Pogledao sam STOKER Chan Wook Parka, njegov holivudski debi u sezoni kada tri najpopularnija južnokorejska reditelja overavaju engleski jezik. Kim Ji Woon se nije baš snašao sa LAST STANDom pošto se ispostavilo da nema ono poznavanje američkog filma koje je potrebno da bi se nekako rekonstektualizovao Arnie, da nema dovoljan budžet da snimi spektakl niti da ima dovoljno pristojan scenario da bi naprosto snimio solidan film.
Chan Wook Park je snimio strateški znatno mudriji film. Naime, njegov holivudski debi je bez ikakve sumnje čvrsto utemeljen u onome što se očekuje od Chan Wook Parka posle globalnog uspeha sa VENGEANCE trilogijom. Dakle, ovo je left-field ekscentrična priča o čudnoj porodici, mračnim, ubilačkim i incestuoznim odnosima, u kojoj se spajaju ispoliranost mejnstrima, isfoliranost indieja, razne afektacije bliske francuskom filmu i Parkova obeležja iz kanonskih korejskih dana.
U tom pogledu, kao osnovno pitanje možemo postaviti Parkov odabir ciljne grupe. Meni se čini da je STOKER ono što je TWILIGHT trebalo da bude, svojevrsni entry film za mlade u kome će se inicirati za mračniji, pomalo arty pogled na žanr i to ne samo zbog toga što je mlada devojka glavna u filmu već i zato što ono što Park nudi najveću snagu može imati upravo kod mlađue publike, koja je uostalom možda i njegov core audience u Americi.
Naime, ako izuzmemo filmofile, Parkov rad sigurno nije ostavio trajniji utisak na starije gledaoce, uostalom i sam Park je stremio ka obraćanju mlađoj publici, dočim mladi gledaoci koji žele da se izdvioje od vršnjaka sigurno i danas otkrivaju njegove filmove.
A Park im ovom prilikom nudi mali muzej arty rediteljskih rešenja, svih mogućih nadmudrivanja na planu kadriranja i mizanscena, stilema u rasponu od lažnih rakorda, usporavanja i ubrzavanja slike, poigravanja akcentovanjem detalja i svim onim karakterističnim spoljnim obeležjima arty filma koji insistira na svojoj rediteljskoj upečatljivosti. Konačno, scenario Wentwortha Millera imao je samo koristi oda ovako agresivnog rediteljskog koncepta popšto sasvim sigurno ne bi ostavio utisak nešto jači od ukrštanja ADDAMS FAMILY i mnogih home invasion trilera sa početka devedesetih.
Ovako mu je Park dao glazuru vrhunskog mejnstrima sa primesama umetničke pretenzije i pružio jednu potpuno neočekivanu dimenziju Millerovoj karijeri
Scenario je očigledno imponovao svojom jednostavnošću, ali i vrlo šematizovanim dijalozima koje je Park (koji inače slabo vlada engleskim) tretirao vrlo teatralno, insistirajući na blaziranoj isporuci svake replike, i prilično jednostavnom jeziku kojim se junaci izražavaju,. često oslojenom na citate, poslovice, igre rečima, ali bez insistiranja na naturalističkoj ubedljivosti. u tom pogledu, Park je vrlo vešto prevazišao svoj problem u snimanju dijaloga na engleskom.
Ono gde je rezultat već ambivalentiji jeste Parkovo snalaženje sa imaginarijumom američkog filma. Naime, koliko su američki ambijenti s jedne strane zaista vremenom postali "film za sebe" toliko su sa druge strane postali potrošeni i Park ovog puta Ameriku tretira kao prilično sterilno mesto koje ili liči na neko apstraktno arhitektovsko rešenje ili ima neke prenaglašene američke atribute (recimo bajkeri koji se okupljaju kraj neke gostionice). Park dakle ne uspeva da ponudi "svoju Ameriku" pa makar i hiperestetizovanu, kao što to uspeva Refnu u filmu DRIVE.
Zatim, ako se izuzmu Mia Wasikovska i Nicole Kidman u glavnim ženskim ulogama, muški likovi su vrlo neubedljivo podeljeni, počev od glavnog kog igra Matthew Goode, glumac koji nema potencijala da parira ovim dvema divama, ali sličan problem muške podele Park ima i sa drugim likovima što neposredno što konotativno, recimo Britanac Ralph Brown, izrazito poznata britanska njuška, igra klišetiziranog američkog šerifa.
No, u krajnoj liniji Kidman i Wasikovska nose film, pa je šteta više izražena u tome što bi bolja muška podela možda donela neke zanimljive role nego što su oni naročito narušili film.
No, kad se podvuče crta, ostaje pitanje da li je STOKER film koji je svesno pravljen sa idejom da raspameti emo srednjoškolce ili je Park imao veće ambicije a onda se ispostavilo da samo njima može da prodaje svoje stare viceve. No, to nije ni važno, Park zaslužuje dobru volju barem u formi pretpostavke da je imao tačno onakve ambicije kakve je i postigao. Ako je želeo nešto više, onda to svakako nije postigao.
* * * / * * * *
Chan Wook Park je snimio strateški znatno mudriji film. Naime, njegov holivudski debi je bez ikakve sumnje čvrsto utemeljen u onome što se očekuje od Chan Wook Parka posle globalnog uspeha sa VENGEANCE trilogijom. Dakle, ovo je left-field ekscentrična priča o čudnoj porodici, mračnim, ubilačkim i incestuoznim odnosima, u kojoj se spajaju ispoliranost mejnstrima, isfoliranost indieja, razne afektacije bliske francuskom filmu i Parkova obeležja iz kanonskih korejskih dana.
U tom pogledu, kao osnovno pitanje možemo postaviti Parkov odabir ciljne grupe. Meni se čini da je STOKER ono što je TWILIGHT trebalo da bude, svojevrsni entry film za mlade u kome će se inicirati za mračniji, pomalo arty pogled na žanr i to ne samo zbog toga što je mlada devojka glavna u filmu već i zato što ono što Park nudi najveću snagu može imati upravo kod mlađue publike, koja je uostalom možda i njegov core audience u Americi.
Naime, ako izuzmemo filmofile, Parkov rad sigurno nije ostavio trajniji utisak na starije gledaoce, uostalom i sam Park je stremio ka obraćanju mlađoj publici, dočim mladi gledaoci koji žele da se izdvioje od vršnjaka sigurno i danas otkrivaju njegove filmove.
A Park im ovom prilikom nudi mali muzej arty rediteljskih rešenja, svih mogućih nadmudrivanja na planu kadriranja i mizanscena, stilema u rasponu od lažnih rakorda, usporavanja i ubrzavanja slike, poigravanja akcentovanjem detalja i svim onim karakterističnim spoljnim obeležjima arty filma koji insistira na svojoj rediteljskoj upečatljivosti. Konačno, scenario Wentwortha Millera imao je samo koristi oda ovako agresivnog rediteljskog koncepta popšto sasvim sigurno ne bi ostavio utisak nešto jači od ukrštanja ADDAMS FAMILY i mnogih home invasion trilera sa početka devedesetih.
Ovako mu je Park dao glazuru vrhunskog mejnstrima sa primesama umetničke pretenzije i pružio jednu potpuno neočekivanu dimenziju Millerovoj karijeri
Scenario je očigledno imponovao svojom jednostavnošću, ali i vrlo šematizovanim dijalozima koje je Park (koji inače slabo vlada engleskim) tretirao vrlo teatralno, insistirajući na blaziranoj isporuci svake replike, i prilično jednostavnom jeziku kojim se junaci izražavaju,. često oslojenom na citate, poslovice, igre rečima, ali bez insistiranja na naturalističkoj ubedljivosti. u tom pogledu, Park je vrlo vešto prevazišao svoj problem u snimanju dijaloga na engleskom.
Ono gde je rezultat već ambivalentiji jeste Parkovo snalaženje sa imaginarijumom američkog filma. Naime, koliko su američki ambijenti s jedne strane zaista vremenom postali "film za sebe" toliko su sa druge strane postali potrošeni i Park ovog puta Ameriku tretira kao prilično sterilno mesto koje ili liči na neko apstraktno arhitektovsko rešenje ili ima neke prenaglašene američke atribute (recimo bajkeri koji se okupljaju kraj neke gostionice). Park dakle ne uspeva da ponudi "svoju Ameriku" pa makar i hiperestetizovanu, kao što to uspeva Refnu u filmu DRIVE.
Zatim, ako se izuzmu Mia Wasikovska i Nicole Kidman u glavnim ženskim ulogama, muški likovi su vrlo neubedljivo podeljeni, počev od glavnog kog igra Matthew Goode, glumac koji nema potencijala da parira ovim dvema divama, ali sličan problem muške podele Park ima i sa drugim likovima što neposredno što konotativno, recimo Britanac Ralph Brown, izrazito poznata britanska njuška, igra klišetiziranog američkog šerifa.
No, u krajnoj liniji Kidman i Wasikovska nose film, pa je šteta više izražena u tome što bi bolja muška podela možda donela neke zanimljive role nego što su oni naročito narušili film.
No, kad se podvuče crta, ostaje pitanje da li je STOKER film koji je svesno pravljen sa idejom da raspameti emo srednjoškolce ili je Park imao veće ambicije a onda se ispostavilo da samo njima može da prodaje svoje stare viceve. No, to nije ni važno, Park zaslužuje dobru volju barem u formi pretpostavke da je imao tačno onakve ambicije kakve je i postigao. Ako je želeo nešto više, onda to svakako nije postigao.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment