresoje kada su snimali sa onim Viscontijevim potomkom, pa to zatim nije teško palo ni Joseph Gordon-Levittu i Shailene Woodley koji su odavno na klimavim nogama u pogledu bioskopske karijere.

KILLER HEAT je zaista jako srborazredno izveden. Inscenacija je naivna, neinspirisana, film deluje da je snimljen na brzinu, sa dve zvezde i ostatkom ekipe koji deluje kao da je skupljen s koca i konopca, iako nije. Matt Charman je poznat scenarista. Možda nikada nije dosegao BRIDGE OF SPIES, ali činjenica da je potpisan na ovako naivno složenom tekstu (sa još jednim kolegom Robertom Bentivegnom koji ima Ridleya Scotta u svom CVu) zaista zbunjuje.

KILLER HEAT ne traje dugo ali i takav ne uspeva da drži pažnju. Veoma je tužno videti glumca kakav je Joseph Gordon-Levitt koji je ne samo zanimljiva pojava nego pre svega uzbudljiv autor, kako jedini pokazuje trunku entuzijazma u nečemu čemu nema spasa.

* 1/2 / * * * *

THE TRAGEDY OF MACBETH

Odlučio sam da obeležim početak BITEFa konačnim gledanjem MACBETHa sa Denzelom. Izbor je bio idealan jer i jeste reč o jednom zanimljivom snimku pozorišne predstave.

Međutim, sama predstava verovatno ne bi stigla na BITEF jer je zapravo jedan uspeo muzejski spoj estetizovane pozorišne inscenacije,

prosto pojačane filmskim sredstvima i držanja do klasičnog teksta, više postavljena kao pozorišni hit koji je osvežavajuće "moderan" i umirujuće muzejski.

Ipak, činjenica da ovo nije izvedeno na sceni nego je film dodaje još jedan sloj. U izvesnom smislu, Bard je imao i na filmu avangardnija tumačenja, a ovo je negde između, recimo kao ekranizacije Orsona Wellesa, s tim što Coena nimalo ne zanima ono što nudi film a to je eventualna realistička pseudoistorijska rekonstrukcija. On se bavi balansom između raznih nivoa teatralnosti.

Efekat filma u takvom postupku je bitno pretenciozniji nego da se ovo isto igralo na sceni, gde bi to bila recimo dobra ambiciozna produkcija nacionalnog teatra neke zemlje i ništa više.

Na kraju u stvari ovaj film je najvredniji kao analiza da li je mogućnošću da ima krupni plan i da razbije mizanscen montažom tako da nisu svi u vidokrugu i kad su objektivno na istom mestu, pokazao na neki način kakvoj recepciji dešavanja se pozorišni reditelj nada u svom pokušaju da usmerava pažnju publike.

U tom pogledu je zanimljivo da iz okvira muzejskog pozorišta baš kroz mogućnost montaže iskoračuje u domen muzejskog filma u kom se akcenat stavlja na onog ko govori i na ono što je ključna fizička radnja iako na filmu danas vrlo često koristimo upravo suprotne zahvate i kroz sporedno pričamo glavnu priču.

Veoma je zanimljiva suprotnost u koju su otišla Braća Coen kad su se razišla - jedan u nebulozni bajati grindhouse drugi u muzejsku interpretaciju visoke kulture.

Uprkos tome što Joelov film ima u sebi malo tzv. efekat "vaze na RTSu" koju kad vidiš znaš da je neki program o kulturi, o njegovom ostvarenju barem ima šta da se kaže za razliku od Ethanovog.

CUCKOO

CUCKOO Tilmana Singera sam nekako vrlo brzo posle početka ukačio jedan vrlo koloritan euro-trash horor i u njemu sam, kao takvom, uživao.

Da je ovo straight up američki film, ili da je deo neke razvijenije evropske kinematografije, sigurno bih imao mnogo više teških primedaba.

Međutim, iako nisam siguran koliko Tilman svesno koketira sa trešom, koliko je svesno napravio ovako izmešanu podelu u kojoj Britanac igra Nemca, Nemac igra nekoga ko nije Nemac a trans devojka igra... hm, ne znam, verovatno devojku, ali čim je tako krenulo, setio sam se veselih naslova kao što su PHENOMENA i sl.

Elem, nije Tilman Argento, a ni Hunter Schafer nije Jennifer Connelly (a opet, ko pa jeste?), međutim CUCKOO ima taj neki vajb. U alpskom resortu dešavaju se misteriozne stvari, svi ti vajbovi čudnovatosti nesputano dolaze s raznih strana, bez narativne discipline, ali isto tako kad treba da se bude visceralan, Tilman nam pokazuje da ume da napravi svetski nivo.

Dok je njegov diplomski film na bazi kog je otišao u Holivud bio u suštini neka nebuloza sa ponekim veštim rešenjem mahom u dizajnu, ovo je jedan kompletan proizvod. Naravno, taj euro-dizajn je dignut na najviši nivo ali je prati i jako uspela celokupna vizuelna egzekucija. Glumačka podela je vrhunski motivisana. Hunter Schafer pravi ulogu kojom pokazuje da može sama i bez Zendaye i Sydney Sweeney da iznese priču, iako kako rekoh, nije mi do kraja jasan taj lik u tom polno/ rodnom pogledu što svakako ima poseban značaj za horor. Dan Stevens i Sebastian Koch odlično podržavaju dešavanja a Stevens naročito zaslužuje pohvale jer ovo nije ona tipična situacija zvezde phoning it in u euro trash hororu. Doduše, nije Stevens ni dobio zadatak da bude Pleasence ali mogao je uraditi tako.

CUCKOO funkcioniše kao šaren euro-trash. Ko ga drugačije gleda, neka ga tako i vrednuje.

* * * / * * * *

I AM NOT ALONE

I AM NOT ALONE Garina Hovannisiana postoji u dve verzije. Jednoj u kojoj traje sat i po i televizijskoj od 52 minuta. Ova jednoipočasovna je imala premijeru u Torontu 2019. godine kada je iskustvo jermenske "plišane" revolucije još uvek bilo sveže pa je film bio i informativan a onda se na drugim festivalima pojavila i ova kraća.

Pogledao sam kraću na televiziji i mogu reći da je ova produkcija Serja Tankiana i njegove firme Serjical Strike bila prilično razočaranje za mene. Naime, Serj je imao neke nastupe sa nekim levičarskim misliocima itd. i delovao je kao politički pismena osoba, a I AM NOT ALONE je film koji se nekritički bavi usponom Nikola Pašinjana na vlast, bez mnogo nijansiranja te priče.

Nezavisno od toga da li je Tankian Pašinjanov simpatizer ili nije - pritom ja nemam neka ogorčenja prema Pašinjanu koja ljudi kod nas inače imaju - prosto očekivao sam malo političke zrelosti, malo konteksta, ali ovo je prosto eto jedna malo ozbiljnija reportaža sa sporadično vrlo zanimljivim materijalima.

Ne znam da li je film u verziji od 90 minuta fundamentalno drugačiji, ali po tonu koji koriste sagovornici rekao bih da nije. I AM NOT ALONE sam po sebi nije ništa više od propagandne potrošne robe. Iako mu ne bih mogao pripisati da je to neka zlokobna propaganda, ovo jeste promocija jednog događaja i čoveka čiju je političku moć on proizveo.

Ipak, očekivao sam od Tankiana da pre svega politički, pa onda zašto ne i umetnički, ne pristane na proizvodnju potrošne robe.

LONG GONE HEROES

John Swab je poslednjih godina uspeo da se nametne kao neumoran reditelj, sa imidžom ex-džankija koji malo kanališe svoja ranija iskustva malo radi neki tipičan žanr. Jedan od najčešćih saradnika mu je Frank Grillo, kako čujem prevashodno okrenut pravljenju para i otud sklon hiperprodukciji. Međutim, ni Swab se ne stidi da ide iz projekta u projekat. Videćemo da li će se nešto promeniti posle njegovog najnovijeg filma koji je prikazan u Veneciji gde Swab očigledno zauzima prostor koji su ranije držali Cinestate i autori poput Zahlera.

LONG GONE HEROES je Swabov film koji bi se - da bismo bili potpuno precizni - morao odmah i nedvosmisleno definisati kao rip-off serije ECHO 3. Sad, da li je rip-off izraelskog izvornika ili američkog rimejka nije toliko bitno. Jedina razlika je u tome što ako je rip-off Izraelaca onda je to eto ispratilo istu ideju adaptacije koju je imao Appleov rimejk.

ECHO 3 kao serija je superiorna, prefinjena verzija ovoga, i to odmah da raščistimo.

Sa trajanjem od skoro dva sata, bez špice, LONG GONE HEROES vapi za nekim redukcijama u montaži. Ne znam zašto Swab i producenti nisu bili malo kritičniji prema pojedinim deonicama koje su se mogle reducirati ili čak sasvim izbaciti.

Film je dakle predug i samim tim odaje osećaj preglomaznosti ali ukupno uzev, reč je o mišićavom B-filmu u kom Swab uspeva da napravi jednu dosta solidnu, iako generic plaćeničku priču, da u Kolumbiji sa skromnim budžetom snimi pristojnu pucnjavu, da osveži film odličnim facama kao što je Beau Knapp, i da sve u svemu napravi jedan proizvod čiji je osnovni nedostatak što ne nudi ništa novo, što je rip-off nečeg superiornog i gledalac bi sve vreme da "promeni kanal" i gleda to bolje, i što je mogao biti ekonomičniji.

Međutim, Swabu se mora skinuti kapa za to da sve te klišee radi s punim ubeđenjem i da je ovo DTV koji je rađen u duhu "pravog filma". Ko voli da Grillo ponese ime Gunner kao Dolph u MAN OF WARu gde je igrao plaćenika, i ako želi da se izgasira za reprizu ECHO 3, eto idealnog predjela.

* * 1/2 / * * * *

PRAZNIK PRAZNINE

Poželeo sam da pogledam neki onako staromodno užasan jugoslovenski film a da je nov i da ga nisam ranije gledao. Našao sam ga u Bosni.

Jasmin Duraković snimio je film PRAZNIK PRAZNINE, film kog se ne bi postideo ni Dragan Marinković.

U ovom filmu susreli su se TAJVANSKA KANASTA, Umberto Eco, bosanski treš, i sve to je zakuvao čovek apsolutno lišen ukusa i osećaja za film, tako da rezultat nije izostao. Taj spoj naivnosti, nezaslužene pretencioznosti i neznanja je zlata vredan i nažalost više ga nema u ex-jugoslovenskom filmu. Daleko od toga da su svi novi filmovi, i dela novih autora dobri, ali napredak je evidentan pa su i nedostaci filma postali nekako prihvatljiviji od ovih starih.

Otud pedesetosmogidišnji Jasmin Duraković uspeva da baštini tu majstoriju stare škole da snimi nešto apsolutno kretenski, što izgleda kao da su film snimali po redu i smišljali usput šta se zbiva, sve do tačke dok ne dostigne taj čudni integritet jednog lošeg filma koji počneš čak na neki način i da poštuješ kao začuđujuće konzistentan sistem pogrešnih odluka, bez ijedne ispravne.

Počev od glumačke podele koju predvodi Senad Bašić, koji prosto nije baš u stanju da bude leading man i samo je bleda senka onog nekog glumca koji je nekada bio, ali više ne može da bude ubedljiv čak ni u liku čiji smisao jeste da je bleda senka, preko fotografije koja je staromodna praktično i u tehničkom pogledu, do scenarija koji je na pogrešan način "priča o mnogim stvarima", pa sve do onog vrhunca kada je na špici film posvećen Albertu Moraviji, jasno je da imamo posla sa jednim minjonom.

PRAZNIK PRAZNINE je toliko autoironičan naslov da ga je čak ispod časti iskoristiti za sprdnju sa ovim filmom jer u njemu barem ne možemo prepoznati prazninu. On je prepun. Prepun razloga za radovanje ljubiteljima staromodno lošeg jugoslovenskog filmmejkinga.

BLINK TWICE

Zoe Kravitz je snimila izuzetno zreo rediteljski debi u filmu BLINK TWICE. 

Za jednu glumicu u usponu koja ređa zanimljive uloge i saradnje sa značajnim rediteljima, ali bez nekog prodora u neku A+ ravan ogromnog autoriteta, nije bilo nimalo čudno što Zoe Kravitz želi da se oproba kao rediteljka i na taj način proširi područje borbe. U tom smislu, nisam ni očekivao da će ovo biti neki vanity project gde će ona sad da služi nekom neistraženom delu svoje ličnosti, očekivao sam pokušaj da se snimi dobar film. Ono međutim što sam dobio je ne samo dobar film, već i veoma zreo film koji se izborio sa velikim brojem elemenata i delikatnim žanrovskim balansom.

BLINK TWICE ima najkrupniji problem u tome što je na liniji nekih skorašnjih uspeha ili barem veoma poznatih filmova kao što su GET OUT koji je bitno uspešniji i značajniji ali i slabiji, ili DON'T WORRY DARLING koji je je po mnogo čemu sličnog profila ali je savršeniji komad. Naizgled sam ovim možda spoilovao nešto ali verujem da nisam jer je film od samog početka izgrađen u jednoj zlokobnoj atmosferi u kojoj odmah naslućujemo da će nas sačekati neko mračno otkriće.

Sam preokret je uverljiv, neočekivan, i u idejnom pogledu višeslojan jer se tiče ne samo odnosa muškaraca i žena, već i bogatih i siromašnih, moćnih i običnih, a konačno i temom manipulatora who gets high on his own supply, i u tom krugu se kreće taj element. Međutim, Zoe Kravitz pored kontrolisanja idejnosti koja je danas neophodna u nečemu što je elevated horor ili triler, a ovde moram da kažem - najpre možemo govoriti o "psihološkom trileru" iako ne volim tu definiciju iz prostog razloga što je predugo korišćena kao eufemizam za horor pa je izgubila značenje. Međutim, ovde je to ipak najbolja definicija.

Zoe Kravitz se izvanredno snalazi sa glumačkim ansamblom u kom nje nema, a noseću ulogu igra Naomi Ackie koja je u velikom usponu a mušku podelu predvodi Channing Tatum, potpuno raspoložen da dekonstruiše svoj imidž. Alia Shawkat odigrava kao pouzdan igrač zadatka a od Adrie Arjone se konačno dobija snažna i harizmatična rolu za koju znamo da je nosi u sebi.

Ipak, najveća zvezda celog šoua je iza kamere a to je Zoe Kravitz, koja počev od vizuelnog koncepta u kome gradi povišenu žanrovsku realnost, preko kadriranja u kom maestralno koristi pažljivo komponovane krupne planove, do čitave atmosfere, ne samo da uspeva da izgradi suspense i atmosferu nemira već umnogome uspeva da nas uspešno provede kroz neke klišetizirane situacije koje su prosto obavezna figura i koje smo sretali puno puta. Otud pohvale zaslužuje direktor fotografije Adam Newport-Berra koji se ovde iznova pokazao da neke njegove bravure osvarene u seriji Sama Levinsona i u muzičkim klipovima, mogu biti održive i u celovečernjem filmu.

Ono što je na kraju zanimljivo kao utisak posle gledanja jeste kako Zoe Kravitz pravi jedan po svemu natprosečan žanrovski film za današnje standarde, sa ambicijom ali bez neke mučne pretenzije, definišući ga kao novi standard, pozivajući nas da ovo proglasimo nekim "novim prosekom", nekim novim uobičajenim nivoom izvedbe i ideje, a znamo da smo daleko od toga.

* * * / * * * *

1992

Ariel Vromen je posle vrlo uzbudljivog uspona doživeo pad sa filmom 1992 u kome pokušava da napravi jednu priču o očevima i sinovima, smeštenu u dane LA riota posle prebijanja Rodneya Kinga. Priča o očevima i sinovima data je kroz ukrštanje dve zgode, jedne sa ocem koji je ex-con i sam gaji sina kog želi da izvede na pravi put i druge u kojoj "porodična banda" pokušava da opljačka fabriku u kojoj ovaj glavni junak radi kao čuvar.

Sinovi i očevi će morati da prođu ispit.

Od sinova ovde igra Scott Eastwood za kog deluje da je relativno brzo prebrinuo svoju koketeriju sa holivudskim A-filmom a bogami i sa glavnim ulogama, što je na neki način šteta, imao je on štofa da bude nekakav B-leading man.

Ray Liotta u jednoj od svojih poslednjih rola igra oca koji predvodi pljačkaše i to je onako pozni rad velikog glumca, korektno, ništa posebno. Nedostajaće.

Tyrese Gibson se veoma solidno snalazi kao glavni junak, ali odavno je jasno da on može ako mu se pruži prilika da bude leading man. Jedino pitanje koje je tu prepreka glasi, zašto? Ipak, nije dovoljno unikatna faca iako je vrlo korektan glumac.

Međutim, Vromen sve ove elemente ne uspeva da spoji u naročito smislenu i efektnu celinu. Sve ono što je dobro smo videli puno puta u mnogo boljoj izvedbi. Ničeg novog nema. I na kraju 1992 postaje mučan u svojoj generičnosti kojoj nažalost trud pojedinih glumaca samo još pojačava utisak promašenosti.

* 1/2 / * * * *

TATAMI

Izraelski reditelj Guy Nattiv i (drugo)iranska glumica Zar Amir Ebrahimi snimili su film TATAMI, redak primer festivalskog sportskog feelgood filma. To je zanimljiv spoj, i nažalost u ovom filmu ima ponešto sporno što ga manje-više devalvira kao film i gledalačko iskustvo ali ozbiljno dovodi u pitanje integritet njegove festivalske sudbine.

Guy Nattiv i Zar Amir Ebrahimi snimaju TATAMI veoma konceptualno, onako kako bi to uradili Iranci, visokoestetizovano, maltene u realnom vremenu, sa ponekim flešbekom i dodatim epilogom, u crno-belom koloritu, sa dosta brižljivo komponovanih ili dugih ili statičnih kadrova sa glumačkom igrom ali i sa veoma uzbudljivim sinematičnim džudo borbama. Ovo nije simulacija iranskog filma, kao što je recimo bio UNDER THE SHADOW Babaka Anvarija, mnogo više je evokacija nekog takvog filma koja je relativno neprimetno obogaćena nekim kvalitetima zapadnog filmmakinga. Mada, Iranci već znaju tako nešto i sami da naprave o čemu svedoče mnogi naslovi kako iz kuće Iranian Independents ali i neki državni propagandni radovi.

U stilskom pogledu, TATAMI je zanimljiv, i uprkos tome što preuzima neke stvari iz drugih kinematografija nudi unikatan spoj. Džudo borbe spadaju među bolje scene kako konfrontacije tako i sportskog nadmetanja koje sam gledao u poslednje vreme. Naročito to priznanje zaslužuju jer nisam upoznat sa pravilima takmičarskog džudoa.

TATAMI je prikazan u Veneciji i u čisto estetskom pogledu, ta odluka nije previše sporna.

Međutim, način na koji Guy Nattiv i Zar Amir Ebrahimi vode političku dimenziju priče koja je zapravo osnov melodramske priče jeste prilično heavyhanded i na jedan dosta grub način ovo pretvara u nametljiv message movie.

Priča o iranskoj džudoki kojoj Savez traži da preda meč kako se ne bi slučajno u finalu borila sa Izraelkom, kod nas može ima naročiti odjek, ne samo zbog toga što se na Olimpijadi mogao desiti džudo dvoboj sa predstavnicom tzv. Kosova već i zato što to jeste naš problem u svim sportovima, koji se uostalom već odigrao u omladinskoj odbojci. Dakle, dilema nije konstruisana, ona je realna, i mi to znamo. 

Međutim, Guy Nattiv i Zar Amir Ebrahimi svemu tome na kraju prilaze plakatski i naivno, do tačke da to estetski devalvira film. Nemam nikakav spor sa tim da oni imaju taj stav koji imaju, ali način na koji su ga plasirali degradira postupak pa ovo na kraju ipak nije film koji po svojoj sofisticiranosti dobacuje do mesta na festivalima. Naravno, nesporno je da takvih filmova ima i na festivalima, da čak mogu postići i uspeh, ali ovo je jedan posebno pipav, pomalo čak holivudski pristup ali u jednom podsmešljivom smislu, odnosno loše shvaćen američki pristup.

TATAMI ipak itekako treba pogledati, za početak kao kuriozitet i još jedan "iranski" film snimljen van Irana što sada postaje trend na mnogim mestima, ali i kao zanimljiv eksces u domenu sportskog filma.

* * 1/2 / * * * *

NEKAJ SLADKEGA

Tin Vodopivec je na početku karijere bio pomoćnik Mitje Okorna na njegovom filmu TU PA TAM. Okorn je otišao u veliki svet, napravio sjajnu karijeru u Poljskoj, snimio film u produkciji Willa Smitha sa Jadenom, radi sada ambiciozne poljske produkcije za Netflix. Za to vreme, Vodopivec je postao stand up komičar i iskoristio je svoju slavu da proizvede film NEKAJ SLADKEGA u kom je kombinovao profesionalne glumce i regionalne stand up komičare na ekranu.

Film je slikao Dario Herič i mislim da je on ključni činilac što ovaj film izgleda kao nekakva celina i nekakav bioskop. Ima tu i pristojnih rola kao što je ona makedonskog glumca Saška Koceva koji igra dve uloge, velikog marketing gurua i konobara gastarbajtera u Sloveniji, pa čak i vrlo solidna igra Jelene Jovanove. 

Ipak, kao celina, scenario je jedna površna repetitivna farsa, u kome ima i dosta neprijatnih deonica u kojima se oseća kako nisu baš svi ljudi na ekranu dorasli zadatku a ni oni iza kamere se nisu baš dokazali.

Ipak, uz pomoć tehnokrate kakav je Herič, sve ovo nekako uspeva da se privede kraju i ostaje primer moronskog vanity projekta u kom su nekad zarobljeni regionalni filmski profesionalci.

KAJ PA ESTER

KAJ PA ESTER potpisuje Tosja Flaker Berce. Reč je o slovenačkoj teen komediji o devojci koja na silu raskine sa momkom sa kojim se voli, ubeđena da neće moći da im opstane veza kada pođu u različite škole i uprkos raznim pokušajima da se odmakne od njega, uključujući i pokušaj da postane lezbejka, stalno mu se vraća.

Tosja Flaker Berce bira neki veoma čudan vizuelni koncept, sa fotografijom koja ima neku retro auru koju nisam do kraja razumeo, sem kao pokušaj da se mazne estetizacija BOOKSMARTa Olivie Wilde, naravno u izvedbi za beskućnike. Mada, možda je moja pretpostavka da ovde imamo neki pokušaj da se nešto referiše na debi Olivie Wilde zapravo najveće moguće lobovanje, i možda je ovo sasvim inokosna budalaštna. Ko će to više znati?

THE CROW

Rupert Sanders mi je delovao kao veoma perspektivan reditelj kad se pojavio i izvršio prelazak iz reklama na film. Međutim, posle SNOW WHITE koji je strogo držao studio, snimio je GHOST IN THE SHELL kom je dao autorski pečat i rezultat je bio zanimljiv ali film nije bio dobar, naprosto.

Onda je Rupert morao malo da smanji doživljaj i režija rimejka THE CROW, odnosno reboota, nove ekranizacije stripa ili ćega već, jeste njegov izlazak iz dog housea.

I Rupert ovde pokazuje da je naučio lekciju, da se ne pravi pametan ali da donese svoj ukus, svoju vizuelnu kulturu i dizajn, i to su ponajbolji delovi filmovi.

Bio sam die hard fan Brandona Leeja ali moram priznati CROW mi je istovremeno bio nekakav vrhunac njegove karijere u produkciono-autorskom smislu jer je Proyas to sve uradio na jedan nesvakidašnje pedantan i kreativan način, ali opet nikada mi to nije bio njegov najdraži film. Prosto, delovalo mi je da CROW nadrasta Brandona na način na koji danas franchise filmovi nadrastaju glumce a iskreno bilo mi je i odbojno što je na tom snimanju poginuo. Otud, prema prvom CROW imam vrlo racionalan odnos iako sam Brandona obožavao. Pa ipak, nikada mi na CROW neće srce ubrzati kao na SHOWDOWN IN LITTLE TOKYO, recimo.

CROW je film je film koji je bacao svetlo daleko, ne samo zbog Brandonovog kulta, uspeha samog dela, soundtracka koji je imao takođe veliki status već i zbog toga što mnogo elemenata tog dizajna možemo videti u MATRIXu, a ostaje pitanje da li bi možda da je ostao živ i sam Brandon bio Neo. Verovatno ne bi jer je studio ganjao Willa Smitha i neku najveću moguću zvezdu ali ko zna... Svakako bi se Brandon i Keanu Reeves otimali za uloge.

Elem, nova ekranizacija mi nije bila toliko problematična kao ideja, naročito jer smo u međuvremenu imali i grozni sequel koji pamtimo jedino po soundtracku na kome je bilo nekih tada aktuelnih bendova.

Novi film donosi dosta onoga u čemu je Sanders dobar. Bill Skardsgaard je zanimljivo rešenje kao naslovni junak. Danny Huston je uvek dobar negativac. Međutim, uprkos sjajnom dizajno, malim dozama dobre akcije, nažalost film je dosadan. Snimanje u istočnoj Evropi umesto u Americi, doprinosi tom utisku da nije na nivou naprosto, iako je Rupert bez sumnje majstor upravo za vizuelna pitanja. Međutim, kao što ni priča nema dovoljno sadržaja, nema ni vizuelni aspekt koji poput situacija u jednom momentu krene da se ponavlja.

To je šteta jer mislim da je čak i unutar ovog materijala postojao jedan bolji film do kog bi se došlo skraćenjima.

* * 1/2 / * * * *

WINNER

Susanna Fogel ne pokazuje znake posustajanja u svom zauzimanju pozicije jedne od najzanimljivijih američkih rediteljki koje su na televiziji naučile da svaki dinar mora da se zaradi, a opet donose specifičan indie senzbilitet u nešto što ume da bude i mainstream.

U konkretnom slučaju, WINNER je indie film, duhoviti i podosta fikcionalizovani odnosno estetizovani biopic koloritne Reality Winner. Prošle godine je HBO plasirao film sa Sydney Sweeney u kom je ona dobila vanity project da se pokaže kako radi nešto ozbiljno, a bio je baziran na nečemu što HBO radi već četrdesetak godina, a to tu verbatim ekranizacije istorijskih događaja. U zavisnosti od tolerantnosti prema tom verbatim postupku, varirao je i utisak čoveka posle gledanja tog filma.

Međutm, WINNER je punokrvni movie, veoma duhovit, jedna šarmantna parafraza Stoneovog SNOWDENa u kome Susanna Fogel zapravo snima nešto najbliže filmu Olivera Stonea samo sa jednom dodatnom dozom apsurda koja proističe iz onoga što je savremena Amerika. Stone je to sa promenljivim uspehom pokušao u filmu W. ali je SNOWDENa pokidao i izrežirao kao mladić. Teško je ne pomisliti da je WINNER zapravo ženska verzija SNOWDENa, samo sa još jednim slojem humora i deterioracije američke civilizacije koja se desila u tom miljeu.

Ironija slučaja Reality Winner je u tome što je kod nje teško odrediti da li je ona osoba sa izvesnim teškoćama u pogledu socijalne imaginacije, totalna idealistkinja koja je htela da ispita granice američke demokratije, aktivistkinja koja je greškom otišla da pomaže ljudima kroz vojsku i obaveštajne službe, izdajnica ili žrtveno jagnje koje je zapravo podmetnula Duboka država jer se na kraju ono što je ona odala našlo u zvaničnom narativu o ruskom mešanju u izbore i nije promenilo ništa, što njenu žrtvu, suđenje, sramoćenje i robiju čini još apsurdnijim.

Susanna Fogel iz ovog menija pristupa Reality Winner uzima nekoliko - njen problem sa socijalnom imaginacijom, idealistkinju koja želi da ispita granice američke demokratije i aktivistkinju koja je ulaskom u Vazduhoplovstvo i NSA naprosto pogrešila firmu. Dakle, Fogel ne istražuje mogućnost da je duboka država iskoristila njenu naivnost i odbacila je kao osobu za jednokratnu upotrebu.

Imajući u vidu njenu sudbinu, dosta nemilosrdan tretman koji je usledio sugeriše da je možda ipak ovo sa Dubokom državom malo ambiciozna zamisao i teško bi se moglo braniti.

Steve Yedlin uspeva da isprati ritam koji Susanna Fogel na skromnom budžetu i pravi film koji vrlo efekno izgleda, sa izvanredno izabranim objektima i kadriranjem koje na pravi način kombinuje komične i veoma mračne momente. 

Emilia Jones je ponovo briljantna u saradnji sa Fogel i igra Reality na jedan način kojim šalje poruku da je stigla na veliku scenu. Njen prikaz ove junakinje se razlikuje od Sydney Sweeney, ovde je Reality inteligentnija, promišljenija i naravno bitno duhovitija i histrioničnija.

Susanna Fogel svesno uvodi komediju u ovu priču ali ovaj film nije nekakva zezancija. Naprotiv, duhovite i vesele scene nemilosrdno presecaju mračni ishodi, a ono što je evidentno duhovitije nego stvarnost govori više istine o ovoj mladoj ženi od nekog serioznog pristupa.

Emilia Jones nosi ovaj show, Connie Britton i Zack Galifianakis joj samo daju pouzdanu podršku i daju klasu filmu. Jako je zanimljivo da Teksaška Majka iz FRIDAY NIGHT LIGHTS ovde igra takođe majku iz Teksasa čija je kćer proglašena za izdajnicu.

WINNER je višeslojan film i sve je sem površna komična i filmična reinterpretacija sudbine Reality Winner.

* * * 1/2 / * * * *

ŠTERKIJADA

Igor Šterk je poznat po pretencioznim tretmanima različitih žanrovskih matrica u slovenačkom filmu, međutim, u najuspešnijim izdanjima on je svoju rediteljsku promašenost uspevao da prikrije nekakvim artom.

U filmu ŠTERKIJADA, on se poduhvata jednog ambicioznog zahvata u svakom pogledu, a to je biografski film o njegovom ocu, književniku i poznatom jedriličaru Juretu Šterku. U toj priči se dakle pojavljuje i sam Igor kao sin, i njegova majka, otac je glavni junak jelte, ali nažalost ono što dobijamo je istinski užasno.

U izvesnom smislu, perverzno je kako je neko uspeo da snimi ovako kretenski film o svom ocu, svojoj porodici i samom sebi. Tokom samog filma prevladava utisak da se Šterk, za početak, nije uopšte trudio. Film je izveden površno, nevešto, zbunjujuće. Sačinjen je od nekih scena koje bi trebalo da ilustruju njegove susrete s ocem u različitim epohama u kojima taj čovek zaista jako mnogo vrluda kao karakter, a nijedna od njih nije dovoljno supstancijalna da nam pruži bilo šta.

Pritom ovo nije radikalan film kao Boyleov biopic o Jobsu, ovo je prosto lenj film kom nije uspelo da nam izgleda pretenciozno.

Jure Šterk je bio zanimljiv čovek i zaslužio je da se o njemu snimi film. Čak i po ovom užasnom filmu mi možemo naslutiti da je on bio zanimljiv čovek. Međutim, ekranizacija koju je dobio ga nije dostojna, šta god da je bila autorova svesna ili nesvesna namera.

THE TELEGRAPH TRAIL

THE TELEGRAPH TRAIL režirao je Tenny Wright, veoma plodni filmadžija koji je radio na raznim pozicijama u ekipi.

Ovo je rani John Wayne iz 1933. i već se tu vidi njegova izvanredna harizma i energija. Međutim, film mimo toga ne nudi mnogo, pre svega zato što je zanimljivu priču prilično trapavo postavio u pogledu strukture.

Yakima Canutt se pojavljuje u ulozi Indijanca, a otkriva se i otkud Wayneu nadimak Duke. Ali, manje-više to je pored Waynea samog jedino zanimljivo što se može naći u ovom B-radu.

* * / * * * *

UGLIES

McG je u Netflixu našao ambijent gde je snimio neke od svojih najzanimljivijih filmova, oslanjajući se na žanrove koje bioskopi više ne žele.

UGLIES paradoksalno, kao YA adaptacija, iako je to bio žanr koji je istisnuo ove "dobre" kojima se McG bavi na Netflixu, takođe dolazi prekasno u ciklusu i možemo reći da je sada i ta vrsta filma nešto što preživljava zahvaljujući strimerima. Uprkos tome što serijal romana Scotta Westerfelda spada među pionirska dela YA literature, zapravo danas je prilično anahron, naročito u pogledu ekranizacije.

McG je toga donekle i svestan i to opravdava neke odluke koje je doneo ali ne opravdava činjenicu da je UGLIES naprosto slab film. Ako izuzmemo činjenicu da je ovo deklarativno neki YA worldbuilding a istovremeno kamerni film jer očigledno nema jak budžet i sve što je "prostrano" u filmu je nacrtano, i uprkos Covid looku sa malim brojem ljudi u kadru, ovo je i u pogledu priče oskudno.

McG svesno tretira sve one trope YA literature kao stvar "koju znamo", "koju podrazumevamo" i pokušava da napravi hemiju među junacima i da "živi" od nje, međutim, u tome ne uspeva jer su junaci naprosto skučeni idejnošću celog ostvarenja, skučeni tim kamernim ambijentima u kojima se stvari dešavaju iako CGI panorame iza njih sugerišu bogatstvo, skučen Covid produkcijom u kojoj nema ljudi u interakciji, konačno skučen cutom gde je sve ispričano u sat i po apsolutno neophodnih opštih mesta.

Otud, McG barem ne muči publiku proširenom, dvočasovnom verzijom nečega što je bezveze, ali ni to nije dovoljno da spase ovaj suvišan, i u svakom smislu siromašan film.

U ovom filmu je sve nekako "premalo" i McG barem "sportski" istrajava u tome da iz drenovine nešto izvuče. Ali u njoj ipak nema ničega.

Da je ovo snimljeno kao pilot za CW, verovatno bi zasluživalo pohvale. Ipak, i kao film za striming, ne može da ih dobije.

* 1/2 / * * * *

ZBUDI ME

ZBUDI ME Marka Šantića je prilično zanimljiva, svedena, problemska melodrama o mladom čoveku koji posle "nesreće" doživljava amneziju i vraća se u dom koji jedini poznaje, to je majčin stan u Jesenicama. Međutim, majka ga jedva prima u kuću, vremenom saznaje od brata da je zapravo pre nekoliko godina on iz Jesenica pobegao na Bled posle nekakvog incidenta.

Postepeno on rekonstruiše šta je incident a zatim otkriva da mu je i brat na putu da upadne u sličnu nevolju, i da je suština u hate crimeu počinjenom prema lokalnim muslimanima iz Bosne.

Dakle, ZBUDI ME je poslovenčen rimejk AMERICAN HISTORY X. Naravno, Šantić nije Tony Kaye, ne pravi ni vizuelno ni glumački ni verbalno uzbudljiv film. Međutim, Ivan Zadro kao direktor fotografije, ko-scenaristi Sara Hribar i Goran Vojnović koji su pisali ovo sa Šantićem, i Jure Henigman pre svih u glavnoj ulozi, ulažu veliki napor da ovaj film ima svoj identitet i integritet.

Otud, ZBUDI ME ostaje nenametljiva priča o starom problemu koji dobija nova lica. Amnezija je dobro iskošrićena kao način da čovek zaboravi svoj greh, ali možda i to da se iskupio i postao bolji. Nije izvedena naivno iako veoma dobro funkcioniše u okvirima priče. Naizgled digresivni odnos sa partnerkom glavnog junaka koje se on ne seća je vrlo dobro uklopljen i čini sada integralni deo celine.

Šantićev film nije slow cinema ali ne žuri nigde. Međutim, ako imamo u vidu komociju srednjeevropske arty melodrame, dosta toga uspeva da upakuje u osamdesetak minuta efektivnog trajanja.

ZBUDI ME je vrsta evropskog disciplinovanog festivalskog filma kraćeg dometa u kom su Slovenci veoma uspešni i ovo je jedan primer za to.

* * * / * * * *

ONCE A VALENTINE

Javon Johnson snimio je film ONCE A VALENTINE, kao pokušaj da publici ne samo na nivou priče, već i celog žanra, izvuče tlo pod nogama, ali mu u korist ne idu dve stvari - film ima mali budžet a on ima nedovoljnu veštinu da to prevaziđe, to jest on nema umeće da istu priču prevede iz žanra u žanr, i "proda" nam tako nategnutu konstrukciju koju je osmislio.

Johnson je verovatno mislio da će snimiti indie senzaciju, ali ono što smo dobili, nažalost, jeste samo jedan od onih očajnički snimljenih američkih low budget pokušaja, sa kojima na kraju ne bude ništa.

FATHER WAS A FULLBACK

John M. Stahl je bio legenda Poverty Row ere i vodio je Tiffany Studio posle čije propasti je radio za mejdžore, gde je zabeležio jedan fijasko za MGM ali i kontinuiranu karijeru u mnogim od njih.

Za Fox je snimio pred kraj karijere film FATHER WAS A FULLBACK, jednu vrlo efikasnu, duhovitu, odlično igranu i mišićavo izvedenu komediju u kojoj glavnu ulogu igra Fred MacMurray, kao koledž trener američkog fudbala koji je pre smenom na poslu, i sa porodicom izbezumljenom ćerkinim pubertetom kod kuće.

Te dve muke se ukrštaju, a koincidencije i pehovi staju na put svakom njegovom rešenju.

U ovom filmu starom dobrih 75 godina, humor je očuvan, pa čak i inscenacija iako svedena funkcioniše i ima dinamiku prihvatljivu savremenom gledaocu.

Fred MacMurray je moj favorit, jedna tiha i nenametljiva zvezda, spremna da se i ovog puta žrtvuje za tim i devirilizuje za potrebe priče u kojoj igra oca.

Samo je entropija bogate holivudske produkcije sprečila da ovaj film bude i danas ubeležen kao mali klasik.

* * * / * * * *

ZENOBIA

ZENOBIA Gordona Douglasa je još jedna saradnja ovog reditelja sa Stanliom i Oliom i nažalost ni u ovom filmu iz 1939. godine nije se desila magija. Zaplet pokušava silom da izmami smeh i ne uspeva uprkos Douglasovom pokušaju da stvari održi energičnim.

* 1/2 / * * * *

JAMA

Da nisam gledao LONGLEGS nedavno, lakše bih se latio neke formulacije da "odavno nisam gledao neki ovako loš horor film" i sl. ali JAMA Dejana Baboseka je nešto što je zbilja dobro poznat vid lošeg horora kakav prosto odavno nisam sretao. Ali, nisam sretao zaista jako dugo ovako loše horore, što ne znači da ih nema nego da ih nisam gledao.

JAMA je film koji je u značajnoj meri nevešto izveden, da ne kažem diletantski. Nisam siguran da postoji namera da se sakrije iza nekog trash koncepta ali opet i ako ima toga, nije to izvedeno ubedljivo. Dakle, film je u značajnoj meri nevešt.

Zatim, ima relativno jednostavnu premisu o dvoje prevaranata - ubica kojima jedna žrtva "oživi" i krene da im se sveti, međutim onda film odlazi u smeru nekog halucinogenog, pazolinijevskog maltene dešavanja, a na početku se citira i Jodorowsky - premda ne prepoznajem ovde njegov tip halucinacije.

Dakle, Babosek želi da bude exploitation ali hoće sve malo da poškropi i artom, pa je rezultat kad se spoji sa neveštinom vrlo sličan nekom italijanskom hack jobu koji želi da to što je dosadan i budžetski deficitaran prekrije artom ali ne može - a ovde je to još teže jer Babosek nema tu praksu, nema taj razrađen rukopis.

Stoga, JAMA ostaje na nivou nekog alternativnog, amaterskog, niskostručnog pokušaja čak i za prilično diskutabilne, da ne kažem niske standarde slovenačkog horora u kome se javljaju naslovi poput VARUHA MEJE i IDILE.

SAMO KAD SE SMIJEM

SAMO KAD SE SMIJEM Vanje Juranić je problemski film o nasilju nad ženama.

Postupak je vrlo pretenciozan. Od prvog kadra čekamo da se desi nešto "važno" i kad krene da se dešava to "važno", onda film u neku ruku "dođe na svoje", ali se isto tako Slavko Sobin odvrne na trojku i nažalost izgubi kontrolu nad svojom igrom.

Ono gde Vanja Juranić zaslužuje pohvale jeste uglavnom dobro iskorišćeni minimalizam u kadriranju, sa dosta uspelih statičnih kompozicija ali i sa pokretima kamere koji su dobro uklopljeni u celinu i ne remete koncept. Isto tako, Tihana Lazović unosi maksimalan trud da iznese glavni lik i pomaže osnovnom kvalitetu filma a to je da pokaže kako je reč o braku u kom postoje problemi, nezavisno od erupcija nasilja, tako da ovde nemamo kliše o jadnoj bespomoćnoj ženi koja radi sve kako treba a muž je iz čista mira maltretira već imamo problematičan odnos u kom psihopata pronalazi povode za nasilje, ali u njemu odlazi vrlo brzo u neke sfere koje se ne mogu situaciono pravdati.

Vanja Juranić i Elma Tataragić nisu u stanju da naprave scenario koji može dobro da zahvati sve slojeve problema i zato se drže samo jednog isečka, pa ipak ono gde je film najtanji jeste upravo ključni naturalistički aspekt a to je pritisak okoline da junakinja ostane u braku gde je izložena nasilju.

Ovo nije film izrazite idejnosti ili inventivnosti i maksimalno eksploatiše aktuelne društvene probleme bez mnogo veštine da ih u potpunosti obradi. Ali, isto tako u izrazu je jednostavan, pokušava da bude moderan, i imajući u vidu kako takve priče izgledaju inače, ovo je ipak osveženje.

Radovao sam se da vidim Slavka Sobina u izazovnoj ulozi ali nažalost stekao sam utisak da su ga serije udaljile od ozbiljnijih zadataka, pa se nadam da će se to u budućnosti promeniti.

* * / * * * *

HOT ENOUGH FOR JUNE

HOT ENOUGH FOR JUNE Ralpha Thomasa je ekranizacija romana Lionela Davidsona i percipirana je kao parodija špijunskog filma, prevashodno Bonda. Scenario je pisao čuveni Lukas Heller koji je pisao razne važne Aldricheve naslove ali i temeljni naslov ovog žanra, IPCRESS FILE.

Dirk Bogarde u glavnoj ulozi je sjajan. Kada vidite Bogardea u jednoj par excellence mejnstrim ulozi, postaje jasno koliko je hrabra i samoubilačka bila njegova odluka da ne ode u Holivud ako je uslov za to da se pravi da je strejt. U ovoj ulozi, opet vidimo Bogardea sa jednom čarobnom harizmom. Problem je samo u tome što kao ostatak filma - nije naročito smešan.

HOT ENOUGH FOR JUNE je parodija koja nažalost ima problem u tome što nije baš parodična, ne vrši neku krupnu dekonstrukciju žanra, osim što kreće iz direktnog zezanja Bonda a onda se okrene nekim opštijim špijunskim tropima.

S druge strane, HOT ENOUGH FOR JUNE ima u sebi i dosta nekih konvencionalnih situacija iz špijunca, čak je na granici da u nekim segmentima bude i napet film, ali opet nije jer - nije ni pravljen da bude takav.

Na kraju, maltene, jedino što podseća da bi ovo moglo biti parodija jeste prolog koji je direktno zezanje Bonda - u formi scene koja, pogađate, NIJE SMEŠNA.

Kad se podvuče crta, HOT ENOUGH FOR JUNE deluje najpre kao hendikepirani, neuspeo špijunac, svakako pre nego neuspela parodija. Ipak, bio mi je zanimljiv za gledanje. Ralph Thomas se potrudio a Dirk Bogarde i Sylvia Koscina su uvek magnetičan par.

* * / * * * *

JORGOVANI

Siniša Cvetić je ostvario celovečernji debi sa filmom USEKOVANJE koji bi se najbliže mogao definisati kao srpski odjek američkog indie filma. Otud je veoma zanimljivo da nam je u svom drugom igrenjaku JORGOVANI ponudio punokrvni komercijalni film, i to onog najređeg formata - komercijalni film koji snima reditelj sa umetničkim renomeom u kome takođe postoji izrazita autorska dimenzija.

U izvesnom smislu ona je vidljiva čak i po nekim postupcima, recimo USEKOVANJE se dešava u toku slavskog dana u jednom domu a JORGOVANI se dešavaju u toku jedne večeri na dodeli nagrada i partiju za nagrađenu ekipu koja potom usledi. U oba filma Cvetić i scenarista David Jakovljević drže jedinstvo vremena, mesta i radnje, što je veoma zanimljivo.

U tom pogledu, JORGOVANI dele izvesnu vizuelnu monotonost sa USEKOVANJEM, ali ona ne proističe iz toga što se sve dešava na jednoj lokaciji, čak naprotiv, i sam objekat je dosta dobar, i način na koji se priča vizuelno vodi kroz kadriranje je dosta sugestivan, pa i propulzivan. Veći je problem sama produkcija gde je drugi plan pun statista veoma skromnog izgleda i ne može da isprati bogat prvi plan u kom su naše najpopularnije zvezde koje jelte nisu tu slučajno. Na svu sreću, srpska publika produkcionu nesavršenost oprašta komercijalnom filmu i to što stvar nije urađena produkciono do maksimuma nije smetalo izuzetnom rezultatu filma.

Cvetić se u JORGOVANIMA dohvata jedne forme prema kojoj imam strašnu averziju a to je satira kinematografskog miljea koju pravi mlad autor koji još uvek nije proveo dovoljno vremena u njoj. To nije pitanje pukog iskustva jer naša kinematografija je groteskna čak i onima koji je ovlaš pogledaju iz daljine, već naprosto jedne dubine sagledavanja njenog užasa.

Otud, Cvetić sve bazira na tipskim likovima, i tipovima se namerno poigrava, ne gradi prave karaktere, i to je legitiman komediografski postupak. Naravno, film bi bio verovatno zanimljiviji da se bazirao na likovima koji su karakteri, i za moj ukus je baveći se "tipovima" nedovoljno smešan - iako bi baš zbog tog izbora u karakterizaciji trebalo da bude direktniji.

Međutim, film je promišljen, i uprkos tome što se bavi tipovima i ni u čemu nije preterano inventivan, nije glup.

JORGOVANIMA se najpre može prebaciti što ne odlazi dublje u dekonstrukciju sveta naše filmske industrije, ali ne samo nje kao jednog iritantnog lokalnog fenomena nego uopšte teme fikcije, stvarnosti, glume, privatnog života itd. i tu ima raznih ključeva gde se moglo ići. Dakle, ovo nije ni ENTOURAGE. a nekmoli Charlie Kaufman, međutim, za nešto što je naizgled površan zahvat, Cvetićev film je zapravo prilično inteligentan, efikasan i kad je neophodno - efektan, a u najvažnijem momentu emotivan.

Dekonstrukcija vlastitih televizijskih persona kojoj pribegavaju Sloboda Mićalović i Ivan Bosiljčić nije duboka, niti suštinski provokativna, ali pokazuje jednu jako bitnu stvar - podseća nas da su njih dvoje zapravo jako dobri glumci - a to mi maltene ni ne znamo jer su od početka karijere ušli u mašinu nekih sadržaja koji su od njih tražili dosta ali ne i sve ono što mogu da pruže. Dok smo za Slobodu Mićalović još i imali priliku da vidimo kako je zablistala kod Kusturice, za Bosiljčića nismo dobili tu priliku, i čini mi se da JORGOVANI to jesu, i to na jedan subverzivan način. Naime, njegova uloga ovde je toliko effortless a u stvari drugačija da mnogi neće ni shvatiti koliko je on iskoračio iz "zone komfora" i pritom ostao zvezda. Isto važi i za Mimu Karadžića.

Film ima neke viškove, neke komične zahvate koji su meni remetili smisao priče (grbavac poslužitelj, dete brainiac u jednom odbojno starmalom ključu) i što je najgore iskoračivali iz stilizacije. Međutim, to sve na kraju nije previše važno.

Cvetić i Jakovljević su ovim filmom uspeli da uspostave razumevanje sa publikom. Film je mogao biti drugačiji, ovakav kakav je mogao je biti savršeniji, svašta je moglo biti drugačije, i u redu je da se to zna. Međutim, suština je da imamo dva mlada autora koji su iz respektabilnog problemskog filma iskoračili u komercijalni i doneli nešto autorski u njega, i podsetili nas da neki ljudi koje uzimamo zdravo za gotovo u stvari znaju više nego što mislimo. I to je u stvari ključno.

* * 1/2 / * * * *

REBEL RIDGE

Jeremy Saulnier je delovao kao perspektivan reditelj američkog indie žanrovskog filma, i u svom drugom ostvarenju BLUE RUIN, produžio je simpatične korene iz svog debija, do jednog višeg nivoa koji je mogao biti tumačen kao odskočna daska.

Imajući u vidu koliko je teška situacija za "mali" žanrovski film koji ipak ne može da nastaje na mikrobudžetu, delovalo je sjajno kada je posle svog trećeg filma GREEN ROOM - koji me je veoma razočarao uprkos sjajnoj premisi -  našao utočište kod Netflixa.

Saulnierov sledeći film bio je preglomazan pokušaj da snimi sve što je ikad želeo. Bio mu je to drugi promašaj za redom, ali opet, moglo se barem analitički dokučiti odakle proizlazi problem tog filma.

REBEL RIDGE je sličan u tom smislu što se prepoznaju šavovi po kojima je sklopljen, lako se prepoznaju uzori i paradigme kojima je Saulnier bio inspirisan. Međutim, ovde nema tog opravdanja da se eto reditelj dokopao uslova pa snimao sve što mu padne na pamet.

Kada su krenuli problemi, i kada je John Boyega enigmatično napustio snimanje, a onda zbog rasporeda ispao i James Badge Dale, postalo je jasno da se nešto čudno dešava oko REBEL RIDGEa. Boyegin odlazak je bio u najmanju ruku čudan, delovalo je da su privatni razlozi uzročnik ali se onda ispostavilo da ipak i neka kreativna senka tu vreba. Danas vidimo da je Boyega pokazao vrhunsku lucidnost napustivši ovo.

Isto važi i za Dalea, koji je doduše radio Saulnierov prethodni film.

REBEL RIDGE je kao Zahler za siromašne, kao BRAWL IN CELL BLOCK 99 sa sve Don Johnsonom, i bez mašte i glumačkog autoriteta jednog Vincea Vaughna pa i Uda Kiera.

Ovde imamo taj pokušaj da se exploitation film iz sedamdesetih tretira smrtno ozbiljno, sa sve onim detaljnim prikazima radnih procesa, digresijama koje treba da iskorače u svet žanrovskih elipsi i pokaže nam ono što inače ne vidimo.

Ali, rezultat najčešće biva taj da se složimo sa onima koji koriste klasične elipse, i prihvatimo da je tako bolje. Ovaj film je toliko spor i neefikasan da prosto deluje kao da nije izmontiran do kraja. Pritom, uz sve silne pokušaje da bude kreativan i atipičan, ima jednu maltene superherojsku dimenziju - junak svoje protivnike ne ubija, kao da je Batman. On ih prebije, povredi, pravi haos na sto načina, ali ne ubija - to ne.

Već to samo po sebi je neverovatno naivno.

Najzanimljivija scena nažalost kao da je uzeta iz Zahlerovog playbooka, odnosno iz elipse u BRAWLu.

REBEL RIDGE je zamišljen kao jednostavan film, sa malo likova smešten u jednoj varošici sa velikom tajnom koja seže do same suštine njenog opstanka. Sve to nažalost postaje razvodnjeno, banalno, a i zaboravi su nekontrolisanom trajanju.

Saulnier pokušava da unutar scena bude inovativan, i to je dobra intencija, ali mahom ne uspeva, otud je kraj skandalozno antiklimaktičan iako proističe iz jedne relativno masovne akcione scene u kojoj se puca ali se ne ubija.

Saulnier posle simpatičnog  debija i obećavajućeg drugog filma, snima već treći promašaj što se mene tiče (iako je kritika bogznakako prihvatila REBEL RIDGE). U ovom filmu on pokazuje da mu je srce na pravoj strani ali da se previše troši u pokušaju da izmeni lice žanrovskog i exploitation filma jer zapravo nema ništa novo da ponudi.

* 1/2 / * * * *

BORN AT HOME

BORN AT HOME sam gledao u svojstvu nekakvog australijskog dokumentarnog filma, u sklopu nekog festivala. Jedino luđe od toga da je ova televizijska emisija koja promoviše koncept porođaja kod kuće ušla u selekciju, jeste to da su je autori uopšte poslali na bilo kakav festival.

GIRL RUSH

GIRL RUSH Gordona Douglasa je RKO B-film, urađen sa dosta energije i sa solidnim tempom, o dvojici šoumena iz putujuće trupe koji obećavaju koleginicama da će otići nakratko i pronaći zlato kako bi održali svoj posao i uneli neke prihode u posao koji već neko vreme ne ide dobro.

Zlatna groznica je na vrhuncu, i njih dvojica se lako umešaju u razne prevarante i odmetnike, te odlučuju da prosto ukradu tuđe zlato, ubeđeni da ih neće naći.

Međutim, kada banda koju su opljačkali pronađe celu trupu, pridružuje im se, i tenzije rastu.

Film je neprekidno dinamičan i zanimljiv ali nažalost humor prosto ne uspeva baš uvek. Samim tim i pažnja gledalaca opada. Na kraju, jedino što zaista pamtim je par plesnih numera, solidna fotografija i Robert Michum kao jedan od odmetnika.

* * / * * * *

GILDERSLEEVE'S GHOST

Gordon Douglas je režirao od prvog do poslednjeg filma o Gildersleeveu.

GILDERSLEEVE'S GHOST je zamršena komedija u kojoj Gildersleeve ide na izbore a konkurenti žele da mu smeste da je lud tako što će naterati na njega da ga progone duhovi i gorila oslobođen iz zoološkog vrta.

Premisa je komplikovana i realno neubedljiva, ali humor koji se izvlači iz nje je prilično efektan tako da na kraju priče, funkcija ovog B-filma je ispunjena. Ipak, imajući u vidu da su drugi filmovi ipak imali manje prenaglašene i ubedljivije premise, logično je reći da je ovo verovatno najslabiji film u serijalu, ali verovatno ne i najmanje smešan.

* * 1/2 / * * * *

THE PREMIERE

Jon Silver je jedan od onih američkih filmadžija koji pokušava da se za svoje mesto izbori sam, niskobudžetnim i maltene nebudžetnim pokušajima.

THE PREMIERE je njegov novi pokušaj da nešto postigne, komedija o mladom reditelju koji pravi premijeru svog novog nezavisnog filma u bioskopu rodnog gradića i svim mogućim preprekama koje na tom putu ima.

Silver nažalost ni u ovom filmu nije uspeo da prevaziđe sva produkciona ogrnaičenja i pokaže neku genijalnost u neuslovima.  

LICEM U LICE

Slavoj Žižek je ima o duhovitu ali ne sasvim tačnu teoriju o tome kako je blue collar radnika u američkom filmu jedino moguće videti u tajnom gnezdu negativaca u Bond-filmovima, kako vrše završne radove oko mašine koja će uništiti svet. Pozicija radnika, ili u širem smislu zaposlenog čoveka, u jugoslovenskom filmu ima u sebi tri osnovne forme ali i faze, rani period kinematografije koja donosi entuzijazam oko emancipacije i industrijalizacije, zatim period Crnog talasa kao prostor koji naseljavaju ljudi bez profesije ili osobe čije je zaposlenje osnov situacione depresije jer je užasno u svakom pogledu, i konačno, da se poslužimo Dimitrijevićevom definicijom - period "potrošenog socijalizma" u kom su konzumerizam i privredna neefikasnost pretvorili radnika u neproduktivnog parazita čega je i sam svestan i to vrlo često služi za razonodu publike.

Malo gde su prikazi recesije i propasti jedne privrede bili osnov najkomercijalnijeg bioskopskog žanra kao kod nas, kada je pre svih Siniša Pavić postao svojevrsni "pesnik potrošenog socijalizma". Možemo reći da je kolaps jugoslovenske privrede ispraćen smehom a da je njena izgradnja ispraćena uzbuđenjem i problemskim pristupom.

LICEM U LICE Branka Bauera je problemski film iz 1963. godine, snimljen po scenariju Bogdana Jovanovića, jednog od ključnih scenarista jugoslovenskog filma šezdesetih. 

Film je u svakom pogledu zanimljiv i možda je njegov društveno-kritički aspekt najmanje interesantan iako se nameće kao ključni jer takvih filmova je u našoj kinematografiji bilo dosta. Tema preduzeća u kojima rukovodstvo usled slabosti karaktera ili organizacije proizvodi probleme bila je prisutna u dosta jugoslovenskih filmova, a neke od njih je pisao baš Bogdan Jovanović. Neki su u svom pristupu bili hawksovski, kao radovi Živanovića i Nanovića a neki vrlo sofisticirani i egzistencijalistički kao ovaj Bauerov.

Jovanović gradi dve slike koje su veoma bitne za ovaj film, i koje čine njegov kvalitet odnosno nedostatak. Jedna slika je veoma životna, ubedljiva i prikazuje ljude sa slabostima koji su izopačili partijsko-radničko upravljanje radnim organizacijama, sa fokusom na psihiološki profil junaka. U prikazu te dimenzije, Bauer i Jovanović koriste neke vrlo zanimljive tehnike, na filmsko-literarnom planu, pre svega krupne planove koji uvode rešenje sa unutrašnjim monolozima u kojima se iznose dileme junaka, a zatim i veoma vešto i propulzivno postavljene flešbekove, estetski savršeno uklopljene u postojeću sinestetičku postavku filma.

U tom prikazu slabosti i krize koncepcije radničko-partijskog rukovođenja, Jovanović u literarnom pogledu dostiže zaista vrhunske domete egzistencijalističke drame. Zahvaljujući Bauerovom rediteljskom umeću, ona se umesto tipične polemičke drame što je obično ishod egzistencijalističke drame pretvara u prvoklasnu angloameričku dramu svog doba, u pisanom tekstu izgleda kao Sartre ali u izvedbi dobija glumački žar sa kojim je igran Tennesee Williams i stvara se dodatna humana dimenzija.

Druga slika je naravno deus ex machina sposobnost sistema da se koriguje i ostvari superiornost tog partijsko-radničkog koncepta. Dok bi se manje ubedljiv aspekt filma u tom domenu mogao olako pripisati tome da Jovanović nije dovoljno vešt da podjednako lako proda laž kao što je vešto oblikovao istinu, moramo uvesti još jednu dimenziju tehnike drame u diskusiju. Dakle, da, sasvim je uverljivo pomisliti prosto da je zalog postojanja ovog filma bilo to da ipak na kraju sistem pokaže snagu samokorekcije i da je taj deo "nakalemljen" na celinu. Međutim, ovde dolazimo do pitanja "dramaturgije destrucije" i "dramaturgije konstruktivnosti" gde je prosto svaka vrsta razaranja, propasti, sukoba dramski potentnija od sloge, izgradnje. Veoma su retki uspešni filmovi o uspešnoj kreaciji, o izgradnji nečega i sl.

Rekao bih da ovde imamo ipak dva razloga zašto film LICEM U LICE u prikazu samo-popravke odnosno regeneracije sistema ne funkcioniše i da je pretpostavka isključivo ideološke naravi ipak redukcionistička.

LICEM U LICE uprkos toj manje ubedljivoj deonici ipak ostaje jedan od veoma značajnih filmskih prikaza radnih odnosa u SFRJ i jedan veoma uspeo, rekao bih čak internacionalno relevantan, primer "courtroom drame" jer iako je u pitanju partijski sastanak, zapravo je reč o suđenju. Ako imamo u vidu da su baš suđenja jedna od omiljenih okosnica egzistencijalističke drame pa i retorike socijalističke dramske produkcije, konačno dovedena do paroksima kod Brechta, Bauer je tu često raubovanu formu, ponajbolje formulisao.

* * * / * * * *