Pogledao sam PASSION Briana De Palme, starački promašaj koji u sebi ima nešto užasa koji je bio svojstven poznim radovima velikih autora kada su dobijali nogu u Holivudu i skončavali u Evropi, ili se vraćali svojim korenima, kao recimo pozni Fritz Lang. PASSION je film koji u sebi sadrži niz "loših" scena koje smo sretali u "dobrim" filmovima, od Chabrola do samog De Palme, međutim problem je u tome da ono što je njegov autorski pečat koji pomera te scene iz domena "konvencionalno kvalitetnog" ne postoji i sve ono što je loše u ovom filmu deluje više kao plod nemoći nego kao plod autorskog pečata koji iracionalno ruši barijere i konvencije.
U tom pogledu, De Palma je ovde prevashodno žrtva vlastite nemoći jer je u glavnim ulogama imao Rachel McAdams i Noomi Rapace za koje su se tih dana otimali svi holivudski studiji a on nije ni jednoj ni drugoj učinio uslugu, upetljavši ih u jako loš film koji ih je prikazao ne samo u lošem svetlu kao glumice već i u fotografskom pogledu obe grozno izgledaju za razliku od žena koje je svojevremeno fetišizovao De Palma. Neke naročite živosti nema ni u dirty old man sekvencama u kojima De Palma pokušava da prikaže njih dve u lezbijskom odnosu, a ostatak glumačke ekipe koja ih okružuje je sa priličnog dna kace i stvara utisak priličnog disbalansa.
De Palmin film otud više deluje kao neki prilično loš internacionalni exploitation iz prošlosti s tim što ovde nije reč o omažu toj vrsti filma već najgorem mogućem primerku takvih produkcija. Lišen većine svojih stalnih saradnika izuzev kompozitora Pina Donaggia, za koga moram priznati nisam ni znao da je još uvek živ, De Palma potpisuje svoj najgore snimljen film, a svakako i jedan od najslabije dizajniranih.
U odnosu na francuski original koji je režirao Alain Corneau, De Palmin film više liči na ogoljenu šabrolovsku dramu i ima više "francuskog" u sebi od Corneaua koji je u pogledu na priču bio mnogo konvencionalniji.
* 1/2 / * * * *
U tom pogledu, De Palma je ovde prevashodno žrtva vlastite nemoći jer je u glavnim ulogama imao Rachel McAdams i Noomi Rapace za koje su se tih dana otimali svi holivudski studiji a on nije ni jednoj ni drugoj učinio uslugu, upetljavši ih u jako loš film koji ih je prikazao ne samo u lošem svetlu kao glumice već i u fotografskom pogledu obe grozno izgledaju za razliku od žena koje je svojevremeno fetišizovao De Palma. Neke naročite živosti nema ni u dirty old man sekvencama u kojima De Palma pokušava da prikaže njih dve u lezbijskom odnosu, a ostatak glumačke ekipe koja ih okružuje je sa priličnog dna kace i stvara utisak priličnog disbalansa.
De Palmin film otud više deluje kao neki prilično loš internacionalni exploitation iz prošlosti s tim što ovde nije reč o omažu toj vrsti filma već najgorem mogućem primerku takvih produkcija. Lišen većine svojih stalnih saradnika izuzev kompozitora Pina Donaggia, za koga moram priznati nisam ni znao da je još uvek živ, De Palma potpisuje svoj najgore snimljen film, a svakako i jedan od najslabije dizajniranih.
U odnosu na francuski original koji je režirao Alain Corneau, De Palmin film više liči na ogoljenu šabrolovsku dramu i ima više "francuskog" u sebi od Corneaua koji je u pogledu na priču bio mnogo konvencionalniji.
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment