Pogledao sam WODEHOUSE IN EXILE, BBCjev televizijski film o P.G. Wodehouseu i njegovom slučaju kolaboracije sa Nemcima. Scenario Nigela Williamsa ne uspeva da ponudi definitivni odgovor na ovaj dosta bizarni slučaj. U režiji Tima Fywella i po Williamsovom scenariju dobijamo onu manje-više zvaničnu verziju Wodehouseove nezgode sa nacistima, naime ispada kako je on bio suviše posvećen svojim romanima, sprdnji i razonodi, da bi u potpunosti razumeo eventualne posledice svojih obraćanja na kratkotalasnom nemačkom radiju čiji je program bio namenjen američkim slušaocima.
Ono što se pre svega postavlja kao pitanje jeste osnovna dilema - da li je Wodehouse bio do te mere rasejan da nije shvatio za šta ga koriste? Njegovi biografi kažu da je to itekako moguće zbog njegovog specifičnog odrastanja bez roditelja koji su vodili svoje poslove po kolonijama što je malog Pelhama navelo da izradi "svoj svet". A opet, svi mi koji smo iole upoznati sa Jeevesom i Woosterom znamo da se on otvoreno podsmevao Oswaldu Mosleyu i britanskim fašistima, prepoznajući ih kao istovremeno karikaturalnu ali i opasnu pojavu. Dakle, Wodehouse je ipak znao za naciste i za tu pojavu i ideologiju.
Iz današnje vizure, Wodehouseova "izdaja" naročito nama iz Srbije deluje krajnje naivno. Naime, on je na šaljiv način govorio o svom boravku u internaciji kada su ga Nemci priveli tokom okupacije Francuske, a njegova internacija iako nimalo prijatna zbilja nije mogla da mu otvori uvid u Holokaust i druge opasnije stvari koje su se dešavale kasnije. Ipak, pomisao da se njihov omiljeni pisac šali na talasima nacističkog radija dok je Britanija pod bombama bila je dovoljna da se Wodehouse u Britaniji proglasi za izdajnika. Zbog nekih delikatnih detalja, istraga tajne službe koja je pokazala da Wodehouse nije izdajnik nikada nije publikovana, ali se on potom ipak nije vratio u Britaniju. Posle nekoliko odbijanja, ovenčan je titulom viteza 1975. godine, nekoliko sedmica pre smrti u 93. godini.
Film prikazuje Wodehousea kao čoveka koji je vrlo prijatan, rasejan, posvećen pisanju i potpuno nesposoban da pojmi propagandni efekat svog obraćanja svetu, iako su Nemci isto tako prikazani kao manipulatori koji vešto kapitalizuju ta obraćanja. Tim Pigott-Smith odlično igra rasejanog Wodehousea sklonog da u svemu prepozna priliku za šalu, premda ostavlja u njegovom pogledu i malo prostora za ambivalenciju. Doduše, ta ambivalencija se ne odnosi na Wodehouseov eventualni nacizam koliko na kukavičluk i slabost pod pritiskom koju je prikrivao humorom i rasejanošću.
Williams i Fywell efikasno i ubedljivo rekonstruišu milje nacističkih teritorija tokom rata, na poslovično skromnom ali značački iskorišćenom BBCjevom budžetu. WODEHOUSE IN EXILE nije definitivni film o Wodehouseu, pa verovatno ni o ovom slučaju. Ipak, rezultat je istovremeno dovoljno konkretan ali i ambivalentan da bi mogao poslužiti kao početak diskusije-
Ono što se pre svega postavlja kao pitanje jeste osnovna dilema - da li je Wodehouse bio do te mere rasejan da nije shvatio za šta ga koriste? Njegovi biografi kažu da je to itekako moguće zbog njegovog specifičnog odrastanja bez roditelja koji su vodili svoje poslove po kolonijama što je malog Pelhama navelo da izradi "svoj svet". A opet, svi mi koji smo iole upoznati sa Jeevesom i Woosterom znamo da se on otvoreno podsmevao Oswaldu Mosleyu i britanskim fašistima, prepoznajući ih kao istovremeno karikaturalnu ali i opasnu pojavu. Dakle, Wodehouse je ipak znao za naciste i za tu pojavu i ideologiju.
Iz današnje vizure, Wodehouseova "izdaja" naročito nama iz Srbije deluje krajnje naivno. Naime, on je na šaljiv način govorio o svom boravku u internaciji kada su ga Nemci priveli tokom okupacije Francuske, a njegova internacija iako nimalo prijatna zbilja nije mogla da mu otvori uvid u Holokaust i druge opasnije stvari koje su se dešavale kasnije. Ipak, pomisao da se njihov omiljeni pisac šali na talasima nacističkog radija dok je Britanija pod bombama bila je dovoljna da se Wodehouse u Britaniji proglasi za izdajnika. Zbog nekih delikatnih detalja, istraga tajne službe koja je pokazala da Wodehouse nije izdajnik nikada nije publikovana, ali se on potom ipak nije vratio u Britaniju. Posle nekoliko odbijanja, ovenčan je titulom viteza 1975. godine, nekoliko sedmica pre smrti u 93. godini.
Film prikazuje Wodehousea kao čoveka koji je vrlo prijatan, rasejan, posvećen pisanju i potpuno nesposoban da pojmi propagandni efekat svog obraćanja svetu, iako su Nemci isto tako prikazani kao manipulatori koji vešto kapitalizuju ta obraćanja. Tim Pigott-Smith odlično igra rasejanog Wodehousea sklonog da u svemu prepozna priliku za šalu, premda ostavlja u njegovom pogledu i malo prostora za ambivalenciju. Doduše, ta ambivalencija se ne odnosi na Wodehouseov eventualni nacizam koliko na kukavičluk i slabost pod pritiskom koju je prikrivao humorom i rasejanošću.
Williams i Fywell efikasno i ubedljivo rekonstruišu milje nacističkih teritorija tokom rata, na poslovično skromnom ali značački iskorišćenom BBCjevom budžetu. WODEHOUSE IN EXILE nije definitivni film o Wodehouseu, pa verovatno ni o ovom slučaju. Ipak, rezultat je istovremeno dovoljno konkretan ali i ambivalentan da bi mogao poslužiti kao početak diskusije-
No comments:
Post a Comment