GORAN

Pogledao sam GORAN, treći film Nevija Marasovića u kome se nažalost opet nije desio onaj napredak koji se očekivao posle THE SHOW MUST GO ON. Posle vrlo veštog low budget debija, Marasović je snimio znatno tipičnije ostvarenje niskog budžeta koje se oslanjalo na metafikciju, krajnje suvišnu i dodtano mistifikovanu idejom da jednog dana snimi film o čijem nastanku VIS-A-VIS govori. Međutim, GORAN nažalost uspeva da značenjski bude još jedno veće koješta. Iako dinamičniji, u nekoliko scena čak i vizuelno zanimljiv, scenario koji je zakuvao norveški pisac Gjermund Grisvold, inače debitant na filmu, sugeriše neki predložak fargovskog kapaciteta. Sada bi ta neka konekcija FARGO-Skandinavija mogla zazvučati potentno jer postoji kod Coenovih, ali GORAN naprosto nije taj film. 

GORAN je mešavina neo-noira, bez tragova Skandinavije ali i Hrvatske, a naričito bez tragova Coenovih, u kome se lokalni balkanski mentalitet unekoliko očuva barem u završnom haosu i pokolju koji nažalost podseća na tipičnu neinventivnost naših scenarista kada treba da se osmisli kraj filma.

GORAN kreće kao pokušaj melodrame ali potom tone u površnu karakterizaciju, a onda i u senzacionalistički triler. Neki komentari ovog filma sugerišu da u njemu ima horora, i to je pogrešno, trunka eksplicitnog nasilja data u njemu nažalost, ne rezultira bilo čime iole blizu horora, i u najboljem slučaju efekat mu je da malo prene već umorenu publiku.

Marasović je redirelj koji radi puno reklama i u pogledu tehničke realizacije za njega nema puno tajni. Isto tako, izvesna svojeglavost i inat su bili potrebni da snimi već treći igrani film sa malo ili nimalo javnog novca. Pa ipak, posle GORANA, ideja da mu snima prequel i sequel deluje potpuno samoubilački. Jako me zanima šta će snimiti sledeće ali povratak u GORAN-verzum bi bio greška i nadam se da će proći kao snimanje filma iz VIS-A-VISa. 

* * / * * * *