Negde na internetu sam naleteo na opis da je THE AGE OF SHADOWS film koji treba da nadoknadi gledaocima ono što nisu dobili od ALLIEDa. Voleo bih da je tako, premda sam bio izuzetno zadovoljan ALLIEDom ali THE AGE OF SHADOWS nažalost ne da nije ni blizu Zemeckisovog filma već pokazuje da bi Kim Ji Woon imao mnogo šta da nauči od njega.
Poznato je da nisam neki osobiti fan Kim Ji Woona, premda svaki njegov film očekujem sa nestrpljenjem jer svaki bi potencijalno mogao biti THE GOOD, THE BAD AND THE WEIRD, ali i dalje ga vidim kao kariku koja spaja korejsku copywood fazom sa vremenom kada su Bong i Chan Wook preuzeli stvar. Iako se sam Kim Ji Woon vrlo brzo chanwookizovao, a potom otišao i u Holivud, ostao je za mene ako ne druga a ono prva B liga korejskih reditelja. Međutim, njegov pomenuti narodnooslobodilački vestern u Mandžuriji ostaje kao primer filma u kome on pokazuje da zna svašta. Imajući u vidu budžet filma THE AGE OF SHADOWS i podršku studija Warner Brothers, očekivao sam da bi ovo mogao biti njegov povratak u tu formu, ako ne čak i u tu estetiku.
Nažalost, rezultat je prilično bled, iako istovremeno i dosta solidan. THE AGE OF SHADOWS je bio ovogodišnji južnokorejski kandidat za "oskara" i što se mene tiče, njegovo slanje vidim kao odluku poput one da Srbija pošalje MONTEVIDEO (kome je na raznim nivoima zapravo iznenađujuće sličan). Naime, reč je o komemorativnom filmu koji prikazuje delimično istinite a znatnim delom i domaštane zgode iz borbe korejskog naroda protiv japanske okupacije. Nažalost, osim imena Kim Ji Woona i par prepoznatljivih južnokorejskih zvezda, ovaj film nema ništa naročito internacionalno u sebi. Naravno, ako imamo u vidu da je danski UNDER SANDET nmominovan za "oskara", svakako da je nepravda što nije ušao u među pet, ali Danac je toliko užasan da je verovatno nepravda za većinu filmova što nisu ušli u poređenju sa njim. Uprkos finom odjeku koji je THE AGE OF SHADOWS imao posle premijere u Veneciji, ovaj film nema neku "organsku" perspektivu za uspeh na Zapadu, izuzev kao promocija korejske slavne istorije.
THE AGE OF SHADOWS je zamršena priča o korejskom kvislingu koji počinje da uigra dvostruku igru sa članovima pokreta otpora i svojim japanskim gazdama, koja iole filmski pismenom gledaocu postaje jasnija nego što Kim Ji Woon može da zamisli. Uključuje se u intrigu planiranja bombaškog napada na japanske funkcionere, u kome pomažu kao plaćenici i mađarski anarhisti, a sve pod budnim okom japanskih okupatora.
Kada u drugoj polovini filma zaplet krene da se slaže kao domine u padu, Kim Ji Woon nažalost ne uspeva da tome pruži opersku grandioznost kakva je svojstvena južnokorejskom filmu i koju on pokušava da dostigne, pre svega zatp jer film odlikuje neverovatno staromodan rediteljski pristup. U dijalošlim scenama povremeno THE AGE OF SHADOWS deluje kao da je na ničijoj zemlji između Šotre i MONTEVIDEA a retro štimung kome je Kim Ji Woon stremio očigledno nije uspeo da se ostvari.
Ono što je Kim Ji Woon verovatno želeo da postigne jeste i prilika da napravi omaž klasicima kao što je recimo Alfred Hitchcock, ali kako smo već konstatovali u filmu THE LAST STAND, korejski reditelji u suštini nedovoljno poznaju tradiciju američkog filma da bi mogli da sa njom sofisticirano polemišu. Ključna stvar kod Hitchcocka jesu karakteri zbog kojih se zabopravlja osnovni zaplet. U NOTORIOUS, ključni su Cary Grant i Ingrid Bergman, ne nacistički zaplet sa pravljenjem atomske bombe. Kod Kim Ji Woona je sve obrnuto. Jedina stvar koja funkcioniše, jedini mehanizam koji u filmu neprekidno radi jeste zaplet i obnda kada krenu hitchcockovske mahinacije, one nemaju nikakvu težinu jer karakteri nisu zaživoeli u dovoljnoj meri.
Kim Ji Woon pritom želi da stvori tenziju ali nikada ne gradi konzistentnu pretnju, nikada nam nije do kraja jasno u kojoj meri Japanci i na koji način nadziru petljanja glavnog junaka. U opštoj komemorativnosti filma, povremeni izleti u bruitalnost korejskog revenge flicka deluje manipulativno i nisu ni blizu onog pravog efekta.
U strukturalnom pogledu, film načelno funkcioniše ali je montažni koncept sa povremenim poentiranjima kroz unutrašnje "flešbekove" junaka u kojima podsećaju publiku pred kakvim se dilemama nalaze, krajnje prevaziđen i naivan.
Kad se pobiju i zapucaju, Kim malo daje gas ali takvih scena nema puno i nisu čak ni u okvirima njegovog opusa naročito efektne.
Ono što je možda najtragičnije od svega, za razliku od visokobudžetnih produkata južnokorejske kinematografije, ovaj pre svega odaje utisak da je nastao u jednoj ipak inferiornoj kinematografiji u odnosu na američku, a to sam retko sretao čak i u filmovima koji mi se nisu dopadali.
Moguće je da mi deo sa intrigom pri početku filma nije lako pao zbog teškoća u razlikovanju glumaca, i moguće je da mi je deo harizme likova izmakao jer prosto glumačka podela nije prenela meni kao oksidentalnom gledaocu ono što prenosi azijskoj publici, premda većinu ovih glumaca znam, i zato ću svoj utisak koji je u rangu * * ili * * 1/2 ipak gurnuti u pravcu više ocene jer ostavljam mogućnost da pred lokalnom publikom ovaj film ima jači efekat.
* * 1/2 / * * * *
Poznato je da nisam neki osobiti fan Kim Ji Woona, premda svaki njegov film očekujem sa nestrpljenjem jer svaki bi potencijalno mogao biti THE GOOD, THE BAD AND THE WEIRD, ali i dalje ga vidim kao kariku koja spaja korejsku copywood fazom sa vremenom kada su Bong i Chan Wook preuzeli stvar. Iako se sam Kim Ji Woon vrlo brzo chanwookizovao, a potom otišao i u Holivud, ostao je za mene ako ne druga a ono prva B liga korejskih reditelja. Međutim, njegov pomenuti narodnooslobodilački vestern u Mandžuriji ostaje kao primer filma u kome on pokazuje da zna svašta. Imajući u vidu budžet filma THE AGE OF SHADOWS i podršku studija Warner Brothers, očekivao sam da bi ovo mogao biti njegov povratak u tu formu, ako ne čak i u tu estetiku.
Nažalost, rezultat je prilično bled, iako istovremeno i dosta solidan. THE AGE OF SHADOWS je bio ovogodišnji južnokorejski kandidat za "oskara" i što se mene tiče, njegovo slanje vidim kao odluku poput one da Srbija pošalje MONTEVIDEO (kome je na raznim nivoima zapravo iznenađujuće sličan). Naime, reč je o komemorativnom filmu koji prikazuje delimično istinite a znatnim delom i domaštane zgode iz borbe korejskog naroda protiv japanske okupacije. Nažalost, osim imena Kim Ji Woona i par prepoznatljivih južnokorejskih zvezda, ovaj film nema ništa naročito internacionalno u sebi. Naravno, ako imamo u vidu da je danski UNDER SANDET nmominovan za "oskara", svakako da je nepravda što nije ušao u među pet, ali Danac je toliko užasan da je verovatno nepravda za većinu filmova što nisu ušli u poređenju sa njim. Uprkos finom odjeku koji je THE AGE OF SHADOWS imao posle premijere u Veneciji, ovaj film nema neku "organsku" perspektivu za uspeh na Zapadu, izuzev kao promocija korejske slavne istorije.
THE AGE OF SHADOWS je zamršena priča o korejskom kvislingu koji počinje da uigra dvostruku igru sa članovima pokreta otpora i svojim japanskim gazdama, koja iole filmski pismenom gledaocu postaje jasnija nego što Kim Ji Woon može da zamisli. Uključuje se u intrigu planiranja bombaškog napada na japanske funkcionere, u kome pomažu kao plaćenici i mađarski anarhisti, a sve pod budnim okom japanskih okupatora.
Kada u drugoj polovini filma zaplet krene da se slaže kao domine u padu, Kim Ji Woon nažalost ne uspeva da tome pruži opersku grandioznost kakva je svojstvena južnokorejskom filmu i koju on pokušava da dostigne, pre svega zatp jer film odlikuje neverovatno staromodan rediteljski pristup. U dijalošlim scenama povremeno THE AGE OF SHADOWS deluje kao da je na ničijoj zemlji između Šotre i MONTEVIDEA a retro štimung kome je Kim Ji Woon stremio očigledno nije uspeo da se ostvari.
Ono što je Kim Ji Woon verovatno želeo da postigne jeste i prilika da napravi omaž klasicima kao što je recimo Alfred Hitchcock, ali kako smo već konstatovali u filmu THE LAST STAND, korejski reditelji u suštini nedovoljno poznaju tradiciju američkog filma da bi mogli da sa njom sofisticirano polemišu. Ključna stvar kod Hitchcocka jesu karakteri zbog kojih se zabopravlja osnovni zaplet. U NOTORIOUS, ključni su Cary Grant i Ingrid Bergman, ne nacistički zaplet sa pravljenjem atomske bombe. Kod Kim Ji Woona je sve obrnuto. Jedina stvar koja funkcioniše, jedini mehanizam koji u filmu neprekidno radi jeste zaplet i obnda kada krenu hitchcockovske mahinacije, one nemaju nikakvu težinu jer karakteri nisu zaživoeli u dovoljnoj meri.
Kim Ji Woon pritom želi da stvori tenziju ali nikada ne gradi konzistentnu pretnju, nikada nam nije do kraja jasno u kojoj meri Japanci i na koji način nadziru petljanja glavnog junaka. U opštoj komemorativnosti filma, povremeni izleti u bruitalnost korejskog revenge flicka deluje manipulativno i nisu ni blizu onog pravog efekta.
U strukturalnom pogledu, film načelno funkcioniše ali je montažni koncept sa povremenim poentiranjima kroz unutrašnje "flešbekove" junaka u kojima podsećaju publiku pred kakvim se dilemama nalaze, krajnje prevaziđen i naivan.
Kad se pobiju i zapucaju, Kim malo daje gas ali takvih scena nema puno i nisu čak ni u okvirima njegovog opusa naročito efektne.
Ono što je možda najtragičnije od svega, za razliku od visokobudžetnih produkata južnokorejske kinematografije, ovaj pre svega odaje utisak da je nastao u jednoj ipak inferiornoj kinematografiji u odnosu na američku, a to sam retko sretao čak i u filmovima koji mi se nisu dopadali.
Moguće je da mi deo sa intrigom pri početku filma nije lako pao zbog teškoća u razlikovanju glumaca, i moguće je da mi je deo harizme likova izmakao jer prosto glumačka podela nije prenela meni kao oksidentalnom gledaocu ono što prenosi azijskoj publici, premda većinu ovih glumaca znam, i zato ću svoj utisak koji je u rangu * * ili * * 1/2 ipak gurnuti u pravcu više ocene jer ostavljam mogućnost da pred lokalnom publikom ovaj film ima jači efekat.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment