Pogledao sam ZAVEŠTANJE Ivana Jovića, jednoipočasovni dokumentarni film izmontiran iz materijala koji je zabeležen kako bi bilo sačuvano sećanje na ustaške zločine u Jasenovcu. Preživeli svedoci su neposredne žrtve tih zlodela, današnji osamdesetogodišnjaci su tada bili deca, i to je jedna od osnovnih osobina po kojima se izdvaja ustaški projekat. Naime, pravili su poseban logor za decu koji je delom bio logor smrti a delom je bio prolazni logor za decu koja su kasnijne pokrštavana i davana hrvatskim porodicama.
Nacistički projekat sličnog profila nam je danas takođe poznat, dakle ustaše u svom naumu nisu bile potpuno originalne.
ZAVEŠTANJE u potpunosti zaobilazi postavljanje bilo kakvog istorijskog okvira za priču. Date su samo najosnovnije smernice, ali nema nikakvog preciznog postavljanja hronologije, ilustracije dešavanja kroz upotrebu arhivskog materijala ili rekonstrukciju, sve se svodi na talking heads ispovesti žrtava. Te ispovesti su potresne ali su vrlo slične jedna drugoj i nažalost uprkos tome što je sadržaj tih priča potresan i značajan, film vrlo brzo tone u konfuziju, upravo zato što ne nudi precizno definisanu hronologiju, kada su deca gde dovedena, gde su i kada nastupila pokrštavanja, šta je bilo posle.
Na kraju, sve priče preživelih se uklapaju u jednu veliku priču i ne uspevaju da se u dovoljnoj meri diferenciraju. Čini mi se da je konvencionalniji postupak ili sužavanje broja svedoka možda mogao da učini ove ispovesti efektnijim.
ZAVEŠTANJE ima neobičan vizuelni koncept. Žrtve su date u dosta agresivnoj crno-beloj kolor korekciji koja deluje kao neki vid estetizacije, i lišava film dokumetarne autentičnosti i neposrednosti. Ako se setimo protesta novotalasovskog kritičara kada je zapazio estetuzaciju stradanja u filmu KAPO Gilla Pontecorva, otvara se pitanje zašto su žrtve u ovom filmu estetizovane na ovaj način. Nemam odgovor ali čini mi se da to ne doprinosi filmu.
* * / * * * *
Nacistički projekat sličnog profila nam je danas takođe poznat, dakle ustaše u svom naumu nisu bile potpuno originalne.
ZAVEŠTANJE u potpunosti zaobilazi postavljanje bilo kakvog istorijskog okvira za priču. Date su samo najosnovnije smernice, ali nema nikakvog preciznog postavljanja hronologije, ilustracije dešavanja kroz upotrebu arhivskog materijala ili rekonstrukciju, sve se svodi na talking heads ispovesti žrtava. Te ispovesti su potresne ali su vrlo slične jedna drugoj i nažalost uprkos tome što je sadržaj tih priča potresan i značajan, film vrlo brzo tone u konfuziju, upravo zato što ne nudi precizno definisanu hronologiju, kada su deca gde dovedena, gde su i kada nastupila pokrštavanja, šta je bilo posle.
Na kraju, sve priče preživelih se uklapaju u jednu veliku priču i ne uspevaju da se u dovoljnoj meri diferenciraju. Čini mi se da je konvencionalniji postupak ili sužavanje broja svedoka možda mogao da učini ove ispovesti efektnijim.
ZAVEŠTANJE ima neobičan vizuelni koncept. Žrtve su date u dosta agresivnoj crno-beloj kolor korekciji koja deluje kao neki vid estetizacije, i lišava film dokumetarne autentičnosti i neposrednosti. Ako se setimo protesta novotalasovskog kritičara kada je zapazio estetuzaciju stradanja u filmu KAPO Gilla Pontecorva, otvara se pitanje zašto su žrtve u ovom filmu estetizovane na ovaj način. Nemam odgovor ali čini mi se da to ne doprinosi filmu.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment