LORO

Pogledao sam LORO Paola Sorrentina, onu single movie verziju od dva i po sata iako postoji verzija razbijena u dva filma. Teško je opisati kolika je ovo budalaština. IL DIVO takođe nije paio od smisla ali LORO čak i u ovoj komprimovanoj verziji pati od manjka sadržaja. 

Prva polovina filma govori o mladom ambicioznom preduzetniku ali prevashodno makrou koji napreduje kroz svet bogatih klijenata u borbi da se nekako dokopa pozicije i moći. Onda se njegova putanja ukršta sa Silviom Berlusconijem koji je ovde prikazan kao elegični starac koji pola vremena ne zna šta će sa sobom a drugu polovin želi da preuzme vlast, popravi brak sa svojom suprugom, dokaže se kao muškarac sa mladim ženama i sl.

Međutim, Sorrentinov rediteljski postupak u suštini svodi ovaj film na spoj visokoesttizovanih plesnih numera, tela koja se gibaju u luksuznim enterijerima i eksterijerima, zatim dijaloge koji kao da su izašli iz polemičke drame u kojima se psihoanalizira ova projekcija Silvija Berlusconija i na neke apsurdne prizore.

Sorrentino se bavi visokom estetizacijom. Cilj je da se napravi nekakva slika, ili živa skultpura, da se fetišizuje NEŠTO, ali na kraju sve se to banalno pretvara u snimanje žena i kuća, i kič-umetnina.

Sorrentino u toj svojoj tendenciji da mu je priča negde pod B, ne samo da korespondira sa savremenim art houseom već u njemu i diktira tokove. Ti prizori ljudi koji u nekom frontalnom mizanscenu igraju pred kamerom i sl. postali su maltene obavezna figura savremenog art housea, i on je očigledno namerio da bude njegov predstavnik kog zanima visoka estetizacija odnosno tehnička usavršenost pa i pohod u bioskope. Otud i želja da se tematizuje Berlusconi.

Međutim, LORO svakako nije biopic, niti je kao takav predstavljen, ali nije ni neki ozbiljan film nadahnut Berlusconijem. Ovo je jedna egzibicija u kojoj je Berlusconi samo povod a Sorrentino snima šta mu pada na pamet. No, to što mu je palo na pamet je neko već snimio i prikazao milion puta na MTVu.