US

Moram priznati da mi je posle filma GET OUT, Jordan Peele delovao kao reditelj čiji opus neću morati pažljivo da pratim. U GET OUTu sam video nešto što mi je ličilo na recept koji bi mogao biti zanimljiv srpskim rediteljima poput Stevana Filipovića koji žarko žele da prožmu žanrovska interesovanja sa dnevnopolitičkim angažmanom, ali za holivudsku produkciju sa globalim mogućnostima plasmana filma to je delovalo kao jedna potpuno diletantska ostrašćena budalaština.

Otud me je film US uhvatio potpuno nespremnog jer ovo je praktično remek-delo, jedan neobičan, ambiciozan, crnohumoran film i što je najvažnije istinski u dodiru sa stravom i užasom. Peele je snimio jedan od onih filmova koji svoj horor crpe iz nerazumljivosti, i to ne konfuzije ili nedorečenosti već iracionalnosti koja otvara mogućnost daljih interpretacija. Jasno je da će mnogi baš iz te iracionalnosti crpiti osnovnu primedbu na ovaj film, i formalnu i suštinsku jer će im smetati epilog koji objašnjava kao što će im i objašnjenje biti neorihvatljivo. Ali to je upravo ono gde US zaokružuje svoju stravu. on baš u tom epilogu dostiže onu tačku kojom zapravo postaje moderni kult i klasik u isto vreme.

US je film o doppelgangerima, temi koja se nije izbegavala i u visokoj i u žanrovskoj produkciji pisane reči i pokretne slike. Osnovna poenta ovakvih priča i filmova je da smo sami sebi najveći neprijatelj i da ličnost ima potencijal za razne vidove disocijacije, izopačenja, poremećaja percepcije stvarnosti itd. U filmu US, međutim, stvar se pretvara u dublje identitetsko pitanje - ulazi u ono čime se bavio Pascal Laugier u svoja dva prva, dva najbolja i dva jedina vredna filma a to je preispitivanje identiteta u okolnostima kada je čovek doveden do ekstrema i suočen sa krajnjom izopačenošću.

Peele nastavlja tamo gde je Laugier stao, s tim što njegov izbor nije torture porn već home invasion koji prerasta u širi apokaliptični narativ.

Ono gde Peele formalno podiže ulog jeste zapravo podizanje doppelganger priče na nivo apokalispe, podizanje toga sa nivoa ličnog na nivo opšteg, kolektivnog, podižući stvar sa ravni poremećaja jedne ličnosti na nivo poremećaja celog društva. 

Ideja sistemskog kreiranja “dvojnika” sa ciljem da se vrši pritisak na pojedince može se čitati na razne načine, od političke do ekonomske kritike sistema koji ili stvara okolnosti da je moguće svakoga ukloniti ili stvara okolnosti u kojima je moguće svakoga zameniti. To su sve aktuelna ali istovremeno i dugotrajna pitanja koja proizilaze iz društvenih kontradikcija kako političkih tako i čisto tržišnih (koje su opet po definiciji političke).

U filmskom pogledu, Peele pravi visokoestetizovan film koji istovremeno uspeva da “diše”, bude ubedljiv i vibrantan, sa smislom za humor koji proističe iz situacija bilo da su one iz domena porodične melodrame ili home invasion slashera.

US je pametan film koji namerno bira da bude otvoren za interpretaciju, dozvoljavajući sebi da bude glup. Ako je GET OUT bio recept za žanrovske provokacije u kinematografijama iz filmski pasivnih krajeva, onda je US jedan ozbiljan domet i slučaj vrsne žanrovske erudicije koja je autorski u potpunosti operacionalizovana.

U našoj tradiciji mi imamo preteču Jordana Peelea, to je bio Radivoje Lola Đukić koji je najpre bio prepoznat kao komediograf ali je onda napravio ozbiljne izlete u žanr sa BALADOM O SVIREPOM i OVCOM NA BULEVARU OKTOBARSKE REVOLUCIJE. Nažalost, Đukić uprkos vrlo zanimljivom žanrovskom rukopisu na filmu i u prozi nije postigao značajnije uspehe u toj formi i nije odlazio dalje u tom smeru. Međutim, naša kinematografija ima upadljivu povezanost komediografije sa hororom i SFom na filmu, ali isto tako nema ovakav domet. No, u tom pogledu čini se kao da smo na pravom putu, ukoliko je US bilo kakva smernica, naravno.

Stoga, US je još jedan podsetnik “gde su oni a gde smo mi”, i koliki je procep između kinematografija koje svoje društvene tenzije “použasuju" kroz POSLEDNJEG SRBINA U HRVATSKOJ i US. 

* * * * / * * * *