Pogledao sam SNITCH Ric Roman Waugha. Posle filma FELON Waigh se nametnuo kao reditelj na kog treba obratiti pažnju a sada zajedno sa svojim bratom Scottom, on predvodi talas ljudi koji primenjuju DTV estetiku unutar bioskopsog filma. Suština njihove estetike je da na ekran vrate "borce", tvrde tipove kojima gluma nije osnovna vokacija već novo zanimanje i da pormene post- MATRIX paradigmu u kojoj su glumci potpuno preuzeli akcioni film od kaskadera i autentičnih martial artista.
Waughovi su tome dodali visok stepen šire socijalne autentičnosti, Ric je snimao FELON u pravom zatvoru, a Scottu su Navy SEALovi igrali u ACT OF VALORu.
SNITCH je korak dalje. U glavnoj ulozi je Rock, reč je o istinitoj priči, apsurdno neuverljivoj, i mnogo bližoj istrošenim matricama akcionog filma u kojoj Rock, pripitomljena "sirovina" igra porodičnog čoveka u filmu u kome dramske scene daleko nadilaze koeficijent akcije. Uprkos tome što bi se osnovna slabost filma mogla tražiti u tome što Rock igra "dramsku" ulogu, smatram da to samo po sebi nije nevolja. Rock je solidan u glumačkom pogledu, relativno ubedljiv na nivou drame, s tim što naravno uvek ostaje pitanje da li tako brižljivo oblikovana gromada od čoveka zaista može da prođe kao gazda građevinskog stovarišta?
No, ono gde film pada jeste osnovna uobrazilja kako će sada Porodica kao mitov moći da zameni sve dosadašnje ideje koje su opravdavale upotrebu nasilja kao što su patriotizam ili osveta, ili stara dobra borba protiv kriminala. U SNITCHu, vrlo slično kao i u FELONu Waugh hipertrofira motiv porodice uvodeći ga u domen koji je pravno neuverljiv i emotivno jako tanak, mešajući sirovost i jednostavnot rediteljskog pristuipa sa sirovošću i jednostavnošću efekta koji se time postižu. Otud SNITCH nije tough guy's weepie, već naprosto jedan prilično rudimentaran film.
U toj rudimentarnosti, uspeva da potpadne pod svaki kliše krimića i da se nimalo ne osveži tobožnjom istinitom pričom, ali i da uprkos preteranom trajanju, na kraju ima relativnu pitkost. Waugh u tom smislu zbilja ima neki primitvni instinkt za pričanje priče kakav se često sreće baš kod kaskadera koji režiraju.
No, taj kult Porodice i Očinstva je postao jedan obnovljeni standard u savremenom Holivudu. Naravno, oduvek je bio prisutan, sa naročitim akcentom tokom sedamdesetih ali sada doživljava potpuni revival u čitavom dijapazonu filmova u rasponu od SRPSKOG FILMA pa sve do SNITCHa. Čini se da je porodica kao osnovna ćelija društva ostala poslednji perpetuum mobile žanrovskog filma. No, mumlanje grubijana o tome kako je biti otac dovodi ovaj film do granice southparkovske parodije i umalo je prekoračuje.
SNITCH spada u red zanimljivih ali obrni-okreni ipak polovičnig Rockovih vehiclea u koje se recimo može ubrojati i FASTER.
* * 1/2 / * * * *
Waughovi su tome dodali visok stepen šire socijalne autentičnosti, Ric je snimao FELON u pravom zatvoru, a Scottu su Navy SEALovi igrali u ACT OF VALORu.
SNITCH je korak dalje. U glavnoj ulozi je Rock, reč je o istinitoj priči, apsurdno neuverljivoj, i mnogo bližoj istrošenim matricama akcionog filma u kojoj Rock, pripitomljena "sirovina" igra porodičnog čoveka u filmu u kome dramske scene daleko nadilaze koeficijent akcije. Uprkos tome što bi se osnovna slabost filma mogla tražiti u tome što Rock igra "dramsku" ulogu, smatram da to samo po sebi nije nevolja. Rock je solidan u glumačkom pogledu, relativno ubedljiv na nivou drame, s tim što naravno uvek ostaje pitanje da li tako brižljivo oblikovana gromada od čoveka zaista može da prođe kao gazda građevinskog stovarišta?
No, ono gde film pada jeste osnovna uobrazilja kako će sada Porodica kao mitov moći da zameni sve dosadašnje ideje koje su opravdavale upotrebu nasilja kao što su patriotizam ili osveta, ili stara dobra borba protiv kriminala. U SNITCHu, vrlo slično kao i u FELONu Waugh hipertrofira motiv porodice uvodeći ga u domen koji je pravno neuverljiv i emotivno jako tanak, mešajući sirovost i jednostavnot rediteljskog pristuipa sa sirovošću i jednostavnošću efekta koji se time postižu. Otud SNITCH nije tough guy's weepie, već naprosto jedan prilično rudimentaran film.
U toj rudimentarnosti, uspeva da potpadne pod svaki kliše krimića i da se nimalo ne osveži tobožnjom istinitom pričom, ali i da uprkos preteranom trajanju, na kraju ima relativnu pitkost. Waugh u tom smislu zbilja ima neki primitvni instinkt za pričanje priče kakav se često sreće baš kod kaskadera koji režiraju.
No, taj kult Porodice i Očinstva je postao jedan obnovljeni standard u savremenom Holivudu. Naravno, oduvek je bio prisutan, sa naročitim akcentom tokom sedamdesetih ali sada doživljava potpuni revival u čitavom dijapazonu filmova u rasponu od SRPSKOG FILMA pa sve do SNITCHa. Čini se da je porodica kao osnovna ćelija društva ostala poslednji perpetuum mobile žanrovskog filma. No, mumlanje grubijana o tome kako je biti otac dovodi ovaj film do granice southparkovske parodije i umalo je prekoračuje.
SNITCH spada u red zanimljivih ali obrni-okreni ipak polovičnig Rockovih vehiclea u koje se recimo može ubrojati i FASTER.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment