Pogledao sam THE SERBIAN LAWYER Aleksandra Nikolića, dokumentarni film o Marku Sladojeviću, našem iseljeniku iz Holandije koji je bio član timova odbrane Slobodana Miloševića i Radovana Karadžića. U filmu nije do kraja objašnjeno na koji način je dospeo u njihove timove, verovatno po službenoj dužnosti, ali to nije jedina stvar koju ovaj film ostavlja otvorenom.
Ono što je specifičnost Marka Sladojevića je to što je otišao iz Beograda kao opozicionar i Miloševićev protivnik a onda je braneći Miloševića a potom i Karadžića počeo da se senzibilizira za "njihovu stranu". Ovaj opis u načelu dovodi do lučenja pljuvačke među rodoljubima - ali film ih baš neće zadovoljiti jer sam autor nikada ne preuzima Sladojevićevu "istinu" kao svoju.
I zbilja, imamo scene u kojima Sladojević objašnjava laž o Markalama, ali to radi sa Radovanovim veštacima i sve to deluje kao pozicija odbrane. Ima scena u kojoj New York Times objavljuje tobožnju Radovanovu izjavu o planovima za Bošnjake, pa onda Sladojević otkirva kako je to nepouzdano svedočenje nekog pristrasnog zaštićenog svedoka, ali sve to ostaje prikazano kao deo arsenala "Radovanove odbrane" i nikada ne postaje nešto što zastupa sam film.
Ono što film eventualno zastupa kao razliku u odnosu na dominantno gledište zapadne javnosti u odnosu na Srbe, to je eto teza da je na sudu teže dokazati da su Srbi isključivi krivci nego što se mislilo, i kako su eto svi činili zločine. Ali, Hag ni ne osporava da su svi činili zločine, samo je srpskim zločinima pridao politički smisao a ostali su kršenja pravila rata, i kroz tezu o kvantitetu i planiranju im je pridao "kvalitet" političkog programa. Tu osnovnu tezu ovaj film ne negira.
Čak možemo govoriti kako je Nikolić na neki način iskoristio Sladojevića kao freaka i ispričao priču o tome kako eto Srbin ostaje Srbin, i kada pobegne iz zemlje, lako ga je uvući nazad u narative zbog kojih je pobegao. Ovo se na kraju svodi na jedan od onih filmova o tome kao eto, "život je čudo", kada se približiš kao advokat monstrumu koga braniš, počneš sa njim da se identifikuješ i da ga razumeš. Ono što je poremećaj naše optike jeste to što veliki deo publike verovatno misli da je ovo film o čoveku koji je "otkrio istinu".
Ipak, ovo nije film o tome.
Sladojević s druge strane nema tu harizmu jednog Vergesa, on je krajnje običan tip, i njegove scene u kojima nije uključen u slučaj deluju dosta banalno, tipa vozi kola i peva "Nedelju kad je otišo Hase", pritom analizirajući pesmu kao komad o umirovljenju Asima Ferhatovića, a ne o Titovoj smrti što valjda znaju i mala deca.
U estetskom pogledu, kod Nikolića ima dosta fejkovanja, pokušava da održi talking heads pristup na minimumu, da iz obzervacionih i pseudoobzervacionih situacija ispriča priču ali na kraju THE SERBIAN LAWYER koristi sve dostupne tehnike, uključujući i one kojima premošćuje nesnimanje bitnih situacija kroz elipse. U tom pogledu, ovo je više televizijski nego bioskopski produkt. Film se plasirao na nekoliko bitnih dokumentarnih festivala i nastao je u "ozbiljnoj" dokumentarnoj produkciji.
* 1/2 / * * * *
Ono što je specifičnost Marka Sladojevića je to što je otišao iz Beograda kao opozicionar i Miloševićev protivnik a onda je braneći Miloševića a potom i Karadžića počeo da se senzibilizira za "njihovu stranu". Ovaj opis u načelu dovodi do lučenja pljuvačke među rodoljubima - ali film ih baš neće zadovoljiti jer sam autor nikada ne preuzima Sladojevićevu "istinu" kao svoju.
I zbilja, imamo scene u kojima Sladojević objašnjava laž o Markalama, ali to radi sa Radovanovim veštacima i sve to deluje kao pozicija odbrane. Ima scena u kojoj New York Times objavljuje tobožnju Radovanovu izjavu o planovima za Bošnjake, pa onda Sladojević otkirva kako je to nepouzdano svedočenje nekog pristrasnog zaštićenog svedoka, ali sve to ostaje prikazano kao deo arsenala "Radovanove odbrane" i nikada ne postaje nešto što zastupa sam film.
Ono što film eventualno zastupa kao razliku u odnosu na dominantno gledište zapadne javnosti u odnosu na Srbe, to je eto teza da je na sudu teže dokazati da su Srbi isključivi krivci nego što se mislilo, i kako su eto svi činili zločine. Ali, Hag ni ne osporava da su svi činili zločine, samo je srpskim zločinima pridao politički smisao a ostali su kršenja pravila rata, i kroz tezu o kvantitetu i planiranju im je pridao "kvalitet" političkog programa. Tu osnovnu tezu ovaj film ne negira.
Čak možemo govoriti kako je Nikolić na neki način iskoristio Sladojevića kao freaka i ispričao priču o tome kako eto Srbin ostaje Srbin, i kada pobegne iz zemlje, lako ga je uvući nazad u narative zbog kojih je pobegao. Ovo se na kraju svodi na jedan od onih filmova o tome kao eto, "život je čudo", kada se približiš kao advokat monstrumu koga braniš, počneš sa njim da se identifikuješ i da ga razumeš. Ono što je poremećaj naše optike jeste to što veliki deo publike verovatno misli da je ovo film o čoveku koji je "otkrio istinu".
Ipak, ovo nije film o tome.
Sladojević s druge strane nema tu harizmu jednog Vergesa, on je krajnje običan tip, i njegove scene u kojima nije uključen u slučaj deluju dosta banalno, tipa vozi kola i peva "Nedelju kad je otišo Hase", pritom analizirajući pesmu kao komad o umirovljenju Asima Ferhatovića, a ne o Titovoj smrti što valjda znaju i mala deca.
U estetskom pogledu, kod Nikolića ima dosta fejkovanja, pokušava da održi talking heads pristup na minimumu, da iz obzervacionih i pseudoobzervacionih situacija ispriča priču ali na kraju THE SERBIAN LAWYER koristi sve dostupne tehnike, uključujući i one kojima premošćuje nesnimanje bitnih situacija kroz elipse. U tom pogledu, ovo je više televizijski nego bioskopski produkt. Film se plasirao na nekoliko bitnih dokumentarnih festivala i nastao je u "ozbiljnoj" dokumentarnoj produkciji.
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment