DNEVNIK DIANE BUDISAVLJEVIĆ

Da DNEVNIK DIANE BUDISAVLJEVIĆ u režiji Dane Budisvaljević, koja Diani nije nikakav rod, ne govori o temi o kojoj govori, verujem da bi bio prepoznat i žestoko ismejan kao ono što jeste a to je jedan naivan, neizlečivo slab uradak, nekakva igrano-dokumentarna drama od Diani Budisavljević gde igrani delovi, snimljeni, statično, nevešto, sa glumom koja je ispod svakog profesionalnog nivoa, dominiraju trajanjem filma. Dati u groznoj crno-beloj digitalnoj slici, valjda zato da bismo mi shvatili da se to dešava u prošlosti, a iskreno se nadam da nije zato da bi se imitirao Spielberg, jer ovaj film je nedostojan njegovog imena, ti igrani delovi kao da su iz nekog ukrućenog televizijskog filma od pre pedeset godina. Naravno, savremeni festivalski film dopušta sebi razne vidove neznanja, pogledajmo osvajača nagrade za režiju na Berlinalu, ali u slučaju ovog filma, podsmeh je vrlo ozbiljan rizik jer može poslužiti i za ideološke obračune. U svakom slučaju, sve da ovo i jeste ozbiljan art house, a rekao bih da nije, teško da može ovu priču iskomunicirati do šire publike. Mogu da zamislim neke Srbe ili Hrvate primorane da ovo gledaju nekom školskom obavezom, porodičnom istorijom ili pijetetom, ali teško mi je da zamislim da ovakav film ikome može doneti “istinu” o ovom slučaju.

Dokumentarni delovi su tu da bi dali emociju, upoznali nas sa ambijentima, i u najboljem duhu modernog dokumentarca to su neke zbrda-zdola priče koje se ne bave činjenicama, nego emocijama, takođe su predstavljene u crno-beloj tehnici, i nema mnogo neke koristi od njih. 

No, šta je tu je. Sada Jasenovac doživljava svoj revival kao tema iako je teško zamisliti da u Srbiji ili Hrvatskoj ljudi ne znaju o tome. Kod nas poslednjih trideset godina pričamo samo o Jasenovcu, delom u svrhu generisanja ratnog nacionalizma, delom da bi režim sada nastavio da izluđuje narod i pvećava mu radnu temperaturu U Hrvatskoj se javlja istorijski revizionizam i postoji rizik da bi u nekoj perspektivi sećanje na Jasenovac moglo biti izvitopereno, ali teško da ovakav film može išta da reši.

No, pijetet je snažan oklop ovog filma. Da je snimljen o bilo kojoj drugoj temi, verujem da bi bio predmet sprdnje. Ovako je narod potpuno raspilavljen, a kritičari poput Jurice Pavičića čak smatraju da pulski žiti “ako je ozbiljan” jedino može nagraditi DIANU i SAM SAMCAT Boba Jelčića. Ta vrsta “ultimatuma” pokazuje jednu zanimljivu koheziju art house networkinga sa ideološkim pozicioniranjima.

U filmu ima vrlo malo dokumentarnog materijala iz vremena kada se događaj zbivao, ili u vezi sa radom Diane Budisavljević, a ono što je dokumentarno - u smislu snimljeno sa autentičnim protagonistima događaja na autentičnim lokacijama je do te mere estetizovano, i postavljeno u funkciju da ne maltene gubi pravo na predznak dokumentarnosti.

Savremeni art house film je u svojoj inkluzivnosti doveo do toga da se više ne očekuje apsolutna nikakva veština od autora i ekipe. DNEVNIK DIANE BUDISAVLJEVIĆ je ta vrsta filma. Pobeda tog filma u Puli je samo simptom mnogo dubljeg problema.